Stradanje Srba u srebreničkom kraju

Srebrenica i okolina u Drugom svetskom ratu
Posle sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine, voljom Sila Osovine povučene su granice, sa pravom revizionističkom strašću i revanšističkom pakošću prema srpskom narodu. Reka Drina je opet postala kobna „plemenita međa” koja je delila Srbe.


Na njenoj levoj obali započeo je progon srpskog pravoslavnog življa, koji je u Pavelićevoj NDH stavljen van zakona. Ovaj članak se bavi sudbinom Srba i Srpske Pravoslavne Crkve na teritoriji Srebreničkog sreza u godinama Drugog svetskog rata. Arhivska građa, kojom se mogu rasvetliti tamošnje prilike, korišćena je u Arhivu Srbije (Komesarijat za izbeglice i preseljenike Vlade Milana Nedića i Arhivu Vojnoistorijskog instituta, fond Nezavisna Država Hrvatska). Prema popisu obavljenom u Kraljevini Jugoslaviji 1931. godine, srebrenički srez je imao ukupno 35.274, a sama gradska opština Srebrenica 7.980 stanovnika. Muslimani su činili relativnu većinu u samom gradu, dok su pravoslavni na teritoriji sreza, kao zastupljeniji u ruralnim sredinama, bili brojniji.

Srebrenički protoprezviterat je, po crkvenom prebrojavanju iz 1925. godine, imao 14.356 duša. Pravoslavni i muhamedanci su na teritoriji srebreničkog sreza bili geografski izmešani. Grafički je to možda najbolje predstavljeno na 17. karti u knjizi Krunoslava Draganovića, Katolička crkva u Bosni i Hercegovini nekada i danas, Sarajevo 1935). Prema podacima iz 1931. godine, srez Srebrenica je imao 17.766 pravoslavnih i 17.332 stanovnika islamske veroispovesti.

Veći deo srebreničkih muslimana se od samog početka rata stavio u redove ustaša. Tako su započeli sa ubijanjem svojih srpskih komšija, često bestijalnim i psihopatološkim, a sve je bilo ispraćeno verskim ispoljavanjem i simbolikom. Vlada NDH je koristila muslimane zarad svojih velikohrvatskih ciljeva. Tamo na terenu gde nije imala dovoljno rimokatolika, naoružavala je muslimane i gurala ih na Srbe. Srebrenica je očigledan primer takve zaoštrenosti u političkim i versko-nacionalnim odnosima.

Odbrana Srba je u početku bila spontana, samoinicijativna, a od 16. avgusta 1941. godine bivši žandarmerijski major Jezdimir Dangić predvodi četničke odrede u Istočnoj Bosni. Do kraja 1941. sarađuje sa komunističkom gerilom, a od januara do aprila 1942. godine Dangićevi odredi imaju frontove sa partizanima, ustašama i Nemcima. Položaj srpskog civilnog stanovništva je bio i više nego tragičan.

SVEDOČANSTVA PROGNANIKA

Zbog detalja počinjemo sa svedočenjem izbeglog sveštenika Srbislava Blažića sa parohije Kravica kod Bratunca. On je 27. marta 1942. godine izjavio da su najviđeniji Srbi iz Vlasenice i okoline stradali, odnosno da je njih oko 80 stropoštano na najjeziviji način u jamu u Rašićevom Gaju.

Taj očevidac je izjavio: „Kad sam u avgustu mesecu prošle godine posetio to sveto mesto, na 100 i više metara sećao se užasan zadah i bezbroj pasa i orlušina bilo je u jami”. Od istog sveštenika saznalo se za sudbinu sveštenoslužitelja arhijerejskog namesništva vlaseničko-srebreničkog Eparhije zvorničko-tuzlanske. Naime, sredinom 1941. ustaše i domobrani su ubili Miloša Savića paroha milićkog, Dragomira Maskijevića paroha iz Dervente kod Vlasenice, Ljubomira Jakšića paroha u Han Pijesku i Janka Savića paroha knežinskog. Verodostojnosti ovog svedočenja ide u prilog jezgrovitost i ton opisa: „Gledao sam leš počivšeg brata jereja Maskijevića. Strašan je bio. Oči izvađene, uši odsečene, a koža s leđa zguljena”.

