Sevdah i sevdalinke

    О севдалинкама и севдаху

    svidanieБавећи се откривањима неоткривеног и намјерно скривеног, задесио сам се у једном србском подпланинском крају. Људовајући са сељанима приупах их да ми кажу који је њихов традиционални инструмент уз којег су пјевали и играли у давнинама. Добих изненађујући одговор да је то хармоника. Понових питање уз објашњење да је хармоника инструмент новије историје, а да мене интересује који је то инструмент уз који се се њихови преци веселили и друговали, да ли је то шаргија, двојнице, фрула, можда гајде?. Одмах ме један прекиде и рече, каква шаргија, то је муслимански инстумент. Ту се ја изненадих више него што се они изненадише мом питању. Прозборих опрезно, како то мисле да је муслимански, и добих одговор, да то муслимани свирају, а Срби свирају гусле, фруле, гајде.

    Објасних им да то што тврде, пренешено у недавно доба, би било да је неки Србенда дошао у Бихаћ и видио тамо Сеада Липовачу из Дивљих Јагода како свира „Стратокастер“ електричну гитару и вратио се у своје мјесто и рекао јаранима да Муслимани свирају „Стратокастере“ и да је то муслимански инструмент и како Срби требају да свирају „Гибсоне“. И тако се деси да цијело село нашег јунака из ове приче крене да свира „Гибсоне“, јер „Стратокастере“ свирају Муслимани, виђаше он својијем очима. При томе се превиди да Ведад Хаџиавдића из Тешке Индустрије свира „Гибсона“, а да Радомир МИхајловић – Точак свира „Стратокастера“.

    У принципу је ово матрица по којој настаје ово наше лудило јужнославјанско.

    У Босни и Херцеговини се пропагира идеја да је севдалинка пјесма везана за мухамеданску културу ове бивше Југославенске републике. Па се моја страст за откривање неоткривеног и намјерно скривеног усмјери у том правцу. Поред севдалинке у Херцеговини, а и Босни, су још познате и ојкаче и ганге као музичке форме, али се о томе не говори, јер се очигледно ради о искључиво србској форми музичког изражавања. Додуше, ојкаче се пјевају и међу Србима бивше Југославенске републике Хрвацке по србским територијама, а и севдалинке се пјевају по југу Србије, али о овоме други пут.

    Прво што сам хтио да сазнам је било шта значи ријеч севдах, јер ми је личило искључиво на србску дворијеч: сев-все и дах, што не морам посебно објашњавати. Познат је обичај у Срба и срболиких народа да обрћу редослијед неких слова у ријечима као напр. кто-тко, вас-сав па и ово сев личи на все. РИјеч дах и није потребно посебно објашњавати шта значи. то је оно што треба да се пјева, а и дах је у блиској вези са душом.

    И наравно да се у трагању за знањем разочарам, пошто је интернет препун смећа и неописиве глупости и има способност да рашири ту глупост на мога мјеста и умножи па то онда народ понавља као папагај у бескрај и прави цопy/пасте и само преписује из чланка у чланак и тако само доприноси још већем загађењу интернет простора.

    Севдах сигурно није нити арапска нити турска ријеч, као што се може најчешће наћи на интернету и што се тврди. Идиотски је везивати тумачење очито изворно србске ријечи за арапски или неки сличан језик. Сама помисао да би арапска ријеч која означава жуч , могла да објашњава ријеч севдах. Испада да су севдалинке жучне пјесме и из жући, а не из душе.

    Али радије ће многи и то да прогутају него да прогутају да се ради о србској ријечи. Ријеч севдах води поријекло од србске ријечи свидех (екавска варијанта)-заводих, што не треба посебно објашњавати шта значи, сви то видимо. И у расијанском језику свиданије значи то исто.

