Za Srbe nema povratka

Pakao počinje u zoru

hr1IZMEĐU pet sati ujutro 4. avgusta i 18 sati 7. avgusta 1995, operacijom nazvanom “Oluja” i angažovanjem više od 150.000 ljudi, hrvatska vojska zaposeda teritoriju takozvane Republike Srpske Krajine i okupira je. Na taj način likvidira, za nešto više od 80 časova, secesionističku državicu rođenu 1991. u pobuni srpskog stanovništva protiv nacionalističke vlade iz Zagreba. U isto vreme čisti ovu teritoriju od celokupnog stanovništva koje, u beskrajnim kolonama, napušta kuće i svu imovinu da bi se domoglo Bosne i Srbije. Kretanje izbeglica, kojih ima, kako se računa, 200.000-300.000, traje desetak dana.

Šta se dogodilo sa izbeglicama, Krajinom, oslobođenom ili ponovo okupiranom od Hrvata, nije više toliko zanimalo zapadne novinske redakcije i radio-televizijske studije. Stranice koje slede popunjavaju ovu prazninu.

Na njima je, u obliku dnevnika, predstavljen dosije o onome o čemu su malo pisale ili o čemu su ćutale zapadne novine, o onome što se dešavalo posle 8. avgusta na 10.000 i više kvadratnih kilometara Krajine, koji čine 22 odsto teritorije Hrvatske, teritorije koju je opustošila operacija “Oluja” i druge “nepogode” što su se okomile na te krajeve iz kojih je iskorenjen jedan narod, koji je tamo živeo pet vekova.

Ista stvar dogodila se na teritorijama zapadne Bosne, koja se graniče sa Hrvatskom, gde su, nekoliko dana pre operacije u Krajini, provalile hrvatske trupe isterujući Srbe iz Glamoča, Bosanskog Grahova i drugih krajeva, doprinoseći još uz to i probijanju dugotrajne srpske opsade bihaćkog džepa i likvidaciji republike Fikreta Abdića.

Ovaj dnevnik pisan je da bi sačuvao sećanje na zločine koji su prećutani ili za koje se nije znalo, čija pozornica su bile teritorije na koje nisu bili usmereni međunarodni reflektori.

Pod ugašenim reflektorima, besnele su palikuće, pljačkaši, ubice. Da li su pred javnim mnjenjem smele da se sakriju ove grozote hladnokrvno počinjene?

Ali ne radi se samo o iznošenju činjenica. Pre svega, želeli smo da pribavimo dokumente koji će omogućiti da vesti budu manje neodređene, činjenice konkretnije, a motivi razumljiviji. Tako neki ljudi sutra neće moći da se prave da ne znaju, da ne poznaju istinu i neće moći da kažu kako se ne osećaju krivima zbog toga što nisu znali.

Iz jednog izveštaja misije OUN u Hrvatskoj prevodim i sastavljam hronološkim redom dokumente koji se odnose na niz povreda ljudskih prava počinjenih od hrvatske vojske tokom operacije ponovnog osvajanja Krajine.

5. avgust

U tek okupiranom Kninu, prilikom prenošenja u bolnicu, tela nekoliko srpskih vojnika ubijenih u borbi su izvađena iz plastičnih vreća i osakaćena.

Jedan hrvatski odred otvara vatru na osmatračko mesto češkog bataljona UNCRO: pet pripadnika plavih šlemova je ranjeno. Njihova evakuacija je sprečena, zbog čega dva vojnika OUN umiru od gubitka krvi.

Hrvatske snage bombarduju iz bacača jednu kolonu srpskih civila u bekstvu na putu između Gline i Dvora. Za tri minuta eksplodira šest granata koje ubijaju četiri osobe i ranjavaju 10.

6. avgust

Osamnaest plavih šlemova (sedam Indonežana, pet Danaca, tri Jordanca i tri Ukrajinca iz glavnog štaba UNCRO) uzeti su kao taoci od strane srpske vojske u Topuskom.

Hrvatski vojnici iz brigade “Puma” počinju sa pljačkom u Kninu. Na putu Drniš - Knin, “plavi šlemovi” nailaze na leševe četvorice iskasapljenih civila.

U Korenici, hrvatski vojnici ulaze u sedište češkog bataljona i silom odvode dvojicu mladića, civila, koji su dobili azil.

U Gračacu, hrvatske trupe počinju da pljačkaju stanove: sve kuće su delimično razorene, pet ih je potpuno demolirano, šest je zapaljeno. Zapaljena je i zgrada u kojoj su kancelarije i stanovi vojnih posmatrača OUN.