Paroh srebrenički Dragoljub Jolović je proteran, a izbegavši u Srbiju posvedočio je u Bogovađi 7. jula 1941. godine da je parohijski dom u Srebrenici, inače sagrađen 1937. godine, pretvoren u ustašku komandu. Spomenik majoru Kosti Todoroviću, komandantu srpskih komita koji su prelazili 1914. Drinu, porušen je na Spasovdan 1941. godine. Ustaše su u Vlasenici među prvima ubili tamošnjeg paroha Dušana Bobera. Za Srbe su se zauzimali lekar Asim Čemerlić i starešina Okružnog suda Pavao Petrović, rimokatolik. Srebrenički paroh je 11. maja 1941. godine dobio naređenje od satnika iz komande mesta Srebrenica da napusti mesto službe u roku od tri dana.

Blagoje Đurić, sveštenik iz Bratunca, nije čekao pravne kontakte sa novom vlašću, nego je uspeo da se skloni i tako izbegne hapšenje 12. jula 1941. godine. On je zapisao da su „toga dana došle ustaše iz Srebrenice sa namerom da me uhapse. O tome sam bio blagovremeno obavešten, a pošto sam stanovao na samoj Drini, pošlo mi je za rukom da pređem u Srbiju”.

Jedan prognanik iz Bratunca po imenu Branislav Beatović zadesio se na desnoj strani Drine, u Ljuboviji. U Komesarijatu za izbeglice i preseljenike Nedićeve vlade je izjavio: „U mom selu je bilo oko 2000 Srba od kojih su ustaše ubile oko 100, nagoneći ih u crkvu, gde im je neki Ismet, sin hodže Hameta Efendića, gulio kožu, a zatim sa svojim ocem hodžom ubijao ih. Moga rođaka Ranka Beatovića su ubili na mestu kocem po glavi. Među ovima istakao se u gonjenju i ubijanju Srba predsednik opštine Jusuf Verlašević, koji je klao Srbe, ali je docnije uhvaćen od četnika Dangićevih koji su ga ubili. Ova su zlodela radili ustaše... Crkva je srušena, sa grobova su poskidani i polomljeni krstovi, a srpska društva su rasturena... Pojedini muslimani su naše štitili, ali bez uspeha”.

Vladeta Gavrilović, bivši sudija okružnog suda u Srebrenici, privremeno nastanjen u Gornjem Milanovcu, 14. februara 1942. godine je posvedočio u Kragujevcu:

„Znam tačno da je postojalo mnogo germanofila-muslimana mahom intelektualaca i trgovaca koje je predvodio poreznik Mehmed Arpadžić. Poznato mi je da je on odmah postavljen za šefa Policijske uprave u Srebrenici, a ranije (u vreme Kraljevine Jugoslavije) bio je otpušten iz službe. Pre rata isti je mrzeo Srbe i zbog toga je bio omrznut od strane samih Srba. Isto tako, predsednik Opštinske uprave odmah je smenjen, te je na čelo došao Huso trgovac čijeg se prezimena ne sećam”.

Pismo majora Jezdimira Dangića ustaškom oficiru
30. oktobar 1941. godine
Položaj Komandantu Hrvatske vojske Memići

Prilikom dolaska na Zvornički sektor obavešten sam o detaljima razgovora koje su vodili sa Vama i Vašim gg. oficirima moji oficiri, starešine srpskih četnika.

Uveren da Vas pojedinci i javnost krivo obaveštavaju o našem ustaničkom pokretu, pa se štaviše iznose razne neistine o nama smatram za dužnost da Vas o pojedinim stvarima obavestim.

Naša narodna tragedija je došla samo usled uzajamnog nepoverenja i želje da se ruši sve ono što je srpski narod izvojevao, posle vekovnih i krvavih borbi ne samo za sebe nego i za Hrvate i Slovence, a pogotovo za muslimane u Bosni i Hercegovini i ostalim krajevima. Nekoliko smo se decenija prepirali oko toga čiji su muslimani, a oni danas pokazaše da su po svojim osećanjima i radu, kao i krvološtvu, Turci.

