Zapadni Srbi

Sokolska društva

Saša Nedeljković: Sokolsko društvo u Imotskom

Detalji
Datum kreiranja: 10 Januar 2019

Zenski podmladak na sletu u Capljini 1924Sokolska župa Mostar osnovana 1920. obuhvatala je oblasti Hercegovine, Dalmacije i Imotske krajine. Sokolsko društvo u Imotskom osnovano je 24. 1. 1919. Tamošnja inteligencija osnovala je društvo pod imenom Jugoslovenski Sokol u Imotskom. Na čelu društva bili su Marko Danda, dr. Mihovil Vuković, Luka Milinović, Marko Šimić, i Nikola Vlajčić. O društvu je  „Sokolskom Glasniku” pisao Marko Šimić, učitelj iz Imotskog.  (1)  Sokoli su nastojali da suzbiju uticaj  rimokatoličkih klerikalaca. Produžili su svoju borbu sa katoličkim klerikalcima koji su posle propasti Austro-Ugarske nastavili svoje aktivnosti u Jugoslaviji. Najače uporište klerikalizma bilo je u Zapadnoj Hercegovini. U pismu „Sokolskom Glasniku” iz Imotskog priznaje se da Imotski kotar sa prosvetom zaostaje za svim kotarima u Dalmaciji. Dalje se ističe : „I još tome, predstavnici ove mračne kule, kojima je u interesu da narod u mraku drže, ustaju danas da prosvjetljenom i rodoljubivom svijetu dijele poduke o prosvjeti, a diplome o jugoslovenskom patrijotizmu, dok su prije pljuvali u lice Jugoslavije, kad je ova još u zametku bila. Pa se u to ime predstavnici mraka, svom žestinom obaraju na kulturno Sokolstvo, kao na zatornika prosvjete i jugoslavenstva …

Kad im ni to ne pomaže, onda pokušavaju, da u mjestima, gdje njihov demon hara i pljačka sve ono, što je napredno i savremeno, šire svoj upliv u sokolskim krugovima, namećući svoje mračne i nezdrave ideje i gaseći u mladome sokolu prvu iskru svijetla i rodoljublja, što mu se u mladoj duši javlja. Provociraju duhom ubogu masu, i od nje stvaraju vjerske fanatike, koji … teroriziraju slobodu mišljenja i uvjerenja drugih. I svaki je onaj odmetnik i terorizator katoličanstva, koji sprječava mračnjacima, da teroriziraju slobodu mišljenja prosvjetljenih !? Zatornicima prosvjete, a prijateljima mraka ukratko dovikujem : „I ako ste proširili svoj upliv i vlast po nevoljnoj krajini našoj, to ipak nemojte ni sanjati, da će imotski sokoli dopustiti, da pobedi  onaj klerikalizam, koji je sve otrovne strijele na sokolstvo upro. Mi dobro znamo, da je naša dužnost, da u narodu tražimo sve ono, što nas nacijonalno spaja, a ustrajemo proti svemu onome, što nas razdvaja. Jedan jezik, isti običaji, zajednički ciljevi i vjerska snošljivost nas spaja, dok nas vjerski fanatizam i zadrti klerikalizam razdvaja.” (2)

Sokolsko društvo u Imotskom osnovano je 1919. Bilo je pokušaja da se osnuje 1910. ali to nije bilo moguće zbog pritiska austrijske vlasti i klerikalaca. Posle dve godine imali su 150 vežbača svih uzrasta i skoro 200 ostalog članstva. Sama varošica Imotski imala je 1.600 do 1.800 stanovnika. Društvo je imalo svoju fanfaru, kulturno-prosvjetni, tamburaški i glumački odsek i zabavni odbor. Imalo je svoju čitaonicu, knjižnicu i ljetno vježbalište. Članovi su vežbali u školskoj gimnastičkoj dvorani. Društvo je priređivalo akademije, izlete u okolinu i javne vježbe. Učestvovalo je sletovima, a posebno se istaklo na sletu župe Mostar juna 1921. Sokoli su bili izloženi napadima klerikalaca i hrvatskih separatista. U pismu „Sokolskom Glasniku” iz Imotskog opisan je nastanak društva i prvi napadi : „Za vrijeme prevrata, kad se je svaki čovjek osjećao sretnim, što se je nakon toliko stoljeća ropstva, domogao žuđene slobode, kad je svaki duh bio sklon izmirenju i slozi, inicijativom nekih mjesnih rodoljuba bi osnovano sokolsko društvo. Na poziv promicateljnog odbora začlani se skoro sva mjesna omladina, te složno kao jedan prionuše radu tako, da nakon tri mjeseca društvo priređuje svoju prvu javnu vježbu, ... Tim prvim uspjehom društvo stiče veliki broj pristaša, ali ni protivnika nije uzmanjkalo. Ti su se u početku nekako prezirno obazirali na društvo, kao na nešto, što im nije po volji, ali što im također ne može ni naškoditi, ali poslije prve javne vježbe uvidiše, da bi im društvo moglo postati opasnim protivnikom, te počeše napadati bilo u novinama, bilo javnim govorima. To nije ostalo bez uspjeha, jer se nekolicina od onih, što se začlaniše samo zato, da osvjetlaju svoj, tokom rata, pocrnjeli patriotizam, brisaše iz društva, ne navevši nikakva razloga. Ta okolnost potakne članove na još intenzivniji rad, ali se je u buduće dobro pazilo, koga se u društvo prima. ... . Protivnici su prijekim okom motrili porast našega članstva, te su svim silama nastojali, da društvo sruše. Nekim roditeljima, čija su djeca bila u podmlatku, prikazaše društvo i svrhu mu u takovom svijetlu, da su mnoga djeca bila primorana žalosna srca ostaviti društvo, kojemu su bili dušom privrženi, ali koje su, krivnjom zavedenih roditelja, morali ostaviti. ... društvo, usprkos svim napadajima, kojim je sa raznih strana bilo izvrgnuto, -- ipak ustrajalo u čisto sokolskom duhu.” (3)

U Čapljini je  7 juna 1924. održan okružni slet sa 100 članova i članica, 103 muškog i ženskog naraštaja, 76 muške i ženske dece i 23 seoska pobratima iz Klepaca i  Prebilovaca.  Sokolska društva Čapljina, Blato, Korčula, Ljubuški i Imotski održala su 1929. društvene tečajeve. (4)

