Zapadni Srbi

Sudbina Njegoševe kapele na Lovćenu

 

Duže od jednog stoleća sudbina Njegoševe kapele je svojevrsni pokazatelj koji beleži manifestacije naših naravi, političkih i nacionalnih strasti, odnosa prema tradiciji i nasleđu

OBELEŽAVANjE 200-godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša 2013. bilo je još jedan podsticaj autorima Ratku Pekoviću (1942-2014) i Slobodanu Kljakiću da sačine istorijski podsetnik o šest dosadašnjih prenosa vladičinih kostiju, od prve sahrane 1851, preko 1854, 1916, 1925. i 1972, do 1974. godine, kada su njegovi zemni ostaci položeni u kriptu Meštrovićevog mauzoleja, građenog bezmalo dvadeset godina na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, s kog je 1972. uklonjena Crkva Svetog Petra Cetinjskog, koju je Njegoš počeo da gradi 16. juna 1854. godine kao svoje buduće grobno mesto.

 

Ovaj feljton, u kome objavljujemo delove knjige "Sedam Njegoševih sahrana - Ka Njegoševom konačnom počivalištu", rasvetljava duboke i složene, često od javnosti skrivene razloge zbog kojih je pitanje povratka Njegoševe kapele na Lovćen i dalje, potovo u današnjim okolnostima, veoma aktuelno.

RASPRAVE o sudbini srušene Njegoševe kapele na Lovćenu, čiji ostaci čame već četrdeset i sedam godina na Ivanovim koritima, u obliku gomile numerisanih kamenih blokova, nedaleko od Crkve Svetog Preobraženja i Velikog gumna, traju gotovo pola veka. Ove rasprave oživljene su i 2012, u susret obeležavanju 200-godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša. Ništa čudno, pošto su opštinske vlasti Cetinja još 3. septembra 1971. donele odluku da kapela, posle rušenja i uklanjanja sa Jezerskog vrha 1972. godine, bude obnovljena na nekom drugom mestu.

Mitropolija crnogorsko-primorska predložila je prošlim vlastima Crne Gore da kapela bude obnovljena na Lovćenu, a u julu 2012. godine Skupština Crne Gore je, glasovima poslanika vladajuće koalicije, odbila predlog da raspravlja o zakonu koji bi otvorio put za obnovu kapele vladike Petra II Petrovića Njegoša.

KOMENTARUŠUĆI takav stav parlamenta, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije naveo je 22. jula 2012. da ima saznanje da je reč o privremenoj odluci i rekao da treba ispoštovati poslednju volju crnogorskog vladara tako što će se kapela izgraditi na vrhu Lovćena, pored mauzoleja. Na stranicama štampe je usledila kraća rasprava o sudbini Njegoševe zadužbine, čime je samo potvrđeno da je već niz decenija ta tema živo prisutna u javnosti.

Tokom pisanja knjige koristili smo sve relevantne, do sada objavljene i poznate istorijske izvore, kao i niz do sada nepoznatih, ili malo poznatih arhivskih dokumenata, dostupnih za istraživanje. Na prvom mestu je reč o izvorima koji se čuvaju u Arhivu Srbije i Arhivu Jugoslavije, kao i o građi

Mitropolije crnogorsko-primorske koja je obelodanjena unazad nekoliko godina.

DUŽE od jednog stoleća, kroz "slučaj" Njegoševe kapele na Lovćenu, kao kroz neku žižu, prelama se i deo burne političke, ratne, nacionalne, kulturne, crkvene i ideološke istorije na ovim prostorima.

Gradnje i razure vladičinog večnog počivališta i seljenje njegovih zemnih ostataka pokazali su da je to počivalište ponajmanje večno i da su Njegoševi posmrtni ostaci dolazili u središte dramatičnih istorijskih kovitlaca kojima su zahvaćeni ovi prostori.

Njegoševa kapela je tako postala neka vrsta paradigme, svojevrsni barometar koji beleži manifestacije naših i tuđih naravi, političkih i nacionalnih strasti, odnos prema tradiciji i nasleđu, koji ima nesumnjiv civilizacijski značaj.

OTUDA se kao učesnici ovih zbivanja pojavljuju značajne državne, političke i crkvene ličnosti - knez Danilo Petrović i današnji potomci dinastije Petrović Njegoš, car Franjo Josif I, kralj Aleksandar I Karađorđević, patrijarh Gavrilo Dožić i patrijarh German, papa Pavle VI, Josip Broz Tito i niz visokih crnogorskih državnih i partijskih rukovodilaca iz perioda komunizma i postkomunizma, sve do naših dana.

Autori su nastojali da dramatična i protivrečna zbivanja u vezi s Njegoševom grobnicom sagledaju iz jednog šireg sociokulturnog i sociopolitičkog konteksta, pri čemu su se uverili u postojanje kontinuiteta određenih istorijskih procesa i davno uspostavljenih, a i dalje živih, političkih, kulturnih, verskih i ideoloških matrica.

KADA je početkom devedesetih godina prošlog veka došlo na vlast novo "demokratsko" rukovodstvo Crne Gore, organizovane su ankete među desetinama intelektualaca iz Crne Gore i Srbije o tome da li da se Njegoš vrati Lovćenu. Nepodeljeno je bilo uverenje da to treba učiniti.

Ne bez razloga, u jednoj od tih anketa, Matija Bećković se ponadao da će Njegošev prah pronaći konačan mir, zbog čega je napisao: "Nije čudo što je duhovna obnova Crne Gore počela zahtevima da se obnovi Njegoševa kapela."

Proteklo je od tada tridesetak godina, a obeležavanje 200-godišnjice Njegoševog rođenja ponovo je rasplamsalo rasprave o ovoj temi.

Piscima ostaje pusta nada da će konačno biti otvoren put za ponovno podizanje vladičine zadužbine na Lovćenu i da će, kada njegovi zemni ostaci po sedmi put budu sahranjeni na mestu koje je sam izabrao, konačno prestati razlozi zbog kojih je i napisana ova nevesela knjiga.

"NIGDE nisam čuo ovakvih jakih grmljavina kao ovde na Cetinju. Kad grmi, rekli bi da se Lovćen ruši. Sav se vazduh pretvori u strahovite gromove. Kad vas takvo vreme zateče na Lovćenu, u oblacima, vidite svuda oko sebe u blizini munje kako sevaju. Čini vam se da ste u boju, i da puške oko vas na sve strane plamte, i da najveći topovi pucaju. Grmljavina ovde ni zimi ne preseca: donesu je oblaci iz tople Italije. Često je na visinama lovćenskim nebo vedro i sunce greje; a kad pogledate dole u Primorje i na more, vidite ispod sebe crne letnje oblake, vidite kako ih munje presecaju, čujete, kao iz neke dubine, čudnovatu tutnjavu bure", piše čuveni putopisac Ljubomir P. Nenadović.

"Na mnogo godina pre svoje bolesti, u potpunom zdravlju, Vladika je pomišljao na smrt. Jednog letnjeg dana, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavio se na sredini. Odatle na sve strane pogled pun divote. (") Tu je Vladika neko vreme ćuteći stojao. Ko zna kakve su ga misli toga trenutka zanimale! Najedanput kucne štapom o kamen i rekne: 'Kad umrem, ovđe ćete me zakopati.' Vojvode što su bile oko njega, začuđene, zglede se; to je protiv crkvenog i narodnog običaja da njegov grob leži u planini, u pustinji. Svaki se episkop sahranjuje u svojoj crkvi. Posle kratkog ćutanja upitaju se: 'Zboriš li to ozbilje, gospodare?' - Vladika opet kucne štapom o kamen i ponovi: 'Kad umrem, ovđe ćete me zakopati!' Više se o tome nije govorilo. Crnogorci su ispunili njegovu želju: on tu danas počiva", konstatuje Ljubomir P. Nenadović u knjizi "O Crnogorcima, Pisma s Cetinja 1878. godine".

VIĐESTE LI ČUDO

VIĐESTE li čudo i znamenje,

ka se dvije munje prekrstiše?

Jedna sinu od Koma k Lovćenu,

druga sinu od Skadra k Ostrogu,

krst od ognja živa napraviše.

Oh, divan li bješe pogledati;

u svijet ga jošt nije takvoga

ni ko čuo, niti ko vidio!

pomoz', Bože, jadnijem Srbima,

i ovo je neko znamenije!

(Njegoš, "Gorski vijenac")

Najblistaviji duhovni trag

Njegoš je meteorski prošao ovim našim svetom, kao da se žurio nekom drugom, u kom ga čekaju zadaci višeg reda, oni koji stoje u domenu velike tajne i iskonske ljudske slutnje i vere

PRVI Njegošev biograf Milorad Medaković potvrđuje tvrdnje Ljubomira P. Nenadovića, ali izmešta situaciju u kojoj je Vladika izgovorio reči navedene na kraju prvog nastavka ovog feljtona. Medaković smatra da ih je Njegoš saopštio bratu Peru i bratiću Đorđiju, ali ne na samom Lovćenu, već na Cetinju, o čemu piše u knjizi "P. P. Njegoš, Poslednji vladajući vladika crnogorski", koju je objavio u Novom Sadu 1882. godine: "Ja hoću da me sahranite u onu crkvu na Lovćenu." Ovi mu odgovore da to ne mogu učiniti. "Ko će da te nosi na Lovćen? Nego da te sa'ranimo ovđe u crkvu i blizu nas. A na Lovćenu, ti znaš kakvi su Turci, mogu poslat koga, da ti glavu posijeku, pa kud onda naša bruka i grdilo?" "Vladika se promijeni u licu, pa će sa žalošću progovoriti: 'To je moja potonja želja, koju u vas ištem, da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru, da ćete tako uradit, kako ja hoću, onda ću vas ostaviti pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji, i tu moju žalost stavljam vam na dušu.' Onda se Vladika umiri..."

VLADIČIN amanet i odnos Lovćen - Njegoš nadahnjuju do danas mnoge istraživače. U jednoj besedi, primera radi, iznetoj 120 godina posle Nenadovića, akademik i direktor Njegoševog instituta Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (CANU) Novo Vuković kaže:

"Njegoš je meteorski prošao ovim našim svijetom, kao da se žurio nekom drugom, u kom ga čekaju zadaci višeg reda, oni koji stoje u domenu velike tajne i iskonske ljudske slutnje i vjere. Iza njega je ostao najblistaviji duhovni trag, kojemu vrijeme u rasponu od dva i po vijeka služi kao fon na kom se očituje snaga njegovih filozofskih ideja. Taj čovjek je vidio gotovo sve; s lakoćom, kakvu imaju samo povlašćeni, kretao se u najtežim, vječnim temama života, istorije, nauke, religije, demonstrirajući kolosalnu snagu svoje imaginacije i svog uma. Kao da je bio u komunikaciji s višim sferama. I kad je umirao, bio je zagledan u njih. Oni oko njega nijesu razumjeli smisao nekih njegovih riječi.

"Umro je zato sam, premda okružen ljudima koji su ga voljeli i koje je volio. Ko zna jesu li shvatili smisao njegove odluke da bude sahranjen na Lovćenu. Kako bi i mogli shvatiti šta je sve pjesnik sa lovćenskog vrha vidio i o čemu je na njemu umovao? Kako bi i mogli shvatiti pogled uronjen u plavetnilo mora 'gdje vjetrovi i mutni oblaci drijemaju u morskoj tamnici', ili pogled na čudesnu igru munja koje tvore ognjeni krst na nebu Crne Gore? Pjesnici takve snage kao da imaju tajni pakt sa vremenom: ono polako, štedljivo, otvara dublji smisao njihovih djela i njihovih postupaka. Bilo je tako i sa Njegoševom poslednjom voljom. Iako možda nerazumljiva, ispunjena je bez pogovora. Od tog trenutka Lovćen planina, ni najviša ni najljepša u moru crnogorskih brda, postao je naš Olimp, razvođe između dva svijeta. Njegoš je sa te tačke, još za zemnog vijeka, gledao oba: jedan fizičkim, drugi duhovnim pogledom. Bilo mu je dato da vidi, ali ne i da živi."

"NA LOVĐENU imaju dva mesta koja se zovu Crkvine. Jedno je mesto Crkvine na Ivanovim koritima, gde su po pričanju starih bili stanovi Ivana Crnojevića. Odatle deset minuta hoda nalazi se poljana, gde se vide ostaci starih zidina. To se mesto zove Crkvine. Po predanju, zidine su iz vremena Crnojevića. Tu je nekada bio Crnojevića manastir, a po nekima crkva koju je sagradio mitropolit Sava ili Sveti Petar Cetinjski", piše Ljubomir Durković Jakšić u knjizi "Njegoš i Lovćen", koju je objavio 1971. godine.

Crkvu na Lovćenu Njegoš je podigao 1845. godine, mada se dugo nije znalo kada je počeo da je gradi. Širene su na tu temu razne priče, da bi izvorni dokument o tom datumu posle mnogo decenija konačno izronio iz arhivske građe.

"Okružni kotarski poglavar je 21. juna 1845. podneo guberijalnom predsedniku u Zadar izveštaj u kome je javljao da je Njegoš 16. juna 1845. otpočeo da podiže Crkvu na Lovćenu. Po njegovom tvrđenju, Njegoš je pod uticajem 'noćnih vizija' izabrao za Crkvu planinsko mesto, koje je nepristupačno za stanovanje."

"POGLAVAR ni do tada nije znao kome će Njegoš Crkvu posvetiti, i izgledalo mu je da će se videti iz velike daljine, da bi se 'bolje uvjerili u njegova religiozna osjećanja'. Crkva je imala da služi putnicima kao 'vodič iz velike daljine', jer oni su mogli pomoću nje 'da saznaju za razni položaj Crne Gore'. Tom prilikom poglavar je bio obavešten da će Crkva biti velika po dužini 'oko 12 lakata' i da će imati proporcionalnu širinu. Guberijalno predsedništvo u Zadru je 27. juna 1845. prenelo ove vesti u Beč predsedniku Dvorske kancelarije i grofu Fon Sedlinskom, pa je naglasilo da se, u stvari, ne može posigurno znati što se želi sa ovom građevinom", piše Ljubomir Durković Jakšić.

Njegoš je umro 19/31. oktobra 1851. godine (na isti dan kao i njegov prethodnik, Sveti Petar Cetinjski, 1830. godine).

NA CETINjU je vladalo veliko nevreme, a i strah da u gluvoj jeseni Turci ne oskrnave Vladičino telo, pa su njegovi najbliži, njegova braća sa glavarima, odlučili da ga privremeno sahrane u Cetinjskom manastiru. O ovom događaju risanski prota Vuk Popović piše iz Kotora u novembru 1851. godine svom imenjaku Vuku Karadžiću u Beč:

"U nedelju večer, treći dan po smrti, ukopali su ga na Cetinje u crkvi, u grob Sv. Petra, u onoj lijepoj odeždi. Tako je htio Pero i Đorđije. Na pogrebu bilo je preko 100 sveštenika i do četiri hiljade duša. Svakome su popu dali po cekin, prostom čovjeku po cvancik za ručak i večeru; glavarima po dvije, a Primorcu po tri. Glavare iz svakog plemena priustave da čuju testament, i pošto se pročita, prvi je Đorđe poljubio Pera u ruku, čestitajući mu novo gospodarstvo, a za njim ostali svi redom. (")

Što nijesu ga sahranili na Lovćen, kao što je poručio, svjesno su promislili: da ne bi počem tamo u pustinji, po nagovoru krvnika, glavu mu kogođ posijekao i ponio, ali ko od čobana naših ili njihovi s njega ono odijelo svukao; ali su ugovorili: da poslje treće godine kosti mu prenesu tamo, i kuću ograde da u njoj stoje ljudi.

- DAKLE, sva je prilika da ćemo i na Lovćenu imati do nekoliko godina i manastir i sveca! Naši teško što izmisle, ma pošto izmisle lako stvore. Što nijesu Zeka, narečenog Danila, sina Stanka Petrovića svi ponešeni da im bude vladika i u ovome imaju neki razlog, jer oni ne gledaju toliko da im bude gospodar naučen koliko dobar i viđen. Ovi je Zeko dosta pametan, ali je malen i papren, i niko ne bi rekao da je Crnogorac. (")

No... oni su dosad mirni i složni, i po pravcu što je Senat uzeo sad da vlada narodom svojijem možemo se nadati da će i u naprijed sačuvati slavno ime i svoju slobodu u punoj sili i slavi.

Čujem da je ostalo od vladike u rukopisu nekoliko u komadiće umotvorni djela. Dosta je siromah trudio, i sa svom ljubavi podnosio jada i čemera, a na svoje zdravlje slabo je pazio, i zato može se reći da je prije reda i vremena skončao svoju lijepu mladost! Laka mu zemljica bila i vječna pamet!"

VRAG JE SRBIN

NA Lovćen-kapi zamagli se hram,

oblačak nad njim, crni jedan pram,

sijevnu munja na tom pramenu,

ka' da su slova u tom plamenu,

lijepo čitam što mi piše plam:

"Dok na tu zemlju ovi stoji kam

najcrnji vrag je Srbin sebi sam!"

(Laza Kostić, u Somboru, januara 1902)

Danilo ispunio stričev zavet

Većega i gospodskijega spomenika nema; piramide, grobovi egipatskih kraljeva, šta su drugo nego male gomile kamenja prema lovćenskom vrhu, prema tome vladičinom spomeniku

NA OSNOVU naredbe Njegoševog naslednika, kneza Danila, 14. oktobra 1854. godine vladičine kosti prenesene su sa Cetinja na Lovćen i sahranjene u njegovoj zadužbini. O tome Njegošev sekretar i sekretar kneza Danila, Milorad Medaković, piše u novosadskim "Srbskim novinama" 13. septembra 1855. godine:

"Na Cetinju, 30. avgusta. U petak ujutru, u Crkvi izidani grob, upokojenog vladike Petra II, otvoren je, sanduk izvađen i stajao je u Crkvi do u subote izjutra. Zorom u subotu oglasila su zvona i popovi, da se narod prikuplja. Dva arhimandrita i dvadeset sveštenika i dva đakona obuku se u crkvi, i poslije očitane molitve u sedam sati ponesu iz Crkve smrtne ostatke! Sprovod je bio velik, koji prođe kroz avliju dvora knjaževa. Dok podignu mrtvački sanduk zazvone zvona, a zabrujaju topovi; a kad se ukažu na kapiji dvora knjaževa, onda učesta pucnjava, a kad topovi prestanu, onda na Mučalinama, stojeći Crnogorci, prospu oganj iz pušaka. Sam knjaz s knjaginjom i sa ostalom svitom krenu se, te su pokojnika pratili do na samu visinu Lovćena. Niko ne bi mogao vjerovati da će se onolika težina i onako teškim putem za 31/2 sata iznijeti. No, Crnogorci, vješti klisurama, junački iznesoše svog bivšeg Gospodara na najvišu planinu, i tim se ispuni poslednji pri smrtnom času učinjen zavijet Petra II. Počem su smrtni ostaci u Crkvu u raku položili, zapuca 1.000 pušaka u dva puta i krene se sva vojska i spušti se na Ivanova korita."

OVAJ događaj se dotakao i struna gusala narodnog pevača, koji 1855. godine kneza Danila zbog toga što je vladiku sahranio poštujući njegov amanet:

U grobnicu Petra svetitelja.

Tu počiva tri godine dana.

Kad se treća ispunila bila,

Hoće Danil Petroviću knjaže

Svome stricu zavjet da ispuni,

Da ga nosi na Lovćen planinu,

Pa mu novi ćivot načinio,

Ćivot mu je kadifom pokrio,

A zlatnom ga rizom prekrilio.

Pak okupi braću

Crnogorce,

Svu gospodu i staru

i mladu,

Tri hiljade i više bijaše,

A pred njima trista sveštenika,

Svi u zlatne rize obučeni,

Sveštenici odoše

u crkvu

Da svršuju svetu

leturđiju,

A ostali stoje u paradu,

Tu se čini velja bogomolja

Za vladiku Petra drugoga.

Kad se sveta

leturđija svrši,

Sveštenici tader ustadoše,

Pak crkovne barjake digoše,

Časne krste i evanđelije,

Sveti kovčeg, kosti vladičine.

Tader sveta zvona zazvoniše,

I vladiku iz crkve izneše.

U to stade zemlje tutnjavina

Od pušaka i lubarada,

Od pjevanja đaka i popova,

Pak se vojska sva tader okrenu,

Crnogorska gospoda izbrana,

Među njima knjaže sa

knjaginjom,

Po srijedu idu sveštenici,

Nose kovčeg, čine molenija,

I ostala crkovna pjenija.

Tako idu na Lovćen planinu,

Iznesoše kosti vladičine

Na Vršinu u bijelu crkvu,

Tu mu sveti kovčeg postaviše,

Dok se sveta leturđija svrši.

LjUBOMIR Nenadović je o Lovćenu, na čijem su vrhu sada počivali Njegoševi posmrtni ostaci, u već pomenutom delu "O Crnogorcima, Pisma s Cetinja 1878. godine" pisao:

"A i šta je drugo taj lepi vrh Lovćena, nego najveća i najčudnija grobnica na celoj ovoj zemlji?! Tu je grob pesnika neuveloga 'Gorskog vijenca'. Tu, na toj visini, u toj strahovitoj samoći, sahranjen je Rade (Petar II), vladika i gospodar Crne Gore. Orlovi i morski vetrovi jedini su koji tu tišinu potresaju. On je i grobom svojim nadvisio druge. Lovćen je uzdigao njegov grob više svih grobova na ovom svetu, a njegov grob uzdigao više svih slovenskih bregova; pretvorio ga u Olimp, u hram gde se srpske vile skupljaju. Na vrhu Lovćena on je ugledao ovaj svet; na vrhu Lovćena gleda ga ovaj svet. To je planina njegove mladosti, njegove poezije. (...)

"Većega i gospodskijega spomenika nema; piramide, grobovi egipatskih kraljeva, šta su drugo neg' male gomile kamenja prema lovćenskom vrhu, prema tome Vladičinom spomeniku?! I kada na ovom svetu nestane bregova i ljudi, meni se čini, još će trajati dva crnogorska kolosa: Lovćen i Vladika."

NIJE prošlo mnogo vremena, a nepogode i surova lovćenska klima oštetili su Njegoševu kapelu, zbog čega je popravljana u nekoliko navrata. O tim naporima je 1911. godine ostavio svedočenje Filip Radičević, dvorski protođakon i sekretar Mitropolije:

"No, počem je Lovćen planina izložena gustim oblacima po promeni vremena, te iz gustih oblaka sijevaju munje i gromovi pucaju, pa je i Njegoševa grobnica sa bogatijem odjejanijem privlačila munjevite svitke! Uslijed toga i Crkva je sva isprskana bila, i morala se nekoliko puta popravljati. I pisac ovih redova tri puta je šiljat bio, da i krov i gromobran sa depozitom vode popravi, no i sva ova popravka u stanju nije bila opasnost Crkvi otkloniti.

"Naša vlada morala je 1879. godine šiljati stručne majstore za popravku Crkve i gromobrana, kao i za krčenje putanjice uz lovćenski hrbat, i po vrhu njega, da se slobodnije do Crkve doći može. Sve je to u potpunom redu ove godine dovršeno. (")

"KAD smo uljegli u Crkvicu, kod groba Vladike Rada majstori otvore duboki grob Njegošev, i mi sveštenici s mitropolitom Ilarionom popadamo na koljena, pa započnemo veliki parastos, koji je trajao sata. Kad se imalo saći u grob na kornižu, ja zamolim mitropolita Ilariona da siđem u ovo svetilište velikog Genija, da u prisustvu svijeh pregledam lijes Njegošev, okolo kojega su se muze kupile na Srpskom Olimpu. Mitropolit mi dade blagoslov i ja siđem u Genijev grob, i u tome trenutku mene obuze jezoviti strah, i osjećaj, koje se svetinje dodirnuti moram; krst na kostima, a mitra je sva od munja izgorela bila, duševno me potrese i po dnu nogu Njegoševih u nesvijest padnem. Kažu da pet minuta nijesam znao za sebe! Poslje svoje prisebnosti digao sam sakos arhijerejski i našao ruke i rebra, sa cijelim kosturom u potpunom redu, samo glava - lubanja malo bijaše udaljena od kostura, koju sam na svoje mjesto stavio, i cio kostur prekadio. Za to vrijeme sveštenici i mitropolit klečahu na koljenima i pjevahu: 'So svjatimi upokoj Hriste dušu raba svojega'. Od donešene odjeće arhijerejske stavio sam na Njegoševu glavu zlatotkani bogati vazduh i novi sakos, koga sam preko cijeloga kostura rastegao, da je cio kostur pod njim, kao pod pokrovom ležao, na prsima kojega stavio se njegov naprsnik (?).

"SVE kosti, kao i cio prah, mirisahu sa puščanim prahom koje su munjeviti ognjevi na zlatotkano odjejanije privlačili, da su kosti morale crne izgledati."

Od opisa događaja od 1879. do 1911, kada je svedočenje o tome ostavio Filip Radičević, dvorski protođakon i sekretar Mitropolije, prošle su trideset i dve godine, tokom kojih je, najverovatnije, bilo još intervencija na lovćenskoj kapeli, da bi ona bila održana u izvornom stanju, ali pouzdanih podataka o tome nema.

Sa velikom dozom sigurnosti može se reći da su popravke izostale tokom 1912. i 1913. zbog učešća Crne Gore u balkanskim ratovima, posle kojih je 1914. godine buknuo Prvi svetski rat.

KAPELA ZAGONETKA ZA CARSKI BEČ

BEČKI dvor je, kao što smo se već uverili, od samog početka gradnje Njegoševe kapele ulagao dosta napora da pronikne ne samo u njenu važnost, nego i u simbolički značaj planine Lovćen. Neku vrstu dobrodošle pomoći u tim nastojanjima pružili su mnogi pisci koji su o Lovćenu govorili kao o srpskom Olimpu, na kome je s najdubljim razlogom sebi našao mesto Njegoš, da gore bude pokopan posle ovozemaljskog života.

Lovćen je Olimp srpski

Od priznavanja nezavisnosti Srbiji i Crnoj Gori na Berlinskom kongresu 1878. godine, Austrougarska je iz vojno-strateških razloga, po svaku cenu, nastojala da otme Lovćen Crnoj Gori

O SIMBOLICI Njegoševe kapele i Lovćena je govorio i kralj Nikola za pariski Temps, u zimu 1913. godine, u zatišju između dva balkanska rata, a u vreme kada se Crna Gora suočavala sa otvorenim nastojanjima Austrougarske da anektira Lovćen: "Lovćen je Olimp srpski, spomenik podignut Božjom rukom slobodi i njezinim braniteljima, podnožije je to mauzolija pepela Petra Petrovića Njegoša. Lovćen se odupro i onda kada su divlji Azijati bili stigli pred zidine Beča. Tako će se oduprijeti i ubuduće. Svojim visokim vrhuncima Lovćen nam je mio, i za nas je dragocjeniji nego kad bi bio jedan veliki ogromni dijamant."