U prošlom svetskom ratu, za naše zajedničke ideale pravde, slobode i jednakosti, dao je mali srpski narod oko milion i dvesta hiljada života. Kako na frontovima, tako i u pozadini i tada su nam se kao prava nebraća pokazali Hrvati, a pogotovo bosanski šuckori. Groblja po jarugama, planinama i šumama bosanskim i oko internirskih logora vidni su svedoci šta smo i u pozadini pretrpeli od nebraće. Ipak smo 1918. godine prešli preko svega i primili krvnike svoje za braću, naivno verujući da ćete to razumeti i zajednički pregnuti na unutrašnjem uređenju naše zajedničke, nove države, a za bolju i lepšu budućnost svih nas.

Kao i kroz duge vekove, prevarili smo se i za vreme 23 godine našeg zajedničkog života, a pogotovo posle naše zajedničke propasti kojoj su samo i jedino pridonela nebraća.

Ustaška država je stavila van zakona oko tri miliona Srba i požurila da nas što pre obezglavi, a onda i uništi. To je zločin nečuven u istoriji čovečanstva. Oni, koji su po pet puta dnevno klanjali i molili se Bogu i oni koji su klečali po crkvama i čitali bezbrojne litanije, pokazaše da nemaju ništa zajedničko ni sa Bogom, Hristom ni Muhamedom. Mnogi pritvorni jaganjci postaše preko noći najkrvoločniji vukovi, a dojučerašnja nazovi braća, pokazaše kao najveći zatirači svega što je srpsko. Na našu ljubav odgovoriste nam mržnjom, na naše bratsko poštovanje odgovoriste nam zločinima, kakvih nema ravnih ni u mračnim vremenima staroga i srednjega veka.

Prema zvaničnim podacima, koje su nam dostavili Nemci iz Beograda, do kraja meseca avgusta, pobijeno je, spaljeno i uništeno na Vašoj teritoriji dvesta osamnaest hiljada Srba. U obzir ne dolaze kasnije mučeničke žrtve, ni oni oficiri, vojnici i građani koji su pobijeni za vreme od 6. aprila pa do naše vojničke kapitulacije. Istrebljivali ste nas na svakome koraku i nova pokoljenja pričaće o jezivim zločinima, a hroničari će ispisati najkrvavije i najjezivije podatke o tome.

Iz zaplenjenih arhiva saznali smo šta nas je još čekalo. Iz uhvaćenih telefonskih i telegrafskih naređenja uvideli smo šta bi nas snašlo da kukavički odložimo oružje. Nižu se sve nova i nova dokumenta, zbog kojih treba da se stidi ceo hrvatski narod, a da ne velim za muslimane koje i ne smatramo za narod nego za fanatizovanu masu koja bi isto tako klala katolike kao što je činila sa nama, jer nas podjednako smatraju kaurima – nevernicima. I sutra da samo to hoćemo, poslužili bi nam kao oruđe u istrebljenju Hrvata, a mi to nikada nećemo učiniti.

Srpski se narod uvek borio samo za slobodu i svoju i tuđu i za istinu i pravdu. Zbog toga nas niko neće ni uništiti. Za jedan jedini dan jedan ustaša je znao da pokolje toliko Srba koliko u ustanku nije naginulo za celo vreme naših borbi. Naše su šume i planine, naše su staze i bogazi, nama je još jedini spas u organizovanoj i sistematskoj borbi, jer više ne možemo verovati onima koji danas vode nesrećni hrvatski narod pod parolom: Sve Srbe treba istrebiti. Drumovi će poželjeti Srba! I verujem da hoće, ali pobijenih Srba, a ne Srba boraca i ustalaca da brane samo živote svoje i najmilijih.

