Ima dosta neupućenih ljudi koji nisu upoznati sa činjenicom da postoje dvije vrste zastava: državne i narodne. Neke države imaju samo jednu zastavu koja predstavlja i državnu i narodnu, a u nekim državama, zbog stalnog prekrajanja granica, postoje obje varijante zastava, kao recimo u Bosni i Hercegovini, napaćenoj i nikada mirnoj, državi sastavljenoj od dva dijela, od Bosne i od Hercegovine, a sada politički podijeljenoj na Federaciju BiH i Republiku Srbsku.
О севдалинкама и севдаху
Бавећи се откривањима неоткривеног и намјерно скривеног, задесио сам се у једном србском подпланинском крају. Људовајући са сељанима приупах их да ми кажу који је њихов традиционални инструмент уз којег су пјевали и играли у давнинама. Добих изненађујући одговор да је то хармоника. Понових питање уз објашњење да је хармоника инструмент новије историје, а да мене интересује који је то инструмент уз који се се њихови преци веселили и друговали, да ли је то шаргија, двојнице, фрула, можда гајде?. Одмах ме један прекиде и рече, каква шаргија, то је муслимански инстумент. Ту се ја изненадих више него што се они изненадише мом питању. Прозборих опрезно, како то мисле да је муслимански, и добих одговор, да то муслимани свирају, а Срби свирају гусле, фруле, гајде.
Lazo Kostić svoju raspravu objavljenu pod ovim nazivom 1964. godine u Badenu, Švajcarska, počinje konstatacijom da su Hrvati jedini narod na svetu koji nema svoj jezik, pozivajući se na poznatog etnografa Gijoma Ležana, koji je u svojoj knjizi “Etnografija Evropske Turske” naveo da ne postoje dvojica slavista čije se mišljenje podudara po pitanju šta su Hrvati, kojim jezikom govore i kako su geografski raspoređeni. Sam Vatroslav Jagić, najpoznatiji hrvatski slavista, komentarisao je stav Josifa Dobrovskog koji je “držao samo kajkavski dijalekat Hrvatske, prema faktičkim odnosima onog vremena, kao hrvatski, sve drugo bilo je za njega ilirski ili srpski." (str. 6.)
Hrvati nikad nisu imali svojih narodnih pesama. Srbi su narod guslarski, a Hrvati narod tamburaški; i dok su Srbi izgrađivali svoje slavne epose, Hrvati su izgrađivali poskočice. I sama rimska crkva zabranjivala je Hrvatima narodne pesme. Ona nije ni ma gde drugde pomagala nacionalne pokrete; jer jedinstvo u njenim očima, bilo je mogućno samo kroz veru, a ne kroz državu. Već je veliki i učeni papa Inoćentije III na saboru u našoj Duklji izjavio godine 1199 da crkva i država ne idu zajedno. Zato su u Hrvatskoj Ćirilo i Metodije, posle njihove posvete u Rimu tek u naše doba, za Lava XIII, bili svetkovali kao svece, ali ih nisu primali kao učitelje slovenske, i pronalazače ćirilice! - Kukuljević piše da je zagrebački biskup Petrović zabranjivao narodne stihove. A Vjekoslav Jagić piše da je Crkva već u srednjem veku progonila pevanje narodnih pesama, ne samo zato što je mesto njih uvodila crkvene popevke, nego je izdala protiv njih i zabrane. (Rad 1876, 37). Ovim se objašnjava što Hrvati nisu ni imali ljubavi za narodnu pesmu, niti je ikad stvarali.