    Наш народ, а и нације, често имају обичај да кажу у стилу „дај ону Халидову Миљацку“, када желе да им неко отпјева пјесму „Миљацка“ коју оригинално пјева Хаилид Бешлић. При томе нико не спомиње, а многи и немају појма, да је ту пјесму написао севдалија Жељко Јоксимовић. Е тако је и случај са свим севдалинкама. То што је почесто пјевају људи имена из арапске и турске културе, одвлачи пажњу од стварних аутора који су пречесто Срби. Па се стигло дотле да се због тога намјерно изостављају аутори и те пјесме представљају као традиционалне босанске пјесме.

    И не раде само тако у Босни, него се то ради и у Далмацији. У бившој Југославенској републици Хрвацкој, често изостављају праве ауторе који су очито Срби, па преко приче да је то стара традиционална пјесма лагано то преводе у хрвацку културну баштину. Те тако и доста специфичну далматинску баштину представљају као хрвацку. Ево за примјер пјесме Мате Булића "Зелен лишће гору кити" коју је написао Ђура Јакшић или пјесма коју често пјевају далматинске клапе "Кад сам био на твом гробу" коју је написао Јован Јовановић- Змај.

    Ali kako ovo nije tekst o hrvackom otimanju srbske baštine nego o sevdalinkama, slijedi tek nekolicina sevdalinki za koje se zna da su je pisali Srbi. Posebno će se nasekirati Srbi koji grade svoje srbstvo na negiranju bosanstva, iako su iz Dabro-Bosanske eparhije, kada čuju da su pjesmu “Bosno moja” koju raspjevano i moćno pjeva Safet Isović, napisali Srbi, i muziku i tekst. Evo na uvid samo mali pregled pjesama, ne da bi se prikazao enciklopedijski pregled, nego čisto da se uoči pravilo i tendencija.

    Неке од севдалинки које пјева Сафет Исовић са прегледом аутора пјесама:

    -       Босно моја (Р.Живковић - З.Јовановић)

    -       Хајро, Хајрија, цуро најмилија (Р.Граић - М.Т.Крњевац -П.Којдић)

    -       Пјесма Сарајеву (Д.Бабић)

    -       Под бехаром (Ј.Петковић - А Шантић)

    -       Јаблани се повијају (Р.Јовановић)

    -       Ој, Сафете, Сајо, сарајлијо (Драган Токовић)

    -       Два јарана (Б.Јовановић - М.Маринковић - Б.Јовановић)

    -       Босно моја, земљо моја (Ј.Петковић-Ј.Петковић)

    -       Ђул Халима (Р.Зивковиц -М.Пијевац)

    -       Све дјевојке из махале (Ј.Петковић - Н.Шкрба)

    Или на примјер, Зекеријах Ђезиће:

    -       Акшам паде (Б.Јовановић)

    -       Никада,више никада (Спасо Берак)

    -       Босно моја лијепих планина (Живојин Ћирковић)

    -       Бања Лука (Спасо Берак)

    О аутору севдалинки Србину из Херцеговине Алекси Шантићу и не треба посебно говорити, то већ мање више сви који хоће да знају – знају.

    Интересантан је случај Србина из Крагујевца, Драгише Недовића аутора добро познатих сведалнки: "У лијепом старом граду Вишеграду", "Прођох Босном кроз градове", “Јутрос ми је ружа процвјетала”, јер је писао и далматинске пјесме "Кад си била мала Маре", "Маре, Маре, срићо моја". Или случаја Радосава Граића из Мркоњић града, који је написао “врањанску” севдалинку “Мито бекријо”, али ово је већ тема за себе и о томе други пут.

    На основу ове неколицине примјера је довољно да се схвати модел по којем се све ово дешава око севдалинки вијековима. И не само око севдалинки. Пошто Бошњаци имају манир као и Хрвати да својатају србску баштину, треба нагласити да Бошњаци као нација улазе у историју под тим именом некада током ратних година приликом отцјепљивања од Југославије у периоду од 1992. до 1995. године, док су у Југославији тек 1971. године постали конститутивни народ под именом Муслимани, којег су сами одабрали њихови интелектуалци и вође.

