Srbi iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče
- Detalji
- Datum kreiranja: 02 Mart 2015
Indeks članaka
Srbi iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče
Šta je Hrvatska dobila, i da li je uopšte nešto dobila, proterivanjem pola miliona Srba? Ili je možda nešto izgubila? Nad ovim i sličnim pitanjima u državi stvorenoj od strane Tuđmana i HDZ-a odavno niko ne gubi vreme. Srba u Hrvatskoj gotovo da nema, svedeni su na nivo „kućnih ljubimaca“ (termin Žarka Puhovskog) i to je za prosečnog Hrvata-kakvih je, kažu ispitivanja, najmanje 90 odsto – činjenica pred kojom su manje važne sve ostale nacionalne i državne dileme.
PLAŠT ZABORAVA
A da li je Srbija, u koju se slila ogromna većina tih Srba, nešto dobila? Nije, ali ne zato što se radi o bezvrednom, neobrazovanom, nedovoljno sposobnom delu srpskog naroda. Srbija je pod Miloševićem a posebno nakon „oktobarske demokratske revolucije“, stavila plašt zaborava na tu ogromnu populaciju, ostavljajući vremenu da u potpunosti izbriše njene osobenosti, kulturno i svako drugo nasleđe.
Ako se Miloševiću može pripisati kampanjski pristup u bavljenju politikom i unutar ove teorije spominjanje Srba u Hrvatskoj samo onda kada mu je to bilo potrebno za prikupljanje glasova, šta reći za „demokratsku Srbiju“ ovu čiju su poslednju deceniju obeležile Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Zbog čega su najpre Đinđić, a onda Koštunica i Tadić učinili i čine sve da se u potpunosti zaboravi na Srbe iz Hrvatske i Srbe u današnjoj Hrvatskoj.
Ovde svakako ne bi bilo produktivno a ni inteligentno kao kontratezu spominjati onih desetak dana uoči svakih izbora u Hrvatskoj kad Radio televizija Srbije, ranije po naređenju Koštunice a sada po direktivi Borisa Tadića, pušta reklamne spotove Milorada Pupovca.
Nikada nijedna postoktobarska Vlada Srbije nije izašla sa stavom da Hrvatska mora učiniti sve kako bi, na primer, Srbima iz Hrvatske vratila preko 30.000 otetih stanova, ili da im isplati protuvrednost. Samo od tih stanova u Srbiju bi se slilo preko dve milijarde evra.
Početkom 2010. godine u Beogradu je održano savetovanje o položaju izbeglih i prognanih lica, na kojem je ministar inostranih poslova Hrvatske, Jandroković, okupljenim Srbima sasuo u lice da je za Hrvatsku slučaj srpskih izbeglica rešen i zauvek okončan, uključujući otete stanove. Prisutni Vuk Jeremić ćutao je i gledao u papire ispred sebe.
Da li je sve ovo srpska odluka, državni stav, ili službeni Beograd to čini po nečijem naređenju. Čijem naređenju. Zbog čega?
SRAMNO ĆUTANjE
Šta Srbija dobija u zamenu za potpuno i sada već zastrašujuće i sramno ćutanje o pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske, njihovoj otetoj i uništenoj imovini, atmosferi koja ih je sprečavala i sprečava da se vrate tamo odakle su proterani.
U biračkom telu Srbije registrovano je oko 800.000 Srba rođenih u Hrvatskoj a uzmemo li u obzir njihovi potomke, decu i unučad, dolazimo do brojke od milion i petsto hiljada birača. Jasno, jedan deo njih nema nikakav ili vrlo slab osećaj pripadanja delu Srba od kojih potiču, ali to je mali gotovo zanemarujući postotak.
Kako je moguće da ni jedna politička partija u Srbiji nema strategiju za Srbe iz Hrvatske; ne zbog moguće glasačke podrške, a svakako i zbog toga, već zarad potrebe da se sačuva posebnost koja u mentalitetu, tradiciji, kulturi odlikuje taj deo prekodrinskih i prekodunavskih Srba.
Srbi sa područja današnje Hrvatske dali su svom radu mnogo; Nikolu Teslu i Milutina Milankovića, ljude koji, prema proceni američke NASA, pripadaju samom vrhu najvećih umova čovečanstva. Među tzv. Srbima iz Hrvatske je i Sava Mrkalj, stvarni reformator srpskog jezika (Vuk Karadžić je tu bio samo glazura) pa veliki pisac Simo Matavulj na čijim je delima Ivo Andrić, prema sosptvenom priznanju, izgradio svoj stil i način pripovedanja.
Srbin iz Hrvatske, tadašnjeg dela Austro-Ugarske monarhije, je i Nikola Begović, jedan od autora „Himne Svetome Savi“, pa Josif Pančić, čuveni botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije (današnja SANU); Sava Šumanović, slikar; Zaharije Orfelin, pesnik, slikar i istoričar; Jovan Karamata, matematičar; patrijarsi Srpske pravoslavne crkve, Josif Rajačić i Patrijarh Pavle, brojni akademici na čelu sa Dejanom Medakovićem… Da ne spominjem sada desetine sportista koji brane boje Srbije, mnogobrojne glumce, pisce, filmske stvaraoce rođene na prostoru današnje Hrvatske ili su otuda njihovi roditelji. Na stranu ovoga puta i velika imena iz tog dela srpskog naroda koja su dala ogroman doprinos hrvatskoj kulturi, umetnosti, istoriji…
Šira javnost zna samo za Teslu da je Srbin iz Hrvatske. Za nekoliko desetina godina ni to se neće znati.