Odmah posle kapitulacije, naređeno mi je da krenem na bombarderu i inostranstvo. Odbio sam to i tako zamenio kraljevski ručak u Londonu sa obrokom mojih hrabrih četnika, a meku postelju često kamenom pod drvetom. To su mi nalagali moja prošlost i moja čast čoveka, vojnika i sina ovog napaćenog naroda. U prošlom ratu sam proveo tri i po godine na robiji kao jugoslovenski nacionalista. U mojim knjigama, u kojima sam to opisao, veličao sam našu bratsku ljubav i slogu, često prećutavši sve ono što je moglo da izazove nova trvenja među nama. Ali nadanje da će sve biti bolje bilo je uzaludno. Vi, koje smo voleli kao rođenu braću, koje smo mazili i protežirali, odlikovali i unapređivali u svakome pogledu postaste nam nebraća iz prvih dana prošlog rata.

Istina je gorka. Nama je i pregorka, i posledice toga razočarenja biće neminovne...

U nastavku svog pisma, koje je upućeno hrvatskom vojnom komandantu, major Jezdimir Dangić navodi:

O jezivim zločinima nad našim narodom napisane su već knjige i razaslate na sve strane sveta. Znajte da se i sami Nemci i Italijani zgražavaju nad tim i mnogi humanisti u njihovim zemljama vapiju za osvetom i pravdom. Podelili smo se svuda na borce za slobodu, za najosnovnija prava čoveka da živi pod suncem i na krvoloke i izdajnike. Jednom se čovek rađa, živi i mre. Mi to vrlo dobro znamo, ali ste to trebali i vi da znate, koji se borite protiv nas i pod čijom su komandom ljudi koje vodite da izgube živote, ne znajući ni samo zašto se bore.

Dok u svakom našem borcu plamti duh Karađorđa, kod vas su retki koji se sećate borbe mučeničkog Matije Gubca, a kamoli da mu sledujete. Napali ste na obezoružani i preplašeni srpski narod, na našu nevinu dečicu, majke sestre naše, popalili ste domove naše i porušili svetinje naše, vi koji ste u poslednje vreme zatrubili o nekoj hiljadugodišnjoj kulturi. Pa da je i postojala, dovoljno je jedan dan istrebljenja i mučenja srpskog naroda da vas budući vekovi i nova pokoljenja zabeleže u istoriji čovečanstva kao najveće vandale i krvoloke.

Bolovi su naši neizmerni. Jecaj sitne dečice, vapaj ojađenih udovica i sirotica vapiju do samog neba, a tim više se stežu naše pesnice i jača želja za pravednom osvetom. Opisaću Vam samo ono što sam svojim očima video i što su zabeležili i fotografisali moji četnici i njihove vođe.

Ubajali ste naš bespomoćni narod na najjezivije načine. Naišli smo na nepokopana tela mučenika i plakali. Noge i ruke su im prebijene, oči iskopane nožem, jezik, usne, nos i uši su odsečeni, kroz glavu su im probijane gvozdene šipke, a u lubanje zabijani klini. Mnogi su živi oguljeni do pojasa, potkovani konjskim potkovicama i testerani živi ili im je srce živima izvađeno. Posipani su ključalom vodom da im lakše kožu ogule, brade i brkovi su počupani, prsti na rukama odsečeni da bi sve mučenike naterali da sami piju iz rana krv svoju. Mnogome je meso sečeno na kocke, a da ne govorim o bezbroj silovanih žena i devojaka, koje su posle rasporili preko celog tela, presecali im dojke i ispod njih provlačili ruke sa odsečenim prstima. U jednom selu našli smo dve glave srpskih žena ostavljene u posudu i ispečene u peći. Izložene su da ih narod vidi i biće sačuvane, kao i bezbroj fotografija svih ovih zločina da služe za dokaz svega što je dosada srpski narod preživeo. A da i ne govorimo o broju naših domova zapaljenih sa ukućanima unutra.