Pomenuti simbolički, baš kao i oni strategijski razlozi vojničke i političke naravi, širom su otvorili vrata za akciju austrijske vojske, koja je u Prvom svetskom ratu krenula u osvajanje Lovćena i Njegoševe kapele, bombardujući artiljerijskim plotunima iz Boke kotorske ove svetinje.

IZMEĐU 5. i 11. januara 1916. godine vođene su odsudne bitke za odbranu Lovćena, ali je crnogorska vojska morala da kapitulira, iako je njena artiljerija, tvrde izvori, ubila 1.260 austrougarskih vojnika. K. und K. armije ušle su na Cetinje, da bi se potom austrougarski feldmaršal Ignac Trolman na svojoj fotografiji potpisao kao Bezwinger des Lovcen (u prevodu: "Osvajač Lovćena").

POZIV MITROPOLITU MITROFANU GUVERNER okupirane Crne Gore feldmaršal-lajtnant Viktor Veber poručio je 6. jula 1916. crnogorskom mitropolitu Mitrofanu Banu: "Pozivom na pitanje potaknuto u svoje vrijeme od moga šefa Generalnog štaba, da se kosti Vladike Rada prenesu sa Jezerskog vrha na Cetinje, da bi se izbjegla kakva profanacija, molim Vaše Visokopreosveštenstvo da mi izvoli saopštiti na koji način i u koje vrijeme bi željelo da se u tišini ovaj prenos u djelo provede. Takođe Vas molim da mi dostavite imena onih osoba od povjerenja za koje bi željeli da prisustvuju ekshumaciji i prenosu."

Zapovednik austrougarskih trupa bio je mađarski general Herman Keveš fon Kevšehaza, koji je posle okupacije Crne Gore dobio srebrnu medalju (Signum Laudis) sa natpisom "Pobednički general Keveš, osvajač Lovćena dana 11. januara 1916", što jasno svedoči o važnosti Lovćena u strategijskim planovima Austrougarske monarhije. Keveš inače ne bi bio unapređen iz čina generala pešadije u čin general-pukovnika 1. marta 1916. godine, navodi Vladimir Jovanović.

ISTINA, Keveš se odrekao prava prvenstva na titulu barona, koja je podrazumevala da mu austrijski car dodeli zvanje "Fon Lovćen". Budući da je već bio baron, on je to pravo ustupio generalima Stjepanu Sarkotiću i Ignacu Trolmanu, komandantima okupatorskih jedinica koje su osvojile Lovćen. Tako je Stjepan postao Sarkotić fon Lovćen, a Ignac Trolman fon Lovćenberg.

Austrougarska i kvislinška štampa su odmah počele naveliko da slave osvajanje Lovćena, čiju važnost za okupatora potvrđuju gotovo letimično izabrani izvori.

Okupatorski list "Beogradske novine", koji je štampan latinicom i izlazio tri puta nedeljno u okupiranoj prestonici Kraljevine Srbije, u broju od 13. januara 1916. godine, piše:

"Nijedan događaj, ovog u uspesima plodonosnog rata za centralne vlasti, nije nas ispunio takvom radošću, kao ovaj zaista historijski rijedak događaj.

"PROBIJANjE ruskog fronta na Dunajcu, koji je imao za posledicu ruske poraze i povlačenje iz Galicije, ni pad sviju ruskih tvrđava, koje su podignute sa toliko milijardi francuskog novca, ni potpuno uništenje vladavine Petra Karađorđevića, nije nas tako zadovoljilo kao pad Lovćena".

"Lovćen je prkosio kao ogromni barjak zaboden u stijenu Kraljevine Crne Gore, koja je izazivala našu monarhiju, baš kao neko poslanstvo silnog ruskog carstva, kad bi god za to došao mig iz Petrograda. Svaki je barjak oboren i sa svih strana bliže se borci da istrijebe hajdučko gnijezdo", likovao je bečki Neue Freie Presse.

"Pišu nam iz Kotora, po oblastima cenzurisanja, pola godine je minulo, da nam se svalila sa prsa teška mora, koja nas je morila za punih osamnaest mjeseci. Pola godine je da su naše čete razvile svoj barjak na gordom Lovćenu. Svanuli su bolji dani i Boki kotorskoj", izveštavao je zagrebački "Obzor".

U ISTORIJSKOM leksikonu Crne Gore, o onome što je zadesilo kapelu i vladičin grob tokom okupacije, navedeno je sledeće:

"Austrijanci su u Prvom svjetskom ratu, primaknuvši se Lovćenu, topovskom granatom pogodili kapelu, ali je nijesu srušili. Napravili su otvor u njenom gornjem dijelu, između vrata i istočnog prozora, otprilike metar prečnika. Austrijanci su nakon okupacije Crne Gore, 1916. godine, naredili ekshumaciju Njegoševih kostiju iz grobnice i ponudili crnogorskom mitropolitu, Mitrofanu Banu, da se izvrše radovi na obnovi kapele. Mitropolit je samo pristao na ekshumaciju, pod uslovom da je obave njegovi sveštenici po crkvenom obredu. Poslije crkvenog obreda, kovčeg s Njegoševim kostima stavljen je u Riznicu Cetinjskog manastira".

A šta se i zašto se to, u stvari, dogodilo?

PRVENSTVENI strateški vojnopolitički cilj Austrougarske, od priznavanja nezavisnosti Srbiji i Crnoj Gori na Berlinskom kongresu, 1878. godine, bio je da, osloncem na rimokatolike na granici Crne Gore, linijom od Bara do Metohije, blokira napore Cetinja i Beograda u daljim akcijama oslobođenja i ujedinjenja Srba.

Austrija je nastojala da otme Lovćen Crnoj Gori, piše Ljubomir Durković - Jakšić, "kako bi obezbedila Boku kotorsku i u njoj ratnu luku, kao i da bi, imajući Lovćen, gospodarila Crnom Gorom, i preko nje otvorila vrata u Albaniju i u Metohiju, gde bi se oslanjala i na rimokatolički živalj. Krajnji joj je bio cilj da ne dozvoli Srbima da se ujedine i izađu na Jadran".

S takvim ambicijama Beč je počeo otvorenije da nastupa posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, nastojeći da se domogne Lovćena "na tanjiru", tako što bi mu bio ustupljen dobrom voljom crnogorskog vladara, knjaza Nikole. O tome su pisale srpska i hrvatska štampa, dok su novine na Cetinju ocenjivale te vesti kao "tendenciozne".

OTVORENU ambiciju da anektira Lovćen Austrougarska je pokazala 1909. godine, kada je, preteći, pokrenula ratne brodove ka Crnoj Gori, o čemu su u martu, odnosno aprilu, pisali beogradska "Samouprava" i cetinjski "Vjesnik". Zahtev za ustupanje Lovćena obnovljen je i tokom 1912, i naredne godine, dakle u vreme dva balkanska rata, što je pokrenulo diplomatije Rusije i Italije da se tome neposrednije suprotstave. Stvari u vezi s tim su utihnule, ali je istorijski sat 28. jula 1914. godine otkucao početak Prvog svetskog rata, započetog napadom Austrougarske na Srbiju, a onda i na Crnu Goru.

Nepunih šest meseci posle osvajanja Lovćena, 11. januara 1916. godine, ministar spoljnih poslova Austrougarske i savetnik Carsko-kraljevskog doma Ištvan fon Burijan uputio je 16. juna svom izaslaniku na Cetinju Eduardu Otu ovaj telegram: "Vlada se nosi namjerom da naloži prenos ostataka Vladike Rada na Cetinje i smatra da bi time Lovćen izgubio oreol svetilišta koji sada ima, što bi samo doprinijelo budućoj aneksiji tog kraja".

 

Vandalsko rušenje kapele: Gromovi su rušili crkvicu nad praznim Njegoševim grobom

Guverner Crne Gore, feldmaršal-lajtnant Viktor Veber je početkom avgusta 1916. mitropolitu Mitrofanu preneo naređenje Vrhovne komande za ekshumaciju kostiju vladike Rada i prenos na Cetinje

DOBIVŠI poruku od guvernera okupirane Crne Gore, feldmaršal-lajtnanta Viktora Vebera 6. jula 1916. godine, o prenosu zemnih Njegoševih ostataka s Lovćena, mitropolit Mitrofan Ban je odmah pozvao na savetovanje bivše crnogorske ministre i velikodostojnike: dr Laza Tomanovića, Marka Radulovića, Filipa Jergovića, Ljuba Bakića, Dušana Vukotića, Jovana Plamenca i druge uglednike, među njima i Živka Dragovića, čija su sećanja na taj događaj objavljena u Srpskom književnom glasniku 1925. godine.

"Ovakva iznenadna odluka neprijateljskih vlasti porazila je sve prisutne. Dugo se vijećalo o držanju koje treba zauzeti. Definitivni predlog nije niko za dugo ni mogao ni htio dati. Najposlije jedan od prisutnijeh rekao je:

"Za sve nas, vladika Rade je uvijek na Lovćenu. Lovćen i vladika Rade tako su srasli, da se razdvojiti ne mogu. Mi u njegove kosti dirati nećemo, i ne smijemo. Austrijanci neka čine što hoće. Oni danas, na žalost, imaju moć u rukama. U ovome duhu ja bih poslao poruku Austrijancima."

Ove reči prihvaćene su od svih prisutnih i mitropolit je tako poručio Austrijancima.

"PROŠAO je od tada čitav mjesec. Zvanično nije se ništa preduzimalo od strane okupatora. Možda su austrijske vlasti odustale od svoje namjere? No ta je nada izgubljena kada je pred svoj savjet Mitropolit iznio, mjesec dana docnije, drugo pismo Guvernerstva, a sada je to bila konačna naredba", svedoči Dragović.

Viktor Veber je tog 7. avgusta kategorično stavio do znanja mitropolitu Mitrofanu Banu da je austrijska Vrhovna komanda 5. avgusta naredila ekshumaciju kostiju vladike Rada i njihov prenos na Cetinje: "Ovaj prenos ima se izvršiti između 12. i 13. avgusta u prisustvu dvojice vojničkih zastupnika, kao i zastupnika koje odredi Vaše visokopreosveštenstvo, i dvojice sveštenika".

SUOČEN s ovom naredbom, koju mu je preneo ćesarski oficir i činovnik, mitropolit je opet sazvao iste ljude na savetovanje i kad se "dvije krupne suze skotrljaše starom Mitropolitu niz sjedu bradu", on se zakratko udalji, a kada se vratio, reče:

"Mora se narušiti vječni mir Njegoševog praha. Takva je volja jačega. Povjeriti staranju nelojalnog neprijatelja te kosti, to bi značilo izložiti tu narodnu svetinju još većem skrnavljenju i opasnosti", navodi Živko Dragović.

Prisutni na savetovanju saglasili su se sa ovim stavom i odlučili da mitropolit Mitrofan Ban ipak ode kod Vebera, koga će umoliti da se Njegoševe kosti ne diraju.

"Uputim se Veberu i iznesem molbu građana, nagoveštavajući da je Njegoš bio ne samo Gospodar Crne Gore, već i pesnik Srpstva, i da će taj čin tužno odjeknuti u svim srpskim sredinama. Veber mi reče: "Na sve to ne mogu vam dati nikakav odgovor, dok ne upitam više vojne vlasti"", svedoči mitropolit Mitrofan.

KAKAV je odgovor "viših vlasti" bio govori činjenica da su ekshumacija i prenos Njegoševih kostiju započeti u sumrak 12. avgusta 1916. godine, u 19.30 sati. Za svoje predstavnike mitropolit je odredio protojereja Sima M. Martinovića i protođakona Filipa Radičevića. Zapisnik o počinjenom vandalskom činu potpisali su predstavnici okupatorske vlasti, a ispod njihovih imena i zastupnici mitropolitovi. U tom dokumentu je konstatovano da su crkva i grob u potpunom redu:

"Najprije bio zid, a poslije toga kamene ploče sa grobnice podignute, i na taj način bila je otvorena. U grobnici nalazili su se smrtni ostaci blaženopočivšeg mitropolita Petra II, u jednom drvenom sanduku, omotani u arhijerejskom odjejaniju. Osim toga nađen je jedan srebrni krst i limeni ostaci od arhijerejske mitre.

NAKON što su sveštenici parastos obavili bijahu smrtni ostaci, sa pronađenim stvarima, iz groba izvađeni i u pripremljeni sanduk položeni. Komisija je sanduk od Cetinja pratila, i u 10 sati uveče bijaše isto nj. v. g. mitropolitu lično predat", navedeno je u zapisniku.

"Grob je ostao otvoren. Oluje su bijesnile preko Jezerskoga vrha, a gromovi rušili crkvicu nad praznim Njegoševim grobom", svedoči Živko Dragović.

Podrobniji opis ove tajne vojnopolitičke akcije bečkog dvora, izvedene pod okriljem noći, ostavio je dr Lazo Tomanović, pisac koji je knjigu o Njegošu objavio još 1896. godine:

"Tačno u podne 30. jula (po starom) 1916, na dan Sv. majke Angeline, seli smo u jedan automobil nas dvojica (on i Mihailo Popović, dvorski savetnik u penziji, u ime Dvora - primedba autora) sa popom Simom Martinovićem i đakonom Ivom Kaluđerovićem, koji će crkveni obred izvršiti. U drugom automobilu bili su baron Šternbak, civilni komesar za svu Crnu Goru, sa njegovim pomoćnikom baronom Šmitom, ma po za nama. Krenuli smo ispred Vladina doma. Za nama je odma malo docnije treći teretni automobil sa skrinjom, u kojoj će se smestiti kosti Vladikine. To se naše kretanje zbilo u najvećoj tajnosti. Kako je naredba glasila...

ZA NAMA su išla četiri vojnika sa škrinjicama. Crkvica na Lovćenu je vazda bila zatvorena, pa se ključ čuvao u Cetinjskom manastiru, a ko je želeo grobu da se pokloni, obraćao se mitropolitu.

Grob zauzima, na desnoj strani, svu trećinu prostora ispred templa od prostih bojadisanih dasaka. Iznad grobne ploče, grob se podizao čitav metar, izidan tesanim kamenom. Ona četiri vojnika koja su nam došli, uložili su skoro dva sata, razvaljujući gvozdenim polugama kamen po kamen, dok su do grobne ploče došli. Ja se nisam od groba odmicao, i kad sam jednom bio sam, jedan od vojnika obrnu mi se s pitanjem: "Zašto se ovo čini?" - "Ko zna ko zapovijeda!" - bio je moj odgovor. Po čistom srpskom jeziku, video sam da je naš čovek, da i njega boli, što se radi, pa sam ga zapitao odakle je.

ODGOVORIO mi je, da je on i još jedan mu drug iz makarskog okruga, treći iz Dubrovnika, a četvrti iz Vitaljine. Kad sam čuo da su sva četvorica naši ljudi, čisto mi je lakše bilo. Da su taj rad vršili Crnogorci nisu mogli većom pažnjom, jedan od njih izađe pa odnese dva busa požnjevena viša, koji izgledahu kao dve četke, pa njima pažljivo očistiše i prašinu sa grobnog ruba, da ne bi u grob padala, kad se stane podizati ploča, koja je bila u dva komada, od koje jedan beše po sredini pukao, pa je ispod one pukotine ploče bila preprečena gvozdena poluga, koja je tu ploču pridržavala.

Kad je grob otvoren, pristupi grobu pop Simo, sa đakonom Ivom, u novim zlatotkanim odeždama i nad grobom izvršiše crkveni obred, pa je Simo sišao u grob i prvo prihvatio lobanju, dodavši je đakonu, koju je obložio pamukom, pa je platno zavio i položio u škrinjicu, takođe pamukom zastrtu. Tako je pop Simo kost po kost kupio i đakonu davao, koji ih je u onu škrinjicu slagao u pamuku."

KO JE SKRNAVIO GROB

"VLADIKINO odjejanije bilo je sve istrulilo, osim stihara od rujnocrvene svile. Od mitre su se našli metalni delovi. Ručni srebrni krst nije se našao na svom mestu, nego pri samom zidu i to ne ceo, nego mu je bio jedan krak odvojen. To nismo mogli razumeti. Lobanja je stajala na svom mestu, gola. Ostale kosti pokrivene trulim odjejanijem, ispod koje je bio onaj rujnocrveni od svile stihar.

Pa još nešto nismo mogli razumeti. Od mrtvačke skrinje nije se našao zaklopac, nego samo daske pri zemlji ispod trulog odjejanija!

Crkvicu su vazda dva gromobrana branila i odbranili je nepovređenu. Jesu li mogli gromovi, koje su gromobrani sprovodili, išta u grob učiniti?", napisao je dr Lazo Tomanović.

Lomača na razrušenom grobu: Beč je na Lovćenu hteo da podigne kolosalni spomenik u znak pobede

Austrijanci su na razrušenom grobu vladike Rada spremali lomaču, da odatle naročito zasvetle Crnoj Gori i da grobu nestane i traga, a kamene rasture - pisao je Miloš Crnjanski

 OPSKURNU akciju rušenja kapele i prenošenja Njegoševih zemnih ostataka sa Lovćena na Cetinje opisao je devet godina docnije (1925) svojim osobenim ironičnim stilom Miloš Crnjanski, pozivajući se na jednog drugog svedoka, zbog čega je njegov opis u nekim detaljima različit od svedočenja dr Laza Tomanovića.

 Osamnaestog avgusta 1916, piše Crnjanski, Austrija je htela pošto-poto da proslavi dan svog ćesara, veličanstveno, u porobljenim kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori.

 "Uoči carskog dana velike lomače obasjale su sa visova Lovćena Jadransko more. Ali je zver, u austrijskoj uniformi, želela još više. Htela je da uništi onu grobnicu, munjama bijenu, što je kao neki anđeo od kamena klečala pod nebom, u oblacima na vrhu Lovćena. Hiljade vojnika počelo je, osam dana prije ćesarovog dana, da sprema lomaču na vrhovima Jezerskog, na Žabljaku, i trešteniku...

 "Izađe rpa oficira te vojske, što je uvek zaudarala grobarski i čije su uniforme imale uvek nečeg grobarskog, pa se uputi s nekim popovima na Jezerski vrh. Prošli su Bostun bez reči, kao grobari, nemi od straha.

 "HOTIMICE su kasnili, da bi se vratili, ka vrane, pred sam mrak. Gore, nad njima pojaviše se plavi dimovi, oblaci što su sevali i tutnjali polako. Zastali su i nisu smeli napred. Bili su sitni na stenovitom putu, kao mravi.

 "Vratili su se u polumrak i prolazili krišom kao lopovi. Jedan vojnik nosio je neki sanduk od dasaka, u kome su možda bile kosti Njegoševe. Drugi je nosio jedno šatorsko krilo i u njemu neke istrulele svilene odežde. Možda to niko danas ne bi ni znao da to veče nije sedeo, pod onom osamljenom starom bukvom, kod kolibe Markove, očevidac svega toga, Lazar Matković, tada austrijski oficir, docnije sreski poglavar u Duvnu.

 "SUTRADAN se po austrijskim logorima pričalo sa cerekanjem koliko su kosti bile teške, kakvih je sve svilenih odežda nađeno, da su čitavog Vladiku pretresli.

 "Ali je bilo vojnika, koji su glasno mrmljali zašto se, kad se već učinilo, to nije dalo na izvršenje vojnicima iz porobljenih krajeva. Za prenos kostiju upotrebljeni su sve sami Mađari i Švabe. Prenos je bio pred veče 12. avgusta.

 "U neredu, sutradan, taj isti očevidac uzeo je svoga pisara i jednog zastavnika, Vrbu, obojicu Čehe i zamolio ih da se popnu na Jezerski vrh i vide kako je razrušen grob Vladike Rada.

 "Austrijanci su na razrušenom grobu spremali lomaču, da odatle naročito zasvetle Crnoj Gori i da grobu nestane i traga a kamene rasture. Oko groba razrušenog našli su treskotine istrulelog drveta od mrtvačkog odra. U sami grob bile su srušene i prelomljene ploče. Crni gnjilaci drveta, otpaci rublja, zarđani ekseri bili su ispremeštani sa crnom zemljom.

 "RAKA je bila duboka. Čim je Matković skočio unutra, našao je jedan kralješak, koji je virio iz zemlje. Kostur Vladike Rada bio je rasut.

 "Prekopavši gnjilu zemlju, ti ljudi nađoše sa otpacima drveta - petu i zatiljak Vladike pesnika i vladara.

 "Tri kosti poneli su iz groba.

 "Tri kosti koje su bile ostale tamo rasute i oskrnavljene, uvređene i izgubljene.

 "Valjalo je ćutati i taj Srbin i dva Čeha ćutali su i umeli su da ćute", pisao je Miloš Crnjanski.

 Pod nadzorom austrougarske vlasti prenete su Njegoševe kosti u Cetinjski manastir, a na Lovćenu je Beč namerio da podigne kolosalni spomenik u znak pobede svoje armije i osvajanja ovog "Gibraltara Adrije".

 DUBROVAČKI list prava crvena Hrvatska", iz pera B. Vihtića, već u broju od 16. septembra 1916. godine izveštava da je pre dva meseca raspisan konkurs za model spomenika austrougarskog "genija pobede i slave" na Lovćenu, a "u slavu zauzeća ovoga jadranskog Gibraltara a potomcima na izgled".

 Ako je grob Njegošev oskrnavljen 12. avgusta, a konkurs raspisan dva meseca pre 16. septembra, kada je ta vest objavljena, očigledno je jedno - umetnici su pozvani na nadmetanje u ovom poslu mesec dana pre nego što je kapela razorena, a Njegoševe kosti prenete na Cetinje. Plan je očigledno skovan ranije, a podrobnija istraživanja bi možda odgovorila i na pitanje ko je taj plan neposredno osmislio i koliko je dugo on čamio u fiokama osvajačkih stratega iz Beča.

 NA KONKURS se javilo 17 umetnika, o čijoj prilježnosti govori detalj da su izradili više od 100 objekata koji su izložbeno predstavljeni javnosti u "Hrvatskom domu" u Herceg Novom. Petočlani žiri, na čelu sa guvernerom Veberom, doneo je jednoglasnu odluku da prvu nagradu za spomenik austrijskom "geniju pobede i slave" dodeli akademskom slikaru Marku Rašici, o čijem je radu za buduća pokolenja ostavljen podroban opis.

 "Spomenik je arhitektonsko-kiparske naravi, a bit će zidan od bijelog kamena sa crvenkastim kamenim umecima. Kako će spomenik stajati na ogromnoj visini od 1.759 m i to će biti građen od prilično surova materijala, da kompaktnije djeluje. Svi nepotrebni detalji bili su ispušteni. Spomenik će strčati u visini od 16 dotično 32 metra.

 "SPOMENIK predstavlja genija pobjede i slave. Obzirom na veliku visinu genij je kazan u jednoj vrsti tunike sa kacigom. Ovaj, stigavši na najveću visinu Lovćena (Stirovnik), osovio se na vječna vremena prekriživ ruke na maču. Na vrhu mača je monograf F J I (simbol vojske našega Ćesara), a na donjoj strani mača je uklesan historijski datum: 11/ I 1916 t. j. dan osvojenja Lovćena od naše nepobjedive vojske. Genija ovjenčava okolo glave, niz tijelo i preko mača lovor-vijenac (simbol slave).

 "Ovaj vijenac kao i pismena bit će samo od crvenoga kamena, da ih svaka zastava na Jadranu uzmogne vidjeti i pokloniti se koliko onome monogramu toliko sretnome historijskome datumu. Genij će biti okrenut prema jadranskoj pučini i protivno italskoj obali. On je straža Jadrana i istočne jadranske obale. Geniju otraga priljubljena je uz tijelo trokuta kula kao obrana proti zavrletnim navalama. U spomeniku je dakle reinkorporisana snaga, obrana, slava i pobjeda pod jedinstvenim monogramom našega viteškog vlada Frana Josipa I."

 LIST "Ujedinjenje", koji izlazi u Ženevi, očigledno dobro obavešten i iz krugova bliskih bečkom dvoru, već 22. aprila 1917. godine piše: "Kosti Vladičine biće vraćene na Lovćen i na njih će se opet sklopiti ista kapela, ali to nikad ne može biti kao što je bilo".

 Vrednost ove informacije postaje jasnija ako podsetimo da je skrnavljenje Njegoševog groba obavljeno u formi strogo tajne akcije, o kojoj nisu bili obavešteni čak ni visoki austrougarski uglednici, dobri poznavaoci ovdašnjih prilika, vrlo ambiciozni u nastojanjima da skrešu slobodarska krila "balkanskih Srba". Među njima je visok ugled uživao publicista Leopold Mandl, koji je 29. maja 1917. godine uputio opširno pismo tadašnjem ministru spoljnih poslova Austrougarske, grofu Otokaru Černinu.

 LIKOVANjE OKUPATORSKIH NOVINA

 OKUPATORSKE "Cetinjske novine" likuju 19. septembra 1916. godine: "Uskoro će se na Lovćenu podići ogroman spomenik u znak osvajanja ovog 'Gibraltara Adrije'. Na balčaku mača nalaziće se inicijali F. J. I, a na maču historijski datum 11. 1 1916, kad su naše pobjedonosne čete osvojile Lovćen."

Ideja je očigledno bila da navodni "genije pobede i slave" predstavlja austrijskog cara, ali taj projekat nije realizovan.

Pripreme za četvrtu sahranu

Prva osoba koja je problem obnove Njegoševe kapele iznela izvan sveštenih krugova bila je beogradska profesorka Jelena Lazarević, koja je na Lovćenu pronašla jednu malu vladičinu kost.

DA vidimo sada šta je do osnivanja Glavnog odbora za prenos Njegoševih kosti 1925. godine radio mitropolit Gavrilo Dožić, koji je bio izabran za predsednika Odbora.Ondašnji mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, predsednik Glavnog odbora za prenos Njegoševih kosti, svedoči 1925. da je u novembru 1920. podneo izveštaj Svetom arhijerejskom saboru o onome šta se dogodilo kada su prenete Njegoševe kosti sa Lovćena na Cetinje 1916. godine, o tadašnjem stanju kapele i o potrebi njene obnove:

"Podvukao sam tačno stanje stvari, naročito Kapele, koja je bila dovedena dotle da je bilo nemogućno sa ma kakvom njenom opravkom, dokle se ne bi izvršila opšta rekonstrukcija, na jednoj solidnoj osnovi, od materijala novoga, koji bi bio garancija da će buduća Kapela biti u mogućnosti da odgovori svojoj svrsi. Tako isto zamolio sam Sveti arhijerejski sabor da ovo uzme kao jednu ozbiljnu i hitnu stvar i da se angažuje Srpska crkva kod državnih vlasti da se nađu sredstva i mogućnosti da bi se Kapela osposobila za svoju namenjenu ulogu. Napomenuo sam koliki je značaj kod naroda u pogledu svega ovoga. Svi su Srbi želeli da se ovo izvrši na najbolji način, kako bi se dostojno odužili velikome geniju srpskog naroda. Iz svega moga izveštaja u celosti je izlazilo: da dosadašnja Kapela nije bila upotrebljiva (podvukli autori). Njen temelj je bio gotovo uništen. Trebalo je sve iznova početi, ali da se sačuva u svemu želja velikoga pesnika. Trebalo je izvesti sve to da bi bilo saglasno sa njegovom poslednjom odlukom u testamentu. Naročito da bude u duhu skromnosti koja treba da odlikuje jednog prvosveštenika, kao što je bio Petar Petrović Njegoš. Bio sam u načelu protiv svih novotarija i luksuza koji ne bi odgovarali životu i delima Petra Petrovića Njegoša (podvukli autori)".