Jedna kuća u Kninu, u blizini kasarne, dignuta je u vazduh pomoću eksploziva. Četiri kuće u centru grada su zapaljene. Hrvatski vojnici opljačkali su jednu kuću udaljenu 50 metara od plavih šlemova. U Vrbniku se registruju eksplozije i požari: celo selo je u plamenu.

U Rasteviću, jedan hrvatski vojnik pljačka kuću ispred logora kanadskog bataljona.

7. avgust

U Dvoru, naoružani ljudi u uniformi (Hrvati i bosanski muslimani) masakriraju devetoricu hendikepiranih Srba.

U mesto Ceranje Donje ušle su hrvatske trupe: opljačkane su sve kuće, pet ih je zapaljeno. Zapaljena je jedna kuća u Miranju, zapaljene su dve kuće u Jagodnji. U Kninu su spaljene dve kuće; u toku je pljačka svih stanova. Pored toga što prisvajaju vredne predmete koje nađu, vojnici kradu veliki deo civilnih automobila koji stoje po ulicama, uključujući one koji se nalaze ispred sedišta OUN (PHAO). Opljačkano je i posmatračko mesto Sc-43-Gd koje pripada UNCRO. U Gračacu je opljačkano i spaljeno sedište vojnih posmatrača OUN. U istom mestu, hrvatska policija je pokupila i natovarila u velika automobilska vozila stoku srpskih seljaka. Hrvatska policija je napala “plave šlemove” kenijskog bataljona, pokušavajući da ih razoruža i odvuče u Šibenik. Posle pregovora, pušteni su na slobodu.

8. avgust

U Slunju je zapaljeno sedište policije OUN. Hrvatski policajci pokrali su iz sedišta svu opremu, opljačkavši uz to Biro za humanitarne i političke poslove OUN.

U Kninu je prevodilac OUN išamaran i zaprećeno mu je smrću od strane hrvatskih vojnika. Drugi prevodilac i dva funkcionera OUN držani su kao zarobljenici i zlostavljani dva sata. Tri kuće su dignute u vazduh. Stanovi posmatrača OUN potpuno su opljačkani. Hrvatski vojnici nastavljaju da kruže gradom pijani paleći kuće.

Hrvatska policija nadgledala je pljačku kuća i stoke koju su vršile grupe lica duž puta između Drniša i Pakovog Sela.

Posmatrači OUN konstatuju da je njihovo sedište u Potkonju opljačkano i iz njega odneseni svi uređaji.

9. avgust

Hrvatski civili, policajci i vojnici jurišaju na konvoj srpskih izbeglica na jugu Siska.

Trideset i pet kuća je u plamenu između Knina i Kosova. Isto toliko je razorenih i crnih od dima, spaljenih prethodnih dana.

Hrvatske trupe pljačkaju i pale kuće u Kistanjama. Na putu Knin - Drniš šest kuća u plamenu. S puta se vide stubovi dima koji se dižu iz kuća raštrkanih po poljima. Između Kakme i Polače nađen je leš čoveka od oko 65 godina ubijenog sa pet hitaca u leđa, dva u zadnjicu i jednim u potiljak. Dvadeset i pet minuta pre nego što je nađen leš, čovek je viđen živ, kontrolisala ga je hrvatska policija koja ga je čak fotografisala u blizini mesta na kojem je kasnije ubijen.

ĆUTANjE

Knjiga Đakoma Skotija u Italiji je objavljena septembra 1996. godine. Punih 14 godina u Srbiji ju je pratila zavera ćutanja. Na ideju poznatog novinara NIN-a Save Dautovića, 2010.godine knjigu štampaju Izdavačka kuća “Obzor” iz Beograda (čiji je glavni urednik bio Dautović) i Srpsko narodno vijeće iz Zagreba.

Besnilo pljačkaša

hr2Šta se dogodilo sa Krajinom i izbeglicama, Đakomo Skoti, u svom dnevniku, na stranicama koje slede, na osnovu izveštaja misije OUN u Hrvatskoj, hronološkim redom iznosi dokumenta o zločinima hrvatske vojske.

10. avgust

Na putu Knin - Drniš 40 kuća je u plamenu. Gore i polja žita. Hrvatski vojnici kruže područjem u dva kamiona sa kantama benzina i sekirama. U Drnišu gori veliki broj kuća.

U Srbu hrvatska policija pljačka kuće.

U Oklaju mnogobrojne grupe hrvatskih i bosansko-hrvatskih vojnika zauzete su pljačkanjem gradića; veliki deo kuća gori.