U novoj podeli države na banovine Sokolska župa Mostar obuhvatala je delove Primorske i Zetske banovine. Sokolsko društvo Imotski proslavilo je 6 i 7. septembra 1930. rođendan prestolonaslednika Petra i čin predaje novih zastava pukovima jugoslovenske vojske u Imotskom. U katoličkoj crkvi održano je blagodarenje 6. septembra 1930, a posle blagodarenja  pošla je svečana povorka kroz grad prolosacsa sokolskom muzikom na čelu. U veče u 7 sati priređena je bakljada, a u 8 sati svečana akademija. Na akademiji govorio je dr. Janko Rako. Ujutro 7. septembra 1930. u prisustvu svih društvenih kategorija i mnogobrojnog građanstva održan je na  groblju parastos preminuloj braći i sestrama Sokolskog društva Imotski. Tom prilikom položen je venac  na grob istaknutog sokolskog radnika i bivšeg načelnika  dr. Nikice Jerkovića. Posle podne krenula je veličanstvena povorka na čelu sa sokolskom muzikom na vežbalište, gde je održana javna vežba. Na tribini bio je upravni odbor Sokolskog društva u Imotskom sa starešinom Petrom Dojmijem, podstarešinom Lukom Milinovićem, delagati uprave Župe Mostar : prosvetar župe dr. Mile Dokić i načelnik župe Pero Čolić. Dr. Mile Dokić u svom govoru istakao je značaj svečanosti. Posle prosvetara govorio je Antun Bartulović. Posle govora održane su vežbe svih kategorija društva, a naročito oduševljenje izazvala je vežba čete sokola-vojnika 32. pešadijskog puka iz Nevesinja. Četu vojnika predvodio je sokolski radnik iz Metkovića, Mišo Paranos. U veče priređena je akademija i koncert sokolske muzike. Na svečanostima  Sokolskog društva Imotski učestvovali su kao gosti preko 100 članova i članica Sokolskog društva Makarske sa muzikom. U redovima  Sokolskog društva Imotski isticala su se braća Dobromir, Živko i  dr. Janko Rako. (5)

Sokolsko društvo Ljubuški održalo je 6 septembra 1931. godišnju javnu vežbu u bašti sreskog suda. Po oceni u članku u listu „Sokolski glasnik” priredba je nadmašila sve priredbe održavane od oslobođenja u Prvom svetskog ratu do tog dana. Svečanost je objavljena ranog jutra pucanjem prangija sa gradine. Građanima je najavljena proslava rođendana prestolonaslednika Petra. Prvo su izvedene probe svih kategorija u prostorijama sokolane u prisustvu župskog načelnika Laze Prnjatovića. U 11 sati pre podne nenadano su stigli Imoćani sa svojom društvenom muzikom na čelu. Posle njih stizali su gosti sa strane. Iz Mostara komandant Jadranske divizijske oblasti, general Miroslav Tomić sa porodicom, okružni inspektor dr. Nikola Zdunić, dr. Milan Dokić, dr. Veljko Jelačić i Dušan Bajić, članovi uprave župe. Gosti iz društava Čapljine, Stoca i Vrgorca dočekani su na ulazu u grad sa imotskom muzikom, koja ih je dopratila do sokolskog doma.  Povorka je krenula od sokolskog doma do vežbališta na čelu sa generalom M.  Tomićem i članovima uprave župe, predvođena muzikom Jadranske divizijske oblasti iz Mostara i društvenom muzikom Sokolskog društva Imotski. U povorci su bili svi članovi društva Ljubuški, članovi društva Čapljina sa četom Tasovčići, Stolac, Vrgorac i Imotski, mesnih društava i ustanova. Starešina društva Mustafa Nazečić pozdravio je goste. Vojna muzika svirala je državnu himnu. Nastupali su ženski i muški podmladak,  ženski i muški naraštaj, Sokolska četa Klobuk, Tasovčići sa 4 proste vežbe, članstvo sa prostim vežbama i vežbama na svim spravama. Članovi društva su sem tehničkih priprema za nastup, svo slobodno vreme koristili za uređenje vežbališta. Zaslužni za uspeh vežbe bili su prednjak Nedeljko Napolić, koji je mesec dana boravio u društvu, održavajući društveni prednjački tečaj i ujedno spremao sve kategorije, društveni načelnik Salih Hrnjičević, te sestre Fahra Ornam i Stanka Đelić. Uveče je priređena svečana sokolska akademija na istom mestu. Na akademiji je goste pozdravio Žarko Semiz. Deklamovane su „Nj. Vis. prestolonasledniku Petru” i „Želje jugoslavenskog deteta”. Izvedeno je nekoliko dečjih igara i 6 piramida, koje su izveli članovi vežbači. Posle je bila igranka. Bruto prihod od priredbe bio je 12.500 dinara. (6)

U Imotskom je održan od 17 do 21 decembra 1932. društveni učiteljski tečaj sa 12 učitelja i  10 učiteljica. (7) Sokolsko  društvo Imotski osnivalo je seoske sokolske čete,  kojima su na čelu stajali učitelji. Četa “Krajišnik” nastupila je na četnim takmičenjima 4.9.1932. u Imotskom. Najbolja je bila sokolska četa  Proložac, druga četa Podbabje  i treća četa Krivodol, pa zatim četa Posušje.  Četu Podbabje vodio je njen osnivač učitelj Anton Vojko. (8)

Ceda MilicSokolska četa u Glavini osnovana je 25 septembra 1932. Kao delegat župe Mostar došao je Čedo Milić. Zajedno sa Mirom Rakom, organizatorom seoskih četa, obišao je ostale čete društva u Imotskom. Posle podne stigla je u Glavinu sokolska muzika sa članstvom. Okupile su se sokolske čete iz Prološca, Poljica, Kamenmosta i Podbablja. Starešina društva Petar Dojmi otvorio je zbor. Pave Radovanović istakao je potrebu organizacije sokolskih četa i veliko značenje sokolstva za napredak sela. Govorio je o osnivaču sokolstva dr. Miroslavu Tiršu, o sokolskim načelima i zadacima. Završio je svoj govor naglašavajući da sokolstvo ne služi ni pojedincu ni partijama, već služi jedino kralju i otadžbini. U svom govoru Čeda Milić istakao je da sokolovanje na selu, gde je vladala oskudica, značila borbu protiv svih nedaća. Sokolstvo na selu niklo je u siromašnoj Hercegovini, gde je narodu nedostajalo i najpotrebnijih sredstava za život. Sokoli su svesni svoje dužnosti, neumorno radili na kulturnom i nacionalnom podizanju naroda. Poslednja tačka sokolske svečanosti bile su održane skupne vežbe sokolskih četa pod upravom načelnika društva M. Furlana i igranjem odbojke. Sve vreme sokolska muzika svirala je vesele koračnice. Kasno uveče bilo je završeno zborovanje i Čeda Milić zadovoljan radom Sokolskog društva Imotski napustio je selo i otišao u Mostar. Sokoli su smatrali da je osnivanje seoskih četa od velike kulturnog i nacionalnog značaja za selo. Sokolska ideologija odgajala je seljaka u svim pravcima, učila ga poznavanju samog sebe, ljubavi prema bližnjem, verskoj toleranciji, poznavanju svog naroda, učvršćujući mu karakter. Upoznavajući ga sa mislima, nastojanjima i delima sokolskih ideologa, u prvom redu sa idejama Miroslava Tirša.  Tako je seljak bio spreman za rad i službu kralju i otadžbini. (9)

