- DB
Učimo raški jezik
Ako želimo napredovati, trebalo bi pod hitno uvesti u srbsko obrazovanje ruski kao obavezan jezik i to samo iz jednog jedinog razloga. Kao što učimo američki jezik koji je potreban kako bi se lakše komuniciralo sa većinom svijeta, pa čak i sa Rusima tj. Rasima, tako je rasijski jezik tj. raški potrebno učiti kako bi bolje shvatili našu srbsku antičku istoriju. A važi i obrnuto, da Rasijani uče srbski kako bi shvatili svoje porijeklo.
Sam pojam „rasijani“ govori da su to Srbi u rasijanju.
Sokolsko društvo Borovo osnovano 1933. bilo je deo Sokolske župe Osijek. Imalo je 146 članova, 29 članica, 2 muška naraštajca, 73 muške dece i 65 ženske dece. Sve zajedno 315. (1) Prva javna vežba borovskog sokola održana je 1933. u Borovu selu. (2) Starešina je 1934. bio Tomo Maksimović, zamenik dr. Milutin Tičak, II zamenik Bogdan Dejanović, prosvetar Franjo Vrana, načelnik Zvonko Hribeski, zamenik načelnika Zdenko Zdražil, II zamenik načelnika Berislav Jeričević, sekretar Milan Cvijanović, blagajnik Ilija Sekulić, referent za sokolske čete Vlado Hmelarž. (3) Društvo Borovo priredilo je 2 juna 1935. Svetosavsku akademiju u Borovu. Akademiju je otvorio starešina Toma Maksimović istakavši značaj rada sv. Save za narod. Govor je završio sa usklikom “Slava sv. Savi”. Pevačko društvo „Gusle” iz Borova pod upravom sokola Vase Dabića pevalo svetosavsku himnu “Uskliknimo s ljubavlju.” Između dve recitacije koje su recitovala sokolska deca iz Borova, održao je prosvetar Vaso Dabić opširnije predavanje o sv. Savi. Izneo je život sv. Save, a posle opširno prikazao njegov rad i velike zasluge kao državnika, hrišćanskog propovednika, kaoekonoma i
Stalno nam pune glave sa pričom o nekakvim turcizmima, latinizmima, austrijancizmima i njemačkizmima u srbskom jeziku. A niko ne govori o srbizmima u drugim jezicima, kao da je to nešto nemoguće, a toga ima na pretek. Hrvacki jezik je pun srbizama, bosanski vrvi od srbizama, a crnogorski se ne da ni primjetiti od srbizama.
Učitelji iz srpskih zemalja pod vlašću Austrije prelazili su u Srbiju. U vremenu od 1804. do 1858, uglavnom su bili iz Ugarske, ali ih je bilo i iz dubrovačke gimnazije. Aleksandar Ban (Banović) rođen je u Dubrovniku. Završio je gimnaziju u Dubrovniku i prešao u Srbiju 1842. U svojoj molbi naveo je da je Srbin iz Dubrovnika, da je završio normalne škole, gimnaziju na srpskom jeziku i bogosloviju u šibeničkoj bogosloviji, kasnije Zadarskom zavedeniju, gde je završio filozofske nauke, i da je 1842. postavljen za učitelja starije normalne užičke klase. Tražio je 27. marta 1845. da mu se podari “profesura” u polugimnaziji. Petar Marinović rođen je 1819. u Dubrovniku. Završio je gimnaziju u Dubrovniku i šibeničku bogosloviju. U Srbiju je došao 1842. Gavrilo Popović rođen je 1822. u Dubrovniku. Završio je četiri razreda gimnazije u Dubrovniku a u Srbiju je došao 1856. Petar Popović rođen je 1817. u Dubrovniku. Završio je tri razreda gimnazije u Dubrovniku. Spiridon Popović rođen je 1817. u Kotoru. Završio je gimnaziju u Dubrovniku a prešao u Srbiju 1845. (1) Dubrovački Srbi smatrali su da je Dubrovnik “od pamtivjeka imao srpsku misao pritajenu u grudima. Sve: istorija, trgovina, književnost, geografija, sve je udruživalo i jednako udružuje naš grad sa srpskim zaleđem.”
Na slici se vide iranska i srbijanska ambasada u Sarajevu. Blizu su jedna drugoj. Možda neko i zamjeri što se koristi naziv „srbijanska“, ali ako se kaže „srpska ambasada“, neko bi mogao da pomisli da je to možda ambasada Republike Srpske, pa bi se mogli izroditi veći problemi. Ovako je naziv precizan i tačno se zna na koju državu se ambasada odnosi.