NA REDOVNOM zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske patrijaršije u Beogradu, 6/19. novembra 1920. godine, na kome su bili "Nj. S. Patrijarh, svi članovi i sekretar D. Rošu" raspravljano je o ovom pitanju, a u zapisniku je sažeto opisan tok te rasprave:

"G. mitropolit Gavrilo izveštava da je neprijateljska okupatorska vlast razorila Kapelu i grobnicu na Lovćenu, i iz grobnice izvadila kosti Vladike Rada i svukla ih noću na Cetinje, gde se i danas nalaze, pa predlaže, da Sv. Arhijer. Sabor uzme inicijativu da bi se Kapela i grobnica na Lovćenu opravile i kosti crkvenog i narodnog velikana prenele uskoro da miruju na onom mestu koje je Vladika još za života sebi za večito počivalište označio.

PRIMIVŠI k znanju izveštaj V. Mitropolita G. Gavrila, Sv. Arh. Sabor na prvom mestu izražava svoje duboko žaljenje zbog krajnje bezobzirnosti neprijateljskih zavojevača Crne Gore, čak i prema prahu takvih crkvenih i narodnih velikana kakav je bio Vladika Rade.

Pa ceneći veliku ličnost Vladike Rada, koji je svojim genijem toliko proslavio srpsko ime i postao učitelj pokoljenjima - Sv. Arhijer. Sabor nalazi: da iz dužnog poštovanja prema njegovoj svetloj uspomeni treba njegov prah povratiti na Lovćen po mogućstvu što skorije.

Pa kako je 1921. godine sedamdesetogodišnjica njegove smrti, to ovaj prenos praha izvesti svakako iduće godine. No prethodno porušenu Kapelu i grobnicu opraviti i posrtu oko Kapele ograditi i ukrasiti. Ovu priliku učiniti opšte narodnom svečanošću, u kojoj bi uzele učešće i crkva i država.

Da bi se ovo izvelo treba sastaviti jedan širi odbor od crkvenih i građanskih predstavnika, pod predsedništvom Mitropolita crnogorskog, koji bi odbor u sporazumu sa Kraljevskom Vladom to delo najbolje izveo. Za sada stvar uputiti Sinodu da je on vodi dalje kako treba."

OVAJ zapisnik potpisali su predsednik Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Dimitrije i još trinaest episkopa: episkop temišvarski i administrativne Karlovačke mitropolije Georgije, mitropolit zahumsko--hercegovački (potpis nečitak), mitropolit bihaćsko-banjalučki Vasilije, mitropolit tuzlansko-zvornički (ime u zapisniku nedostaje), mitropolit pećki Gavrilo, episkop pakrački Miron, episkop nikšićko-zahumski Kiril, episkop velško-dabarski Varnava, episkop budimski Georgije, episkop niški Dositej, episkop žički Nikolaj, episkop timočki Irinej i episkop šabački Jefrem.

Zapisnik, koji se čuva u Arhivu Srbije vodio je i potpisao sekretar Dim.[itrije] Rošu.

SVETI arhijerejski sabor je, vidimo iz navedenog dokumenta, prihvatio predlog mitropolita Gavrila Dožića, a detalj naveden u zapisniku da u svečanom prenošenju kostiju vladike Rada na Lovćen treba da uzmu "učešće i crkva i država", očigledno posredno govori i o tome da crkva u stvari ne može da finansira takvo pregnuće, već da to može samo "državna kasa", kako će to kasnije u memoarima pojasniti patrijarh Gavrilo Dožić.

Prva osoba koja je ovaj problem iznela izvan sveštenih krugova, i izvan tog kruga zainteresovala intelektualne i javne radnike, bila je beogradska profesorka Jelena Lazarević, koja je te godine došla na Cetinje i posetila razrušenu kapelu. Kao što smo već videli, ona je pored grobnice pronašla jednu malu kost, pretpostavlja se od Njegoševe ruke ili stopala, koju je predala Mitropoliji. Održala je potom širu konferenciju i pozvala istaknute ličnosti Cetinja, da prvo pred njima progovori o prenosu Njegoševih zemnih ostataka i o potrebi da tu ideju podrže i širi krugovi, ne samo iz porodice intelektualaca i javnih radnika, nego i narod.

NASTAVILA je svoju akciju Jelena Lazarević i posle toga, tako da je s njom upoznala i predsednika Srpske kraljevske akademije Jovana Cvijića.

Paralelno, mitropolit Gavrilo Dožić je takođe tražio pomoć u Beogradu, zbog čega je primljen kod ministra vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Pavla Marinkovića.

"Marinković mi je", piše mitropolit Gavrilo, "dao obećanje da će za celu ovu stvar angažovati i samog Kralja Aleksandra, kako bi on lično uzeo učešća u ovome visokome činu koji Marinković smatra kao prvorazredni. Zatim Marinković smatra da je to dužnost da naš Kralj učini, pošto je njegova majka bližnja rođaka velikoga pesnika. Što znači da u žilama našega Kralja teče ista krv i nasledstvo dinastije Petrović Njegoš. Kralj je naslednik i srodnik po krvi i s pravom mi svi očekujemo da on to izvrši na način kako odgovara ne samo interesima dinastije, nego i interesima celog srpskog naroda i naše države koja u celini treba da da dokaze o svome poštovanju najvećega čoveka naše rase. Njemu treba prirediti za vreme izvođenja toga čina najveće počasti, koje je on s pravom zaslužio. Ovakav stav ministra vera Marinkovića iskreno me je obradovao. Bio sam u uverenju da će ovo biti sprovedeno na najbolji mogući način jer će se država angažovati da obezbedi celu stvar."

MITROPOLIT KOD JOVANA CVIJIĆA

MITROPOLIT Gavrilo Dožić se susreo i sa Jovanom Cvijićem, sa kojim je razgovarao tri sata. "Cvijić je podržao inicijativu crkve da kapela bude obnovljena i prihvatio da bude član Centralnog odbora za izvođenje celoga ovoga zamašnog programa."

Tako se dogodilo da u Beogradu 1923. godine bude osnovan odbor za prenos Njegoševih kostiju na Lovćen, u kome su se, pored Cvijića, nalazili Živan Živanović, predsednik Srpske književne zadruge, Pavle Popović, profesor Beogradskog univerziteta, Jelena Lazarević, profesor Svetozar Tomić, direktor gimnazije i mnogi drugi uglednici.

Kralj prihvata da obnovi kapelu: I oko rekonstrukcije razlike između Cetinja i Beograda

Aleksandar Karađorđević je prihvatio da, kao krvni rođak vladike Rada, snosi sve materijalne izdatke iz svoje kase za izgradnju spomenika zahvalnosti velikom srpskom pesniku slobode

U MNOGIM razgovorima mitropolit Gavrilo Dožić je iznosio svoje uverenje da ne može biti govora o obnovi, već jedino o rekonstrukciji kapele, "iz novog materijala koji bi mogao da izdrži nepogode koje je priroda uslovila na vrhu Lovćena".

Znajući da su vrlo male finansijske mogućnosti države u krajnje oskudnim poratnim vremenima, mitropolit Gavrilo je usmerio napore da se dobije poseban kredit, a kada je izabran za predsednika Centralnog odbora, on je u tom svojstvu tražio prijem i kod predsednika Vlade Nikole Pašića, koji je podržao projekat. Obećanje o konkretnoj finansijskoj podršci Pašić, međutim, nije dao.

Kada je shvatio da "stvari ne idu kako treba", mitropolit Gavrilo je bio "veoma očajan". Zato je na sednici Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, održanoj sredinom avgusta 1923. godine, izrazio svoju zabrinutost, da bi potom patrijarh Dimitrije predložio da se apeluje na kralja Aleksandra, "kao krvnog rođaka" Njegoševog, da iz svojih sredstava finansira rekonstrukciju kapele i prenos vladičinih kostiju na Lovćen.

CRKVENIM velikodostojnicima ukazala se prilika za susret sa kraljem 6. septembra te godine, kada je održano bogosluženje u Sabornoj crkvi u Beogradu, povodom rođenja prestolonaslednika Petra. Kada je bogosluženje završeno, uz ostale uglednike, u Dvor su pozvani patrijarh i svi članovi Svetog sinoda.

"Posle svečanosti u Dvoru", svedoči mitropolit Gavrilo Dožić, "kralj pokloni pažnju srpskom patrijarhu Dimitriju i predstavnicima koji su ga pratili: kako stoji sa prenosom Njegoševih kostiju na Lovćen i obnavljanjem porušene Kapele. Patrijarh Dimitrije ukratko je izložio Kralju situaciju i na kraju zamolio ga da sasluša mene lično, kao nadležnog arhijereja koji je pokrenuo ovo pitanje još 1920. godine. On mu je rekao da je Srpska pravoslavna crkva jednodušno odlučila u sednicama Svetog Arhijerejskog Sabora i Svetog Sinoda da u potpunosti primi moj predlog i da mi da u svemu odrešene ruke u izvođenju celoga ovoga plana. Ali da do sada nije ništa urađeno.

"KRALj, na to se obrati meni, sa rečima: 'Molim Vaše Visokopreosveštenstvo da me upozna sa celom stvari. Ja sam bio obavešten od Ministra vera, ali sve to izlaganje ne dolazi iz prve ruke. Verujem da ćete mi vi najbolje izložiti u čemu je težište i problem cele stvari.'

"Na to odgovorih, da bi trebalo prvo kao nužno, da se opravi Kapela koja je porušena i koja ne odgovara svojoj funkciji. Trebalo bi prvo ozidati novi zid od tvrdoga materijala, koji bi bio dosta širok i sposoban da odoli svim prirodnim stihijskim dejstvima i nepogodama koje se događaju na Lovćenu. Stari kamen, odnosno zid od stare Kapele, trebalo bi upotrebiti u unutrašnjosti Kapele u razne svrhe, tako da bi odgovorile svome prvobitnom zadatku i ciljevima velikog pesnika koji je u svome testamentu izjavio svoju želju o svom budućem miru na Lovćenu. Mi to moramo da poštujemo u potpunosti, da ne bi tako oskrnavili njegovu poslednju volju."

U OPISU razgovora vođenog na Dvoru 6. septembra 1923. godine, mitropolit Gavrilo Dožić nastavlja: "Na moje izlaganje, koje je Kralj sa velikom pažnjom pratio, on reče: 'Meni je vrlo drago, vaše Visokopreosveštenstvo, da ste vi shvatili dobro ovaj ceo problem koji od svih nas traži da ga do kraja pomognemo kako bi bio u potpunosti izvršen, onako kako ste mi vi to izložili. Ja se od srca odazivam predlogu vašem i vašeg odbora čiji ste vi predsednik, da uzmem učešće u tome svečanom činu. Ja želim da Kapela bude podignuta onako kako najbolje odgovara velikome pesniku. To treba da bude jedan vidni spomenik zahvalnosti današnjega pokoljenja i svih nas prema velikom pesniku slobode Vladici Radu. Ja ću od srca da snosim sve te materijalne izdatke iz moje kase. Tačno je da ja kao krvni rođak treba to da izvršim.'"

KRALj je predložio da Odbor stupi u kontakt sa svim pojedincima koji treba da izrade plan za ostvarenje ovog poduhvata. Interesujući se u kakvom je stanju tadašnja veza za Lovćen, predložio je ne samo da se osposobi novi put do Ivanovih korita, nego i da se trasira "novi put od Ivanovih korita do vrha Lovćena, koji će biti težak, ali koliko-toliko snošljiv".

Mitropolit Gavrilo je obavestio članove Odbora u Beogradu o kraljevoj izjavi, smatrajući da je ona od prvorazrednog značaja za sređivanje državnih odnosa, a naročito teškog i bolnog stanja u Crnoj Gori, pri čemu je podsetio na događaje i bratoubilačku borbu posle ujedinjenja 1918. godine.

Nije trebalo dugo čekati da se i u ovoj prilici, povodom Njegoša, ispolje razlike između Cetinja i Beograda, o čemu svedoči pisanje cetinjskog lista "Narodna riječ".

U JEDNOM tekstu, objavljenom 3. oktobra 1923. godine, ovo glasilo se zalaže za to da ne samo kralj, već da i Crnogorci "participiraju" u podizanju - "grobnice na Lovćenu": "Crnogorci imaju malo zemaljskog blaga, ali ih ima puno kojima su ostala kanđela njihovih porodica, pa će po potrebi u ovoj prirodi, da bi prinijeli svoj obol za podizanje pristojnog Spomenika - Grobnice neumrlom autoru 'Gorskog vijenca' na Lovćenu. Svaki izgovor da se u ovom pogledu poštedi, ispašće neozbiljan i staviće se kao namjerna uvreda. Za Njegošev Spomen - Grobnicu na Lovćenu, ali u ovom slučaju svakako uz participiranje Crnogoraca."

U DRUGOM tekstu, objavljenom 24. oktobra 1923. godine, "Narodna riječ" još oštrije kritikuje beogradsku vladu povodom prenosa Njegoševih kostiju:

"Evo ih u jednoj ćeliji Cetinjskog manastira, na sramotu cijelog jugoslovenskog naroda, poglavito srpskog dijela našega naroda! Vele što se nije imalo mogućnosti. Nema novca da se o državnom trošku prenesu kosti najvećeg jugoslovensko-srpskog pjesnika, a bilo je na stotine miliona za isplatu 'begovskih haka'!...

Srpski narod u Crnoj Gori nije da se neće odužiti Njegošu - pored sve siromaštine i bijede, koja ga ni u ujedinjenju dalje ne napušta. On je to htio učiniti još u početku, kada se oslobodio mrskog neprijatelja, ali ga u tome ometoše čitave čete profesora, doktora i vazdan drugih naučnika i spisatelja koji trubljahu na sva usta, da će Njegoš biti sahranjen sa počastima, koje samo njemu mogu da se odaju. Obrazovaše i odbore, ali nažalost odbore za narod i radi parade.

MEĐUTIM, za prenos Jagića koji je umro u Beču, beogradska radikalsko-turska vlada imala je da stavi na raspolaganje iz državne kase trideset miliona kruna.

To je onaj književnik, koji pisaše i govoraše u svoje vrijeme, da postoji bosanski jezik i da su Bosanci poseban narod. I njega pretpostavljaju Njegošu!"

Na kraju, "Narodna riječ" naglašava da je uzaludno traženje novca od vlade, jer je ona gluva na sve što stiže iz Crne Gore, zbog čega ove novine pozivaju crnogorske seljake da od svojih skromnih prihoda odvoje deo za Njegoša i da ispune svoj dug prema njemu. "Za nas bi, Crnogorci, bilo sramota primiti ma i jedne pare od beogradske Vlade, za opravku Njegoševe Grobnice na Lovćenu."

GLASILO DEMOKRATSKE OMLADINE

CETINjSKI list "Narodna riječ" bio je organ nezavisne demokratske omladine, odnosno Demokratske stranke u Crnoj Gori, od 1919. do 1928. godine, koji je izlazio dva puta nedeljno. Pola broja je štampano latinicom. Moto lista do 1926. godine bio je: "Borba sa neprijateljom i domaćim izdajnicima". U navedenim citatima iz ovog lista autori ovog feljtona nisu intervenisali.

Meštrović ulazi u igru

Jelena Lazarević, profesorka Prve beogradske gimnazije, obaveštava mitropolita Gavrila Dožića da je čula da kralj želi da podigne spomenik Njegošu po skici vajara Ivana Meštrovića

DVE godine pošto su navedeni tekstovi objavljeni u "Narodnoj riječi", sedam godina po završetku Prvog svetskog rata i devet godina posle rušenja kapele u tom ratu, Njegošev prah je 1925. konačno vraćen na Jezerski vrh, a njegovi zemni ostaci po četvrti put su sahranjeni.

Vladici i njegovoj kapeli kao da je bilo suđeno da i tokom priprema za obnovu, odnosno popravku stare, ili izgradnju "nove kapele", pa i onda kada su sva pitanja bila formalno razrešena, budu nametnute duge rasprave, administrativne procedure, svakojaka dopisivanja na razne teme, sustizanja i mimoilaženja ideja i predloga raznih komisija i odbora. Teškoće su bile najrazličitijih vrsta, od onih protokolarnih do problema saobraćajnih, uz podrazumevajuće "nepravilnosti" iskrsle oko materijalnih pitanja, što će reći da je bilo i novčanih zloupotreba.

INSPEKTOR i šef Građevinske sekcije na Cetinju u svom predračunu za ovaj projekat tražio je, na primer, za izgradnju crkve na Lovćenu 1.000.000 dinara, za pravljenje puta od Cetinja do Ivanovih korita, dugog trinaest kilometara, 400.000 dinara, a za novi put od Ivanovih korita do vrha Lovćena 800.000 dinara.

Suočen s takvim "stručnim" predračunom, mitropolit Gavrilo Dožić je uzeo olovku u ruke i izračunao da je predlog prekomeran, a ako bi bio prihvaćen, da bi ukupni troškovi prenosa Njegoševog praha bili nekoliko miliona dinara, što je "u današnjim prilikama teško izdvojiti na račun državne kase". Svoju procenu mitropolit Gavrilo Dožić je preneo vojnom inženjeru Bračancu, a ovome nije ostalo ništa drugo do da se s njom saglasi.

MOŽDA i zato - svestan različitih opasnosti i ljudskih lakomosti koje prate svaki posao, a pogotovo planove "koji nemaju cenu" - mitropolit je zatražio da se "stara Kapela na Lovćenu razvali i materijal složi, kako se ne bi kamenje iz zidova survalo i kotrljalo niz Lovćen". Na to mu je izvesni Karhovac odgovorio "da nema štete za materijal sadašnji na Lovćenu, jer će on za novu Kapelu da nabavi cio materijal iz Dalmacije i to iz Korčule".

Mitropolit mu je odgovorio da je "kamenje u sadašnjoj Kapeli sve tesano i ono bi se moglo upotrebiti za zidanje nove Kapele, i to sa nekim pridodatkom izgrađenih krša na Lovćenu", navodi Ljubomir Durković Jakšić.

U SAOPŠTENjU Ministarstva vera, objavljenom 1925. godine, takođe se pominju finansijske teškoće:

"Sama kapela trebala je da se opravi, a put do nje, koji je zbog terenskih teškoća vrlo težak, takođe se imao opraviti i provesti. U februaru 1921. godine službeno je bio obrazovan državni odbor, sa isključivim zadatkom da spremi sve što je potrebno za ovakvu svečanost. I otpočeo je rad. Ali je sve ipak zaostalo ušljed materijalnih teškoća."

Uprkos svemu, kada je kralj Aleksandar odlučio da iz svojih sredstava finansira obnovu kapele i prenos Njegoševih zemnih ostataka, radovi su konačno započeti i za divno čudo bili su obavljeni brzo.

"PRIMICAO se mjesec septembar (1925. godine - primedba autora) ali su i pripremni radovi bili na svršetku. Put za Lovćen bio je temeljito opravljen. Kapela bila je gotova 10. septembra i 12. osvećena. Osvećenje izvršio je Nj. Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski dr Gavrilo Dožić uz asistenciju četvorice sveštenika. Osvećenju su prisustvovali: komandant zetske divizijske oblasti đeneral Vojislav Krupežević, zastupnik velikog župana referent Milan Radmanović, prosvjetni inspektor zetske oblasti Dušan D. Vuksan i predsjednici cetinjske i njeguške opštine Tomo Milošević i Vaso Otašević", objaviće Glavni odbor za prenos Njegoševih kostiju.

A dok se to nije dogodilo, dok kapela nije obnovljena (izgrađena), sve je bilo opterećeno još jednim problemom, nesumnjivo važnijim od pitanja finansija, naime, idejom kralja Aleksandra da na mestu nekadašnje kapele Njegošu bude podignut mauzolej koji bi uradio znameniti vajar Ivan Meštrović.

DOK su tražena rešenja za mnoge probleme, mitropolit Gavrilo Dožić je dobio obaveštenje od Jelene Lazarević, profesorke Prve beogradske gimnazije, člana Glavnog odbora, "da je čula da Kralj želi da podigne spomenik Njegošu po skici i izradi vajara Ivana Meštrovića, za koga sam znala da je poreklom Srbin, čiji je ded prešao u katoličku veru, ali da se uvek oseća Srbinom".

Danas je teško rekonstruisati kada su kralj Aleksandar i Meštrović prvi put razgovarali o ovoj temi, ali se posredno može zaključiti da to najverovatnije nije bilo pre kraja 1923. godine, kada je bilo jasno kakve prepreke, pre svega one materijalne prirode, ali i druge vrste, stoje pred nastojanjem da Njegoševe kosti ponovo budu vraćene na Lovćen.

IZGLEDA da je prvu vest o poslu koji je kralj poverio Meštroviću doneo cetinjski list "Crna Gora", 18. aprila 1924. godine:

"Ministarstvo građevina poslaće specijalnu stručnu komisiju na Lovćen, koja će pregledati teren i planirati osnov za Spomenik Vladici Radu, čiju je izgradnju njeg. veličanstvo kralj poverio Ivanu Meštroviću. G. Meštrović će vjerovatno uzeti učešća u pregledu zajedno sa komisijom."

Biće da se tada nije znalo da Meštrović neće moći da dođe na Lovćen sa stručnom komisijom, pošto je pripremao izložbe dogovorene za jesen te godine u Americi, uz svesrdnu pomoć svog prijatelja Milana Ćurčina, glavnog urednika zagrebačkog časopisa "Nova Evropa". Zahvaljujući tom prijateljstvu, Ćurčin je u svom časopisu, u broju od 1. jula 1924. godine, objavio i ove redove: "Sada radi Meštrović na skici Njegoševe grobnice na Lovćenu, po želji kraljevoj. Ova porudžbina nije još definitivna; bude li se skica kralju dopala, pristupiće se pripremnim radovima za vreme Meštrovićevog boravka u Americi, a dogotoviće se spomenik po njegovu povratku.

"REPRODUKCIJU crteža, i opis celog spomenika, doneće 'Nova Evropa' uz broj posvećen Njegošu, u toku ove godine."

Očigledno podstaknuti tom informacijom, a neobavešteni o onome što je Meštrović do tada uradio, iz Ministarstva vera su 15. jula od njega tražili "hitan iscrpan izveštaj" da li je "preduzeo rad na izradi Kapele na Lovćenu" i "kada ta izrada ima biti gotova, da bi se prema tome izvodili drugi potrebni poslovi".

Tri dana kasnije cetinjski list "Crna Gora" izvestio je da je "Vlada odobrila kredit, da se na Lovćenu podigne mramorna kapela i izradi grob Vladike Rada", a krajem tog meseca Meštrović i Ćurčin doputovali su u Beograd. Meštrović se susreo sa predsednikom vlade Ljubom Davidovićem i bio je kod kralja Aleksandra na ručku.

MEŠTROVIĆ PREĆUTKUJE MAUZOLEJ

U MEMOARIMA Ivana Meštrovića, bar ne u njihovoj verziji objavljenoj u Zagrebu 1969. godine, nema traga o tome da su jugoslovenski monarh i on razgovarali o Njegoševom mauzoleju na Lovćenu. Uostalom, u ovoj knjizi Meštrović ni na jednom mestu ne pominje taj projekat, a razlozi zbog kojih je tako postupio do danas nisu razjašnjeni. Da li je Meštrović kralju Aleksandru već tada pokazao prve skice mauzoleja, ostaje i dalje otvoreno pitanje. U svakom slučaju, on ih je sačinio pre nego što je krenuo na izložbenu turneju po Americi.

Kralj Aleksandar odustaje od mauzoleja: Treba poštovati želju vladike Rada i do kraja je izvršiti

Mitropolit Dožić upozorio je kralja Aleksandra da izgradnju spomenika po skici vajara Meštrovića pleme Njeguši ne bi dozvolilo i da bi to napravilo veliku uzbunu kod naroda

MEŠTROVIĆ je - piše Ljubomir Durković-Jakšić - napravio skice za Crkvu na Lovćenu, koje je u jesen 1924. izložio u Njujorku, na svojoj izložbi. U časopisu "Nova Evropa", u broju od 1. januara 1925. godine, posvećenom Njegošu, Milan Ćurčin je štampao reprodukcije tih skica, uz objašnjenje:

"U ovaj broj donosimo, kao prilog, reprodukcije crteža Njegoševe grobnice na Lovćenu, kako je zamislio i nacrtao I. Meštrović. Ove crteže radio je Meštrović (kako smo već rekli u broju 'Nove Evrope' od 1. jula 1924) po želji kraljevoj; ali je proračun za gradnju bio kralju odviše velik, pa je zasada odustao od namere da ovaj spomenik podigne na Lovćenu. Takođe, zamisao umetnikova ostaće zasad, a možda i zauvek, na hartiji".

S NOVCEM je, nesumnjivo, bilo teškoća, ali dokumenti iz onog vremena svedoče da je projekat stavljen pod sumnju i iz razloga koji s novcem nisu imali nikakve veze.

Srž spora može se nazreti iz reči Svetozara Tomića, inače etnografa i geografa, koji je svoj stav o zamišljenom projektu, kao sekretar Odbora, izneo posle posete Cetinju i Lovćenu:

"Na Lovćenu, gde je bila dosadašnja Kapela, ne može se podići nikakva monumentalna građevina. Tu niti ima za nju prostora, niti je moguće tu izvesti, niti je to uopšte potrebno. Crnogorci, putnici i poštovaoci velikog Pesnika neće se peti na Lovćen radi Kapele, no radi Lovćena i groba Vladičina, koji će biti u Kapeli. S toga sam mišljenja da se na mesto dosadašnje Kapele podigne nova istih dimenzija, kolika je bila stara, kamenje u zidu da bude krupnije, i zid da bude na vrste lepo i čvrsto izrađen. Unutrašnjost, pak, Kapele da bude izrađena kraljevski i Njegoški tako, da se posetioci Vladičina groba tome zadivljuju isto tako kao i pogledu na Lovćen.

OVAKVO mišljenje da podnesem navele su me činjenice: što je više nepolitički i čak štetno odlaganje prenosa Njegoševih kostiju i izvođenje narodne svečanosti; zatim što današnje prilike u Crnoj Gori iziskuju da se to što pre izvrši; pa onda graditi automobilski put po Lovćenu isto je što i graditi kuću na pesku, i najzad, izgleda dostojnije i, čak, sa više pošte da učesnici te velike narodne manifestacije na putu od pet km prate svoga Kralja i kosti našeg Pesnika, na konjima i peške no na automobilima", pisao je Svetozar Tomić.

Očigledno je da su razlozi važniji od finansijskih iskrsli kao prepreka u ostvarenju kraljeve ideje da na Lovćenu bude podignut mauzolej koji bi izradio Meštrović.

U PITANjU je bio mogući spor Srpske pravoslavne crkve i kralja, koji u taj spor nije hteo da ulazi, zbog čega je i odustao od svoje ideje. Na to ga je navelo oštro istupanje predstavnika SPC, pogotovo mitropolita Gavrila, tako da je kralj na isteku 1924. godine u ovoj stvari zauzeo konačni stav: umesto Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu će njegovim staranjem i iz njegove kase biti obnovljena kapela. O tome svedoči mitropolit Gavrilo Dožić.