Sokolsko društvoreagovalo je  na  biskupsku poslanicu uperenu protiv sokola 1933. U listu  „Sokolski Glasnik” bilo je objavljeno :  „Sa tromesečne sednice Sokola matice Imotski, ogorčeni napadajem Sokolstvo po Kat. Episkopatu, oštro protestvujemo. Živeo Kralj! Živela Jugoslavija! Čete Podbablje, Proložac, Posušje, Glavina, Krivodol, Nebriževa Župa.” (10)

 U društvima i četama Sokolske župe Mostar prikazivani su poučni filmovi. Župski prosvetni odbor prikazao je 1933. u Imotskom, Mostaru (3 puta za učesnike IV tečaja za vođe sokolskih četa), Divinu (2 puta prilikom svečanosti razvijanja četne zastave), Nevesinju, Gacku, Avtovcu i Nadinićima 4 poučna filma sa predavanjima. Prikazani su filmovi : „Bolje je znati nego imati”, „Pošast”, „Birtija” i „Alkoholizam i tuberkuloza”. Filmove je i 1933. Župskom prosvetnom odboru  davao na raspolaganje  Dom Narodnog zdravlja u Mostaru. Prikazivanjima je u 10 četa prisustvovalo 1.457 lica zajedno sa osobama iz okolnih sokolskih četa. U sokolskim četama društva Mostar filmove je prikazivao prosvetni odbor društva uz saradnju članova ŽPO. Osim prikazivanja filmova župa je sarađivala sa Domom Narodnog zdravlja u rasturanju poučno-propagandnog materijala za socijalno-higijensko, poljoprivredno i zadružno vaspitanje širokih narodnih slojeva.. Sem aktivnosti ŽPO u sokolskim društvima Bileća, Čapljina, Gacko, Konjic, Mostar, Nevesinje, Stolac i Trebinje poverenik Prosvjetnog filma iz Beograda prikazivao je film o IX Svesokolskom sletu u Pragu. Na tim prikazivanjima  bilo je prisutno oko 5.000 učenika škola, 1.000 vojnika i oko 600 drugih gledalaca. (11)  U svom prosvetnom radu župa Mostar je do 1935. prikazala  poučnih filmova u 78 četa. (12) Župa Mostar je  1937. u saradnji sa Domom narodnog zdravlja iz Mostara prikazala 11 filmova u 20 seoskih četa pred 4.062 gledalaca. (13) Sa upravom Doma narodnog zdravlja u Mostaru 1938. župa Mostar prikazala je 53 puta 10 filmova i 4 serije dijapozitiva zdravstveno-higijenske sadržine. Održano 12 zdravstveno-higijenskih predavanja. (14) Svih 12 četa društva je 6 januara 1935. održalo svoje glavne godišnje skupštine. Skupština društva održana je 13 januara 1935. U novu upravu izabrani  su starešina S. Rako, tajnik N. Matić, načelnik P. Poštenjak, prosvetar N. Vučković, referent za čete V. Matejović ... .  IV  tromečna sednica četa za 1934. održana je 20 januara 1935. Iz izveštaja za 1934. proizilazilo je: Priređen je trodnevni tečaj za vođe i tečajce četa, bilo je 29 polaznika iz svih četa. Društvo Imotski je imalo 12 četa i 2 u pripremnom radu. Čete su imale 956 pripadnika, od toga članova 628, naraštaja 110, dece 218, a vežbača 116.  U četnim knjižnicama bilo je 2.272 knjige. Održana su 224 predavanja. Bilo je 60 sela i 3 zabave. Zasađeno je 210 voćaka, okrečeno je 800 kuća, iskopano je 85 jama za đubrišta. Četa Proložac završila je izgradnju bunara i skoro završila dom, prvi sokolski dom u Imotskoj Krajini. Četa Kamenmost je marljivo radila na podizanju svog doma. Četa Nebriževac je dovršila izgradnju mosta. Četa Glavina I započela je gradnju doma i podigla zidove. Četa Krivodo izgrađivala je bunar, i pripravljala kamen i pesak za gradnju doma. (15)

Konferencija Saveza Sokola za sokolske radnike na selu održana je 24 i 25 marta 1935. u kancelariji župe Mostar. Dr. Mile Dokić  istakao je da je rad na osnivanju seoskih četa preporodio sokolska društva. Kao primere je naveo sokolska društva Dubrovnik, Mostar i Imotski. Inicijativa za osnivanje četa na selu je potekla od župe, ali je kasnije rad prenet na društva. (16)

 Četa  Glavina održala je 4 godišnju skupštinu 16.2.1936. Otvorio ju je starešina Dušan S. Kadijević. Izabrana je nova uprava : starešina Ilija I. Kadijević, zamenik starešine Đuro P. Kadijević, tajnik Jovan S. Kadijević, načelnik Ilija Đ. Kadijević, prosvetar Jovan S. Kadijević, a za revizore Đuro R. Kadijević i Ilija N. Knežević. Skupština je bila završena klicanjem kralju Petru, Jugoslaviji i Sokolstvu.  (17)  Četa Glavina  I  održala je sokolsko selo 18 aprila 1936. Selo je otvorio sa sokolskom molitvom Jovan S. Kadijević. Zatim je Lazo Kadijević govorio o značaju i zadacima sokolske organizacije. Deca su recitovala i pevala pesme pod upravom J. Kadijevića. Članovi su izveli dva pozorišna komada : “Putnik” pod upravom Mladenke Paštrović i “Ustanak Srba na dahije” pod upravom Ilije I. Kadijevića. Selo je završeno poklicima  kralju Petru, Jugoslaviji i Sokolstvu. (18)  Uprava čete Glavina I je sa svim članovima, naraštajem i decom, kao i sa onima koji nisu bili sokoli, priredila 6 maja 1936. đurđevdanski uranak na mestu zvanom “Turića Brista”. Oko 3 i po sata mnoštvo sveta je u povorci krenulo na uranak. Dok su išli pevali su sokolske i nacionalne pesme. Na mestu uranka deca su vežbala proste vežbe, a prosvetar je govorio o značaju đurđevdanskog uranka. Oko 8 sati vratili su se kući i povorci pevajući sokolske pesme i kličući često kralju Petru, Jugoslaviji i Sokolstvu. (19)

Ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda uputilo je 22. septembra 1939. banu dr. Ivanu Šubašiću predstavku o žalbama Saveza Sokola upućenim povodom smetanja rada sokolskog društva u Imotskom, ... . (20) U okviru Sokolskog društva u Imotskom 1940. radile su sokolske čete u selima Glavina, Kamenmost, Nebriževac,  Proložac i  Krivodol. Sokolska četa u selu  Nebriževac podigla je most preko reke Vrlike, koji ni država, ni banovina, ni opština nisu uspele da podignu i ako je za gradnju nekoliko puta pripreman kamen, pesak, kreč, ... . Drugi most, na istoj reci, na mestu zvanom „Bililo”, podigla je sokolska četa u Glavini. Most je preuzela i dovršila Banska uprava u Splitu, ali most ne bi bio sagrađen da ga sokoli nisu započeli.  Četa u Glavini je dobrovoljnim radom  svojih članova, a i mnogih seljana iz Glavine koji nisu bili članovi čete, iskopala bunar sa pitkom vodom, kojom se u leto oskudevalo.  Seljaci su preko leta morali pešačiti preko 3 kilometra dok su došli do pijače vode. Kopanje bunara pokušavano je od raznih opštinskih uprava, ali bez uspeha. Sokolske čete  Kamenmost,  Glavina  i   Proložac sagradili su svoje domove.  Četa  Proložac dala je deo prostorija svog doma na upotrebu osnovnoj školi. Za sokole to je bio primer kako se radom može pomoći zapuštenom selu. (21)