Pa zar posle svega ovoga može biti govora o tome da verujemo onima što još vode hrvatski narod? Pa zar i sada da budemo naivni kao i kroz celo vreme našeg zajedničkog života u nesrećnoj Jugoslaviji i da poverujemo da se krvnici srpskog naroda kažnjavaju? Ne možemo, gospodo i nebraćo koji vas vode i naređuju vam. Mi smo imali gorkih iskustava i sa hrvatskom vojskom. Jedan komandant je plaćao 50 dinara ustašama za svaku zapaljenu srpsku kuću i za svakog Srbina koga pred njim zakolje iza vrata. A kod mene žive stotine zarobljenih hrvatskih vojnika kao kod svojih kuća. Bog mi je svedok da se isti sada osećaju slobodni i kao ljudi koji su bili slepi i progledali. Ako želite poslaću vam i njihova imena i pisma koja možete poslati njihovim porodicama. Da se već jednom svuda zna da mi ne koljemo zarobljenike kao što je rađeno sa našim plemenitim narodom i civilnim stanovništvom i kako vi i Turci radite sa našim poginulim i ranjenim drugovima.

Mi uviđamo da nam više zajedničkog života nema. Jedini je način da i sami ustanete u svetu borbu protiv zločinaca koji se u vašoj sredini nalaze i koji vam i daju naređenja da to i učinite, u cilju istrebljenja srpskog naroda.

Vi, dojučerašnji uglađeni, vaspitani i kulturni oficiri i prvaci hrvatskog naroda preko noći se udružiste sa lepim društvo. Sa Ciganima-ustašama tom novom arijevskom rasom.

U svojim novinama nazvali ste me Vođom komunističke i razbojničke bande. Da nisam komunista nikada bio to mi moja prošlost dokazuje, a da nisam vođa razbojnika najbolji je dokaz što se borim sa mojim hrabrim četnicima protiv razbojnika, zločinaca i krvoloka. Vreme će kazati svoj sud o svakome od nas, a uveren sam da se nikada neću zastideti što se borim, dok mnogi od vas neće smeti izaći ni na svetlo dana. Ukoliko još preživi svoju čovečansku i nacionalnu sramotu.

Od vas samih, vojničkih starešina i vojnika, zavisi da li ćete u poslednjem času, početi da perete sramotu sa hrvatskog naroda, ukoliko se to još može učiniti. Sasvim je oprati nikada nećete ni vi, ni hiljade budućih pokoljena, kao ni jezuitska i od Hrista otpadnička klasa. U pokolju srpskog naroda učestvovalo je najšarenije društvo u svešteničkim mantijama, ustaškoj uniformi, feslijama i dronjavim ciganskim odelima. Udružiše se križ i din, poklonici Krista i Muhameda i bezverci da nas satru i unište. Na našoj je strani Bog, pravda i istina, borimo se za najsvetije ideale čovečanstva, pa ćemo i pobediti.

major Jezdimir S. Dangić (Original u: VII, Vojni arhiv, ANDH, K. 61, reg. br. 11/5–1)

POLOŽAJ SREBRENIČKIH SRBA

Vojnik poražene Jugoslovenske kraljevske vojske Žarko Jovanović je 18. februara 1942. godine dao svedočenje o situaciji u svom rodnom mestu, naime da u Srebrenici nije bilo zlostavljanja srpskog življa sve „dok su tamo bile nemačke trupe". Hrvatsku satniju kojom je komandovao izvesni Slijepčević pozdravnim govorom je dočekao u Srebrenici Ismet Bektašević, a u Bratuncu Jusuf Verlašević, zvani Aga, koji je isticao da su „bosanski muslimani kroz 20 godina za vreme Jugoslavije stenjali u ropstvu, a sada im je hrvatska vojska donela slobodu". Hrvati su u kratkom roku naoružali lokalne muslimane. U Srebrenici su se u srbofobiji isticali Muhamed Đozić i Safet Abdurhmanović, ljudi sumnjive i kriminalne prošlosti. Sa druge strane, kotarski predstojnik (rang predsednika opštine) je štitio Srbe. U jednom svedočenju stoji da se Kotarski predstojnik Salih Redžepović „dobro poneo prema Srbima, štiteći ih".