"Ovaj novi spomenik sa kojim je bio saglasan Kralj", piše ondašnji mitropolit a docniji patrijarh Gavrilo u svojim memoarima, "nije odgovarao jednom pravoslavnom vladici, a još manje njegovoj želji izraženoj u njegovoj poslednjoj volji, koju je trebalo do kraja poštovati, kao najveću svetinju. Sve drugo bilo bi u suprotnosti sa onim što je on uradio i napisao u svome testamentu.

POSLEDNjA želja poštuje se kod svih naroda, kao nešto što se ne sme uopšte sporiti. Predviđeni spomenik na Lovćenu ličio bi više na egipatske piramide, ili pak na glomazne spomenike na istoku koji se podižu pojedinim kraljevima i tome slično. Ali ovakvi spomenici u protivnosti su sa hrišćanskim stavom i hrišćanskom naukom. U svojoj su suštini više paganski nego ma šta drugo. Takav spomenik ja nisam mogao ni u kom slučaju da odobrim".

Kao mitropolit, on je krajem 1924. godine zatražio audijenciju kod kralja Aleksandra, a pre toga se konsultovao s vojvodom Božom Petrovićem, Jovanom Cvijićem, Svetozarom Pribićevićem i Nikolom Pašićem, koji su se saglasili sa njegovim mišljenjem.

KRALj je, znajući za razloge ove posete, u raspoloženju dočekao mitropolita Gavrila Dožića, kome se obratio ovim rečima:

"Ja znam, vaše Visokopreosveštenstvo, da ste vi došli radi spomenika gospodina Meštrovića. Čuo sam da ste radi toga ljuti. Znate, veliki broj prijatelja dinastije savetovao mi je da ovaj spomenik uzmem i platim, kako bi se postavio na grob Vladike Rada. Ja sam za ovaj spomenik uzeo lično Meštrovića. On je dobronamerno primio, i izradio nacrt. To je ogroman rad, koji će dosta da košta, ali koji je dostojan velikog pesnika vladike Rada".

Mitropolit je odgovorio da ne poriče vrednost spomenika, ali je upozorio da on ne priliči jednom pravoslavnom vladiki, jer je u suprotnosti sa načelima Srpske crkve i Njegoševim testamentom.

"Mislim da treba poštovati i obnoviti Kapelu sasvim u prvobitnom stanju. Spomenik Meštrovićev liči više na jednu piramidu, koja bi se postavila na vrh Lovćena. Narod Crne Gore to nikako ne bi mogao odobriti niti se sa tim složiti. Mislim da je Lovćen ionako nacionalni spomenik, i dovoljno je da se obnovi stara Kapela. Ne bih se mogao složiti ni sa drugim inovacijama, kao nadležni arhijerej, sem da podnesem svoju ostavku, da ne bih nosio odgovornost i narodnu kletvu pred budućim pokoljenjima. Samo pleme Njeguši ne bi dozvolilo, i napravilo bi uzbunu kod naroda. Mislim da o tome treba voditi računa", rekao je mitropolit Gavrilo Dožić.

ALEKSANDAR mu je na to odgovorio: "Tačno je da treba poštovati želju Vladike Rada i do kraja je izvršiti, kako je on to prvo zamislio, kad je već bio podigao staru Kapelu, koja je sada u ruševinama. Nisam imao nameru ništa da menjam. Želeo sam da se najbolje odužim mome velikome srodniku po krvi, ali kad to nije u skladu sa Srpskom crkvom, onda je pametnije da se usvoji vaše mišljenje, kao nadležno. Ja ću g. Meštroviću u zamenu za ovo dati drugu ideju za jedan spomenik Neznanom junaku na Avali, koji će biti izgrađen za potrebe naše države i koji će simbolizovati naš narod i naše narodno i državno jedinstvo, i to sve pokrajine. Ja sam već o tome jedanput razgovarao sa Meštrovićem koji je moj prijatelj i meni u svemu odan do kraja.

Uostalom, taj nacrt spomenika i kad bi se usvojio, zahtevao bi da se čeka malo više da se ostvari u celini, odnosno da se radovi dovrše. Prema tome, ja ću to sa g. Meštrovićem sve da uradim, tako da ćemo svi biti zadovoljni. Razume se da ne bih ni u kom slučaju želeo da on bude ljut radi ovog izbora ili pak da bude s nečim oštećen. Prema tome, treba sada brzim tempom, da se što pre izvrši naš zajednički plan. Ja ću dati potrebna uputstva, a vas najlepše molim da ako nešto bude nepovoljno, da me odmah izvestite."

KAKO NAROD MISLI

"JA nemam ništa protivu Meštrovića i njegovih radova", rekao je mitropolit Gavrilo Dožić, "koje visoko cenim. Ako treba da se postavi ovaj njegov projektovani spomenik, mislim da ima mogućnosti, da se postavi na ona mest koja mogu imati više koristi, nego da ga postavimo na Lovćenu u suprotnosti sa testamentom Petra Petrovića Njegoša, jer bi sve to skrnavilo svetinju njegovog zaveštanja. Pošto ste vi izdanak dve dinastije, mislim da je vaša dužnost da to izvršite do kraja, kako to narod misli u Crnoj Gori."

Kapela kao simbol ujedinjenja

Odustajući od svoje ideje, da podigne spomenik Njegošu po skici vajara Ivana Meštrovića, kralj Aleksandar je prelomio i odlučio da iz svojih sredstava podigne kapelu na Lovćenu

KADA je mitropolit Gavrilo Dožić u audijenciji kod kralja Aleksandra Karađorđevića krajem 1924. godine izložio razloge zbog kojih se protivi ideji da se na Lovćenu, na mestu ranije kapele, podigne spomenik Njegošu za koji je skice izradio Ivan Meštrović, kralj je odgovorio:

"U potpunosti se slažem sa vašim mišljenjem, Visokopreosveštenstvo, ali smatram da bi baš u interesu obe zajedničke dinastije bilo potrebno da se upotrebi mermer sa Venčaca kod Topole za unutrašnje stvari i uređaj same Kapele, kako mi je to ovih dana predloženo; tu će biti urezana jedna moja izjava, kao srodnika Vladike Rada, i izraženo moje poštovanje njegovom duhu i geniju rodoljublja. Mislim da će na taj način dve dinastije biti najbolje do kraja ujedinjene, kao što će biti ujedinjene Srbija i Crna Gora."

U SVAKOM slučaju, odustajući od svoje ideje, kralj Aleksandar je prelomio i odlučio da iz svojih sredstava podigne crkvu na Lovćenu. Istina, na zauzimanje bivšeg ministra vera, za tu svrhu je u budžet za 1924/25. godinu uneta kao posebna stavka i suma od 500.000 dinara, koja će biti upotrebljena u ove svrhe.

"Već 18. januara", piše Durković-Jakšić, "Odbor u Beogradu je održao značajnu sednicu, kojom je rukovodio Jovan Cvijić, kao i sekretar Odbora Svetozar Tomić (etnograf, geograf). Na ovoj sednici pretreseno je pitanje o Kapeli na Lovćenu: da li da se stara popravi i obnovi, ili da se iznova podigne. Pregledane su skice i planovi kako za popravku i obnovu, tako i za podizanje nove Kapele. Na istoj sednici ministar vera saopštio je Odboru da će brigu o Kapeli uzeti kralj, pa je, u isto vreme, tražio da mu Odbor odgovori na gornje pitanje, tj. da li da se renovira stara Crkva ili da se iznova gradi. Odbor je dostavio pismeno 23. januara 1924. ministru vera svoje mišljenje o ovom problemu:

"VREME u kome se Kapela podiže, a to je posle našeg trogodišnjeg robovanja, i u doba našeg potpunog oslobađanja i ujedinjenja; ktitor koji Kapelu diže, a to je Nj. V. Kralj (podvukli autori); onaj kome se Kapela diže, a to je veliki Njegoš, kao i moment: šta se na Lovćenu ostavlja po svršenoj svečanosti: da li stara iskrpljena ili nova koja bi simbolizirala veličinu i važnost svečanosti. Dakle, ti činioci iziskuju da Kapela na Lovćenu bude kraljevska i Njegoška. Ali mesto na kome se Kapela diže, a to je vrh Lovćena, i vremenske nepogode koje tu vladaju, opet traže da se i o tome vodi računa.

S toga je Odbor mišljenja: da se Kapela na Lovćenu iznova zida, da izrada spolja bude obična sa manje ukrasa, da ne bude suviše visoka i da bude iznutra što lepše i solidnije izrađena, kako bi odgovarala veličini ktitora i onoga ko će u njoj počivati.

Dalje Odbor je mišljenja, da na Lovćenu ne treba podizati nikakvu kuću za čuvara; `nje do sada nije bilo niti je i sada potrebna".

ODBOR u Beogradu je, sa pomenute sednice, predložio da se što pre osposobi put od Cetinja do Jezerskog vrha, bez koga se ne mogu preduzeti radovi na obnavljanju Crkve na Lovćenu. Taj predlog je ministar vera 23. februara uputio Ministarstvu vojnom, tražeći da ono naredi nadležnim vojnim vlastima, da izradi ovaj put", piše Durković-Jakšić.

Tako se dogodilo da u februaru 1925. godine kraljevska vlada Nikole Pašića izda "deklaraciju da će biti velike svečanosti prilikom prenošenja kostiju Vladike Rada sa Cetinja na Lovćen. Zatim je doneta odluka, da svečanost bude velika nacionalna manifestacija, u kojoj će učestvovati Kralj i Kraljevska vlada i ceo narod".

Zetska divizija dobila je nalog da pomaže izvođenje svih radova, stavljeni su na raspolaganje odobreni krediti, a radovi su se prema planu Ministarstva građevina odvijali u brzom ritmu. Zahvaljujući tome, 21. septembar je određen kao dan svečane proslave drugog prenosa Njegoševih kostiju sa Cetinja na Lovćen.

MITROPOLIT Gavrilo Dožić, koji je bio u toku svih tih zbivanja i koji je 12. septembra osveštao kapelu, izvedenu po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova, u svojim memoarima detaljno je opisao njen novi spoljni i unutrašnji izgled.

"Kapela je sagrađena od tesanog kamena i spolja i iznutra. Naokolo Kapele, podignuta je ograda od tesanog kamena i spolja i iznutra. Unutrašnjost njena je izvršena potpuno prema ranijoj staroj Kapeli. Kapela i oltar pokriveni su pločama. Na vrhu je krst od mermera sa Venčaca (podvukli autori). Unutrašnjost Kapele je od ploča mermera koje imaju inicijale Petar Petrović Njegoš. U mramornoj ploči urezano je zlatnim slovima: 'Mi, Aleksandar I, Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, praunuk Karađorđa Petrovića, vođe i početnika oslobođenja Srbije, unuk Kneza Aleksandra Karađorđevića, i sin Petra I velikog oslobodioca i ujedinitelja našeg naroda, i Knjeginje Zorke Petrović Njegoš, obnovismo ovaj sveti hram, koji je na Lovćenu blizu Cetinja podigao i za večnu kuću izabrao: slavni naš predak Petar Petrović Njegoš, Vladika i Gospodar Crne Gore, veliki rodoljub, pesnik slavne Crne Gore, poklonik Heroju Topolskome Karađorđu besmrtnome - apostol i pesnik jedinstva našega naroda, a koji bi 1916. godine razoren u ratu za oslobođenje i ujedinjenje. Neka je mir njegovom pepelu. Njegov sveti blagoslov, neka se izlije na naš dom i narod, kroz sve vekove. Amin. Na Lovćenu, 21. 9. 1925. godine'". Pri ulazu u kapelu je ikona svetoga Đorđa. Pod unutrašnje kapele postavljen je od kamena sa Brača.

U OLTARU je namešten žrtvenik iz stare kapele. Zatim se nalaze u njenoj unutrašnjosti ikone na mramornim pločama svetoga Petra, svetoga Vasilija, svetoga Stefana Piperskoga i svetoga Vladimira. Pored svih ovih ikona, nalazi se velika ikona odnosno freska Gospodina Isusa Hrista. Na ulazu u kapelu s desne strane, postavljen je sarkofag pokriven jednom pločom od mermera. Ispod same krune je Njegošev lik u mozaiku.

Sa strane sarkofaga uzidan je u zidu jedan kamen opštine Njeguši i na njemu je slika Petra Petrovića Njegoša. Zatim su izrađena zlatna slova i napisi iz "Gorskog vijenca", kao što su: "Vječna zublja vječne pomrčine, nit dogori niti svjetlost gubi". Kapela je izgrađena od lovćenskog kamena, donesenog iz rudnika Zlatica. Prostor kapele je nešto proširen; njen je temelj podignut na solidnom osnovu koji je u mogućnosti da se odupre zubu vremena. Podzidan je od iste vrste kamena dobrim i solidnim zidom, piše mitropolit Dožić.

PROVOKATIVAN PRILOG

I U VREME kada su radovi bili okončani i u današnjem vremenu, akcija podizanja kapele gledana je i kroz političku i ideološku viziru, što potvrđuje i dosta provokativan prilog autora iz Istorijskog leksikona Crne Gore, objavljenog 2006. godine:

"Ideju o ponovnom prebacivanju Njegoševih posmrtnih ostataka na Lovćen inicirao je jugoslovenski monarh Aleksandar Karađorđević, koji je u ovom poduhvatu vidio zgodnu priliku za jačanje ujediniteljske ideologije o apsolutnoj istovjetnosti Crnogoraca i Srba, kao i šansu za podizanje ugleda dinastije Karađorđevića u Crnoj Gori. Kralj Aleksandar je odlučio, u julu 1925. godine, da se na Lovćenu sagradi kapela, po projektu ruskog arhitekte Nikole Krasnova. Tada je u Zetskoj vojnoj oblasti obrazovana Komisija za izradu kapele na Lovćenu, na čelu s pukovnikom Pantelijom Đukićem".

Hrabri i grabljivi kao sokolovi

Kad se Srpstvo ujedini, ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim - govorio je Njegoš

POLITIČKA i ideološka vizija posmatranja ukupnih događanja oko podizanja Njegoševe kapele dvadesetih godina prošlog veka najbolje se vidi iz provokativnog teksta iz Istorijskog leksikona Crne Gore, koji je objavljen 2006. godine: "Nova kapela je završena za dva mjeseca, da bi, 21. septembra 1925. godine, na Lovćen bile iznijete Njegoševe kosti i položene u novi sarkofag od venčačkog mermera, težak oko 400 kilograma. Na ulazu u kapelu bio je ugraviran zlatni natpis kralja, ktitora, a iznad njega ugrađena je u niši reljefna ikona ´Sveti Đorđe ubija aždaju´.

Očito je da kapela više nije bila posvećena Svetom Petru Cetinjskom, nego Svetom Đorđiju. Ona je i arhitekturom bila potpuno drugačija od stare kapele, s novim i širim vratima, velikom kamenom gredom za ktitorov natpis, sa debljim zidovima, klupom - kolomatom oko nje, ophodnom stazom i ogradnim zidom. Imala je, takođe, veće kvadere, njih 480 iz nelovćenskog kamenoloma i 280 bijelih ploča sa ostrva Brača, za pod kapele. Drugačija od stare, našla se i na drugoj lokaciji, pošto je Kapa spuštena da bi mogla primiti trostruko veću konstrukciju od prvobitne."

POSLEDNjA sednica Glavnog odbora za prenos Njegoševih kostiju održana je avgusta 1925. godine. Kraljevsku vladu zastupali su ministar vera Miša Trifunović i ministar finansija Milan Stojadinović, inače narodni poslanik iz Crne Gore, kao i upravnik Dvora pukovnik Dimitrijević.

Prilog predstojećem svečanom prenošenju Njegoševih kostiju na Lovćen, u Kapelu obnovljenu sredstvima kralja Aleksandra, dala je i "Politika", koja je 18. septembra 1925. učinila potez bez presedana u dotadašnjoj i svojoj dosadašnjoj istoriji, kada je iznad zaglavlja objavila da je tog dana štampan - NjEGOŠEV BROJ.

Velikoj svečanosti ove novine su krenule u susret nedelju dana ranije, započevši objavljivanje tekstova niza autora koji su iz različitih uglova osvetljavali životni put i kolosalni opus genijalnog pesnika, njegovo filozofsko, državničko i vladičansko delo.

SIMA SARAJLIJA ISTE večeri, razgovor Njegošev i Banov u Biljardi protekao je uglavnom u šalama, a sutradan, za ručkom "sa malo ali veoma ukusnih jela, nakvašenih dobrim primorskim vinom, pa na završetku i šampanjskim", pričali su o Simi Milutinoviću Sarajliji, koji je umro početkom te, 1848. godine.

U PRVOM tekstu, 14. septembra, objavljena su do tada nepoznata svedočenja Dubrovčanina Matije Bana, poverljivog čoveka srpske vlade, o njegova četiri susreta sa vladikom Radom na Cetinju, "oko polovine aprila" 1848. godine: "Kad na njih (na vrata - primedba autora) stupih vidim dosta prostranu dvoranu sa biljarom u sredini i zidovima svud naokolo načičkanim svakojakim oružjem. Oko biljara stajahu na nogama senatori i mnoge crnogorske starešine u svome bogatom odelu. Pred tim veličanstvenim, živopisnim prizorom ja stadoh jedan čas kao ukopan, pa uzeh očima tražiti po onoj množini ljudi Vladiku, koga nisam poznavao, a niko me k njemu nije privodio. I upravo kad sam se hteo obratiti Milakoviću (Dimitrije, dugogodišnji vladičin sekretar) da ga zamolim za tu ljubav, opazih na gornjem uglu biljara visoka i lepa Crnogorca u narodnom odelu gde se na mene osmehnu, pa postupi napred, odvojivši se od ostalih.

"ODMAH se domislim da je to Vladika; hitno mu pristupim, i poljubiv ga u ruku, izručim mu pozdrav (iz Srbije, kneza Aleksandra Karađorđevića). On odgovori na svaku tačku veoma smišljeno i rečito. Žubor ushićenja treptio je po dvorani; ali na jedan njegov znak svi se ukloniše. Ostadosmo sami", piše Ban o prvom susretu s Njegošem.

Dok je pridošli glasnik tokom razgovora u četiri oka izlagao Njegošu kako Srbija gleda na tadašnja burna zbivanja u "uzrujanoj Evropi", crnogorski vladika ga nijednom rečenicom nije prekinuo, "gledao je pred sobom u tle, a samo bi po gde-gde upro u mene oči", svedoči Ban.

A onda je Njegoš izgovorio svoju reč.

"HVALA vladi srpskoj na tome za čim je pregnula, a vama na lepoj vesti i trudu. Dobro rekoste da u takvom pokretu za spasenje srpsko ne sme izostati crnogorska puška. Znate li šta sam bio naumio raditi da me niste našli? Spremah se da skupim četiri hiljade Crnogoraca, pa s njima da pregazim tursko zemljište, upadnem u Srbiju i primoram srpsku vladu na delanje. Ali evo, Bogu hvala, toga već ne treba. Ja pristajem bezuslovno na sve što mi predlažete. Držaću Primorce u zaptu da ne razviju zastavu Sv. Marka, a za dalju radnju čekaću dok mi ne javite da su sazreli događaji."

Posle rastanka, Ban je otišao u gostionicu, naručio večeru i popeo se u sobu koju je iznajmio, da bi zabeležio tok razgovora vođenog sa vladikom. Javiše mu tada da dolazi Njegoš, a tek kada se vladika pojavio na vratima njegove sobe, Banu bi jasno da se uputio k njemu. Počeo je da mu zahvaljuje na toj časti, ali ga je Njegoš prekinuo rečima: "Ostavimo komplimente zapadnjacima, a mi ćemo kao dva čista Srbina razgovarati sa srcem na dlanu".

KADA je vladika saznao da Ban hita nazad u Srbiju, pozvao ga je da se sretnu još iste večeri, a onda i sutradan "u podne", na ručku. U razgovoru vođenom u sobi na spratu cetinjske gostionice, Njegoš je saopštio Banu: "Ali ja zaboravljam da vam zahvalim na pesmi koju ste mi pre dve godine otpevali. Znam je napamet". A onda je izrecitovao ove stihove: "Gomila hridi stoji, užasna gora,/ Glavu joj grom lupa; /Nose val ljuta mora;/ Tu ko soko gnezdo/Goranin svoj dom stavi..."

Svedočenju Matije Bana pridajemo ovoliki značaj zato što stihovi iz njegove pesme, napisane 1846. godine, neodoljivo podsećaju na Lovćen i na kapelu Njegoševu. Pitanje je da li su ovi stihovi i, ako jesu, do koje mere, u genijalnom pesniku razgoreli iskru koju će Vladika oblikovati u amanet da bude sahranjen u kapelici Svetog Petra koju je podigao, na vrhu te "užasne gore", čiju glavu "grom lupa" i na koju "goranin svoj dom stavi", kao "soko gnezdo".

"JESMO sokolovi, pa i grabljivi kao oni", nastavio je Njegoš posle izgovorenih stihova. "Božja mi vera, ne što bismo tako hteli, nego što smo primorani. Ja zadržavam Crnogorce od grabeži na austrijskoj strani, jer su nam tamo sve sama rišćanska braća; ali na strani turskoj moramo često zaklopiti oči i dati im oduške. Još dobro kad se ograniče na Turadiju; nu sto muke kad se pokrve sa rišćanima. I to će tako trajati dokle god se ne iselimo iz ovih krševa. A da bi se mogli iseliti treba najpre da se srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim i usrećenim."

O Simi je Njegoš govorio "s pravim pijetetom", a onda i o Gorskom vijencu, za koji je tvrdio da će se "samo dopasti mojim Crnogorcima, a zato što sam u njemu izneo njihove običaje, njihov način mišljenja i govora, njihov karakter, te se vide kao u ogledalu, ali se neće dopasti obrazovanom svetu koji će mi zameriti da ono nije prava drama, da Vladika Danilo, koji je glavna osoba, uvek mudrij, a skoro ništa ne radi, pa ipak delo koje smišlja ispada mu srećno više nekim slučajem nego njegovim naporima. Ja sam opažam te mane, i ma da nerado popravljam što sam jednom napisa, naumio sam da ih ispravim pri drugom izdanju.

Njegoš želeo da poseti Njujork

Srpski novac najdraži mi je; Srbija ga daje od srca, za nj ništa ne traži do bratsku ljubav, a što je najglavnije nikad nas ne ponižava - govorio je vladika Rade Matiji Banu

SVEDOČEĆI o razgovoru s Njegošem sredinom aprila 1848. godine, Matija Ban je o crnogorskom vladiki izrekao sažet, upečatljiv sud, kakav i priliči jednom Dubrovčaninu:

"Čudnovato je u razgovoru preskakao sa poezije na politiku, i obratno, a to ne bez dublje namere. Tako je u mojoj pesmi našao povod da me svojom pažnjom ujedno i odlikuje i življe mi na srce metne potrebe njegovih sokolova. Svud mi je iz njega virio oduševljen pesnik, plemenit čovek i umešan diplomat".

Matija Ban je ostavio svedočenje i o ponovnom susretu sa Njegošem polovinom jula 1849. godine, kada je na Cetinje doneo poruke iz Srbije i pomoć od 2.000 dukata u zlatu. Iz tog zapisa izdvajamo deo o njihovom razgovoru u Biljardi koji i danas izaziva oprečne komentare.

"POŠTO je pisma pročitao, uze svitke i odnese ih u obližnju sobu, pa se vrati k meni govoreći: 'Ej moj gospodine Matija, nije li ovo žalosna sudbina da junačka Crna Gora mora živeti od milostinje!' 'Gospodaru', odgovorih, 'nije to milostinja, nego je malen poklon imućnijega brata bratu neimućnijemu, koji, sve i kad bi imao plodnih njiva kojim je priroda Srbiju obdarila, morao bi više paziti na svoju odbranu nego na njino obdelavanje.' 'Pa to tako i biva', preuze on. 'Svud oko granice Crnogorac ide na rad oružan kao za rat. Inače srpski novac najdraži mi je; čini mi se kao da ga desna ruka premeće u levu. Srbija ga daje od srca, za nj ništa ne traži do bratsku ljubav, a što je najglavnije nikad nas ne ponižava. Ja odavno želim da pohodim Srbiju, pa za tim Sjedinjene Države Severne Amerike. Zasada politički obziri preče me u izvedenju prve želje, a što se druge tiče, nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlanski Okean i da plovim za Njujork.' 'A šta biste tamo?', upitam ga prilično začuđeno. 'Šta bih?', odgovori. 'Slobodnoj Crnoj Gori priliči samo da od slobodne države, kao što je Amerika, primi pomoći, kad već ne može bez nje biti.' 'A zar Vam je ruska pomoć teška?' 'Rusiju volim, ali ne volim da mi se svakom prilikom daje osećati cena te pomoći. Ja, gospodar slobodne Crne Gore, pravi sam rob petrogradskih ćudi. To mi je već dodijalo, pa hoću da taj jaram zbacim.'...

"Tada shvatih svu domašnost njegovih prethodnih reči. To je uvređena lična ponositost ugušivala politički razum. Ja sam se na ovaj pozivao dokazujući mu da, iako imamo nekih trenutnih nepovoljstva od Rusije, ipak bismo bez nje zlo prošli, ona jedina ima interesa, pa zato i može biti sklona da podrži delo oslobođenja Srpstva, na kome evo hoćemo ozbiljno da radimo. I tada pristupismo glavnoj stvari", svedoči Matija Ban.

PESNIK I VLADIKA PAŽLjIVO čitanje ovih redova pokazuje da je mišljenje i viđenje Njegoševog genija vladike Nikolaja bilo u oprečnosti s mišljenjem većine predstavnika vrha Srpske pravoslavne crkve, koji brane stav da Njegoš nikada ne bi bio pesnik da nije bio vladika. Ova tvrdnja je isticana u mnogim prilikama, pa i u žustrim polemikama vođenim između 1960. i 1974. godine, u šta ćemo se kasnije uveriti na osnovu poznatih i nepoznatih dokumenata, koji će biti izneti u ovom feljtonu.

KADA je 18. septembra 1925. godine "Politika" objavila NjEGOŠEV BROJ, o vladiki Radu je na prvoj strani objavljen uvodni tekst Grigorija Božovića, kao i tekst Vuka Karadžića. U njemu je opisan početak Njegoševe vladavine, kada je ustoličen 19. oktobra 1830. godine, dan posle smrti vladike Petra I Petrovića, njegovog strica i po njegovoj želji: "Svjetovno ime bilo mu je Radoje, a u kaluđerstvu dobi ime svoga prethodnika - Petar", piše Vuk.

Javnost je saznala i za sećanja engleskog političara ser Henrija Lejarda i Edvarda L. Mitforda, koji su upoznali Njegoša na Cetinju u avgustu 1839. godine i bili u uverenju "da nijedan Englez nije prošao tuda pre nas". Iza dvojice Engleza ostalo je svedočanstvo da je Njegoš srdito govorio pred dva gosta iz Engleske o tome kako je nemačka štampa izvesno vreme pre njihove posete lažno predstavila susret vladičin i saksonskog kralja Fridriha Avgusta II, prilikom njegove "botaničke ekskurzije", tokom koje je, 31. maja 1838. godine, stigao u Crnu Goru, a onda u Njegoševoj pratnji stigao na Cetinje.