    Sokoli u Imotskom bili su izloženi napadima hrvatskih separatista. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolima. Usledio je napad na Čedu Milića, starešinu Župe Mostar, jednog od najistaknutijih sokolskih i nacionalnih prvoboraca. Napad je izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. Kao delegat župe Čeda Milić je išao je na skupštinu sokolske jedinice u selu Glavini kod Imotskog. Bio je u pratnji sokola iz Imorskog dr. Pave Radovanovića, načelnika Živka Rake, Novaka Vukićevića, Miha Tadića i načelnice Anđe Ivanišević. Na putu između Imotskog i Glavine sokoli su naišli na grupu članova Hrvatske seljačke zaštite. Oko stotinjak članova zaštite su u prolazu demonstrirali povicima, zviždanjem i dovikivanjem a kasnije su bacali kamenje u pravcu sokola. Za vreme rada skupštine u Glavini prošla je pored sokolskog doma četa  Hrvatske seljačke zaštite. Ponovo su se vratili ispred doma uz pesmu i pogrdne psovke. Posle završene skupštine Čeda Milić uz pratnju sokola iz Imotskog, krenuo je natrag u Imotski. Pri ulasku u grad opazili su dva člana Hrvatske seljačke zaštite koji su trčali iz kafane u kafanu i pozivali svoje ljude, da bi organizovali napade. Pred kafanom „Napredak” dočekali su Čedu Milića sa divljom drekom, zviždanjem, psovkama i povicima : „Dole Čeda Milić …”. Posle povika bacali su kamenje i pucali iz revolvera. Drugi napad izvršile su iste osobe sa pridošlim licima na pazarištu. Tu su počeli da bacaju veće količine kamenja i ispalili su dva metka. Na predlog starešine društva grupa sokola se sklonila u kafanu „Central”. Rulja je navalila kamenjem, demolirala vrata i zid i upala u kafanu. Tražeći Čedu Milića razdražena gomila je razbijala staklo. Čeda Milić se uklonio iz kafane kada mu je i vlasnik otkazao gostoprimstvo. U kafani je bilo preko 40 osoba, na čelu sa predsednikom mesnog odbora HSS advokatom dr. Milom Vukovićem. Niko nije ni pokušao da zaštiti napadnute sokole. Koristeći se mrakom, sokoli su se sklonili u kuću starešine sokolskog društva, dr. Pavla Radovanovića. Rulja je došla pred kuću i gađala kamenjem, te su neka stakla polupali. Napadači su mislili, da će Čeda Milić krenuti za Mostar automobilom, te su u borovoj šumi, odmah do Imotskog, pretražili svaki autobus, koji je naišao iz Imotskog. Povodom napada  Izvršni odbor Saveza Sokola uputio je telegram banu Hrvatske Banovine dr. Ivanu Šubašiću u kome se tražilo kažnjavanje krivaca, koji su vlastima u Imotskom bili poznati. Sokoli su smatrali da kada nisu mogli da ih skrše policija i šuckori Austrije, neće moći ni da ih razbije ni  bedna garda Seljačke zaštite. (22) 

Na vest koja je objavljena u „Politici” o napadu na Čedu Milića osvrnuli su se zagrebački listovi. U svom reagovanju na  taj osvrt redakcija „Sokolskog Glasnika” smatrala je za najznačajniji članak „Hrvatske straže” pod nazivom „Dosta je provokacija !” pa je odgovorila na naslovnoj strani svog lista.   Odgovorila je da se lažno podvlači, da je Čeda Milić došao u Imotski kao „jedan od prvaka JNS” iako je čitav Imotski znao da je tog dana bila skupština sokolskog društva  na koji je Čeda Milić došao kao starešina župe. U članku se odobravao napad tvrdnjom da su „seljaci s pravom shvatili dolazak Čede Milića u Imotski, kao provokaciju” i da „je to zaista bila provokacija!” U listu „Sokolski Glasnik” se isticalo : „Tako dakle, - Čeda Milić, čiji je rad god. Za Franca Jozefa i za generala Poćoreka značio provokaciju; kojije zbog toga rada bio osuđen na smrt i nekoliko godina proveo u tamnicama, a čije ime spada među najsvetlija što ih naša današnjica ima, - TAJ ISTI ČEDA MILIĆ ZNAČI ZA IZVESNE KRUGOVE PROVOKACIJU  I U GODINI 1940! ... Zaključak je jasan : Pošto je Čeda Milić ostao isti kao i g. 1914, znači da je i duh, koji u njemu vidi provokaciju, isti kao i g. 1914, - a to je duh Franca Jozefa i Poćoreka!” Čeda Milić nije hteo da javi o napadu pa je  to učinio tek onda kada je „Hrvatski Glasnik” doneo prvi vest okrivljujući Milića i sokole da su oni izazvalisokolski ost incidente. Redakcija „Sokolskog Glasnika” je komentarisala : „Kad dakle „Hrvatska straža” govori o „iskorišćavanju incidenata, da se škodi sporazumu”, onda treba utvrditi , da je brat Milić i sam napadaj na svoj život bio spreman da prećuti, iz ljubavi prema miru, dok su naprotiv njihovi ljudi, gnjevni što nisu dobro gađali, pokušali da vlastiti zlikovački napadaj iskoriste, da huškaju na nova ubistva i da napadnu jednog od najzaslužnijih rodoljuba u našoj zemlji. Mi, ni nakon tolikih teških iskustava,još uvek ne možemo da verujemo da se svime time slažu odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj. Ali bezbroj slučajeva koje smo naveli, pokazuje nepobitno, da se sve to radi iz krugova „HRVATSKE ZAŠTITE”, koju frankovački elementi, bez obzira na to, što hoće ili neće Dr. Maček, upotrebljavaju, kao ORGANIZOVANU BANDU ZA TERORISANjE POLITIČKIH I LIČNIH PROTIVNIKA. Sama splitska „KATOLIČKA RIJEČ” je u prošlom broju navela slučaj, da je jedan član te bande revolverom pretio župniku, zato što mu je tražio neku taksu.  I zato, - kad već odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj nemaju dovoljno građanske hrabrosti, da likvidiraju pretorijance, koji ih na svakom koraku kompromituju, - MORA SA STRANE ČITAVE NAŠE JAVNOSTI DA POTEKNE NAJODLUČNIJI ZAHTEV, DA SE ZULUM RAZBIJAČKIH ELEMENATA U „HRVATSKOJ ZAŠTITI” DOKRAJČI. Banovina Hrvatska ima svoju zasebnu žandarmeriju, a Jugoslavija svoju narodnu vojsku, pa nikakva Zaštita nije potrebna, ... A dotle da se znade, da i naše strpljenje ima svoj kraj. ... Sve do nedavna smo verovali da se radi o psihozi, koju treba pustiti da se izduva, pa smo bili umereni i suzdržljivi. Ali je sada već jasno, da se radi o drzovitosti tipova, koji hoće da obraćunaju sa rodoljubivim Srbima i Hrvatima, zato što su oni bili toliko velikodušni, da nisu g. 1918 s njima obračunali.” (23)

