Granice srpskog prostora

    Spisak prenumeranata već za prvu Vukovu pesmaricu otkriva širok prostor sa koga oni dolaze. Pominju se Budim, Veljun, Virovitica, Vukovar, Karlštat, Šibenik, Pakrac...
    Vuk je intuitivno na samom početku svog rada osetio da je tek oko petina pesama sačuvano. Još 1814. godine u „predsloviju“ svoje „Male prostonarodne slavenoserbske pesnarice“ on će reći: „Ja sam istina onda (1806) imao u pameti različnoga roda pesama, pet puta više a deset jasnije nego sad...“



    Kad je u pitanju odnos nekad postojećeg ili sačuvanog kod pesme, slično se može reći i za freske po hramovima iz vremena stare srpske države. Mnogo više ih je nestalo nego što je sačuvano. Poseban gubitak predstavlja uništenje onih predstava sa tematikom iz srpske prošlosti. Pod uslovom da su te freske bile bolje očuvane i da je zapisano bar još ovoliko narodnih pesama koliko je to Vuku pošlo za rukom, tada i veliki i nenadoknadivi nedostatak pisanih izvora u vidu arhivske građe – pri naučnom radu – lakše bi se podneo a predstava o slavnom vremenu srpskog srednjeg veka bila bi daleko potpunija.

    gran sr prostZa Vukovo poimanje značaja pesama zanimljivi su i štampani oglasi o pojavi njegovih pesmarica. Daju kratku, zgusnutu definiciju njihovog sadržaja i značaja: „I treća se knjiga štampa i biće gotova idućeg leta. U njoj će biti pesme junačke od propasti carstva i gospodstva srpskog do našega vremena. Iz ovih će se pesama videti kako su mnogi Srbi (osobito kao hajduci i drugi različni odmetnici) i pod vladom turskom jednako vojevali na Turke... U četvrtoj knjizi biće junačke pesme... o ratovima i bojevima nanovo za slobodu (od početka XVIII veka do današnjega dana)“.

    Ipak, pesma je ostala dužna prema ustanku. O tome vremenu postoji samo desetak pesama. Sem jedne o Deligradu, sve ostale su od Filipa Višnjića, uglavnom o pojedinim bojevima i o megdanima. Ako se s pravom kaže danas da o Kosovu samo postoje komadi pesama, tako je i sa onima o ustanku. Vuk ne kaže da je te komade čuo još od nekoga sem od svoga oca.

    Novi autori visoko cene Vukovo mišljenje o ovoj tematici. „Mi nikada nećemo biti u stanju da izmerimo dubinu njegove tvrdnje o Kosovu. Ona je i od opšte važnosti za nauku o narodnoj književnosti. Karadžić njome dokazuje da ne veruje, kao skoro svi njegovi savremenici u večito i nepromenljivo narodno pamćenje.“

    Pravog „mirnog“ ropstva i robovanja kod Srba kao da nije ni bilo. Postojalo je stanje stalnog otpora na širokom prostoru, od Vardara do Budima i od Vidina do Kotara, što treba imati na umu pri korišćenju odgovarajućih izraza i biti obazriv poput Prote Matije u njegovim „Sećanjima“. Na pojedinim mestima njegovo izlaganje karakteriše izvanredna preciznost, kao na primer smena vodećih ljudi u oblasti Šapca. Zatim, Prota radije govori o ratovanju Crnoga Đorđa – što bi bilo jedino ispravno – nego o ustanku. Nanosi se velika nepravda čitavim generacijama srpskoga roda ako se ratovanje Crnog Đorđa nazove „Prvi srpski ustanak“. Uvek je neki deo ovog naroda bio u stanju ustanka, ili prema Turskoj ili prema Beču. Pesma je spomen na vekove otpora. Za razliku od većine okolnih naroda, Srbi nisu mirno „uplovili“ u ropstvo. Pokušavali su da pruže otpor Turcima još dok nisu postali neposredni susedi sa njima. A zatim, i kao porobljeni, nikada nisu mirovali.