"NjEGOVA Eminencija izgleda da oseća mnoge uvrede u člancima nekih nemačkih listova gde se opisuje put njegovog saksonskog veličanstva, jer tek što smo izmenili nekoliko reči, a on poče da govori o tome sa puno živosti i vatre. Za njega su pisali, on kaže, kako se bacio ničice pred kraljeve noge kad ga je dočekao na granici. To on poriče s najvećim prezrenjem, dodajući da niti bi mu njegova religija niti njegov položaj kao vladara jedne nezavisne zemlje mogli da dopuste da to učini. Isto tako, veli on, kako je kralj poručio da se jedno jagnje zakolje i ispeče, ali kako nije mogao jesti, jer on nije mogao naći nož, dok jedan nemački oficir nije rešio stvar, isekavši jagnje svojom sabljom. Kako bi to bila istina, pita Njegova Ekselencija, kad svaki Crnogorac uvek nož nosi! Šta više, to je uvreda njegovom gostoprimstvu i njegovom vaspitanju i on to ne može da podnese.

Ali što je najviše ogorčavalo Vladiku, to je pohvala nemačkih listova za smelost saksonskog kralja da stupi na crnogorsko zemljište, kad se zna da tamo živi jedan varvarski narod, krvoločan i veroloman, koji prezire strance, i zaključak da je kralj ostao živ blagodareći svome visokom položaju. Vladika reče da je poslao 'Frankfurtskim Novinama' ispravku tih netačnih vesti, sa novcem koliko košta njeno štampanje; ali, ili je austrijska vlast uhvatila pismo, ili urednik 'Frankfurtskih Novina' nije hteo da ga odštampa. Prema tome, on je ostao pod tim potvornim glasovima koje će ceo strani svet držati za istinite, što će vrlo dobro poslužiti njegovim neprijateljima koji žele da Evropa gleda na njega i na njegovu zemlju kao na nešto van civilizacije. On se žalio kako je sa svih strana opkoljen Austrijom i Turskom, i da je u interesu ovih dveju država da takvi glasovi ostanu neopovrgnuti, pa zato one obraćaju veliku brigu da kakvo pismo, ili drugi način opovrgavanja, ne pređe preko njihovog zemljišta", napisali su Lejard i Mitford.

NjEGOŠ je srdačno i otvorena srca primio goste iz Engleske, ali je očito hteo da im stavi do znanja da, ukoliko budu izveštavali o njihovom susretu i razgovorima, onda očekuje da iznesu na svetlo istinu, a ne laži kakve je saopštila nemačka štampa.

Iz dela "Religija Njegoševa", koje je vladika Nikolaj Velimirović objavio 1921. godine, objavljen je odeljak u kome se dokazuje tvrdnja da je "Njegoš vrlo sličan velikom persijskom veroosnivaču Zaratustri", ali da "ima jedna bitna razlika između ova dva stalno verujuća čoveka".

"Njegoš je, na ime, umetnik i njegovo je gledište na prirodu i na njenog Tvorca poglavito estetičko, dok je Zaratustra moralist, sa svojim etičkim posmatranjem života. Njegošev entuzijazam odnosi se više na lepotu njegovog Boga. Zaratustri više na dobrotu Ormuzdovu.

NO I NjEGOŠ je bio sposoban da etički posmatra život, inače ne bi on mogao reprezentovati ni potpuna čoveka ni potpunog hrišćanskog episkopa; Zaratustra, s druge strane, mora biti da je imao i velikog umetničkog smisla, inače ne bi mogao i posle tri hiljade godina onako moćno umetnički nadahnuti jednog čuvenog modernog umetnika, kao što je Niče", tvrdi vladika Nikolaj.

"Njegoš kao pesnik pre svega nije postao, nego je rođen kao što je bor nikao. I kao što ponikli bor ne postaje pod spoljašnjim uticajem ni lipa ni jela, no ostaje bor, tako je duh Njegošev pesnički od rođenja, pa razvijao se on pod okolnostima Crne Gore ili Bretanje, bio on pod monaškom rizom ili vojvodskom dolamom", zaključuje vladika Nikolaj.

Kralj dolazi u svoj rodni kraj

Posle posete manastiru Ostrog, gde je celivao mošti Svetog Vasilija Čudotvorca, kralj Aleksandar je kroz trijumfalnu kapiju prvi put ušao u Nikšić, "prestonicu crnogorske Hercegovine"

NASTAVLjAJUĆI odavanje počasti Njegošu, beogradska Politika je 20. septembra objavila i njegov testament koji je pohranio na čuvanje u ruski konzulat u Dubrovniku "na veliku sigurnost i točnost" 20. maja 1850. godine. Njegoš je testament napisao u četiri tačke, a pre nego što ih je precizirao, u obraćanju Gospodu, mada Lovćen konkretno ne pominje, jasno se razume da je vrh ove planine izabrao za svoj večni počinak: "Čovjek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu božanstvenom, kojega sam svijetlu sjenku nazrio jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili."

Kralj Aleksandar I Karađorđević je 12. septembra noćnim vozom otputovao iz Beograda, a "pošto obiđe neka mesta u Južnoj Srbiji Kralj će otići na Cetinje", prenela je štampa, a Politika se nije libila da u te svečarske dane iznese i detalje o katastrofalnom stanju u kome se nalaze groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, rasuta po Albaniji.

"Svuda obalom albanskog mora vuku se kosti naših vojnika. Vuku se u bukvalnom smislu te reči na sram nas sviju i na čuđenje starosedelaca kako zaboravismo svoje", javio je 16. septembra iz Kavaje u Albaniji dopisnik Milosav Jelić.

JELIĆ izveštava da se "računa" kako samo u okolini Skadra ima na 10.000 grobova, a u građanskom groblju u Tirani preko 500 grobova. U Draču, "114 grobova iz balkanskog rata", a "poznaje se samo jedan: Radoslava Đorđevića Ganeta kapetana. Na dva i po kilometra severno od Drača bilo je 700 humki, pa je sopstvenik preorao njivu. Isto je tako preorano i 240 grobova kod manastira Sv. Vlaha 6 km od Drača."

"Ne zna se tačno koliko je hiljada naših grobova u Kavaji, Elbasanu, na Vojuši, u Valoni i Narti. Kosti vojnika sahranjivanih u pesku valonskog pristaništa stali su da izbacuju more i vetrovi. Njih su pokupili Italijani, smestili ih u blehani sanduk, po tom ovaj metnuli u drveni, pa spustili u betonsku grobnicu. Povrh nje su položili belu mermernu ploču, a više nje isti takav krst", piše Milisav Jelić, i navodi tekst koji su Italijani uklesali u mermernu ploču:

"JUNAČKIM Srbima, koji posle epske borbe sa nadmoćnim neprijateljem prinuđeni na dugo mučno povlačenje, iznemogli podlegoše žudeći za dalekom Otadžbinom, njihova ratna braća Italijani pokupivši njihove kosti, otkrivene vetrovima i morem, podigoše ovaj spomenik u ime večitog mira. 1916-1917."

Srpska "groblja u Korči, Beratu, pa čak i u Krumi zarasla su u korov i trnje. Nigde nije ni prstom pomaknuto da se što popravi. Jedino što će poslanstvo u Tirani za koji dan urediti kosturnicu i spomenik", izveštava Jelić, da bi potom ispisao potresne redove o srpskim grobovima u Kavaji, gde smo "naše kolonije" podizali "za razliku od drugih naroda pod zemljom". A "već posle deset godina istraživači ne bi znali čije su da nije živih svedoka našega bola i knjiga napisanih o našem ponosu".

"SAHRANjIVANO ih je", piše Jelić. "po petnaest u jedan grob petnaeste i šesnaeste godine, kad smo mi otišli, a oni ostali u bolnici. Humke se ne poznaju. Ledina. Jedan jarak deli naše groblje od austrijskog, koje tako isto nema krstova, ali gde je svaki vojnik ukopan zasebno."

Tako počivaju srpski vojnici "zaboravljeni u tuđini, prsloga srca od bola, satrveni u jednom strašnom nacionalnom zamahu".

Njegovo pisanje očigledno nije bilo usmereno protiv svečanog povratka Njegoševih kostiju na Lovćen, nego su meta kritike bili vlast i država koji ne brinu o onima čije su kosti bukvalno položene u temelje države.

Ne treba sumnjati da kralju Aleksandru nije bilo baš prijatno dok je 16. septembra čitao ove redove tokom boravka u Dečanima, da bi u popodnevnim satima obišao i Pećku patrijaršiju. Dan ranije patrijarh Dimitrije krenuo je iz Peći i sutradan stigao u Podgoricu, na putu za Cetinje.

SVITA predvođena kraljem Aleksandrom uputila se 17. septembra novim putem Peć - Andrijevica ka svom cilju, da bi bila dočekana na Čakoru, onda u Andrijevici, pa u Beranama. Kao i na dotadašnjem putovanju, kralja su pratile oduševljene ovacije meštana, "Srba i muslimana, u svečanim nacionalnim odelima i na divno okićenim konjima", izveštavao je Dobrica Kuzmić. Onda je svita krenula put Kolašina, gde je "za ručkom Kralj podario sirotinji 10.000 dinara, za dovršenje sudske zgrade 5.000, zatim trezvenoj mladeži nagradu za dva najbolja đaka u ovoj školskoj godini", a "Kralj je obećao da će nastojati da se izradi i put Berane - Belo Polje".

Posle posete manastiru Ostrog, gde je celivao mošti Svetog Vasilija Čudotvorca, kralj je kroz trijumfalnu kapiju ušao u Nikšić, "prestonicu crnogorske Hercegovine", uz topovske salve i zvuke crkvenih zvona, da bi, kao i na dotadašnjem putu, rado prihvatio razgovor s ljudima iz naroda.

Otišao je kralj Aleksandar u Šavnik, vratio se u Nikšić, a tog 19. septembra na Cetinje su preko Kotora već stigli mnogi ministri za "koje se nije znalo tačno vreme kada će stići, to im Cetinje nije moglo prirediti naročiti doček", javio je Živko Milićević, još jedan urednik Politike, uglednik novinarskog poziva, koga je redakcija poslala na Cetinje da pomno prati tamošnja zbivanja pre dolaska kralja Aleksandra i njegove svite, o čijem je putovanju izveštavao Kuzmić.

IZ NIZA detalja o kojima piše Milićević izdvajamo jedan:

"Na četvrt sata od Cetinja nalazi se opština donjokrajska. Donjokrajci nisu hteli da učestvuju u dočeku na Cetinju. Oni hoće da Kralja dočekaju kod svojih kuća i podigli su trijumfalnu kapiju, kakvu Cetinje nije moglo podići. Rečeno im je: Kralj se kod vas neće zaustaviti. To nije sadržano u programu.

Mi ćemo ga čekati pokraj puta, odgovorili su oni, pa ako hoće da prođe, neka prođe."

O atmosferi koja je zahvatila Crnu Goru svedoči i ono što se dogodilo na Rijeci Crnojevića, gde su "hteli da spreme trpezu i kad se Kralj kod njih zaustavi, oni da ga ponude sa onim što im je Bog dao a oni spremili". Ali je veliki župan sa Cetinja zbog obimnog kraljevog programa "naredio da to nipošto ne čine, inače će im on doći u posetu sa žandarmima".

"Božja ti vjera, na nas su udarale skadarske paše sa po dvadeset hiljada Turaka, pa sad možeš i ti s tvojim džandarima. Nećemo se bojati", stigao je odgovor Riječana cetinjskom županu, a kralju njihova hitna depeša "u kojoj ga mole za dozvolu da mu prirede ručak", na šta im je kralj odgovorio "da će ručati kod njih".

RASKOŠ NARODNOG RASPOLOŽENjA

U SVEČANOM izdanju, nikšićka "Slobodna misao" je pozdravila dolazak kralja i kraljice sledećim rečima: "Narod Crne Gore i Brda i Hercegovine danas oduševljeno pozdravlja sa dobrodošlicom svoga narodnog seljačkog Kralja koji prvi put kao vladar dolazi u svoj rodni kraj, u svoju junačku kolijevku Crnu Goru. Naši uzvišeni gosti, Kralj Aleksandar i Kraljica Marija neće u ovim surim krševima biti dočekani u palatama, raskoši i bogatstvu, ali će biti dočekani u raskoši najveće iskrenosti narodnog raspoloženja i oduševljenja."

Njegoš na svojoj proslavi

Na dan svečanog prenosa Njegoševih kostiju, u ponedeljak 21. septembra 1925. godine, "Politika" je objavila teškom gorčinom ispunjen bravurozni tekst Predraga Milojevića

MNOGO bi prostora oduzeo podroban opis dočeka kralja na Cetinju, koji je stigao posle molepstvija u manastiru Ostrog i putovanja preko Čeva i Gornjeg Zagarča, pa Bjelica, a onda Njeguša, gde ga je pozdravila "starica Krste Batričevića koja ga je zadojila i čuvala ga skoro godinu dana". Odatle je svita konačno krenula ka Cetinju, a na ulasku u varoš kralja i kraljicu je pozdravio predsednik cetinjske opštine Tomo Milosavljević. Pred manastirom su ih dočekali patrijarh Dimitrije, mitropolit Gavrilo Dožić i "ostalo više i niže sveštenstvo pravoslavno, četiri biskupa i muftija beogradski".

"Neopisivo oduševljenje naroda", sažeto je opisao atmosferu Živko Milićević, navodeći i ove pozdravne reči predsednika cetinjske opštine Toma Milosavljevića, upućene kralju: "Danas, kad se elita Jugoslavije slegla na Cetinje da se sjutra pokloni sjenima velikog Njegoša, pred veličanstvenijem spomenikom koji mu podiže najslavniji potomak Karađorđev, ne mogu završiti ovaj pozdrav ničim lijepšim nego onim znamenitim riječima Njegoševim. Te riječi on je bio napisao svojom rukom na slici Karađorđa koju je neprestano držao u svojoj sobi, a te riječi glase: Samo ime Karađorđe kad / Srbinu na um dođe, / Zaplamti se krv u grudi, / Junačno se srce budi."

KRALj Aleksandar je u odgovoru rekao: "Od sveg srca Kraljica i Ja zahvaljujemo dragim Crnogorcima na ovako toplom dočeku, koji će nam ostati u neizgladivoj uspomeni. Rođenjem sam vezan za ovo mesto, te vam je lako pogoditi kako mi je u duši, kad sam među vama. To će me privlačiti da se od sada češće viđamo i nadam se da ćemo naći načina da doprinesemo napretku svih nas. Crna Gora imala je vladare koji su se očinski starali o vama, a vi ste im se oduživali vernošću i ljubavlju. Od kako smo Kraljica i ja stupili među vas, Crnogorci su nas na svakome koraku pozdravljali tolikom srdačnošću, pa sam ja uveren da niko u ovoj zemlji neće pomisliti da je staranje o vama sada manje. Dve su loze spojene i izdanak će njihov biti jedan.

Ovoga puta dovela je Karađorđevog praunuka još i sinovlja dužnost da se pokloni seni pesnika Gorskog vijenca. Duše Njegoša i Karađorđa bile su se srele, razumele i pripile u ovome narodnome poslu. Nad grobom Njegoševim danas je kamen sa Venčaca na domaku Karađorđeve Topole i pod njime će lako ležati vladika Rade."

ZELENAŠKI PLANOVI U NEKOLIKO memoarskih zapisa savremenika svečanosti prilikom vraćanja Negoševog praha na Jezerski vrh spominje da su zelenaši razmišljali o atentatu na Aleksandra. Navodno je odlučeno da Ćiro Stanko Vuković bude izvršilac atentata, međutim, njegova majka ga je zaklela majčinim mlekom da to ne uradi. I on je posle sebi oduzeo život.

OVE kraljeve reči "Politika" je objavila u ponedeljak, 21. septembra 1925. godine, na dan svečanog prenosa Njegoševih kostiju, na drugoj strani lista, na kojoj počinje i bravurozni tekst Predraga Milojevića "Njegoš na svojoj proslavi", a nadnaslov glasi "Sutrašnji izveštaj". Ovaj jedak, teškom gorčinom ispunjen članak, koliko nam je poznato, kasnije nikada nije navođen, što je autore dodatno osnažilo u odluci da ga prenesu u celini, iz razloga koji će biti jasni svakom dobronamernom čitaocu.

"Obradovaće se danas vladika-pesnik kada vidi kako pravilno "pokolenja sude" i njegovom bodrom duhu, njegovom bujnom pesničkom geniju i njegovom vatrenom rodoljublju odaju hvalu koja mu po zasluzi pripada.

I biće mu milo kada na vrhu Lovćena oko svojih kostiju vidi sakupljene najuglednije, najčuvenije glave države, birane sve po položajima i po titulama. Ali će se začuditi kad u tome moru glava u cilinderima ne bude mogao da spazi nijednog pučanina nad čijim je patnjama toliko jadikovao. I tužno će prozboriti rodoljubivi vladika:

- Hvala vama, uglednima i bogatima što me mrtvog obradovaste i ovu mi poštu učiniste. Ali zar se niko od prostoga puka ne seti da poseti pesnika svojih bezmernih stradanja i svoga uzdanja u svest naroda našeg vaskolikog?

CILINDERI će mu na to ironično odgovoriti zloupotrebljavajući njegove stihove:

- Pučina je stoka jedna grdna.

A od mora, od Kotora grada, dopreće do pesnikovih ušiju glasovi ožalošćenog puka:

- Tu smo Vladiko, svi smo tu, samo su nas žandarmi opkolili i ne daju nam da ti priđemo, jer nemamo ni zvučne titule ni sjajne cilindre.

I biće teško čestitom Vladici.

Pa će on opet pogledati po skupljenim velikodostojnicima i reći će im:

- Pod tim kapama neobičnim ne vidi se ni ko li ste ni odakle li ste? Izdvojite se od ostalih vi koji ste Hrvati i Slovenci da vas vladika Rade dobro pogleda i obraduje se što ste u slobodi, kao što je tugovao za vama kad ste robovali.

Niko se ne izdvaja.

A NEKO će reći pesniku: - Ćuti, more Vladiko, ne zbori tako mučno. Niko se od njih ne seti da dođe i da ti se zahvali. Dođoše samo dvojica, i to pre što su ministri nego što su tebi zahvalni.

Ućutaće Vladika i utonuće u sumorne misli, ali će se setiti onih koji su mu najdraži, setiće se svojih drugova po muzi, i reći će prisutnima:

- Kad vi ne umedoste da me obradujete pričanjem o slozi i ljubavi u našem narodu, neka mi priđu svekoliki pesnici naši da se s njima pozdravim, jer ovaj dan je najpre i najviše njihov dan.

Ako se nađe među prisutnima neko uviđavan, biće mu mučno zbog Vladičinih reči i uzviknuće u sebi:

- Ih, mi sasvim zaboravili da i njih pozovemo na svečanost!

Ali se ostali neće zbuniti. Iz prvih redova naići će nekoliko najdostojanstvenijih i pokloniće se Vladici.

I POČEĆE predstavljanje.

- Ja sam Boža Maksimović, pisac "Obznane", najvećeg dela moderne državotvorne poezije naše - reći će prvi. - Kao što si ti, Vladiko, u "Gorskom vijencu" opevao istrebljenje poturica, tako sam i ja u "Obznani" opevao istrebljenje defetista i režimu "nepoćudnih" elemenata.

- Moje ime je Milan Srškić, a moja poema se zove "Zakon o štampi" - počeće drugi. - Nema dela, Vladiko, koje će našim piscima ulivati više respekta od toga što ja napisah. I ti sam, da si nešto živ, duvao bi zbog svojih slobodoumnih stihova u požarevačkom zatvoru, jedinom našem zavodu za potpomaganje pisaca, jer se nisi držao uputstava iz moga didaktičkog speva.

- Ja sam Krsta Miletić, pisac "Zemljoradničkog kredita" - javiće se treći. - Ako želiš, Vladiko, što pobliže da znaš o tome delu, obrati se za obaveštenje mome šefu kabineta, jer je on u to bolje upućen od mene.

- I ja sam napisao nešto - poče da se snebiva četvrti. - Inače se zovem Marko Đuričić. Narod iz dubokog poštovanja prema mojoj ličnosti nazva to "Markovim protokolima". Šta je sve u tim mojim delima napisano, izvini, Vladiko, ali ne smem da ti kažem dok se moj šef ne vrati iz banje, jer mogu grdno da stradam.

A ONDA se izdvoji peti i reći će:

- Faljen Isus i Marija. Čast mi se predstaviti: ja sam Pavle Radić. Dopustite mi, Presvijetli, da vam najponiznije prikažem u ime mirotvorne hrvatske seljačke stranke svoje djelo: "Upotreba Singerovih šivaćih mašina i njihov kulturni značaj za R. R. sporazum". Žalim što naš gospodin predsjednik Stjepan Radić, zauzet velikim državničkim poslovima kod Društva naroda u Ženevi, nije ovdje, da kao bogomdani pjesnik i himnopjevac i vaš kolega ispod Medvedgrada spijeva u vašu čast uz zvuke tamburice jednu prigodnu pjesmu. Klanjam se, sluga sam pokorni. A Njegošu će, Bože, biti milo, milo... - sarkastično piše na kraju Predrag Milojević.

Kralj se popeo na srpski Olimp

U kapeli, Njegošev prah je smešten u sarkofag od belog mermera sa Venčaca. Pre nego što je grobnica zatvorena, kralj je skinuo sa svojih grudi albansku spomenicu i spustio je unutra

NIJE samo Stjepan Radić, nego je tada i Nikola Pašić bio u inostranstvu, a njihove dve stranke, HSS i radikali, bile su koalicioni partneri. Baš tih dana, Radić je nastupom u Društvu naroda u Ženevi uzburkao i evropsku političku javnost, do te mera da su komentatori tvrdili kako je napravio drugi korak za zbliženje Beograda i Moskve, uz ostalo i tako što "pokušava da kurtališe svoju zemlju tereta mnogobrojnih Vrangelovih vojnika kojima je Jugoslavija ukazala gostoprimstvo".

Istovremeno, evo kako su lovćenske svečanosti bile propraćene u Zagrebu:

"Povodom svečanosti na Lovćenu zagrebačka štampa prenosi iz beogradske štampe izveštaje o svečanostima, a ujedno donosi fragmente o Njegošu, ukoliko je on stajao u vezi sa ljudima iz Hrvatske. Zagrebačka štampa između ostalog konstatuje da niko iz Zagreba nije zvanično otišao na svečanost. 'Jutarnji list' veli: Sada se, eto, vraćaju kosti Pesnikove Lovćenu. Zagreb nije poslao izaslanstvo na Cetinje, da se ono pokloni Vladici. Zašto nije? Ko bi to znao! Ali mada to nije trebalo propustiti, Zagreb, a s njim i čitava Hrvatska misli na veliku svečanost u Crnoj Gori u čast pesnika i u duhu učestvuje u konačnom izvršenju poslednje želje Njegoševe".

U TOM istom Zagrebu, dok je Hrvatska bila u sastavu Austrougarske, delovalo je akademsko društvo "Njegoš", koje je organizovalo i svečanu proslavu stogodišnjice pesnikovog rođenja. Naš čuveni književni kritičar profesor Pavle Popović baš je u Zagrebu, na svečanoj akademiji pomenutog društva, 16. februara 1914. godine, u samo predvečerje Prvog svetskog rata, održao kasnije proslavljeno predavanje "Mladi Njegoš".

Tokom svečanosti održanih na Cetinju i Lovćenu, okupljenima se 20. septembra obratio vladika Nikolaj Velimirović, ispred Cetinjskog manastira, posle održanog opela i pošto je iz njega iznet kovčeg sa Njegoševim posmrtnim ostacima. Posle toga je formirana svečana povorka u kojoj se nalazio "sav onaj svet koji se slegao na Cetinje povodom ove svečanosti", dok je nad povorkom "kružilo nekoliko aeroplana" i iznad nje leteli "baloni o kojima vise državne trobojnice".

ŽELEZNICA I REKA BOJANA "SLOBODNI smo da naročito skrenemo uzvišenu pažnju Njegovog Veličanstva na dva vitalna pitanja Crne Gore. Prvo je pitanje: da se naše Primorje, zetska ravnica, istočna Hercegovina, Polimlje i krajevi stare Raške vežu željezničkim putevima sa Srbijom i Beogradom, a drugo: da se regulisanjem rijeke Bojane isuši najplodniji dio Crne Gore, koji bi obezbijedio najglavnije potrebe ovoga naroda", rekao je mitropolit Gavrilo Dožić.

KRALj i kraljica su se uputili automobilom ka Ivanovim koritima, gde su "pojahali konje i pošli na Lovćen", na čiji su vrh i prvi izašli. Kralj Aleksandar I Karađorđević popeo se na srpski Olimp. "Iza njih su stigli ministri i ostala inteligencija, tako da je u svemu bilo možda oko 300 lica."

"Kovčeg sa posmrtnim ostacima vladike Rada iznesen je na vrh Lovćena. Posle kratkoga pomena u kapeli prah Njegošev spustili su u sarkofag od belog mermera sa Venčaca. Pre nego što je grobnica zatvorena, Kralj je skinuo sa svojih grudi jednu albansku spomenicu i spustio unutra."

Potom je govor, prilježno ali i pomalo birokratski sročen, održao ministar vera Miša Trifunović, čime je svečanost okončana. Po silasku sa Lovćena bio je priređen "ručak za narod", a kasnije u popodnevnim satima, u velikoj dvorskoj bašti, na svečanoj akademiji govorio je o Njegošu Marko Car, umesto Pavla Popovića koji iz objektivnih razloga nije mogao da prisustvuje ovim svečanostima.

Naposletku je vladika Gavrilo Dožić priredio večeru kojoj su prisustvovali kralj i kraljica, koji su potom posmatrali predstavu "Gorski vijenac", izvedenu u Zetskom domu.

NAREDNOG dana, 22. septembra, održane su na Cetinju završne svečanosti posvećene prenošenju Njegoševih kostiju na Lovćen. Održana je vojna parada, posle čega je priređen ručak u dvorskoj bašti za više od hiljadu zvanica, kome su prisustvovali "svi ministri, arhijereji i sveštenstvo, predstavnici oficira, korporacije koje su učestvovale na svečanosti i najzad članovi deputacije". Tokom ručka kralj Aleksandar se obratio prisutnima zdravicom:

"Još po velikom delu ujedinjenja, želja Mi je bila da dođem u Crnu Goru, ali Mi prilike nisu dopustile ni tada ni docnije. A uvek Mi je teško padalo odlagati taj put. Najzad nas je današnja znamenita svečanost našla zajedno. Sa dubokim pijetetom, pohitali smo Kraljica i Ja da prinesemo svoj deo poštovanja prema Vladiki Radu, koji se danas blažen vraća u svoj grob. I mrtav je bio strašan neprijatelju, strašan privlačnom snagom pesnika i rodoljuba. Njegoševa reč usađena u dušu svih naših miliona, odnjihala je naraštaje, kao reč narodne pesme. Samo, pesnik je imao svoju odmazdu. Skinut je sa svoje visine u crno doba rukom, koja je skrnavila, uzdignut je na Božjem suncu spletom bratskih mišica u oblake na vrh Lovćena, odakle mu oko ne može dogledati širom slobodnu zemlju ujedinjenog vascelog našeg naroda. Neka je vladiki Radu večan pomen na ovom i onom svetu.