U istom broju „Sokolskog Glasnika” u članku „Ko su izazivači” isticalo se : „Najbolji dokaz o divljačkim namerama napadaja na brata Čedu Milića u Imotskom, daje sam splitski „Hrvatski Glasnik”, koji važi kao zvanični organ HSS za Dalmaciju. Taj list otvoreno odobrava napadaj i preti daljim napadajima. Ma da ni jednog konkretnog podatka na može da navede, o nekom protuhrvatskom radu brata Milića, on ga u čitavom članku naziva „hrvatožderom”, „velikosrpskim agitatorom”, čovekom koji vodi „dešperaterske akcije” i „huškačke govore”. U članku u  „Sokolskom Glasniku” isticalo se da je opšte poznato da Čeda Milić nije nikada pripadao bilo kojoj političkoj partiji, i da je radio u sokolstvu i na prosvećivanju naroda. Za „Sokolski Glasnik” je bilo važno da je „Hrvatski Glasnik” otvoreno pisao da se „nije moglo očekivati, da će Hrvati Imotskoga, a naročito omladina, laka srca preći preko ovakvog izazova” i da je „dolazak Milića u hrvatsku kavanu izazvao revolt među hrvatskim gostima u kavani, pa je odmah nastala tučnjava i uslijedilo šamaranje, koje je svršilo nogometom”  dalje „posjetioci kavane pokazali Čedi Miliću, da u Imotskome nema šta da traži”. U članku se isticalo da je „Hrvatski Glasnik” zulukaferski likovao, što su „sokolaši izletili iz kavane, brže nego što su ušli”. Takođe se u članku podvlačilo da je po „Hrvatskom Glasniku” kuća sokolskog starešine, Radovinovića „bila opsjednuta od revoltiranih građana”, i da je „počelo bombardiranje kamenicama na zaklonište sokolaških vikača”. U „Hrvatskom Glasniku” pretilo  se Čedi Miliću da bude srećan „što nije drugačije prošao”, pa „nek mu to bude opomena za budućnost!”. Na kraju članka komentar je bio : „I onda će nam još doći „Hrvatski Dnevnik” da deli lekcije o „odmjerenom” i „neodmerenom” pisanju! – Kao da ima još jednog kraja u svetu, u kom se ovako otvoreno poziva na zlostavljanje i ubijstva, kao što to čine listovi, koji se prikazuju kao organi HSS?” (24)  Na sednici Izvršnog odbora Saveza Sokola održanoj 26 februara 1940. između ostalog istaknuto je : „Svestan velikog zamašaja ovog zločinačkog akta bezakonja u Imotskom, koji je samo najgrublji u nizu bezakonja, koja su izvršena i vrše se na sokolskim organizacijama i pojedincima u Banovini Hrvatskoj, pod cenu gaženja svih građanskih prava i najosnovnijih pravnih principa vladajućeg poretka, “… (25)

     Svoju verziju događaja donelo je „Oko sokolovo“. I ako je bio  glasnik Sokolske župe Beograd pisao je o napadu koji je pogodio sve sokole.  Napad je bio izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. i pred održavanje skupštine u selu Glavini kod Imotskog. Pripadnici Hrvatske seljačke zaštite njih stotinjak napalo je grupu sokola na putu između Imotskog i Glavine bacanjem kamenja prema grupi, zviždanjem i drugo. Nova grupa napala ih je pri ulasku u Imotski a zatim u kafani u koju su se sklonili. Razbili su staklo, demolirali prostoriju i inventar pri čemu su se i sami ozledili. Niko od sokola nije povređen. Ovim povodom ponovo se oglasila Politika donoseći saopštenje sa sednice izvršnog odbora Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije kojim se najoštrije osuđuje zločinački napad na starešinu župe Mostar. Poslat je telegram banu Hrvatske banovine dr Ivanu Šubašiću u kome se traži istraga i hitno kažnjavanje krivaca. Beogradsko i zemunsko sokolstvo je 17.3.1940. donelo rezoluciju : „ .....Vlasti u banovini Hrvatskoj ne pokazuju ozbiljnu nameru da spreče teror, te se stvara verovanje da one favoriziraju sve ove zločine, što prouzrokuje krajnju bezobzirnost i brutalnost neodgovornih elemenata. Posledica toga su sve češći i teži napadi,.... Beogradski i zemunski sokoli smatraju da je vreme da ispune dani zavet,...... i da ustanu u odbranu sokolske jugoslovenske misli, i to idejno i načelno dok ih protivnici napadaju idejno i načelno a silom ako ne prestanu sa nasiljem. Prestoničko sokolstvo...... traži da se najenergičnije istraje u nametnutoj borbi. Progone i napade na braću i sestre iz Banovine Hrvatske osećaju kao napade i progone na celo sokolstvo i solidarišu se sa njihovim žilavim otporom i borbom.” (26)