Već godinama tvrdim, i ostajem pri tome, da se nešto mora uraditi kako bi živelo bar sećanje na deo srpskog naroda koje definišemo kao Srbi iz Hrvatske. Zbog tih Srba i zbog Srba kao naroda.
PREPUŠTENI SAMI SEBI
Srbi iz Bosne i Hercegovine, ovi u Vojvodini, Podrinju i Beogradu, imaju Republiku Srpsku, garant da će njihov koren opstati, da će se sačuvati njihova posebnost. Srbi iz Hrvatske nemaju nikoga.
Ona politička partija u Srbiji, kad već država Srbija neće, koja osmisli pristup gore spomenutom ogromnom delu biračkog tela Srbije, Srbima iz Hrvatske (a takav pristup je moguć i sprovodiv) dobiće izbore, ako je velika stranka, ili će ući u Skupštinu Srbije, pa makar da je i tek osnovana.
Da li je bilo pokušaja u tom pravcu? Jeste, bilo je i uvek je motiv bio dnevnopolitičkog karaktera. Zato su i propadali. Svakako najsnažniji je formiranje, pre nekoliko godina, Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Ideja je bila da se primene principi i načini delovanja koji bi međunarodnu zajednicu naveli na potrebu otvaranja političkih pregovora o položaju Srba u Hrvatskoj i njihovoj autonomiji, a na osnovu priznanja Hrvatske kao samostalne države. Sve je obesmišljeno i srušeno već nakon mesec dana kada Srpska radikalna stranka, zarad uskih stranačkih interesa, pruža utočište Vladi Krajine (prostorije) zapošljava većinu članova te vlade i gura im u ruke partijske knjižice SRS.
Organizovanje po principu zavičajnih klubova Krajišnicima i Srbima iz Hrvatske ništa nije donelo, ta forma je odavno potrošena. Udruženja izbeglica, ima ih bezbroj, bave se socijalom, a ozbiljnih pokušaja da se formira jedno krovno telo, od dvadesetak ljudi, (sa podtelima, komisijama) koje bi radilo na otvorenim pitanjima Srba iz Hrvatske – nije bilo.
S obzirom da potičem iz tih krajeva pokušao sam nekoliko puta da u tom smislu stvari pokrenem sa mrtve tačke, ali bez uspeha. Možda zato što sam o tome razgovarao sa pogrešnim osobama.
Prepušteni sami sebi Srbi iz Hrvatske, oni koji su život nastavili u Srbiji pokušavaju da očuvaju sećanje na rodni kraj kroz razne aktivnosti i to rade na primitivan, možda najgori mogući način; u prvi plan su uspeli da se nametnu ljudi skromnih mogućnosti, neobrazovani, stalno gladni materijalnih dobara, netalentovani, često sa kriminalnim i nečasnim biografijama. Njihov vrhunac je organizovanje krajiških ili zavičajnih večeri, susreta, na kojima se jede, opija i sluša muzika koja nikakve veze sa tim narodom nema. Trešte pesme u kojima se krajnje banalnim tekstovima iskazuje tuga za zavičajem, sećanje na rodni kraj, ali na melodijskoj matrici koja u potpunosti negira muzičku kulturu i tradiciju Srba iz Hrvatske. Istina, ta vrsta kulture nije bog zna kako bogata ali je autohtona. Sada i to bledi, nestaje i gubi se u zavičajnoj komercijalizaciji.
Među Srbima koji su spasavajući živote pobegli iz Hrvatske a danas žive u Srbiji, uglavnom u Vojvodini i Beogradu, ima značajan broj vrlo uspešnih i, zašto ne reći, vrlo bogatih ljudi. Oni bi, bez većih napora i bez pomoći države Srbije, mogli mnogo da urade kako bi se poboljšalo opisano stanje. Ne verujem da ne žele, odnosno, hoću da verujem da to ne čine samo iz razloga nedostatka dobro osmišljenog organizovanja.
Jedan od njih, Petar Matijević, vlasnik istoimene industrije za preradu mesa iz Novog Sada, osnovao je književnu nagradu „Matijević“ u znak sećanja na svog brata, dr Špiru Matijevića, pesnika i prevodioca, koji je ubijen 1993. godine u Tuzli. Nagrada dobitniku donosi veliku materijalnu vrednost, 10.000 evra, i sudeći prema dosadašnjim dobitnicima dodeljuje se u iskrenoj nameri da se podrži i pomogne stvarna umetnička vrednost. Ali, ova nagrada, osim razumljive i hvale vredne porodične priče, Srbima iz Hrvatske ništa ne donosi. Čak ni onima koji se iz tog korpusa bave prozom i poezijom a čije je stvaralaštvo nesporna umetnost. Bar da ih se ohrabri nekom podnagradom, alternativnim priznanjem.
Ovaj tekst, da otklonim svaku eventualnu nedoumicu, pogrešno ili zlonamerno tumačenje, nema ambiciju da Srbe iz Hrvatske odvoji kao poseban narod, zasebnu celinu u Srbiji. Daleko od toga. Cilj je da neko, možda baš sami Srbi iz Hrvatske- kad ih je već država Srbija po svoj prilici otpisala i zaboravila, kao uostalom i Hrvatska- osmisli koncept delovanja određenog tela koje će brinuti da se sačuva bar sećanje na deo srpskog naroda koji je iznedrio velikane kakvi su: Nikola Tesla, Milutin Milanković, Sava Šumanović, Simo Matavulj, Sava Mrkalj, patrijarsi Srpske pravoslavne crkve, Rajačić i Pavle…
Pečat
Internet portal slobodne srbije
RATKO DMITROVIĆ