CRNOGORCI i braćo moja, još sam došao da se vidim i porazgovaram s vama. Među vama sam ugledao sveta, pa sam željan da iz vaših usna čujem kako je u ovim brdima. Ono zašta ste vojevali, otkako je vaših starih i vas, izvojevali ste: Danas u ovome stanju niste više opkoljeni, bez oduške, krvnikom. Naprotiv, svuda oko vas je brat. Ne da, nemoćan, požali nego da, moćan, otkloni nevolju za zajednički boljitak. Širokoj kući, koju je i vaše vekovno herojstvo ospoštalo i u poslednjim ratovima, dovršen je temelj. Ona stvara prostrane vidike i polja za još kakve megdane, kojima je vaše čojstvo doraslo... Ono daleko pokoljenje o kome je snevao Njegoš stiglo je, Crnogorci, a vi ste mu, dike naše, spremili cveće iz svoje krvi. To je urna koju daje Crna Gora, ravne joj nema do majčina mleka. Dižem čašu za vašu sreću, braćo! Živeli!"

Na kraljevu zdravicu je odgovorio mitropolit Gavrilo Dožić, rekavši da Crna Gora i Crnogorci kraljevskim veličanstvima podnose "svoju najtopliju zahvalnost" za njihovu "visoku kraljevsku posjetu ovoj doista klasičnoj srpskoj pokrajini".

"VAŠE Veličanstvo je imajući u duši osjećaj da vidi ispunjen amanet velikoga pjesnika i narodnu dužnost ne samo svojim sopstvenim staranjem, obnovilo i uskrsilo njegovu grobnicu na Lovćenu, već je blagoizvoljelo sa Njenim Veličanstvom uzvišenom Kraljicom doći da njegove kosti lično povrati na njihovo mjesto ...

Vaši odani Crnogorci uvjereni su da je vaša visoka Kraljevska posjeta kao i divna Njegoševa proslava zasnovana na vašoj toploj Kraljevskoj ljubavi koju gajite prema našim Crnogorcima, u čijoj su sredini ozarili vas prvi zraci sunca. Oni su uvjereni da je Vaše očinsko staranje za njihovu sudbinu tako veliko kao što je velika i njihova ljubav i odanost prema vašem uzvišenom prijestolu. Oni su slobodni da u ovome sretnome času, spominjući svoje zasluge i žrtve u prošlosti, istaknu i želje i težnje za svoju budućnost... Prirodom zemljišta, neprekidnim ratovima i nerodnim godinama, narod Crne Gore doveden je do nezapamćene ekonomske krize i teške materijalne bijede", morao je, otvorena srca, da kaže mitropolit Gavrilo Dožić.

Gord je Lovćen na Njegošev grob

U susretima sa običnim svetom u Crnoj Gori kralj je pokazao veliko strpljenje za njihove priče i želje, opštio je sa njima na narodski način, kako je to radio i njegov deda, kralj Nikola

U PREPODNEVNIM časovima, 22. septembra, ministri okupljeni na svečanosti održali su u Mitropoliji "konferenciju" da bi na njoj bilo "pretresano pitanje amnestija i odlikovanja u Crnoj Gori".

"Iako se odluke drže u najvećoj tajnosti, ipak sam pouzdano saznao da je danas Kralj potpisao ukaz o amnestiji svih političkih krivaca u Crnoj Gori zaključno do 31. decembra 1924, to jest ova dela učinjena do tog roka imaju se amnestirati. Oni koji su osuđeni ili odgovaraju za krivična dela ne uzimaju se u obzir, isto tako i oni koji se nisu vratili u zemlju", javio je Dobrica Kuzmić.

Vrlo zanimljivo, a malo poznato svedočenje o svečanostima 1925. godine ostavio je za sobom Milan Stojadinović, u memoarskoj knjizi "Ni rat ni mir". On je, inače, bio ključni vladin operativac za podizanje nove kapele na Lovćenu i organizovanje svečanosti, utoliko pre što je na izborima 8. februara 1925. godine izabran na poslaničku listu u Crnoj Gori.

"IMAO je (svečanostima) prisustvovati i kralj Aleksandar sa nekoliko članova vlade, sa pompom i sjajem, koje je imalo da zaseni Crnogorce i zadobije ih za novog Kralja, koji je uostalom po krvi bio polu-Crnogorac, jer mu je otac, kralj Petar bio Srbin a majka, kneginja Zorka, ćerka crnogorskog kralja Nikole", piše Stojadinović i svedoči da je "obilnim kreditima forsirao" dovršenje puta preko Čakora, tu "prvu normalnu vezu Srbije sa Crnom Gorom", kako bi put "bio gotov pre tih svečanosti na Cetinju i Lovćenu".

"Sve pripreme za Kraljev pohod kroz Crnu Goru izveo sam ja lično sa velikim županom Džakovićem, upravnikom Kraljevog Dvora pukovnikom Veljom Dimitrijevićem i mojom ženom, putujući zajedno automobilima kroz sva mesta kuda je Kralj imao da prođe. Veći deo tog puta učinio je zajedno sa nama i mitropolit Gavrilo Dožić."

Na tim putovanjima predviđena su "sva mesta kuda će Kralj proći, gde će ručati a gde konačiti, šta narodu obećati a šta odmah ispuniti".

DUČIĆEV POKLON TREBINjU TIH godina oživljavani su i predlozi da se podigne spomenik dostojan velikog pesnika. Uspeo je u tome Jovan Dučić 1934. godine, kada je dobio poklon od vajara Tome Rosandića, koji je spomenik Njegošu izradio po projektu arhitekte Dragiše Brašovana, jednog od pionira moderne srpske arhitekture. Dučić je ovo delo darivao Trebinju.

"ODREĐENE su narodne deputacije, kojima sam unapred rekao šta mogu da traže pa da imaju izgleda na uspeh: negde školu, negde put, negde vodu, prema kreditima koje sam mogao da stavim na raspoloženje iz državnog budžeta. Predviđena su odlikovanja i davanje novih belgiskih revolvera sa belim koricama od slonove kosti i urezanim monogramom 'A' uglednim vojnim starešinama. Predviđeni su i jelovnici prema lokalnim prilikama kao, na primer, u mestu zvanom Čevo imalo se izneti stotinu na ražnju pečenih ovnova sa debelim mesom i velikim rogovima po stolovima postrojenim kao tenkovi jedan za drugim, što je imalo davati impresivan utisak bogate Kraljeve trpeze u narodnom stilu", seća se Stojadinović.

Svedočeći da je "prolazak kraljevskog para kroz Crnu Goru bio odista vrlo veličanstven", ovaj autor piše da je "narod sudelovao u vrlo velikom broju", a "kralj je bio očevidno zadovoljan celim ovim pohodom". "Smeškao se na Crnogorce, imao veliko strpljenje za njihove priče i želje, opštio je sa njima na prost narodski način, kako je to radio i njegov deda kralj Nikola."

"Crnogorci su bili odeveni u bogatu narodnu nošnju, od plave i zelene čoje, opšivene zlatnim gajtanima i s puno dostojanstva smerno se klanjali, prilazeći Kraljevoj ruci. Oslovljavali su ga sa 'ti' i obraćali mu se sa 'Gospodaru', kako su od davnina bili naviknuti."

NA CETINjU je atmosfera bila drugačija. "Primetilo se, međutim", svedoči Stojadinović, "da je na Cetinju učešće samih građana bilo malobrojno i hladnije nego u drugim mestima. Tu se najviše osećao ostatak uticaja kralja Nikole. To je palo u oči i samoj kraljici Mariji, koja će mi sutradan reći:

- Jeste li primetili kad smo prolazili kroz Cetinje da je dosta prozora bilo zatvoreno? Ovde smo najhladnije primljeni...

- Da, Veličanstvo, tako izgleda... - procedih ja kroz zube.

- No, ne mari to ništa! Meni se baš to dopada! Ko nije veran jednome neće biti veran ni drugome!

- Sasvim je tako, Veličanstvo - rekoh ja odobravajući, premda sam više voleo da je bilo mnogo manje prozora zatvoreno", piše Stojadinović.

KADA je posle svečanosti na Lovćenu kralj Aleksandar održao glavni govor na Cetinju, prišao mu je "jedan stari serdar sa prekornim rečima što u beogradskoj Vladi ne sedi nijedan Crnogorac".

"A što će vam ministar kad imate Kralja?", odgovorio mu je Aleksandar, a na tu "duhovitu Kraljevu reč svi se nasmejaše pa i stari serdar zadovoljno izjavi: - Velju, pravo zboriš, Gospodaru!"

U svojim sećanjima, Stojadinović naglašava da je taj put od nedelju dana prošao bez ijednog incidenta.

"Osiguranje je bilo veliko, izvedeno pomoću vojske, ali na način da to putnici na drumu nisu primećivali. Osiguravani su obližnji ćuvici, van puta, na udaljenju od nekoliko stotina metara.

U MEĐUVREMENU, od mog prvog boravka u Crnoj Gori, januara 1925, likvidiran je ceo onaj odmetnički pokret. Poginulo je vrlo malo ljudi. Uglavnom sve se svršilo na lep način, putem amnestije i pomilovanja, unapređenja, prevođenjem u aktivnu službu ili u penziju", tvrdi Milan Stojadinović.

Povodom svečanog, drugog prenošenja Njegoševih kostiju na Lovćen i njegove četvrte sahrane, tada najugledniji književni časopis "Srpski književni glasnik, štampan u decembru 1925. godine, posvetio je Njegošu dvadeset stranica više od svog uobičajenog obima. Objavljena su 24 rada iz pera uglednih pisaca, istoričara, istoričara književnosti i naučnika, koji su iz raznih uglova analizovali Njegoševu ličnost i delo, kao i sudbinu njegove kapele.

U broju od 1. decembra tekstove su objavili: Jovan Cvijić, Mihailo Petrović, Slobodan Jovanović, Radivoje Vrhovec, Pavle Popović, Stojan Živadinović, Jovan M. Jovanović, Jovan M. Žujović, Vladimir Ćorović, Pero Slijepčević, Tihomir Đorđević, Dragoljub Jovanović, Živko Dragović, Svetozar Matić, Vinko Vitezica, Jovan Kršić, Rastko Petrović, Ljubomir Stojanović, Milan Rešetar, Isidora Sekulić, Herman Vendel, Vasilj Popović, Nikola Banašević, Anica Đukić, Milan Grol, Miloš Crnjanski, Branislav Miljković, Vladimir Vujić, Milan V. Bogdanović i Svetislav Petrović.

ZBOG prirode ovog rada podsetićemo samo na tekst Milana Bogdanovića, koji je pisao o političkoj upotrebi Njegoša, izvan književnosti, kao "proroka", "preteču jugoslovenske misli", i na nadahnut tekst pesnika Gustava Krkleca koji piše:

"Najveći jugoslovenski pesnik živeo je kao okovani Prometej, a umro kao pustinjak.

Zvanične svečanosti su prošle. Oko njegovog besmrtnog lika ostalo je ćutanje hladno kao smrt. Ostalo je nemo divljenje i veliko delo.

Niko, do danas, nije otkrio zagonetni život njegove duše; niko nije prodro u dubine njegovih otkrovenja; niko u virove krvi i borbe sa samim sobom. Gord je Lovćen na njegov grob, i ceo slovenski svet pod Lovćenom, i celo prosvećeno čovečanstvo. Gord je Lovćen, ali niko ne zna da li je taj grob simbol velikog jedinstva, sfinga najveće ličnosti, užasna pretnja malodušnima, ili sve u jednom: daleka, zagonetna zvezda koja pokazuje put ka boljoj i uzvišenijoj sudbini..."

Njegoš je govorio: Ja ne pripadam nikom. Slobodan sam čovjek

Spomenik voždu Karađorđu, vajara Sretena Stojanovića prvo postavljen u Titogradu, 1956. godine, a docnije, tek 1984. godine, na Vračaru u Beogradu, ispred Narodne biblioteke Srbije

U TOKU Drugog svetskog rata dogodio se incident o kome se malo zna, a o kome je šturo obaveštenje doneo novopokrenuti beogradski list 20. oktobar:

"Jednog dana 1942. po Cetinju proneo se glas da je Njegošev grob razoren ili bar teško oštećen. Uzbuđenje svih Crnogoraca bilo je veliko.

Italijani su shvatili da su pogrešili. Otvorena je istraga kojom je utvrđeno da je grobnica oštećena slučajno, nepažnjom italijanske vojske. Da li je to baš bilo slučajno ili ne, ne zna se, tek italijanska okupatorska vlast objavila je ovakvo objašnjenje 14. 4. 1942. godine, pošto je videla koliko je taj postupak kosnuo sve Crnogorce, pa čak i Srbe iz drugih krajeva koji su se tada našli na Cetinju u Crnoj Gori."

POSLE rata, ideje o podizanju spomenika Njegošu, koje su se do 1941. godine ticale Beograda, oživljene su kroz zalaganja da se takvo obeležje podigne na Cetinju, pogotovo s približavanjem 1951. kada je trebalo obeležiti stogodišnjicu vladičine smrti. Paralelno je otvoreno i pitanje podizanja mauzoleja na Lovćenu, a spomenik Njegošu otkriven je 1956. godine u parku ispred Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu.

Vajar Sreten Stojanović, raniji pripadnik organizacije "Mlada Bosna", samoinicijativno je uradio ovu skulpturu, koja je posle bezmalo četiri decenije, 29. juna 1994. godine, otkrivena i u Beogradu, u parku na Studentskom trgu, između Kapetan Mišinog zdanja (Rektorata Beogradskog univerziteta) i zgrade Filozofskog fakulteta. Stojanovićev spomenik Njegošu, prema oceni stručne kritike, ulazi u red njegovih boljih skulptorskih rešenja.

ZA DANAŠNjEG čitaoca može biti zanimljiv podatak da je i Stojanovićev spomenik voždu Karađorđu prvo postavljen u Titogradu, iste godine kada i Njegošev (1956), a docnije, tek 1984. godine, na Vračaru u Beogradu, na Svetosavskom platou, pored Narodne biblioteke Srbije i ispred kasnije sagrađenog Hrama Svetog Save.

Docnije su Njegoševe spomenike i biste radili mnogi vajari - Matija Vuković u Aranđelovcu i Danilovgradu, Pavle Pejović u Prištini, Risto Stijović, Luka Tomanović, Vladimir Jokanović i drugi. Prema istraživanjima Dušana J. Martinovića, u izradi raznih medalja, spomenica i plaketa s Njegoševim likom ogledali su se i mnogi drugi autori.

U vreme obeležavanja stogodišnjice Njegoševe smrti 1951. godine, održane su, ne samo na Cetinju, nego i u drugim mestima Jugoslavije, manifestacije i organizovani raznovrsni programi, uz učešće najuglednijih imena tadašnje političke, kulturne i umetničke scene.

BILA je to prilika da se iznese neka vrsta sintetičkog pogleda na značaj Njegoševog dela posle jednog veka, dok su na drugoj strani umetnici nastojali da se svojim delima oduže velikom filozofu, pesniku i vladiki.

Sve se to zbivalo u krajnje komplikovanim međunarodnim i unutrašnjim političkim okolnostima, pošto je sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i državama članicama Informbiroa bio na vrhuncu. Bili su krajnje zategnuti i odnosi sa zemljama Zapada, zbog kazne izrečene zagrebačkom nadbiskupu Stepincu na suđenju u Zagrebu u oktobru 1946. godine. Stepinac je osuđen na 16 godina zatvora, zbog čega su Vatikan i države u kojima je snažan katolički uticaj, Jugoslaviju izlagale najžešćim političkim i ekonomskim pritiscima. U decembru 1951. kazna Stepincu je preinačena i poslat je u kućni pritvor u rodnom selu Krašiću, u Žumberku.

TAKVE međunarodne prilike bile su više nego pogodno tlo da i svečanosti posvećene stogodišnjici Njegoševog rođenja budu pritisnute i logikom dnevne politike.

Pošto je prethodne, 1950. godine, obnovljena i ideja da se ispred Biljarde na Cetinju Njegošu podigne spomenik, Danilo Lekić je u titogradskoj Pobjedi 3. septembra 1950. objavio i sledeće redove:

"Tačno je da je Lovćen najveličanstveniji prirodni spomenik Njegošu na kome je sahranjen po sopstvenoj želji, svjestan da mu je tamo mjesto pošto ga je priroda, kako sam kaže 'nad milionima i dušom i tijelom ukrasila'. Međutim, Njegoš je na Cetinju živio i radio, patio i radovao se, pa je prirodno da se njegovim kultom napaja naš narod, gledajući njegov spomenik na Cetinju koji nije bio podignut za vrijeme stare Jugoslavije, iako je /to/ bilo predviđeno prilikom prenosa njegovih kostiju na Lovćen 1925. godine."

IZ OVIH Lekićevih reči jasno je da su vlasti Crne Gore tokom 1950. bile vođene idejom da spomenik Njegošu bude podignut na Cetinju, a ne na Lovćenu, što je verovatno podrazumevalo da ni njegove kosti ne budu dirane.

Pošto su u to vreme već uveliko pripremane manifestacije kojima će 1951. biti obeležen vek od Njegoševe smrti, Odbor za proslavu Njegoševe stogodišnjice obratio se najpoznatijim jugoslovenskim skulptorima s pozivom da ponude idejnu skicu spomenika na Cetinju. Idejne skice onih koji su se pozivu odazvali nisu zadovoljile kriterijume i nisu prihvaćene.

Početkom septembra 1951, tokom trodnevnih svečanosti, obeležena je stogodišnjica Njegoševe smrti. Centralna proslava, "uz učešće gostiju iz svih republika u Jugoslaviji održana je na Cetinju".

PRVOG dana proslave, na svečanoj akademiji je govorio Blažo Jovanović, predsednik Vlade Crne Gore. U referatu "Njegoš i njegovo vrijeme", Jovanović je, prema pisanju časopisa Stvaranje, "najviše govorio o Njegošu kao poglavaru Crne Gore, od koje je Njegoš stvorio prvu slobodnu državu na Balkanu poslije najezde Turaka". Prema Jovanovićevim rečima, Njegoš je "kao duhovni poglavica i vladika crnogorski" bio i "svjetovni knez i vodio veliku borbu za oslobođenje svih Južnih Slovena". Ali je u toj borbi "imao velike smetnje ne samo od Austrije i drugih evropskih zemalja nego i od Rusije.

RUSIJA je tada imala neku vrstu protektorata nad Crnom Gorom i novčano ju je pomagala. Crna Gora je bila za svaki rubalj prekorijevana...", naveo je u referatu Blažo Jovanović. Podsetio je i na one Njegoševe reči, izgovorene u razgovoru s Matijom Banom: "Rusiju volim, ali ne volim da mi se svakom prilikom daje osjećati cijena te pomoći. Ja, gospodar Crne Gore, pravi sam rob petrogradskih ćudi. To mi je već dodijalo pa hoću da taj jaram zbacim."

"I zaista", naglasio je Jovanović, "Njegoš je tražio izlaz iz takvog stanja; pokušavao je da se oslobodi ruskog tutorstva, da se otrgne od robovanja "petrogradskim ćudima", ali teška situacija u kojoj se nalazila njegova zemlja, prikliještena uz posni i gladni crnogorski krš, opkoljena sa svih strana neprijateljima, nije mu dopuštala da to učini. Jednom je iz Beča pokušao da dođe u Francusku i, zanesen idejama Francuske revolucije, sa kojima se najviše upoznao preko svog učitelja francuskog jezika Antida Žoma, htio je da upozna tu zemlju i njene ustanove. U Beču je tom prilikom, ljut na postupak ruskog poslanika prema njemu, rekao: "Ja sam slobodan čovjek. Ja nijesam ni ruski, ni austriski, ni turski. Ja ne pripadam nikom. Ja sam samostalan i slobodan čovjek."

TITO DAJE ZLATNU SABLjU

KADA su prvog dana proslave otkrivene spomen-biste "srpskim književnicima i Njegoševim prisnim prijateljima Simi Milutinoviću Sarajliji i Ljubomiru Nenadoviću", na Cetinju je otkrivena i spomen-ploča "na restauriranom Njegoševom dvoru - Biljardi", u koju je smešteno "nekoliko muzeja, među kojima i Njegošev muzej". Ovom muzeju, piše časopis Stvaranje, "maršal Tito je poklonio jednu skupocjenu zbirku starinskog oružja iz Njegoševog doba. Među oružjem se nalazi i jedna sablja zvana dimiskija, izgravirana zlatom.

SENKE dnevne politike

Pedesetih godina prošlog veka Vlada NR Crne Gore je odlučila da zamoli vajara Ivana Meštrovića da sačini skicu Njegoševog spomenika, utoliko pre što je on već radio projekat mauzoleja

DRUGOG dana proslave mnogi gosti su išli na vrh Lovćena i položili vence na Njegošev grob.

"I sami vrh Lovćena liči na ogromni spomenik, visok oko 1.750 metara, koji štrči u nebo iznad Jadranskog mora i kamenitih brda Crne Gore. Do podnožja ovog brda može se doći automobilom, a odatle je potrebno gotovo dva časa penjanja uz strme lovćenske gudure. Ipak za poslednjih 25 godina na ovaj vrh se uspelo preko 30.000 posjetilaca iz svih krajeva Jugoslavije i gotovo svih zemalja Evrope. To se vidi prema potpisima u knjizi utisaka koja se nalazi u kapeli kod Njegoševog groba", koji se smatra "kao jedna vrsta ćabe, gdje narod dolazi da se pokloni sjeni velikog pjesnika", izveštava Aleksa Brajović u Stvaranju.

Bujalo je tih dana Cetinje, izvođeni su koncerti i pozorišne predstave, nastupale su folklorne grupe, organizovana je izložba kulturnog nasleđa Crne Gore, nekih dvestotinak umetnika iz cele Jugoslavije predstavilo je na izložbi svoje radove, izveden je na letnjoj pozornici i fragment Gorskog vijenca u dramaturškoj obradi Raše Plaovića i u režiji Vasa Kostića, uz učešće sedamdesetak glumaca i statista, koji su učestvovali i u snimanju završnih scena dokumentarnog filma o Njegošu, po scenariju Ratka Đurovića.

NA KRAJU trodnevnih svečanosti, o njihovom značaju izrekao je stav Blažo Jovanović:

"Pa i danas, kad narodi Jugoslavije vode borbu za čuvanje tekovina revolucije i svoj nacionalni opstanak od agresivnih snaga velikoruskog šovinizma i sovjetske birokratije, Njegoš je s nama. Njegovi snažni stihovi biju moćnim udarom protiv sila nove tiranije, koja prijeti i nama i slobodi drugih naroda. Njegoševe riječi isto tako šibaju po novim izdajicama i ližisahanima, koji pod maskom internacionalizma postaju sluge tuđina i neprijatelji skupo stečene slobode svoga naroda."

Sa Lovćena se na dalekom moru nisu videli obrisi Golog otoka, ni muke njegovih zatočenika, a reči revolucionara i čelnika Crne Gore Blaža Jovanovića u sebi su nosile snažan naboj one slobodarske, njegoševske vertikale, mada su jednovremeno bile osenčene nalozima dnevne politike, kojima gotovo da nije uspeo da se odupre ni Ivo Andrić, predsednik Saveza književnika Jugoslavije, koji je u ime svih naših pisaca govorio o Njegošu.

"DOZVOLITE mi da povodom ovih velikih svečanosti izvršim zadatak koji mi je poverio Savez književnika Jugoslavije i da u njihovo ime odam ovde poštu seni Petra Petrovića Njegoša, pesnika Crne Gore, najvećeg pesnika našeg jezika", tim rečima je Andrić započeo svoj govor.

"Klanjajući se uspomeni Njegoševoj", rekao je Andrić, "mi se klanjamo seni pesnika, pisca koji je za naš današnji književni naraštaj u mnogočemu prototip pisca, u svoj složenosti, u najdubljem značenju i najlepšem smislu koje književnici nove Jugoslavije mogu da daju toj reči."

"Način na koji se Njegoš trudio da dovede u sklad svoj lični rad i razvitak sa zahtevima koje je na njega stavljala njegova mala zemlja i zaostala sredina, ostaće uvek kao svetao primer čoveka i pisca koji nije okretao leđa problemima koje je život pred njega postavljao, čoveka i pisca koji je smeo i umeo da od savladanih protivurečnosti u sebi i oko sebe stvori stepenice svoga uspona, živu, da tako kažem, pogonsku snagu za istrajan rad na svome toliko raznovrsnome životnom delu. U ovim danima kada narod i rukovodstvo Crne Gore, povodom 100. godišnjice Njegoševe smrti, priređuju pravu smotru kulturnih napora cele Jugoslavije, treba i naši književnici da odaju poštu seni onog Njegoša koji je, gledajući tadašnju pocepanost jugoslovenskih naroda, iskreno i vidovito govorio za sebe: ,Ja bih hotio da sam se malo docnije rodio,. Jer, evo, u svečanom pomenu o stotoj godišnjici njegove smrti složno učestvuje ceo naš kulturni svet. Njegoševa Crna Gora stupa, u socijalističkoj Jugoslaviji, putem koji vodi u taj bolji život za kojim je Njegoš zažalio što ga neće očima videti", rekao je Ivo Andrić.

POŠTO su dani proslave protekli, "objavljen je i rezultat konkursa za izradu idejne skice za Njegošev spomenik na Cetinju. Ni ovoga puta nijedan od prispjelih radova nije zadovoljio, pa je ponovo raspisan konkurs", pisao je u časopisu "Stvaranje" Aleksa Brajović.

U stvari, Vlada NR Crne Gore je odlučila da zamoli Ivana Meštrovića da sačini skicu spomenika, utoliko pre što je on već radio projekat mauzoleja na zahtev kralja Aleksandra. Ali, "zbog neslaganja crkvenih krugova" nije došlo do ostvarenja te ideje, podsećao je Odbor za proslavu Njegoševe stogodišnjice. Osim toga, u ovom Odboru su svakako bili vrlo dobro obavešteni o svim onim naporima koji su ulagani od 1932. do 1941. godine da spomenik Njegošu bude podignut i u Beogradu.

U VREME kada je sukob Jugoslavije sa zemljama članicama Informbiroa bio na vrhuncu, komunistička vlast se odlučila da povuče ova dva očigledno iznenađujuća i nesumnjivo politički motivisana poteza.

Na prvom mestu, uporište za ideju o podizanju spomenika Njegošu na Cetinju pronašla je u obećanju iz vremena Kraljevine Jugoslavije, da će osim kapele obnovljene na Lovćenu 1925. godine, veliki pesnik i vladika dobiti dolični spomen i u gradu u kome je stolovao.