O napadu na Čedu Milića pisala je i „Narodna Odbrana”. Na početku članka istakla je zasluge Čede Milića : „ ... ovih dana, predmet napada jedne organizovane bande koja se krije pod lažnom firmom „zaštite”, pa smo prisiljeni da se tim slučajem opširnije pozabavimo. Već više od trideset godina deluje g. Čeda Milić na terenu ... Hercegovine. Počeo je taj rad kao skroman sokolski radnik, idući od sela do sela, pod najtežim okolnostima, ostavljajući iza sebe na hiljade propešačenih kilometara po hercegovačkim bespućima, iz dana u dan, iz godine u godinu, trideset godina redom.  Svuda rado viđen, jedva dočekan, voljen. Ovde je doneo reč ohrabrenja i organizacionu misao, onde sa seljacima zasadio koju voćku za koju je prethodno zemlja na leđima prenesena u vrtaču; organizovao pobratimsku i sokolsku četu, dao podstrek, izvršio pregled rada, dao upustva, pokarao ili pohvalio. Dohvatio budak i ašov, pa riljao i krčio da pokaže kako valja. Sa seljačkom torbicom na ramenu i drenovakom u ruci na takve svoje putove nije se kretao da traži narodno poverenje i eskontuje svoj stvarni veliki i zaslužni rad, nego da ponovo, i ko zna po koji put, u jednom istom mestu vidi iste ljude, razgovori se s njima, dogovori o radu. To je moralo da urodi plodom i njegovo ime postalo je simbolom borbe za kulturni, socijalni i ekonomski preporod Hercegovine, borbe koja se vodi samo voljom i snagom samoga naroda i naslanja se samo na narod. .... Naročoto srpska hercegovačka sela bila su tako pritisnuta, da je u njima bio ugušen svaki pokret. .... U to, pritisnuto, potisnuto i zabačeno, bez škola i samo sebi ostavljeno selo, prvi je ušao g. Čeda Milić i počeo da radi, s preprekama koje su bile jedva verovatne. Tako su nikle još pre rata dobro poznate seoske sokolske čete koje su, od svega najmanje, vršile gimnastičke vežbe. Njihov rad sastojao se, u prvom redu, u negovanju tradicije, dobrih običaja, morala i pravičnosti, a zatim u socijalnom, higijenskom i uopšte kulturnom delovanju. Kao kruna toga poslovanja došao je trenutak kada su se te čete, naročito posle rata, bacile na rad za ekonomski preporod sela, i u tome radu imale neospornih uspeha.  Radi tih svojih uspeha u radu za preporod hercegovačkog sela, g.  Čeda Milić bio je od okupatorskih sudova osuđen na smrt. Uhapšen pre svih narodnih prvaka iz Hercegovine, samo na nekoliko časova posle izvršenog atentata u Sarajevu 1914, on je iz tamnice izašao tek kad su beli orlovi stigli u porobljenu zemlju. Čim je napustio tamnicu , ... on se vratio svome starom radu, istim načinima i pošao starim, utrtim putovima. S torbicom na ramenu i drenovakom u ruci počeo je svoj stalni, kružni put po hercegovačkim selima. S vremena na vreme obilazio je i druge krajeve koji su potpadali pod Sokolsku župu Mostar. ... G.  Čeda Milić  nikada nije bio čovek od parada i javnih manifestacija; skroman i čestit kakav je bio, on se ispred takvih izliva osećanja uvek uklanjao, ne želeći da bere lavorike.   ... Pa ipak pokušali su da ga kamenuju, prilikom jednog njegovog putovanja, u svojstvu starešine Mostarske sokolske župe, i to na dva mesta. U Imotskom, usred varoši, i putem u selo Glavinu. A u samom Imotskom jedan opštinski pandur pucao je za njim četiri puta iz revolvera, svakako ne da uveliča „paradu” nego da mu uzme goli život, ono što ni nekadašnjim austrijskim policijskim režimima nije uspelo. Događaj koliko je poznat u javnosti svedoči da je napad na ovoga uglednog nacionalnog radnika bio organizovan. Nosioci događaja su iz redova seljačke i građanske „zaštite”, koja i u danima narodnog sporazuma i u vremenima kakva su nastala posle sporazuma funkcioniše kao samostalan policajni organ, uporedo sa državnom vlašću ali mimo nje, u svim srezovima koji su pripali banovini Hrvatskoj, kao i u nekim srezovima koji ne pripadaju toj banovini. Serija napada uperenih protivu bezbednosti izvesnih lica, koji su napadi izvršeni u raznim krajevima a za nepunih pet meseci, svedoči da se cela ova akcija vodi po izvesnom planu, a u taj plan, ... ušli su i prvi naši ljudi, nacionalni radnici, kova jednog Čede Milića, iako on ne predstavlja nikakvog partijskog i političkog neprijatelja ili protivnika seljačke zaštite, pošto se uopšte ne bavi partijskom politikom.  .... Slučaj g.  Čede Milića, narodnog prvaka iz Hercegovine, vrlo je karakterističan za vreme u kome živimo. On nedvoumno svedoči da položaj Srba u krajevima koji su potpali pod bansku vlast nije onako ružičast, kako žele da ga prikažu oni, čija je težnja da što više Srba potpadne pod tu vlast. Jer, kad jedna zaštitnička rulja može da napadne Čedu Milića, jednog narodnog prvaka, šta će se dogoditi onima koji nisu toliko poznati i nemaju taj glas i taj ugled ?” (27)

Starešina Sokolske župe Mostar, Čeda Milić, držao  je predavanje 8 marta 1940. na Kolarčevom Univerzitetu u Beogradu.  Čeda Milić je govorio o sokolskom radu na selu. Interes za predavanje bio je veliki, pa nije bilo mesta za sve. Narodni univerzitet zamolio je Milića da ponovi predavanje. Milić je ponovio predavanje 12 marta 1940. Govorio je prvo o načelima i metodama rada na selu, u vezi sa prosvetom, sa higijenskim i socijalnim podizanjem sela. Zatim je govorio o negovanju nacionalnih tradicija, nacionalne kulture i etičkih vrlina naroda. Izvestio je o praktičnom radu seoskih sokolskih četa na terenu. Izneo je svoja iskustva kao jednog od pionira rada na selu. Istakao je rezultate nastojanja sokolskih četa, pogotovu u okviru Sokolske Petrove petoletke. (28)

Saradnik lista „Narodna Odbrana” pisao je o  predavanju Čede Milića  „Kulturni rad na selu” na Kolarcu. Milić je istakao da je seljak osnova nacionalnog razvitka. Smatrao je da selu nije potreban uticaj stranih ideologija. One su mogle da razore ono što su generacije boraca za slobodu i mučenika decenijama sakupljale. Osnov sela bio je seoski dom, koji je stvarno značio više nego porodica. To su znali naši kulturni radnici u krajevima pod okupacijom i zato su organizovali  stvaranje sokolskih i pobratimskih četa, srpskih čitaonica ..... Uporedo sa prosvetno-kulturnim podizanjem sela išlo je i njegovo ekonomsko podizanje. Sokolske i pobratimske čete najmanje su se bavile telesnim vaspitanjem. Podizanje česama, puteva, šuma, voćnjaka i unapređivanje svih vrsta privrede bilo je preče no išta drugo. Najvažnija je bila organizacija narodnog otpora u pripremi za borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Posle oslobođenja u Prvom svetskom ratu selo je ostavljeno u stanju koje su stvorili vekovi ropstva. Milić je opisao slučajeve skorbuta, zatim vode za piće prljave kao bara, ... . Istakao je da je partizanstvo svih partija sprečavalo svaki kulturni rad na selu i svaku inicijativu. Bilo je slučajeva da su sokoli bili tučeni od partizanskih rulja. Seoske čete u Hercegovini mogle su se osnivati tek od 1925, od dana 50-godišnjice hercegovačkog ustanka. Od tada je počeo rad na poboljšanju narodnog života. Pijuk, ašov i motika bili su oruđe u rukama marljivih boraca.  Na pustim hercegovačkim vrletima nikle su nove šume, na sterilnim zemljištima javili su se voćnjaci, česme i bunari zamenjivali su lokve, ... . Od 1936. do 1940. u toku Petrove petoljetke župa Mostar sagradila je 18 domova, 31 vežbalište, podigla 3 spomenika, 62 česme, napravila 13 mostova, jednu cestu, 39 puteva sa približno 385 kilometrom, 5 stanova, osnovala 8 zadruga, uzgojila 16 gajeva, 1268 voćnjaka, 1927 vrtova, postavila 2.886 košnica, posadila 24.431 sadnice, 63.356 voćnjaka, organizovala 152 seoske apoteke. Uprkos tim uspesima na sokole su se oborile razne sloge i zaštite. Na kraju predavanja Milić se osvrnuo na odnos grada i sela. Za njega je selo osnov nacije. Čeda Milić je završio svoje predavanje izražavajući veru u pobedu narodnog duha, jer je taj duh nesalomiv. Završio je rečima „Sekira može saseći hrast, ali koren ostaje”. Saradnik lista „Narodna Odbrana” u svom članku  „Čeda Milić o radu na selu” istakao je da je predavanje te vrste veoma retko u prestonici. I naglasio : „Sve u svemu, to predstavlja jedan temeljit, sistematski rad koji ide od najsitnijih i najosnovnijih potreba  da bi se završavao na opštem narodnom napretku. Bilo bi odlično kad bi se što češće organizovala ovakva predavanja u našoj prestonici a i u ostalim našim centrima, kako bi se svet upoznao sa osnovnim potrebama našeg sela i sa sistemima rešavanja njegovih nevolja, ali sistemima koji se temelje na samom iskustvu, kao što je slučaj sa sistemom koji je organizovao g. Čeda Milić u svojoj i našoj Hercegovini.” (29)