    Дакле, закључак који слиједи је да је севдалинка у прошлости далекој, као и недавној у ствари 99% србска културна баштина у којој су учествовали и Муслимани тј. Бошњаци. Разумљиви су разлози отимања севдалинке из србске баштине, мора нација у формирању да има на чему да гради идентитет, али нису разумљиви разлози зашто Срби олако пристају да им је препуштају, као што Хрватима препуштају стару србску витешку игру “СИњску алку”. Срби немојмо бити толико великодушни у дијељењу наше баштине другима, јер на крају нама неће остати ништа. А када нам не остане ништа онда ћемо нестати, пошто се нећемо имати за шта ухватити осим за небо гдје наши непријатељи хоће да нас и пошаљу.

    Душко Бошковић, 13.09.7523. године

    82029 trennlinien gb pic easy gaestebuchbilder.de

    Севдалинка није ништа ни више ни мање него обична лирска народна пјесма. Већина познатих и популарних севдалинки налазе се у збиркама српских лирских народних пјесама. Познати скупљачи су : Вук Карађић, Коста Хаџи Ристић, Богољуб Петрановић, Михајло Миловановић...

    мара   дјевојка  ој дјевојко под брдом

                                                         Из Вукове Збирке                                                                   

    Севдалинка је постала "босанска" тек послије Другог свјетског рата. До тада се звала: српска и родољубва севдалинка,дилберка, карасевдалинка...

    вила

    Севдалинке су писали и наши познати пјесници и не само да су њихове пјесме уврштене у "босанске севдалинке," него их својатају и Хрвати. Тако нпр. пјесма Јована Јовановића Змаја "Кад сам био на твом гробу," написама у тешкој пјесниковој жалости,постала је "изворна далматинска" и често је изводе далматинске клапе.

    kad sam bio

    Више о томе шта су написали српски пјесници и шта је све ушло у антологије "севдалинки" и "хрватских народних пјесама" може се погледати овдје  или овдје

    ДРАГА СЕ РАСРДИЛА

    И синоћ сам сам седећи мислио:
    нисам драге за годину видио.
    Ја пошета доле горе сокаком,
    сваког драга на пенџеру стајаше,
    моја драга на вратима чекаше;
    ја јој реко: "Добар вече, дилберче!"
    Она мене: "Дођ' довече, бисерче."
    Ја не одо оно вече, већ друго;
    на мене се моја драга расрди,
    и од мене беле дворе затвори.
    Не срди се, моја драга, на мене,
    срезаћу ти црвен кафтан до земље,
    купићу ти кован појас од злата.

    Вук Стеф. Караџић
    "Народне српске пјесме." стр. 156.
    Књига 1: у којој су различне женске пјесме
    у Липисци у штампарији Брејткопфа и Ертла 1824.

    ***

    КАД ЈА ПОЂОХ НА БЕМБАШУ

    Кад ја пођох на Бембашу
    На Бембашу на воду
    Ја поведох бијело јање
    Бијело јање са собом

    Све дјевојке Бембашанке
    На капији стајаше
    Само моја мила драга
    На демирли пенџеру

    Ја јој назвах, добро вече
    Добро вече, дјевојче
    Она мени, дођ' довече
    Дођ' довече, дилберче

    Ја не дођох оно вече
    Већ дођох сутрадан
    Али моја мила драга
    За другог се удала

    Пјесма Кад ја подјох на Бембашу, на Бембашу на воду, је за Сарајлије култна, најпознатија, и најомиљенија кајда на скуповима . У свим приликама гдје се окупљају групице, или сијелдлије, или ве?и скупови Сарајлија. Прије рата, а и послије овог кијамет рата, слушао сам је у различитим згодама  и на екскурзијама,  путовањима , дружењима, кафанским сједељкама итд. У Мамаји на Црном мору, на Триглаву, Бледу, у Будимпешти, у Трсту, Бечу, Софији, Лондону — као врхунац славља и расположења, као зачин. Већ сам у Блогу, у теми: Миљацка је узводно веселије текла, покушао да одговорим: како, зашто, откуда је толико популарна ова пјесма. (Архива Блога, 9.јануар 2010). чини ми се да је сљедећи податак значајан за анализу ове теме.