Na drugom mestu, vlast je odlučila da u ostvarenju te ideje angažuje Ivana Meštrovića, koji je 25 godina ranije, po želji kralja Aleksandra, već izradio skice za Njegošev mauzolej na Lovćenu, a onda i skice za spomenik u Beogradu. Meštrović nije bio ni u kakvoj ljubavi s komunističkim režimom u Jugoslaviji, naprotiv. Zato je posle 1945. godine i ostao da živi u Americi.

NA TREĆEM mestu, pošto je u to vreme Jugoslavija imala velikih problema sa Vatikanom i zapadnim svetom zbog osuđenog kardinala Stepinca, odlukom da baš Meštrović radi spomenik trebalo je pokazati bar dve stvari: prvo, da su jugoslovenski komunisti spremni na saradnju sa umetnikom utemeljenim u katoličkoj tradiciji i, drugo, da se time oponira i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zbog čijeg neslaganja ni kralj Aleksandar 1925. godine nije ostvario ideju o Meštrovićevom mauzoleju na Lovćenu.

Osim prema spolja, sva ova tri momenta očigledno su imala veliki značaj i u unutrašnjoj politici. Treba podsetiti da su tada otvoreni politički procesi konstituisanja crnogorske nacije (čiji su predstavnici u ogromnoj većini činili ešalone golootočkih zatočenika), da je revolucionarna koncepcija jugoslovenskih komunista isključivala svaki pokušaj buđenja velikosrpske dominacije, da je kreirana simetrija odgovornosti Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve, prema čijim predstavnicima i znamenjima su najveće pohare posle 1945. godine učinjene baš u Crnoj Gori.

PORUKA MOSKVI

NE TREBA sumnjati da su okolnosti oko podizanja Njegoševog spomenika imali da odigraju važnu političku ulogu i u sukobu Beograda i Moskve. Naime, da potvrde kako je ovdašnji komunistički partijski i državni vrh spreman da se osloni čak i na nasleđe jugoslovenske monarhije i na saradnju sa predstavnicima "mekše" struje političke emigracije iz "slobodnog sveta". Istovremeno, bila je to i neka vrsta signala kojim se Moskvi poručuje da Jugoslavija ostaje na komunističkom putu, da je spremna na poricanje uticaja Srpske pravoslavne crkve, slično boljševičkom iskustvu, koje je pod terorom sabilo u "mišju rupu" Rusku pravoslavnu crkvu.

Vaskrs ideje o mauzoleju

Predsednik crnogorske vlade Blažo Jovanović uputio je Ivanu Meštroviću poruku: "Na osnovu Vaše ranije koncepcije spomenik bi bio mauzolej, na vrhu Lovćena tamo gdje je sada kapelica"

AMBICIJE vezane za podizanje Meštrovićevog mauzoleja Njegošu na Lovćenu bile su jedna nova, sadržajno preoblikovana faza u neprestanim nastojanjima državne, partijske ili crkvene politike da velikog pesnika okuju lancima svojih trenutnih ili dugoročnih interesa, što traje od momenta njegove smrti do danas, a sva je prilika da ćemo se sa takvim ambicijama suočavati još dugo.

Rekli bismo da je sve to prepoznala Isidora Sekulić. U studiji Njegošu. Knjiga duboke odanosti, koju je objavila 1951. pre obeležavanja stogodišnjice njegovog rođenja, Isidora je podsetila na događaje pre Drugog svetskog rata i izrekla svoj oštar negativni sud i o poznatom poprsju Njegoševom koje je tih godina izradio Meštrović:

"TA GLAVA je lep prikaz "lijepoga Vladike", ali mi smatramo da je netačan prikaz Njegoševa lika, i spoljašnjega lika, i lika kao simbola unutrašnjeg čoveka.

Glava ta odaje tanan umetnički rad, ali to nije suštinski Njegoš. (...) Lik je, kod Meštrovića, bez potrebe i mnogo idealisan, i to neadekvatno originalu idealisan: poza glave, kao simbolistika unutrašnjeg čoveka, neadekvatna je biću Vladičinu, neadekvatna istini. Glava Njegoševa je ne samo netačno, nego bezmalo neprijatno pognuta - čovek se i nehotice seti zabeleške: da je teško bolesnome Vladici glava tako nemoćno padala na grudi, da ju je trebalo podupirati. (...) Skulptura ova nije potekla iz originalnih podataka; to nije Vladičin originalan i normalan lik, to nije izraz duhovne ili karakterne konstitucije Vladičine. Što još posebno žalimo, to je sledeće: ta umetnička vizija Meštrovićeva, to je već više no prilično tipizovan model njegov za glave markantnih muškaraca iz vrlo raznih kategorija. Stoji taj model u autoportretu Meštrovićevu; isti model u nekoliko glava Kosovskih heroja; donekle u lepoj glavi Indijanca jahača; pa eto sad stoji i u glavi Njegoševoj."

"Do Njegoševa spomenika i lika će valjda ipak jedared doći", s nevericom i nadom zapisuje Isidora Sekulić.

PARTIJSKI i dnevni list Borba izvestio je u maju 1952. godine da je Vlada NR Crne Gore zamolila jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu Vladimira Popovića da u njeno ime ponudi Meštroviću izradu spomenika na Lovćenu, te da je skulptor prihvatio ovu ponudu, zbog čega je predsednik crnogorske vlade Blažo Jovanović uputio Meštroviću poruku koju je Borba objavila:

"Spomenik Njegošu, mi zamišljamo u vidu divnog i veličanstvenog mauzoleja koji bi kao veliko umjetničko djelo bio izrađen u duhu onoga što je najviše inspirisalo Njegoša: 'pravda, sloboda i dostojanstvo čovjeka i naroda' - kako Vi to lijepo rekoste u uvodu Vašeg pisma drugu Popoviću. Taj mauzolej postavili bi na vrhu Lovćena tamo gdje je sada kapelica.

Mi smatramo da bi takvom spomeniku kao velikom umjetničkom djelu u slavu Njegoša najbolje odgovarali motivi iz Njegoševe i narodne epike, a ne religiozno-crkveni motivi.

Prema tome, neki od osnovnih elemenata Vaše ranije koncepcije poslužili bi za stvaranje spomenika: spomenik bi bio mauzolej, i bio bi zbilja osamljen na vrhu Lovćena, gdje je sam Njegoš izabrao sebi mjesto koje mu odgovara."

JEDAN USAMLjEN GLAS MOŽDA je i sama pomisao "spomenik vrh gore" pomalo teatralna - ja sam lično mišljenja da bi spomenik trebalo postaviti u Cetinju ili u samom pjesnikovom zavičaju - Njegušima. Smatram da Lovćen sa svojim krajolikom ne odgovara spomeniku, a vrlo je važno uklopiti spomenik u ambijent. To je tim osjetljivije, što će se vaše dlijeto za stalno i čvrsto povezati s Njegoševim perom - pa bi bilo šteta da okvir novog spomenika bude forsiran... - poručio je u novembru 1952. godine Cvito Fisković Ivanu Meštroviću. Glas Fiskovića bio je, nažalost, tada usamljen.

ODLUKA je očigledno već bila doneta i javnost je o njoj preko Borbe obaveštena: nije više reč o spomeniku Njegošu na Cetinju, nego na Lovćenu, i nije reč o spomeniku na Lovćenu, nego o Meštrovićevom mauzoleju koji bi, kako navodi Blažo Jovanović, postavili "na vrhu Lovćena tamo gdje je sada kapelica".

Iz dostupne dokumentacije se vidi i ono što u Borbi nije objavljeno, pri čemu nije bez značaja ni hronologija. Vlada Crne Gore se obratila Meštroviću preko ambasadora Vladimira Popovića 2. aprila 1952. godine, a Meštrović je jugoslovenskom ambasadoru odgovorio već 6. aprila. Podsetio ga je da se "pred više od petnaest godina bavio problemom spomenika Njegošu", zamišljajući ga tada "na Lovćenu, u formi jednog malog hrama s Njegoševom figurom u nutrinji zdanja", a "mjesto je bilo ono isto gdje je jedna kapelica Njegošu u spomen".

"TA IDEJA je propala jer da su se navodno protivili crkveni krugovi, jer da im nije izgledala dosta pravoslavna", piše Meštrović ambasadoru Popoviću i saopštava mu da je tom prilikom "sam bio napravio jedno njegovo poprsje i poklonio jedno Jugoslavenskoj Akademiji Znanosti i Umjetnosti u Zagrebu, a jedan se je primjerak nalazio kod kralja Aleksandra na Dedinju".

"Sada su prilike izmijenjene, pa će se, po svoj prilici, tražiti i drugo mjesto i rješenje, ma da i danas imam osjećaj da bi spomenik trebao biti, da tako kažem, osamljen i izdvojen iz svagdašnjice, kao što se je i on bio izdvojio", poručio je Meštrović. Još je naglasio da daje "principijelni pristanak" i moli da mu vlada Crne Gore javi "gdje oni namjeravaju podignuti spomenik, u kojem opsegu, i kako ga zamišljaju ostvariti".

AMBASADOR Popović je ovo pismo prosledio Vladi Crne Gore, a onda je Blažo Jovanović 21. maja uputio Meštroviću ono pismo čiji su delovi objavljeni u Borbi. U tom pismu su Meštroviću razjašnjene dileme koje su ga u ovoj stvari pritiskale: iako su se prilike izmenile, neće biti traženo nekakvo "drugo mjesto i rješenje", nego će, ne spomenik, nego "veličanstveni mauzolej" koji bude uradio, biti postavljen "na vrhu Lovćena tamo gdje je sada kapelica".

Ako sudimo na osnovu dokumentacije objavljene u studiji Ljubomira Durkovića Jakšića Njegoš i Lovćen, kao i u zabranjenom, tematskom dvobroju časopisa Umetnost koji je objavljen pod naslovom Sumrak Lovćena 1971. godine, ovakva poruka upućena Meštroviću iz Titograda, a čiji su delovi objavljeni u Borbi, pogotovo detalj "taj mauzolej postavili bi na vrhu Lovćena tamo gdje je sada kapelica", nisu izazvali nikakvu javnu reakciju. U dosadašnjim rekonstrukcijama ovog pitanja nije objavljeno ni neko reagovanje iz okrilja Srpske pravoslavne crkve, na čijem se čelu tada nalazio patrijarh Vikentije II (mirsko ime Vitomir Prodanov).

JEDNA reakcija ipak je usledila, i to od tadašnjeg upravnika Meštrovićevog imanja Cvite Fiskovića, koji će kasnije postati direktor Konzervatorskog zavoda za Dalmaciju sa sedištem u Splitu. Očigledno izazvan informacijom objavljenom u Borbi da će Meštrovićev spomenik biti podignut umesto kapele, Fisković se u jesen 1952. godine uputio na Lovćen, o čemu je obavestio Meštrovića, koji mu u pismu upućenom iz Njujorka 13. novembra poručuje:

"Iznenadilo me da ste se po ovakvom vremenu penjali na Lovćen, a kad već jeste želio bih čuti i vaše mišljenje gdje i kako treba postaviti Njegošev spomenik? Što se mene tiče, stvar vam stoji ovako: kako onda kad su me Crnogorci pitali da li bi spomenik učinio tako i sada, mislim da spomenik Njegošu ne spada ni u Cetinje, ni u Podgoricu i ni u jedno drugo profano mjesto - nego baš na Lovćen. Bez obzira na sve, uprkos gromu i oluji, jer 'oro gnijezdo...' "

RAZGALjENO Meštrovićevo srce

U prepisci sa Blažom Jovanovićem, predsednikom Vlade Crne Gore, vajar Ivan Meštrović je istakao da njemu "pred očima ne lebdi vladika Rade, ni vladalac Crne Gore, već pjesnik Njegoš"

VLADA Crne Gore je odlučila da spomenik bude mauzolej i da se on nađe na mestu gde se nalazila Njegoševa kapela. Razume se da je takva odluka razgalila srce Ivana Meštrovića, zbog čega je u pismu Blažu Jovanoviću, upućenom 8. juna 1952. godine, izrazio zadovoljstvo što se Vlada Crne Gore slaže "da spomenik bude u formi mauzoleja, kao što sam ga ja i prvi put zamišljao, a njegova bi figura bila centar i jedina ukras građevine iznutra".

"Nije meni ni onda, kao ni sada, lebdio pred očima vladika Rade, ni vladalac Crne Gore, već pjesnik Njegoš, koji je svojim intelektom i pjesničkim darom sakupio i dao umjetničku formu vijencu filozofije i duhovnosti naroda Crne Gore. Ja sam ga tada zamišljao s orlom - a čini mi se da ću i sada ostati pri tome - koji se diže u visine i s visine osmatra, jer 'Oro gnijezdo vrh timora vije...' kako to reče njegov duhovni drug, Mažuranić na hrvatskoj strani", objasnio je Meštrović.

U OVOM pismu je, kao što vidimo, izneo u krokiju ideju o budućem mauzoleju i zatražio da kod njega dođe arhitekta Harold Bilinić, koji je poznavao njegov način rada. Bilinić je trebalo da mu donese "potrebite podatke o veličini i formi terena, o mogućnosti da li se vanjski dio građevine može izvesti od kamena koji bi se lomio na samom Lovćenu, što bi znatno smanjilo troškove, i konačno da mi donese planove moje ranije osnove (projekta mauzoleja na Lovćenu iz 1925. godine), ako bi se ti planovi našli u mojoj kući u Splitu ili u Zagrebu. (...) Samo klesanje kipa, prema mom modelu, povjerili bi kiparu Krstuloviću, koji je već za me radio", poručio je Meštrović.

Stavio je do znanja da od honorara ne traži ništa osim "krišku sira il' pleće od ovna" i izneo predlog da bi za izradu Njegoševe figure u kamenu "došao u obzir ili jablanički granit ili kamen iz Segeta kod Trogira".

MEŠTROVIĆ je kopiju ovog pisma poslao i jugoslovenskom ambasadoru u SAD Vladimiru Popoviću, koji mu je odgovorio tek 8. jula. Pravdajući se dužim odsustvom iz Vašingtona, Popović je izrazio uverenje da će kipareva "zamisao o Njegoševom spomeniku u najskorije vrijeme biti realizovana". I zaista, predsednik Vlade Crne Gore Blažo Jovanović poručuje Meštroviću, u pismu od 30. avgusta, "da smo potpuno saglasni u pogledu idejne strane spomenika Njegošu". Obavestio ga je i da je arhitekta Bilinić već obavio sve predradnje na Lovćenu, a da se "kipar Krstulović takođe primio da radi kip, prema Vašem modelu".

Zahvaljujući tome, Meštroviću je brzo dostavljen elaborat njegovog starog projekta, pronađen u vajarevoj kući u Zagrebu. U pošiljci koju mu je doneo arhitekta Bilinić bile su i fotografije Njegoševih portreta i druge slike, kao i snimci terena Lovćena na kojima bi se nalazio mauzolej, uz propratna obaveštenja o lovćenskom kamenu koji bi bio upotrebljen za samu građevinu.

PRVOBITNA ideja iz 1950. godine, da spomenik Njegošu bude podignut na Cetinju, već je u proleće 1952. godine, kao što vidimo, prerasla u odluku crnogorskih vlasti da se na Lovćenu, na mestu gde je kapela, umesto nje izgradi Meštrovićev mauzolej.

Domaćoj javnosti je izgled građevine opisan 2. februara 1953. godine u partijskom listu Borba, čiji je saradnik Zdravko Pečar posetio Meštrovića u američkom gradu Sirakuzi. Pečar je bio veliki zaljubljenik u umetnosti, docnije diplomata koji će biti jugoslovenski ambasador u sedam država Afrike, uz to i izvanredno obaveštena ličnost. Pečar je prvi saopštio jugoslovenskoj javnosti gde će se nalaziti Meštrovićev rad: "Spomenik će stajati na mestu na kome se danas nalazi Njegošev grob, na vrhu Lovćena".

"Lik Njegoša koji će po Meštrovićevoj studiji (onoj koju odobri Vlada Crne Gore) izraditi u granitu jedan od njegovih đaka u Splitu težiće oko tri hiljade kilograma. Taj teret trebaće dopremiti na visinu od 1.660 metara gde će biti spomenik", izvestio je Pečar.

SAMA gradnja će morati da traje od dve do tri godine, pošto će se godišnje najviše moći raditi šest meseci, upozorio je dopisnik Borbe, koji naglašava:

"Zamisao spomenika je takva da bi to delo prkosilo svakom vremenu. Ni na jednom tako visokom i nepristupačnom vrhu Evrope ne nalazi se umetnički spomenik takvih dimenzija. Nije poznato da se ikad u istoriji Evrope nešto slično i preduzimalo."

Istovremeno je nastavljena razmena pisama između Meštrovića i predstavnika Crne Gore, a u prepisku se uključio i Milo Jovićević, predsednik Saveta za prosvetu NR Crne Gore. Obraćajući se Meštroviću "po službenoj dužnosti", Jovićević, inače general, obavestio je slavnog vajara 25. juna 1953. godine da se arhitekta Bilinić dva meseca ranije vratio iz Amerike i da je predstavnike Crne Gore "detaljno upoznao" sa projektom.

"ŽELjELI smo da sa nacrtima upoznamo neposredno jedan širi krug naših javnih radnika, ne samo iz Crne Gore, nego i iz Beograda i drugih krajeva, zato su nacrti i makete smješteni u Njegoševoj restauriranoj Biljardi i tamo ih mogu vidjeti svi gosti koji posjećuju Cetinje, a ovih, naročito za vrijeme ljeta, ima priličan broj", javio je Jovićević, stavljajući Meštroviću do znanja:

"Mogu vam, ne samo u svoje ime, odmah reći da smo sa projektima veoma zadovoljni, kako sa osnovnom koncepcijom, tako i sa čitavom njenom obradom. Dosad je priličan broj naših ljudi vidio projekte i mogu vam bez pretjerivanja reći da je utisak kod svih bio isti kao i kod nas."

A ONDA je vajaru ukazao na teškoće koje će iskrsnuti tokom ostvarenja ovog projekta:

"Sa izgradnjom spomenika na Lovćenu neće moći da ide onako brzo kao što mi želimo i kako smo to u početku zamišljali. Naši ekonomski uslovi u Crnoj Gori diktiraju nam da radove te vrste donekle usporimo. Iako je sa vaše strane učinjeno sve što je bilo moguće da materijalni izdaci za spomenik budu što manji, na čemu smo veoma zahvalni, oni su ipak za nas osjetni. No taj momenat ni kom slučaju ne dovodi u pitanje samu izgradnju spomenika. Mi sada gradimo put od Ivanovih Korita do vrha planine, u dužini od šest kilometara. To je prvo što se mora učiniti, i to će biti završeno ove godine. Ostale radove izvodićemo dalje postepeno. Želja je svih nas ovamo da se spomenik što prije podigne, a naše materijalne mogućnosti u dvije- tri naredne godine biće znatno bolje, te čvrsto vjerujemo da sve to neće trajati tako dugo."

MEŠTROVIĆ pak u odgovoru Jovićeviću 8. avgusta izveštava da celo leto radi na Njegoševom kipu u "definitivnoj veličini" i "da će biti gotov u sadri (gipsu - primedba autora) do kraja septembra i tako će moje obećanje u cijelosti biti izvršeno, što mi je jako na srcu ležalo". Upozorio je da će "klesanje, s obzirom na veličinu kipa i tvrdog materijala u kome će biti izveden - trajati najmanje dvije godine, pa bi zato bilo dobro da se što prije poruči ovaj neobično velik komad kamena u Jablanici, što će po svoj prilici sa njegovim dopremanjem u Split iziskivati više mjeseci".

NjEGOŠEV KIP OTPLOVIO U DOMOVINU

MEŠTROVIĆ je 12. septembra obavestio ambasadora Vladimira Popovića da se dovršena, velika figura, upravo odliva u gipsu: "želio /bih/ da je što prije zapakujem i pošaljem." Zato moli da mu se "skoro javi glede troškova za pakovanje i prevoz do luke u New York kao i datum kada najskorija naša lađa iz New Yorka kreće za naše luke... Ja sam mislio, kako sam i ranije pisao, da je najzgodnije da se pošiljka istovari u Splitu, gdje će se spomenik klesati u kamenu".

"Njegoševa figura je otplovila u domovinu", javio je Meštrović ambasadoru Popoviću 5. oktobra 1953. godine.

Meštrović se sreće s Titom

Njegošev spomenik je isklesan iz granitnog bloka teškog 40 tona, dopremljenog iz Jablanice specijalnom kompozicijom do Dubrovnika, odakle je plovnom dizalicom prevezen do SplitaUSLEDILA je duga pauza u razmeni pisama, a onda je Milo Jovićević 18. februara 1955. godine obavestio Meštrovića: "Ovih dana konačno nam je uspjelo da blok iz Jablanice prebacimo u Split - naravno s dosta muke. Ali, 'bez muke se pjesma ne ispoja'."

Usledila su pisma o pakovanju i prevozu Njegoševog "kipa u definitivnoj veličini", koji je Meštrović odlio u gipsu, i o prevoženju kipa u Jugoslaviju, do Splita, u majstorovu staru radionicu. U njoj će kip u granitu klesati Andrija Krstulović, možda Meštrovićev ponajbolji đak, a pomenuti su i finansijski troškovi i mnogi drugi detalji koji se tiču ovog poduhvata.

Priča o projektu je u međuvremenu utihnula u javnosti, a onda su je obnovile beogradske Večernje novosti, 7. jula 1957. godine, objavljujući sledeću vest:

"ISPRED Meštrovićeve galerije, gotovo na samoj obali mora, stoji skroman paviljon splitskog vajara [Andrije] Krstulovića. Skoro celi prostor paviljona zauzele su dve grandiozne figure Petra Petrovića Njegoša. Jedna je gipsani model Meštrovićev, dok je druga, isklesana u sivom hercegovačkom granitu, kopija gipsanog modela - rad splitskog vajara Krstulovića. Meštrović je u snažnoj i složenoj figuri Njegoša dao duboko misaoni lik, koga, sa jedne strane, muče brige crnogorskog naroda, a, sa druge, razdire unutrašnja borba. Iznad pesnikove glave stoji orao kao simbol slobode i neustrašivosti.

"Spomenik je isklesan iz granitnog bloka teškog 40 tona, dopremljenog iz Jablanice specijalnom kompozicijom do Dubrovnika, odakle je plovnom dizalicom prevezen do Splita. Koliko je rad bio obiman i zamašan, vidi se po tome što je Krstulović sa svoja tri saradnika radio na njemu punih 28 meseci. Spomenik je gotov i uskoro će se preneti na Lovćen, gde će biti postavljen na vrh Njegošev mauzolej."

TITOGRADSKA Pobjeda je 1. septembra 1957. godine donela ovu vest:

"Poslije dvodnevnog putovanja od Splita... Njegoševa statua, koja treba da bude postavljena u budućem mauzoleju na Lovćenu, najzad je prispjela u Cetinje.

"Statua je putovala morem na dizalici koju je vukao remorker 'Proleter'. Od Budve, gdje je brod pristao, skulptura je do Cetinja prenesena na velikoj prikolici kamiona marke 'faun'. Put je bio naporan. Kamion sa teretom od 28.000 kilograma, koliko je statua teška, veoma se oprezno kretao. Iako je na putu bilo prilično oštrih okuka, a mjestimice i nesigurnog puta, kamion je uspješno, poslije šest časova putovanja, stigao u Cetinje. Zapakovana statua smještena je u dvorište Državnog muzeja..."

POSLE dvogodišnjeg zatišja, Borba 5. juna 1959. obaveštava da će uskoro iz Splita na Cetinje biti prenete gigantske karijatide za Njegošev mauzolej, "gde će se pridružiti velikoj Njegoševoj figuri".

"Jedan od najgrandioznijih umetničkih poduhvata našega vremena" - piše u Borbi Joža Vlahović, "podizanje mauzoleja velikom jugoslovenskom pesniku na strmom Jezerskom Vrhu Lovćena, gotovo 1.800 metara nad morem, uspešno se ostvaruje... Na Ivanovim Koritima pod vrhom Lovćena uz cestu već leže velike u živom jablaničkom granitu isklesane stene za gradnju mauzoleja. To su celoviti klesanici: dugi dva, tri i četiri metra, teški do četrnaest tona... Pod samim Jezerskim Vrhom, čije se strane strmo spuštaju u dubinu, započet je rad na tunelu kroz stene, dugom 120 metara...", pisala je Borba, najavljujući za to leto Meštrovićev "neodložni dolazak u domovinu".

"IVAN Meštrović doputovao u Zagreb", javio je taj list u broju od 4 do 5. jula 1959. godine. Posle mesec dana stigao je Meštrović i na ostrvo Veliki Lošinj, gde je s njim razgovarao dopisnik Politike iz Zagreba Stevo Ostojić.

"Prvi dodir s novom Jugoslavijom ispunio ga je radošću. On ne krije reči zadovoljstva što je taj susret potvrdio njegovu nadu da naša stvarnost nije onakva kakvu je ponegde prikazuju", prenela je Politika.

"U poslednje vreme izradio je više javnih monumenata za Jugoslaviju. Najznačajniji je, nesumnjivo, mauzolej na Lovćenu.

"Ako budem živ nastojaću da dođem na njegovo otvaranje iduće godine... Obradovao se kada sam mu pokazao reportažu u Politici o vraćanju makete 'Kosovskog hrama', izgubljene posle svetske izložbe u Filadelfiji 1926. godine. I zažalio što ne može prisustvovati njenom prenošenju u Narodni muzej u Beogradu. Dan odlaska iz Jugoslavije, 16. avgust, približio se...

"NAJZNAČAJNIJI utisak za vreme njegovog dosadašnjeg boravka u Jugoslaviji Meštrović je poneo sa Briona. Viđenje i razgovori sa predsednikom Titom otvorili su mu nove vidike. Ličnost Tita impresionirala ga je duboko.

"To je najveći čovek koga su u čitavoj svojoj istoriji imali Srbi i Hrvati i ostali naši narodi - zajedno!", pisao je Ostojić.

Posle desetak dana, 20. avgusta, Politika je obavestila da su sa Meštrovićem razgovarali i članovi Saveta za kulturu i umetnost NR Crne Gore, a 21. avgusta objavljena je vest da je čuveni vajar otputovao iz Splita i da će se preko Pariza vratiti u Ameriku.

DVA meseca docnije, 22. oktobra 1959. godine u 19 sati, Dnevni informativni bilten agencije Tanjug, interno glasilo namenjeno uskom krugu korisnika iz partijskih i državnih vrhova, preneo je vest emitovanu iz Beča. U toj vesti preneti su delovi Meštrovićevog intervjua sa urednicima lista hrvatskih političkih emigranata Nova Hrvatska.

U tom razgovoru Meštrović je izneo veoma negativne utiske posle posete Jugoslaviji, saopštavajući da se sreo sa kardinalom Stepincem i predsednikom Titom. Meštrović je izrazio nezadovoljstvo što mu nije priređen svečani doček i što "na kolodvor nisu došli ni Krleža ni Augustinčič". Za vreme boravka u domovini nije ga posetio nijedan Srbin iz Hrvatske, a u Splitu su mu došli na "podvorenja" "samo" dvojica članova SANU. Primetio je i da se na vodećim položajima nalazi veliki broj Srba.