Zbog rada sokolskih protivnika Slavka S. Zovko, članica Sokolske čete u Kamenmostu, bila je prisiljena da  za  neko vreme ostavi svoj rodni kraj i da pođe na oporavak, kod svoje sestre, u Beli Manastir, gde se zbog promene zraka, razbolela i podlegla bolesti krajem maja 1940. Slavka je bila dete jedne od najzaslužnijih nacionalnih porodica u Kamenmostu, pa je njena smrt izazvala žaljenje u nacionalnim redovima u celoj imotskoj krajini. (30)  Starešina Tonković iz sokolske čete Kamenmost, iz društva Imotski,  uputio je sa godišnje skupštine čete pozdrav Savezu Sokola Kraljevine Jugoslavije. U pozdravu se isticalo :  „Živeći i djelujući na terenu sile, bezakonja i nepravde, koja nas teško tišti; sokoli čete Kamenmost,  okupljeni na svojoj glavnoj godišnjoj skupštini upućuju svoje poglede jedino k Vama ! Iako malobrojni, ostajemo nepokolebljivi i vjerni vrhovnom starješini, sokolskoj uzdanici, kličući : Živio Kralj Petar II ! Živila Jugoslavija ! Živilo sokolstvo i sloboda! Zdravo !” (31) Sveštenik u selu Podbablje-Kamenmost, blizu Imotskog, fra Stanko Bradarić, bio je neprijatelj sokola. Prethodni sveštenik fra Luka Livajić nije se bavio politikom. Sokolskoj četi je pozajmio građevinski materijal sa katoličke crkve kada su zidali sokolski dom. Dao je i dobrovoljni prilog i svim svojim radom nastojao je da pravoslavni i katolici u selu žive u skladu i ljubavi. Dok je živeo pravoslavni su davali dobrovoljno prilog za opravku katoličke crkve ili nabavku zvona. Selo je moglo da služi kao uzor narodne sloge i ostalim krajevima. Novi župnik fra Stanko Bradarić poslužio se poluabnormalnim čovekom, koji je bio optužen zbog najgoreg prestupa, da pomoću njega teroriše sokole i sve koji nisu hteli da pristanu na njegovu politiku. Fra Stanko Bradarić  vodio je hajku protiv sokolske čete i njene uprave.  Oštro je napao sekretara sokolske čete Zovka, želeći da se sa njim fizički obračuna, ma da sekretar bio bez jedne ruke.  Pretio je njemu i svim sokolima, „crnom rukom” i teškim obračunavanjem. Tvrdio je da će se sokolski dom srušiti do zemlje. Sokolski dom je bio sazidan dobrovoljnim radom seljaka-sokola. Dom je služio samo prosvetnom radu. Ponašanje sveštenika izazivalo je opšte zgražavanje. U pismu upućenom  „Sokolskom glasniku”  istaknuto je : „Ovo iznosimo kao primer od kakve koristi mogu za narod da budu dobri sveštenici, koji slede Hristovu nauku, a od kakve štete mogu da budu oni, kojima je glavno partijska svađa i politika. Naša četa u Kamenmostu neće, naravski, pokleknuti pred pretnjama fra Stanka Bradarića, jer veruje u pobedu svoje misli više nego ikada, i jer znade, da svakomu zulumu i nasilju treba da dođe kraj !”  (32) Iz Imotskog su pisali u  Sokolskom glasniku o otpuštanjima sokola. Jovan Kadijević, zvaničnik-dnevničar kod sreskog suda u Imotskom otpušten je iz službe zato što je bio tajnik sokolske čete u Glavini. Da je to tačno svedoči i činjenica, da je uvek bio ocenjen kao odličan. Bio je bačen na ulicu da učini mesto čoveku koji je nekada bio sokolski prednjak, a 1940.  najgrlatiji u Hrvatskoj Zaštiti. Kadijević je bio Srbin i ponos čete u Glavini. (33) U Sokolskom glasniku su preneli pisanje “Hrvatskog Glasnika” o priredbi “Hrvatskog Junaka” u Imotskom. Društveni stjegovođa, Miroslav Pušić, je čitav svoj govor posvetio napadima na sokolstvo.  U Sokolskom glasniku su primetili : „Šteta što „Hrvatski glasnik” ne javlja, kakav je rodoljubivi hrvatski govor izrekao na toj priredbi i poznati imoćanski protusokolski heroj, - Italo Kolombani ... “(34)

Inicijativom učitelja pučke škole i člana sokola Josipa Kirinčića (penzionosanog “po potrebi službe”) i članova uprave sokolske čete, uz saradnju i materijalnu pomoć sokola i ostalih meštana napravljen je bunar sa pumpom. Novac za nabavku pumpe sokoli i meštani  su sakupili među sobom, a rad na kopanju bio je dobrovoljan. Sokoli su time ispunili zavjet u okviru Sokolske Petrove petoletke. (35) Posle početka Aprilskog rata Zaštita se stavila na stranu okupatora, dok su sokoli bili u prvim redovima odbrane zemlje. Odredi koji su se sastojali od vojnih begunaca, pripadnika Seljačke straže i Građanske zaštite HSS napali su 10. aprila 1941. vojsku u Mostaru, Gabeli i Čapljini. (36)