U Kninu je jedna kolona hrvatske vojske prošla ispred sedišta OUN ispaljujući rafale iz automatskog oružja; jedan rafal je pogodio unutrašnjost logora kanadskog bataljona.

U Kninu hrvatski vojnici, pošto su skinuli tablice sa svih automobila koje su zatekli napuštene po ulicama, prisvojili su ih i krstare u njima. Sve prodavnice su opljačkane.

10-11. avgust

U toku noći zapaljene su kuće u selima Lunići, Ružići, Đitići, Kući, Krikići, Treskavica, Civljane i u gradiću Donji Lapac.

11. avgust

U Glini su opljačkane prodavnice. U Gračacu je pronađena žena od oko 80 godina na izdisaju. Pre dva dana ustreljena je iz puške sa male udaljenosti: jedan metak joj je prošao kroz desni obraz a drugi se spljoštio na lobanji ne probivši je. Pomoć joj je pružila indonežanska medicinska ekipa.

Dva sela, smeštena na raskršću Plaški - Otočac, opljačkana su i velikim delom razorena. Po zidovima kuća ostavili su svoju vizitkartu (natpise i simbole) vojnici prve brigade “Tigrovi” i sto devetnaeste brigade hrvatske vojske.

Nove kuće su u plamenu u Kninu, Benkovcu i Rašteviću.

U Donjem Lapcu hrvatski vojnici pretražuju i pljačkaju kuće. Razoreno je 60 odsto grada. Kuće koje su pošteđene zaposeli su oficiri hrvatske vojske i vojne policije.

12. avgust

U Cetini, hrvatski vojnici naoružani puškama i sekirama idu od kuće do kuće i podmeću vatru. Jedan vojni posmatrač OUN uhapšen je i zadržan dva sata u policijskoj stanici u Vrlici.

U Deringaju (84 km od Knina) primećeno je 15 požara.

U Kninu, u jednoj kući, ubijena su iz puške dva muškarca, od 65 i 90 godina. To se dogodilo pre sedam dana kada su hrvatski vojnici ušli u kuću i počeli da je pljačkaju.

U okolini Šibenika nekoliko kuća i dalje je u plamenu.

U blizini Donjeg Lapca, vojni posmatrači OUN čuju rafal iz pravca sela Neteka, kuda se, pre 10 minuta, uputilo nekoliko hrvatskih vojnika. Kada su stigli na mesto, posmatrači zatiču leš mladića od 25-30 godina, u civilnom odelu, pogođenog na više mesta po telu, od nogu do potiljka.

13. avgust

Vojnici petog bosanskohercegovačkog armijskog korpusa, i civili, viđeni su kako pljačkaju mesto Ostojići u kotaru Gline. Opljačkane stvari se prevoze u Bosnu kamionima i kolicima.

Između Gline i Zirovca primećuju se pljačke velikih razmera; uništavaju se kamioni, traktori i automobili koje su Srbi napustili. Mnoge kuće su u plamenu.

U Vrginmostu zapaljeno je pet kuća.

U dolini Benkovca diže se deset stubova dima. Stižu vesti o novom paljenju kuća u Kistanjama i okolini. U Donjem Lapcu 60 odsto kuća je razoreno.

14. avgust

Patrole vojnih posmatrača OUN zatiču u Kistanjama nekoliko civila koji podmeću požare po kućama. Operativne ekipe za ljudska prava javljaju da su gradići Kistanje, Đevrske i Otrić potpuno obavijeni plamenom: najmanje 200 kuća gori na ovom prostoru. U Kistanjama plamen je progutao 90 odsto kuća. Kistanje, posle podne: hrvatske civilne vlasti, sa katastarskim mapama u rukama, označavaju neke kuće koje su još čitave. Tri sata kasnije i ove kuće su u plamenu.

U M. Poličniku, dva traktora vuku isto toliko prikolica natovarenih opljačkanim stvarima. Idu u pravcu Benkovca.

Operativne ekipe za ljudska prava (HRAT) obaveštavaju iz Donjeg Lapca: viđeni su hrvatski policajci i vojnici kako stoje oko tela jednog muškarca u civilnoj odeći. Čovek je usmrćen metkom u potiljak.

15. avgust

U Dvoru je najveći deo kuća spaljen ili na drugi način razoren.

U Gračacu civilna policija OUN otkriva sveže iskopane jame na groblju okrenutom ka Velebitu. Izbrojane su 22 jame, svaka duboka 50, široka 80 i duga 200 centimetara.