BILTEN Tanjuga opsežno navodi Meštrovićevu ocenu političke situacije u Jugoslaviji, saopštenu Novoj Hrvatskoj:

"Iznoseći svoj sud o političkim problemima u Hrvatskoj", podvlači list, "prof. Meštrović je oštro naglasio da je osnovni problem isti kao i ranije - tj. odnosi Srba i Hrvata. On tvrdi da je antagonizam u tim odnosima neverovatno veliki i da čak u komunističkoj partiji dominiraju sukobi nacionalnog karaktera. U vezi s tim, prof. Meštrović je opširno pričao o infiltraciji Srba u Hrvatskoj, za koju on misli da nije možda toliko deo svesne politike, koliko deo ukorenjene tradicije. On je rekao da se južna Hrvatska drži mnogo bolje nego severna. Tu je prof. Meštrović uporedio Zagreb i Split i izjavio da su Zagrepčani previše neodlučni i mekani. "U Splitu nema Srba na vodećim položajima, a u Rijeci ih je sve manje. Donedavno je u riječkom NO bilo oko 50 Srba, a sada ih je tek oko 20."

Primetno je, bar ako se sudi na osnovu teksta objavljenog u Biltenu Tanjuga, da Meštrović u razgovoru za Novu Hrvatsku uopšte nije pomenuo Njegošev mauzolej.

SRBI SU "POD KOŽOM" ČETNICI

"U RAZGOVORU s visokim hrvatskim komunistima", piše Nova Hrvatska, "prof. Meštrović je čuo da su Srbi komunisti 'pod kožom' gotovo svi četnici. Oni znaju samo da su ustaše klale Srbe, a to što su Srbi klali Hrvate smatra se dozvoljenim zbog odbrane države.

"Prof. Meštrović zaključio je ovo zanimljivo izlaganje", dodaje Nova Hrvatska, "uveravanjem da Hrvati i Srbi nikada neće moći da žive zajedno. 'To su dva svijeta ili, kako Njegoš veli, dvije čorbe se nikada ne miješaju'."

 

 

Nova dilema - Lovćen ili Cetinje

Polemike o tome da li mauzolej treba postaviti na Jezerski vrh ili na Cetinje, duže od jedne decenije dramatično su potresale domaću kulturnu i političku javnost, pa i deo svetske javnosti

POSLE dvogodišnjeg ćutanja, u novopokrenutoj beogradskoj reviji Danas, u leto 1961. godine, započeta je rasprava o Meštrovićevoj umetnosti, što je neminovno vodilo problematizovanju i produbljenoj kritici ideje o uklanjanju Njegoševe kapele sa Lovćena. Usledile su potom i u drugim glasilima ankete o tome da li mauzolej treba postaviti na Jezerski vrh ili na Cetinje, tako da su polemike na ovu temu duže od jedne decenije dramatično potresale domaću kulturnu i političku javnost (pa i deo svetske javnosti).

Među prvima se u reviji Danas oglasio Lazar Trifunović, 30. avgusta 1961. godine, objavljujući tekst pod naslovom "Mit o Meštroviću".

LAZAR Trifunović, kao istoričar umetnosti, analizuje Meštrovićevu umetnost u kontekstu vremena i podseća na to da ona pripada bečkoj secesiji, koja je, prema njegovom mišljenju, u razvoju evropske umetnosti 20. veka direktno suprotna progresivnim tokovima u vajarstvu i arhitekturi.

"Ponikao kao nastavak secesionističkih shvatanja, Meštrovićev projekat spomenika Njegošu je obnova jedne stare i konzervativne ideje, koja je potpuno protivna duhu i suštini naše umetnosti danas i koja je u punoj suprotnosti sa savremenim shvatanjem umetničkog dela. Ali, ovaj projekat nije prevaziđen samo likovno i estetski već i sadržinski i idejno."

NE OSPORAVAJUĆI Meštrovićev talenat i njegove zasluge za razvoj našeg vajarstva, Trifunović podseća na to da su mnogi kritičari, pripadnici i levice i tzv. građanske inteligencije, svojevremeno negativno ocenili Meštrovićev nacionalni ciklus izložen u Parizu 1919. godine. Učinili su to Antun Gustav Matoš, Moša Pijade, Petar Dobrović, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Rade Drainac i drugi.

Kada je reč o spomeniku Njegošu, Trifunović smatra da on predstavlja čisti anahronizam (povampirenu secesiju), a sa sadržinske strane - glorifikaciju ideja koje su ovoj zemlji i ovom društvu veoma, veoma strane.

"IAKO je bio gospodar Crne Gore, Njegoš je pre svega bio pesnik i filozof, humanista i čovek, i njegov grob ne bi smela da pritiska jedna mauzolejska arhitektura koja je krasila i krasi grobove tirana i diktatora. Da li treba zbog te starinske, prašnjave, monstruozne kvaziumetnosti narušiti siluetu Lovćena?! Zar nam Lovćen sa svojom kapelom nije najbolji spomenik pesniku?!"

"Na kraju bih želeo da upozorim i na ovo: javni spomenik nije određen samo ličnošću kojoj se podiže: on je u najvećoj meri i svedočanstvo o ljudima koji ga dižu, o njihovim shvatanjima i težnjama. Spomenik ide u budućnost da obeleži i prenese poruku tih ljudi. Meštrovićev projekat je i likovno i sadržinski u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene. Neće li njegovo postavljanje predstavljati veliki falsifikat nas samih? Podići ovaj spomenik znači, za mene, izneveriti sve progresivno u našoj kulturi i umetnosti, znači izneveriti humane tekovine koje smo tako teško stekli. Značilo bi to obnovu jednog lažnog mita, kome nije mesto u životu, već u muzeju da tamo sačeka ocenu istorije", zaključuje Trifunović.

U OVU raspravu se 8. novembra 1961. godine, kao čitalac revije Danas, uključio i istoričar književnosti Trifun Đukić, koji, kao i Trifunović, smatra da će promena siluete Lovćena biti neminovna ako se mauzolej postavi na njegovom vrhu: "I zar da se ruši grobnica kakvu je Njegoš u sebi zamislio da bi se na tom mestu postavile karijatide koje čuvaju njegovu figuru? Meni se čini da takva promena nekako remeti onaj lovćenski simbol koji je tu više od sto godina kao nacionalna svetinja."

Đukić smatra da je praktičnije i korisnije da se Meštrovićev mauzolej postavi prekoputa Biljarde na Cetinju: "Da je Meštrović posetio Njegošev grob. i on bi verovatno nešto tako pomislio. Uvideo bi i on da njegova koncepcija sa karijatidama i 'stranom simbolikom' nije podesna i da dolazi u oprečnost sa originalnošću Njegoševog Lovćena. No, pošto on to nije video, treba da vide oni koji su preuzeli brigu oko njegova spomenika... Meštrovićeva umetnička koncepcija dakle može da naškodi vrhu Lovćena, ali će na Cetinju mnogo da doprinese."

DVE godine docnije, Politika je 7. aprila 1963. pokrenula anketu o ovoj temi, objavljujući tekst književnika i novinara ovog lista Dušana Kostića, koji tvrdi da postojeća kapela priliči Jezerskom vrhu, a da bi Cetinju pristajao Meštrovićev mauzolej. "Cetinje ili Lovćen" bio je naslov tog teksta, u kome Kostić piše: "Potpuno sam ubijeđen da Cetinje u tome odnosi prevagu, pa makar kako se odlučilo. Treba Njegoša, ovog, Cetinju, zbog hodočašća Njegošu - i češćih i obilatijih jer Lovćen je u visinama, do vrha se njegovog uspinje ipak tek poneki i tek pokatkad."

Nedelju dana kasnije, 14. aprila, na stranicama Politike se oglasio i arhitekta Dimitrije Leko, koji Kostićevu sugestiju smatra dobrodošlom, pogotovo zato što je Leko čovek sa dugogodišnjim iskustvom, a ono mu govori "da podizanje novog mauzoleja na vrhu Lovćena predstavlja jedan zaista retko komplikovan i težak tehnički poduhvat".

U PRILOG tom stavu Leko je citirao neki novinski izveštaj, objavljen nekoliko meseci ranije, u kome je navedeno: "Ispod samog vrha Lovćena bio se počeo probijati tunel kroz koji bi trebalo izvući Meštrovićev spomenik Njegošu. Gradnja je međutim obustavljena zbog velike poroznosti tla, tako da je ostalo otvoreno pitanje kako na lovćensku kapu izneti golemi tovar od 28 tona."

Nekoliko godina docnije, Matija Bećković je duhovito primetio da je ovo jedinstven slučaj da se tunel probija na vrhu a ne u podnožju planine.

Arhitekta Leko na stranicama Politike izlaže stav da je primerenije mesto za mauzolej "na onom divnom čistom prostoru kraj lepog Cetinjskog manastira", koje bi bilo "znatno pristupačnije svima onima koji ne bi hteli da se liše jedinstvenog umetničkog doživljaja koji se stiče pri posmatranju skulpture velikog Meštrovića".

NASUPROT takvom mišljenju, istog dana kada i tekst arhitekte Leka, 14. aprila, Politika je objavila i prilog profesora i folkloriste Vukmana Džakovića, koji se zalaže za podizanje mauzoleja na Lovćenu. Ovo je bio prvi Džakovićev argument: "Istorijska je istina da je Lovćen, ne Cetinje - simbol crnogorskog otpora i borbe za slobodu iz epohe turske vlasti na Balkanu. Planine su bile izvorišta otpora i borbe, ne gradovi i manastiri; nosilac borbe bio je narod, ne kaluđeri i vladike."

Drugi argument je bio: "Iako je Njegoš radio u Cetinju - Lovćenom je duhovno živeo.. Treći argument je sam naslov najvećeg Njegoševog dela: "Nije slučajno što se 'Gorski vijenac' ne zove 'Cetinjski vijenac' ili 'Crnogorski vijenac', nego baš 'Gorski vijenac'." Četvrti Džakovićev argument: "Meštrovićeva umetnička koncepcija spomenika Njegošu zamišljena je i oformljena da odgovara vrhu Lovćena, a ne središtu grada Cetinja."

SPOMENIK SE PODIŽE TAMO GDE LjUDI ŽIVE

NA STRANICAMA Politike, 18. aprila 1963. objavljeno je i mišljenje vajara Rista Stijovića: "Još pre nekoliko godina, kao član žirija za podizanje Njegoševog spomenika, bio sam protiv da se spomenik postavi na vrhu Lovćena. Smatrao sam, i smatram i sada, da je Lovćen već istorijski spomenik i da je ušao u istoriju kao simbol slobode sa Njegoševim grobom na svome vrhu."

NEDOUMICE u crnogorskoj vlasti: Komisija cetinjskog muzeja je bila PROTIV postavljanja mauzoleja na Lovćenu

Žustre rasprave o sudbini mauzoleja nastavljene su i narednih skoro deset godina, do 1972, kada je rušenje kapele na Lovćenu počelo, čime je pokazano koja je od koncepcija odnela prevagu

Pošto se Njegoševa kolosalna statua još od septembra 1957. godine nalazila u dvorištu Narodnog muzeja na Cetinju, posebna komisija Saveta za prosvetu i kulturu Crne Gore zaključila je u maju da do početka septembra 1963, "kada će se održati svečanost povodom 150-godišnjice Njegoševog rođenja", Meštrovićev rad bude "postavljen uz istočni deo Biljarde". Predlog je dat zato što se komisija "prethodno uverila da je u ovoj jubilarnoj godini nemoguće (...) postaviti Meštrovićev spomenik na Lovćenu", pisala je Borba.

"U SVIM ovim veoma raznovrsnim razmatranjima ima mnogo veoma lucidnih zapažanja, uz, često, pomalo pretjeranu, previše patosom potkrijepljenu patriotsku raspjevanost i zanos Njegošem, slobodarskom Crnom Gorom i dugom prema najvećem pjesniku jugoslovenskih naroda", primećuje Olga Perović, urednik kulturne rubrike titogradskog lista Pobjeda.

Perovićeva 12. maja 1963. godine, u tekstu pod naslovom "Meštrović na Cetinju", dodaje i jedno novo, opet sporno pitanje: da li, "s obzirom na to da se ove godine proslavlja 150-godišnjica Njegoševog rođenja", treba "učiniti sve da za javnost postane dostupan najatraktivniji i najznačajniji deo Meštrovićevog dela - Njegoševa figura".

"OVA ZAMISAO je, opet, naišla na dva oprečna mišljenja. Jedni su da se grandiozna figura Njegoša u sjedećem stavu za sada ostavi da čami okovana drvenom oblogom u dvorištu Narodnog muzeja na Cetinju, a drugi da joj se nađe pogodno mjesto i da se u Cetinju učini vidljivom svima koji žele da je vide", piše Perovićeva i upoznaje javnost s činjenicom da se pomenuta komisija "ovih dana opredijelila za mjesto pod Biljardom - Njegoševim muzejom". To mesto "omogućava da se figura pogodno postavi", pošto "ova statua nije pogodna za posmatranje sa svake strane, nego jedna njena strana treba da ima zid za pozadinu".

"Otkrivanjem i postavljanjem Njegoševe statue neće se, naravno, prekinuti diskusija o mauzoleju na lovćenskoj kapi koju bi trebalo ili ne bi trebalo dirati, jer je ona postala simbol Crne Gore takva kakva je sada, dio njenog grba i sjećanja posjetiočevog", zaključila je dalekovido Perovićeva, pošto su žustre rasprave o ovoj temi nastavljene i narednih skoro deset godina, do 1972, kada je rušenje kapele na Lovćenu konačno počelo, čime je nepovratno pokazano koja je od sučeljenih koncepcija odnela prevagu.

Jedan od najpouzdanijih Njegoševih biografa, Jefto Milović, u beogradskom nedeljniku Sport i svet, 19. septembra 1963. godine, u tekstu pod naslovom "Potonja želja velikog pesnika", napisao je i ove redove: "Njegoš je s malim prekidima živeo preko 25 g. (vladao punu 21 g.), pisao i umro na Cetinju. Zato je besumnje potrebno da Meštrovićev spomenik ostane na Cetinju.

"TREBALO bi ga postaviti na najistaknutije mesto grada, na domak celog sveta, jer on nije samo lep muzejski predmet i veoma značajno umetničko ostvarenje za galeriju, nego je istovremeno i živa inkarnacija crnogorskog slobodarstva i rodoljublja. Kao što je hrvatski pesnik Ivan Mažuranić u spevu "Smrt Smail-age Čengića" ovekovečio crnogorsku borbu protiv turskih porobljivača i tlačitelja, tako je Ivan Meštrović podigao trajan spomenik najvećem Crnogorcu Petru II Njegošu...

"Mi ćemo se i te kako ogrešiti o Njegoševu poslednju volju ako srušimo kapelu na Lovćenu. Njegoš je bio duboko kontemplativna ličnost i zato je još za života, 1845. g. podigao crkvu Svetog Petra u kojoj je želeo da počiva.

"Neka počivaju Njegoševe kosti u kapeli na Lovćenu onako kao što je on sam tražio, a neka Meštrovićev spomenik u sred Cetinja čuva Njegošev besmrtni lik za daleko pokoljenje", apeluje Milović.

KOLIKO je ova dilema pritiskala i vrhove vlasti u Crnoj Gori prepoznaje se iz teksta "Gde je mesto za Njegoša", objavljenog u Politici 25. oktobra 1965. godine. Autor priloga Ž. Todorović ukratko je opisao istorijat Meštrovićevog projekta i podsetio na ono što je do tada urađeno, da su radovi na Lovćenu obustavljeni zbog tehničkih i finansijskih teškoća, da i dalje nema odgovora na pitanje da li da se ovaj grandiozni spomenik postavi na vrhu Lovćena, kako je i sam Meštrović predvideo, ili dole, na Cetinju, uz Biljardu i manastir.

"U Izvršnom veću Crne Gore rekli su nam da bi bilo veoma korisno ako bi se u javnosti prethodno raspravilo o starom pitanju - izgradnji mauzoleja - jer o tome još postoje veoma različita mišljenja", napisao je Todorović. "Svakako, o tome će biti još reči do konačne odluke. Od toga šta će se odlučiti mnogo zavisi i kad će spomenik uopšte biti podignut", valjano je procenio Todorović.

NEDOUMICE koje su očito bile snažno prisutne u samom vrhu crnogorske vlasti potvrđene su i odlukom Republičkog sekretarijata za prosvetu i kulturu da se osnuje trinaestočlana komisija za reorganizaciju muzeja na Cetinju, za čijeg je predsednika izabran Lazar Trifunović, tada direktor Narodnog muzeja u Beogradu.

Posle višemesečnog rada, ova komisija je podnela izveštaj Vladi Crne Gore, 15. februara 1966. godine. U taj dokument su uneti i rezultati ankete koju je, na predlog Komisije, Uprava Muzeja Cetinje organizovala među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima, da se izjasne "o podobnosti Meštrovićevog projekta" (dokumenta su iz zabranjenog, tematskog broja Sumrak Lovćena časopisa Umetnost).

"KOMISIJA je jednoglasno zaključila da predloži, i to ovim čini: da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej prema projektu Ivana Meštrovića", navedeno je na početku izveštaja. Donoseći takvu odluku, Komisija se rukovodila: prvo, prirodnom konfiguracijom Lovćena, koja je "toliko impozantna i sama je po sebi spomenik da se na njoj ne može umjetnički održati ništa što bi se takmičilo s prirodom"; drugo, Meštrovićev projekat neadekvatno simbolizuje Njegoša i njegovo delo, "jer je paradna, hladna i reprezentativna arhitektura i figura u sedećem položaju sa orlom više istakla Njegoša kao gospodara i vladara nego kao pesnika i simbola slobode"; treće, Meštrovićev projekat "predstavlja tipično delo bečke secesije koju su prevazišla druga i napredna umetnička shvatanja", zbog čega bi prihvatanje tog projekta danas značilo "negirati sve progresivno što se u našoj i svetskoj umetnosti dogodilo za poslednjih 50 godina".

U ANKETI, od jugoslovenskih istoričara umetnosti, kritičara i umetnika, odlučno protiv izvođenja Meštrovićevog projekta na Lovćenu izjasnili su se Miroslav Krleža, Cvito Fisković, Kruno Prijatelj, Oto Bihalji Merin, Risto Stijović, Milo Milunović, Luc Menaše, Aleksandar Zarin, Ljubomir Durković Jakšić i Franc Stele. Za podizanje mauzoleja na Lovćenu bilo ih je troje - Grga Gamulin, Vanja Radauš i Sida Marjanović.

Od devetorice kulturnih radnika iz Crne Gore, za postavljanje mauzoleja na Lovćenu bila su šestorica - Miloš Vušković, Savo Vukmanović, Jovan Vukmanović, Marko Borozan, Luka Vujović i Čedo Vuković, a protiv trojica - Jovan Iković, Aco Prijić i Milutin Plamenac.

VRH Lovćena simbol slobode: Rušiti kapelu je isto kao kad bi se uklonila Ajfelova kula

Miroslav Krleža je o podizanju mauzoleja napisao: "Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je mišljenje beskompromisno negativno"

"Što se tiče postojeće kapele na Lovćenu, Komisija je mišljenja da bi trebalo ispitati mogućnost restauriranja njenog prvobitnog izgleda koji je ona imala pre 1925. godine. Međutim, već sada je neophodno da se na Lovćen dovede stručnjak specijalista za gromobrane koji bi izradio jedan bolji sistem zaštite nego što je današnji. Trebalo bi naći načina da se ta zaštita postigne bez onih gvozdenih šipaka pobodenih oko kapele koje predstavljaju nedovoljnu zaštitu i ružno izgledaju", zaključila je Komisija u dokumentu potpisanom 5. marta 1966. godine.

IZ ODGOVORA na anketu koju je Komisija organizovala među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima, navešćemo neke naglaske.

Miroslav Krleža je napisao: "Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je subjektivno mišljenje beskompromisno negativno. (...)

"O Meštroviću kao kiparu, oduvijek sam imao superlativno mišljenje (što je, uostalom, za vrijednost njegova djela zaista sporedno), no jedna je stvar dobra skulptura, a druga - dobar spomenik. U ovom stvarnom slučaju Njegoš je karikatura i kao spomenik i kao statua."

Ljubomir Durković Jakšić: "Rušiti Kapelu i na njenom mestu podizati novi spomenik znači vređati Njegoševu volju i narodno osećanje. I još nešto: zameriti se narodu koji dobro pamti nedela naših neprijatelja izvršenih baš na toj Kapeli, čiji je bio cilj da sruše Njegoševo delo i time unize njega i naš narod. Srušiti tu Kapelu znači izvršiti ono delo koje nisu uspeli neprijatelji. Ko može primiti tu odgovornost na sebe i svoje potomstvo?"

"I na Cetinju Njegoš je ostavio sebi spomenik, koji ne sme biti stavljen u senku drugog. Uostalom, ko tu može podići Njegošu spomenik lepši od Biljarde?"

MILO MILUNOVIĆ: "Obnoviti prvobitnu Kapelu koju su Njeguši podigli Vladiki Radu i koja je nažalost zamijenjena negdje poslije prvog Svjetskog rata ovom postojećom.

"Obnoviti prvobitni izgled tornja manastirskog.

"Ukloniti reljef kartu Crne Gore, koju su Austrijanci podigli zlonamjerno na štetu Cetinjskog manastira. Reljef je bez ikakve vrijednosti.

"Meštrovićev spomenik uklopiti u sastav umjetničkog muzeja koji kako čujem adaptira se u Domu Slobode (Vladin dom)."

Kruno Prijatelj: "Čini mi se, da bi bilo uputnije, da se, radi čuvanja prekrasnog prirodnog ambijenta i stare kapele na Lovćenu, na samom Lovćenu sačuva današnja situacija, a da se sam Meštrovićev spomenik Njegošu postavi na doličnom mjestu u samom gradu Cetinju."

Luc Menaše: "Sadašnji mauzolej na Lovćenu je kulturno-istorijski spomenik I reda, koji je nastao po Njegoševoj želji i zamisli, počeli su ga zidati još za njegovog života i takav, kakav je, nerazlučivo je povezan s našim predstavama o Njegošu, Lovćenu i Crnoj Gori. (...) Moj pozitivni predlog je da Meštrovićev spomenik Njegošu treba postaviti - svakako samo plastika, bez arhitekture! - ali u njegovom rodnom selu (Njeguši) ili na Cetinju, uz Biljardu, u kojoj je živeo, vladao i umro."

OTO BIHALjI MERIN: "1. U principu nisam za to da se, ma kako bio skroman, spomenik ruši da bi se na njegovom mestu stavio drugi. Stara kapela na Lovćenu postala je sastavni deo siluete te planine; ona ima izvesne tradicije koje ne treba zaboraviti. Smatram da je ne treba ukloniti radi monumentalne građevine, kao što ne bi trebalo - recimo - Ajfelovu kulu ukloniti radi novih smelijih konstrukcija.

"2. I ako bi se prenebregle sve ove činjenice, ipak bih oklevao da na mestu stare kapele postavim Meštrovićev mauzolej, jer mi izgleda predimenzioniran, pretežak za položaj na uskom vrhu brda. Osim toga, na tom mestu bi bio i predalek od života. Besumnje, Meštrovićev mauzolej Njegošu treba graditi na nekom pogodnijem mestu i narodnom životu bližem."

Cvito Fisković: "Ja sam se sa Meštrovićem o ovome dopisivao i predočio mu teškoće podizanja spomenika na Lovćen, ali on je neizravno odgovarao na ta pitanja, pa mi se čini da je ipak bio da se podigne spomenik na Lovćen. Ali to je, naravno, samo umjetnikovo mišljenje, koje Vam moram iznijeti, a s kojim se ne bih složio, s tim više što Meštar, kako ga mi onda zvasmo, nije bio čedan pri izboru postavljanja svojih spomenika, pa smo s njim i njegovim sumišljenicima imali teških okapanja, koje su izazivale polemike zvanih i nezvanih u javnosti. (...) Vi ćete mi, druže direktore, oprostiti na ovoj iskrenosti, ali sam ih izrazio iz ljubavi prema ljepoti vašeg kraja u kojemu treba doista podizati spomenike na jedan iskreni i profinjeni način."

France Stele: "Kapela na Lovćenu mi je poznata te mislim da ne bilo umesno da se ona ukloni i mesto nje postavi nova. Ona je sama čuvanja vredan spomenik. Postavljati novu uz staru isto ne znam da li bi bilo zgodno. Zato držim da bi trebalo za Meštrovićev Mauzolej potražiti neku drugu lokaciju..."

ALEKSANDAR ZARIN: "Predloženi projekat Mauzoleja predstavlja veoma obiman objekt koji zadire u izmenu profila samoga vrha Lovćena. Kako je vrh Lovćena vekovima Simbol jedne nacije smatram da nijedno umetničko delo ne bi smelo okrnjiti oblik i profil tog Simbola, već bi se morao podrediti njemu. U slučaju Meštrovićevog Mauzoleja situacija nije takva, jer njegovo postavljanje remeti poznati profil i zahteva skidanje dela vrha radi obezbeđenja platoa za ceo objekat."

Da vidimo sada kako su pristalice ideje o postavljanju mauzoleja navrh Lovćena argumentovale svoj stav.

Vanja Radauš: "Činjenica je da Njegošev spomenik ne ispada iz konteksta Meštrovićevog opusa - što više taj je spomenik karakterističan za Meštrovićevo shvatanje monumentalne arhitekture i skulpture. A Meštrović je napokon ipak skulptor velikog formata, a to sve govori u prilog tome da se to djelo napokon podigne i jednom za uvijek završi ta potpuno suvišna diskusija."

Grga Gamulin: "I sam projekat mi je nejasan. Smatram ga u svakom slučaju veoma smionim i zanimljivim. Najmanje mi se sviđa sama skulptura. Arhitektura je u stilu Meštrovićeva neohistoricizma, sračunata je na ambijent Mediterana i našeg kraja. Vjerujem da bi djelovala veoma lijepo u tom punktu i u toj funkciji. No, ako se radi o dilemi: graditi ili ne, mislim da treba prići izgradnji."

SPOMENIK SE PRAVI TAMO GDE LjUDI ŽIVE

I STAV Rista Stijovića bio je nedvosmislen: "Mislim da ni u kom slučaju taj mauzolej Njegošev ne treba postaviti na Lovćen i ako je umetnik predvideo da se baš tu postavi. Razlozi su vrlo prosti i ubedljivi: spomenik se pravi tamo gde ljudi žive i cilj mu je da uvek podseća buduće naraštaje na svog velikog sina, kojemu je potomstvo zahvalno. (...)

"Mislim da niko nema prava da kvari izgled Lovćena, pa ni jednim lepim spomenikom, jer svi smatramo taj vrh Lovćena gde je grob Njegošev - kao simbol slobode svih Jugoslovena, a specijalno nas Srba."

Cetinjski san o uspinjači od mora: Politička volja našla je oslonac u glasu ubedljive manjine

Cetinje, nekadašnji glavni grad, nije se pitalo za sudbinu večnog počivališta vladike Rada. Drugi su mu krojili kapu, drugi odlučivali o njegovoj sudbini, drugi naručivali mauzoleje

• Sledeći