Sokolsko društvo u Imotskom osnovano je 24. 1. 1919. Bilo je pokušaja da se osnuje 1910. ali to nije bilo moguće zbog pritiska austrijske vlasti i klerikalaca. Sokoli su se borili protiv preovlađujućeg uticaja katoličkih klerikalaca.  Društvo u Imotskom osnivalo je seoske sokolske čete,  kojima su na čelu stajali učitelji. Rad na osnivanju seoskih četa preporodio sokolsko društvo u Imotskom. U pismima Sokolskom glasniku ističu se problemi sa kojima su se suočavali. Sokoli u Zapadnoj Hercegovini bili su izloženi napadima hrvatskih separatista i rimokatoličkih sveštenika. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolima. Napadnut je  Čeda Milić, starešina  Župe Mostar, 11.2.1940. Srpska i hrvatska štampa pisale su o napadu.  Većina hrvatske štampe pokušavala da umanji značaj napada. Štampa HSS podržavala je napad na Čedu Milića. Isticala je da Hrvati Imotskog, omladina i revoltirani građani nisu mogli da trpe posetu Čede Milića  Imotskom. Pojedini hrvatski listovi optužili su sokole da su oni izazvali incidente. „Sokolski glasnik“, koji je redovno izveštavao o sokolima u Imotskom, ukazivao je na  zulukafersko likovanje „Hrvatskog Glasnika”. Sokolska štampa nastojala je da preko javnosti u  Jugosloviji izvrši pritisak na banske vlasti. Njihov pokušaj da podstaknu javnost da izvrši pritisak na vlasti banovine Hrvatske pokazao se kao iluzija. Srpski i sokolski listovi konstatovali su da su frankovački elementi koristili Zaštitu za napade na protivnike. Sokoli Beograda i Zemuna solidarisali  su se sa sokolskim društvima u Banovini Hrvatskoj. Časopis „Narodna Odbrana” naglasio je opasnost za Srbe od takvih organizovanih napada Zaštite. Uprkos napadu Čeda Milić održao je predavanje 8 i 12 marta 1940. na Kolarcu u Beogradu.   Sokoli u Imotskom ostali su verni sokolskim idealima i Jugoslaviji. Uprkos napadima na sokole i otpuštanjima, sokoli su nastavili svoj rad u okviru Sokolske Petrove petoletke. Posle Aprilskog rata 1941. na teritoriji NDH. nastavljen je obračun sa sokolima župe Mostar.  Napadi  Zaštite na sokole u Banovini Hrvatskoj i zulukafersko likovanje dela hrvatske štampe bili su uvod u stradanje Srba i pripadnika sokolskog pokreta u ustaškim logorima u NDH.

Saša Nedeljković, član  Naučnog  društva za  istoriju  zdravstvene  kulture Srbije

Napomene :

  1. „Sokolski Glasnik”, Zagreb 1919, br. 1, str. 37;
  2. Dušan Bitanga, „Imotski Sokol u kulturnoj borbi”, „Sokolski Glasnik”, Zagreb, 1921, br. 9/10, str. 365,366;
  3. Učesnik na javnoj vježbi, „Sokolsko društvo u Imotskom”, „Sokolski Glasnik”, Zagreb, 1921, br. 12, str. 438, 439; „Sokolsko društvo u Imotskom”, „Sokolski Glasnik”, Zagreb, 1922, br. 4, str. 119;
  4. „Sokolska župa Mostar”, „Slavensko sokolstvo”, Beograd,1930, str. 124, 125;
  5. „Sokolsko društvo Imotski”, „Sokolski Glasnik” Ljubljana, 21. septembar 1930, br. 23, str. 5;
  6. Odbor, „Sokolsko društvo Ljubuški”, „Sokolski Glasnik” Ljubljana, 1. oktobra 1931, br. 40, str. 3;
  7. „Sokolska župa Mostar”, „Spomenica II pokrajinskog sleta Sokola kraljevine Jugoslavije u Sarajevu”, Sarajevo, 1934, str. 106;
  8. „Sokolsko društvo Imotski”, „Sokolski Glasnik” Ljubljana, 29. septembra 1932, br.39, str. 6;
  9. „Osnivanje sokolske čete u Glavini kraj Imotskog”, „Sokolski Glasnik” Ljubljana, 13 oktobra 1932, br. 41, str. 3, 4;
  10. „Protestni telegrami sokolskih župa, društava i četa protiv poslanice Katoličkog episkopata”, „Sokolski Glasnik” Ljubljana, 10 marta 1933, br. 11, str. 3;
  11. „Rad Sokolske župe Mostar u godini 1933”, Sarajevo, 1934, 100, 101, 103, 143;
  12. „Prvo desetgodište uspešnog rada Sokolstva na selu”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 7 juna 1935, br. 24, str. 1;
  13. „Rad Sokolske župe Mostar”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 8 maj 1937, br. 13, str. 5;
  14. „Izveštaj Uprave Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije o radu u godini 1938 podnet IX redovnoj godišnjoj skupštini 23 aprila 1939 godine”, str. 10, 27, 32, 53, 77, 83, 98, 117;
  15. „Rad društva i četa”, „Sokolski Glasnik” Ljubljana, 8 marta 1935, br. 11, str. 3;
  16. „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 3, 4, 166;
  17. “Glavna skupština”, „Sokolski Glasnik”,  Ljubljana, 27 marta 1936, br. 13, str. 4;
  18. „Glavina I – Sokolsko selo”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, aprila 1936, br. 17, str. 4;
  19. „Glavina I – Đurđevdanski uranak”, „Sokolski Glasnik”,  Ljubljana, 15 maja 1936, br. 20,  5;
  20. Gojko Jakovčev, „Sokolska organizacija u borbi za bratstvo jugoslavenskih naroda do 1918, Progon Sokolske organizacije u Hrvatskoj”, Zagreb, 1970, str. 63;
  21. Kadijević, „Rad Sokolstva u Imotskoj Krajini”, „Sokolski Glasnik”, Beograd,  14 juni 1940, br. 24, str. 2;
  22. G.S. „Više se ne može ćutati ni trpiti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4, str.57-59;
  23. „Čeda Milić znači provokaciju g. 1940 -jednako kao g. 1914!”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 1;
  24. „Ko su izazivači”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;
  25. „Savez Sokola K.J. O napadu na brata Čedu Milića”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;
  26. „Rezolucija“, „Oko sokolovo“, Beograd, 15. maj 1940, br.5-6, str. 73;
  27. „Slučaj Čede Milića”, „Narodna Odbrana”, Beograd, 2 mart 1940, br. 9, str. 129, 130;
  28. „Predavanje br. Čede Milića”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 15 mart 1940, br. 11, str. 6;
  29. O, „Čeda Milić o radu na selu”, „Narodna Odbrana”, Beograd, 31 marta 1940, br. 13, str. 190, 191;
  30. „Smrt valjane sokolice”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 14 juni 1940, br. 24, str. 6;
  31. „Pozdravi Savezu Sokola K.J.”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 15 mart 1940, br. 7, str. 7;
  32. „Dobar i loš sveštenik”,  „Sokolski glasnik“, Beograd, 12 april 1940, br. 15, str. 4
  33. „Otpuštanje sokola”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 6;
  34. „Čitajući novine ...”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 7;
  35. „Kratke vesti iz našeg sokolstva”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 28 mart 1941, br. 13, str. 8;
  36. Vlado Ivković, „Nevesinje 1941”, Mostar 1980, str. 53;