    Hajduci i uskoci su simvol srpskog otpora porobljivaču kroz nekoliko vekova. Ako i nisu mogli doneti ostvarenje krajnjeg cilja, oslobođenja, remetili su Turcima miran život, terali ih da žive u strahu i neprijatnom iščekivanju neželjenih „iznenađenja“, koja su već snašla poznate silnike. „On je kao što se obično peva i pripoveda leti s podosta društva hajdukovao ili četovao protiv Turaka u Hercegovini, a zime je provodio u primorju kod Perasta... Peraštani nisu otpre primali ljude našega zakona, ali su se opet dolasku ovakoga junaka i turskoga neprijatelja, kao što je bio Bajo Pivljanin, vrlo obradovali, jer su i oni bili u velikome strahu od Turaka koji su ih često uznemiravali... I u naše vreme narodne starešine kašto nagovarale hajduke te su ubijali Turke zlikovce i siledžije od kojih se drukčije nisu mogli braniti... Što je god vlada turska bolja i čovečija to je i hajduka u zemlji manje, a što je gore i nepravednije to ih je više... Predani je hajduk svagda slobodniji i otreseniji od drugih ljudi, ne da na se nikome i svak ga se pribojava... Od zuluma se poajduči desetina naroda...“

    Retki primeri velikih hajdučkih uspeha postaju opšte dobro i „preuzimaju“ ih široki prostori. Jedan motiv se „pozajmljuje“ i širi dalje. Pesma je odigrala veliku ulogu u podizanju volje za otpor. Pevala je o hajdučkim podvizima, i poneseni njihovom porukom, mnogi su otišli u hajduke. Neki „nove mode“ Srbi po reči Vuka (izraz je, dakle, bio aktuelan i pre puna dva veka) samo su gledali „slepačke pesme“; „a meni se čini da su ovake pesme sodržale, i sad u narodu prosto sodržavaju negdašnje bitije serbsko i ime... “

    Pesma i zadužbine, kao i kaluđerska pisanija (prikupljanje priloga), određuju srpski etnički prostor. „Vukovo sakupljanje pesničke građe u svim krajevima gde ima Srba... najbolje je svedočanstvo da su se pesme same sobom rasprostirale, širile i umnožavale.“ To se izvesno odnosi i na pesmu o hajducima... „Junačke se pesme danas najviše i najživlje pevaju po Bosni i po Ercegovini i po Crnoj gori i po južnim brdovitim krajevima Srbije... Tako i k Zapadu od Srema što se god dalje ide preko Slavonije k Rvatskoj i k Dalmaciji sve su pesme junačke u narodu više u običaju... Gdi se god serbski jezik čuje, tu se čuju pesme o njemu, koje se ponajviše počinju: Pije vino Kraljeviću Marko...“ I mapa putovanja guslara Filipa Višnjića je samo jedan od pokazatelja srpskog prostora.

    I spisak prenumeranata već za prvu pesmaricu otkriva širok prostor sa koga oni dolaze. Pominju se Budim, Veljun, Virovitica, Vukovar, Karlštat, Šibenik, Pakrac... Zatim, ovaj spisak otkriva čitav svet već tad „bivših“ ljudi, a nekada velikana ustanka: Prota Matija, pop Nikola Smiljanić, Petar Nikolajević Moler, Boja Bogićević, Mirko Apostolović, Konstantin iguman Manastira Čokešine još od vremena pogibije hrabre braće Nedića u pokušaju odbrane ove svetinje 1804. godine... Neki od njih su već opevani u pesmama.

    Velikom poslu na sakupljanju narodnih umotvorina značajnom kako za srpsku kulturu tako i za njega lično Vuk pristupa potpuno nepripremljeno. „Početak sakupljanja i izdavanja narodnih pesama (kao i ostali sviju moji književni radova) bio je u Beču 1814. godine iznenada.“ Nepunu deceniju ranije on nije postupao po želji svog profesora i kasnijeg prijatelja Lukijana Mušickog da zapiše koju pesmu. Činilo mu se da je reč o izrugivanju: „Ja sam onda istina imao u pameti različnoga roda pesama pet puta više, a deset jasnije nego sad; ali mu nisam smeo ni jedne napisati i dati jerbo sam celo mislio da se on črez to podsmeva nama“. Po padu ustaničke države, odlučuje da počne sakupljanje koje se sastoji uglavnom u traganju za pesmama „svoje mladosti“. Većinu od njih on je čuo po ko zna koliko puta. Sada se dao u potragu za pevačima. Glavni deo onog što je mogao da čuje nije ga zadovoljavalo „Ja sam ovu pesmu, u mnogome koječemu drukčije slušao, još kao dete u Tršiću.“ Nekadašnjoj mašti deteta sve je izgledalo lepše i veće.

    Autor: Živorad Janković, "Pravoslave", Rubrika Istorija

    Ko je online

    Ko je na mreži: 643 gostiju i nema prijavljenih članova

    Hostign

    Design by Novica.info