    Еуген Вебер, језикословац, истразивач, музиколог, написао је: Неки музиколози знају да постоје у југословенској музици песме које су у потпуности преузете из јеврејског музичког фолклора. Тако је најпопуларнија песма (" севдалинка ") Босне  “Кад ја подјох на Бембашу” у ствари преузета веома стара сефардска молитвена песма из вансинагогалног обреда испраћаја абата (Хавдала), Хамавдил бен коде бехолд, који дели свето од профаног (Свеске, Институт за проучавање националних односа, 9, 1985, сепарат, Сарајево.)

    Већ је одавно познато филолозима да је постојао утицај хебрејских говорних језика на наш језик. Нпр. и данас се дају прастара имена: Давид, Захарије, Аврам, Даниел, Габриел, Јаков, Јосиф, Јудита, Рут и др. Познати су и сада изрази, ријечи, фраземе и синтагме из прича. Прича о седам дебелих крава (седам родних година) и седам мршавих крава (као седам гладних година) потиче из "Књиге над књигама" Хебрејске библије. Библијског поријекла су и данашње ријечи: амен (амин); кева (мати); Сотона (дјаво); пајзл; бајта (колиба); ли,ели, лама азавтани (Боже мој зашто си нас оставио); апати (хапати, зграбити, јести на брзину); шмокљан и др.

    Бато Јефтић

    А ево и овдје прича како је настала пјесма "Кад ја пођох на Бембашу." Текст из српске збирке,музика Жидовска и уврсти се у "изворну босанску севдалинку."

    Али тек је интересантна новија тј. новокомпонована севдалинка. Многи пјевачи Муслимани или како се то данас каже Бошњаци, прославили су се пјесмама српских аутора.Некад, док је још важио закон о ауторским правима на омотима плоча навођени су аутори музике, текста и аранжери.На новим цд компилацијама тих истих пјесама или на разним сајтовима о севдалинка они се више не спомињу.Сад су то само "босанске севдалинке," без аутора.

    Ево сам неколико примјера.Можда некад, на неком другом мјесту више о томе:

    safet1  Singl 23.01.1966. Jugoton EPY 356301.

    safet2

    Singl 1967. RTB EP 1263801.



    safet4

    Singl 19??. Jugoton SY 23 50101.

    safet5

    LP 1978. RTB NK 10377

    safet3

    Singl 1967. RTB EP 1263601.

      "Лептирићи мали" није народна,него Шантићева

    NedzadSalkovic1966 PlocaA14121966a

    NedzadSalkovic1982 Zadnjaq

    nedzadsalkovic1968 zadnja

    68

    56740 1966 Ilidza Zadnja 122 902lo 2008 01 17 16 39 07 6334

    aV2BtKIA c64a1c837e3ae65e2b4dcb3e160086fb

    nadaa73

    1990

     

    "Каранфиле успомено стара" написао је и компоновао Витомир Животић, а на овом издњу из 1990. потписан је Фадил Карић. Дакле, чиста лаж.

     

     

    hanka

    HasimKucukHoki 1977 zadnja

    Већина ових горе наведених пјесама на новим издањима ЦД-ова уписане су без имена аутора, са  тендециозним насловима „Најљепше севдалинке," „Босанске севдалинке," итд.

    Друго, по чему се севдалинка разликује од других народних пјесама или пјесама писаних у духу народних?

     

     

     

     

     

     

     

     

    Design by Novica.info