„Uopšte može se reći da su Srbi sreza srebreničkog mnogo više stradali nego u samoj Srebrenici. Ovo se može pripisati činjenici što je u Srebrenici tada bio sreski načelnik, odnosno kotarski predstojnik, jedan musliman koji je za ženu imao Srpkinju, pa je pod njezinim uticajem mnogo štitio Srbe iz same Srebrenice“. Najveći talasi progona u ovom delu Podrinja trajali su od Vidovdana do praznika Sv. proroka Ilije 1941. godine.

U zapisniku Komesarijata za izbeglice i preseljenike od 12. marta 1942. godine izbegli trgovac iz Srebrenice Ilija Nikolić svedoči da su aprila 1942. godine vršeni pokolji Srba u Srebrenici i Bratuncu, odnosno da su u potpunosti spaljena srebrenička sela Podravno, Brežani i Turija. Jedan od komandanata u „Crnoj Legiji“, ustaškoj jedinici koja je operisala u Istočnoj Bosni protiv Dangićevih četnika, bio je pomenuti musliman – Arpadžić. Izbegli Srebreničanin je u Srbiji izjavio: „Gledao sam vlastitim očima sa srbijanske strane, kako su tada Srbi iz sreza srebreničkog bežeći pred ustašama prelazili preko Drine i mnogi tu našli smrt. Tada sam video kako je žena Grujičića Branka, zemljoradnika iz sela Gostilja, koja je bila u drugom stanju, a jedno malo dete držala u naručju i htela prevesti se čamcem preko Drine, od ustaša u tom momentu nabodena noževima i bačena u Drinu“.

Od muslimanskih koljača bili su ovom svedoku poznati: Ibro Verlašević, trgovac iz Bratunca, Hakija Siručić činovnik srebreničkog suda, te već poznati iz nevedenih familija Arpadžić i Kurbegović. Jedan od ubica je bio i Ibro, sin trgovca iz Srebrenice Mujage Pašalića, zatim Hasan Efendić trgovac iz Bratunca i sin mu Ethem, a tu je bio i Eket Karlo, kovač iz Boljevice. Takođe, u progonima i ubijanju Srba su se isticali Alija Kulenović, Ibro Bjelajac, Avro Ašimović, Redžep Begović, Ćamil Ašimović, Zulfo Čemrović i Hasan Pitić, svi sem poslednjig koji je bio iz Tuzle bili su iz Srebrenice.

Na Duhovski ponedeljak 1943. godine, kada su se partizani povukli iz Srebrenice došlo je do ustaške odmazde nad civilnim stanovništvom. „Ovaj su pokolj izvršile ustaše sa strane rodom iz Like i Zagreba, a pomagali su im domaći muslimani. Ogromna većina muslimana iz Srebrenice i okoline bili su u ustaškim redovima", posvedočila je izbeglica Hrista Marjanović 21. avgusta 1943. godine. Po ulasku u grad ustaše su ubijali bez obzira na pol i starost, „tada je poginulo mnogo Srba, a najviše žena i dece".

Dalje se kaže:

„Ja sam se tada spasila od smrti na taj način što mi je bula Meva, kći Ibre Kumrića, dala svoje dimije i koprenu za lice i ja sam to obukla na sebe i kao muslimanka sakrila se u jednu muslimansku kuću. Osim mene još su ostale u životu dve žene i dve devojčice. Svi ostali Srbi iz Srebrenice poklani su taj dan". Pokolji su se nastavili nad selima Vitlovci i Zalevje.

Major Jezdimir Dangić se pred ustaškom i nemačkom ofanzivom, u proleće 1942. godine, prebacio u Srbiju. Tamo su ga uhapsili Nemci i odveli u zarobljenički logor. Pobegavši iz logora uzeo je učešća u poljskom ustanku 1944. godine, kao oficir kod Bora Komarovskog. Crvenoarmejci su ga isporučili Titu, pod čijim je režimom osuđen na smrt 1947. godine „zbog protivnarodnog delovanja“. Spada u red svetlih primera srpskog antifašizma i tragičnih junaka uskovitlale i uzburkane novije srpske istorije. O njemu se kao o kakvom antičkom heroju i danas pevaju pesme: In montana Romania – comitorum insignia...

Autor: Radovan Pilipović