16. avgust

U Gračacu, dok policajci UNCIPOL-a vrše inspekciju pravoslavnog groblja, na njih ispaljuju pet puščanih hitaca iz pravca Velebita.

U Kožlovcu je viđena velika patrola hrvatskih vojnika, koja je, kružeći kroz mesto u civilnom kamionu, pljačkala kuće.

U Žagroviću su nađena tela četvorice muškaraca, čija smrt je nastupila pre nedelju dana, na sebi su imali samo gaćice i majice. Ubijeni su metkom u potiljak.

17. avgust

U Tušiloviću su zapaljene dve kuće. Na celom području Slunja pljačkaju kuće. U centru Slunja grupe vojnika podmeću požare po kućama.

Sa osmatračkog punkta ukrajinskog bataljona javljaju: jedan vojnik takozvane Republike Srpske ubijen je iz puške, njegovo telo je poliveno benzinom i zapaljeno.

Golubić: 20 kuća u plamenu; druge dve u Rudopolju, isto toliko u Kolarni.

U Kninu, u centru grada, na 200 metara od novog sedišta vojnih posmatrača OUN, podmetnut je požar u jednu kuću.

18. avgust

Vojni posmatrači OUN javljaju: kuća u plamenu u Korenici, 10 u Velikoj Popini. U ovom poslednjem mestu palikuće deluju u prisustvu vojnika koji, po dolasku džipa sa posmatračima, oštećuju džip udarcima kundaka.

U Bribirskoj Glavi trojica hrvatskih vojnika zatečeni su kako pljačkaju kuće. Posle toga podmeću vatru u pet stanova.

U selu Morpolača, u okolini Šibenika, posmatrači su izbrojali 21 kuću koje su nedavno uništene u požaru. Na istom području, u selu Žažviću, izbrojali su 20 kuća koje su nedavno spaljene.

19. avgust

Vojni posmatrači OUN uspevaju u toku dana da stignu do mesta Kaldrma, Kistanje, Vakani, Široka Kula, Serdari i Stenjajica i da zabeleže sledeće: celo selo Kaldrma je uništeno požarom, osim jedne kuće ispred koje su viđena četiri policajca i jedan civil. Jedan sat kasnije i ta jedina kuća je zapaljena.

U Stenjajici su viđeni vojnici kako provaljuju u kuće. Jedan od njih je ubacio bombu u jedan stan.

Između Topuskog i Grabovca osam kuća je nedavno zapaljeno.

20. avgust

Dve kuće su zapaljene u Srbu i osam u Suknovcu. Celo selo Bobodol, pedesetak kuća, obavijeno je plamenom.

Kuće u plamenu i u Čupićima, u Palanki, Bibićima, Ceniću, Potkosi i Manovcu. Ovde je viđeno osam vojnika, koji su stigli kamionom, kako idu po kućama. U Ceniću je opljačkana stoka a iz kuća su odneti kućni električni aparati i drugi uređaji, pod nadzorom policije. U Potkonju četiri vojnika opljačkali su kuće koje se nalaze neposredno iza sedišta vojnih posmatrača OUN.

21. avgust

Vojni posmatrači OUN na sektoru sever Krajine konstatuju da je u Roknici, gde nije bilo borbi, 90 odsto kuća, štala i senika zapaljeno.

Na sektoru jug, devet kuća zapaljeno je danas u Brtonja Zagradini, Gornjem Miranju, Orci, Proviću, Kožlovcu, Benkovcu i Karin Slanom...

Ispravka

U prvom nastavku feljtona "Operacije oluja" omaškom je objavljeno da je novinar i publicista glavni urednik izdavačke kuće "Obzor". Savo Dautović bio je glavni urednik kuće "Otkrovenje". Izvinjavamo se čitaocima i porodici Dautović.

UBILI I PSETANCE

Komanda hrvatske vojske, 16. avgusta optužuje posmatrače OUN i jednu ekipu filmskih snimatelja da su podmetnuli vatru u jednu kuću u Jovićima. Televizijska ekipa WTN, akreditovana kod mirovnih snaga OUN u Hrvatskoj, pokušala je, u stvari, da snimi kuću u plamenu; sedmorica hrvatskih vojnika uhapsila su snimatelje, zaplenili video-kasete, ukrali hiljadu nemačkih maraka i ubili psetance, maskotu televizijske ekipe. Ovo se dogodilo u blizini Drniša.

Droga za dušu i ubijanje

hr330. avgust

“Posle operacije ‘Oluja’ u Krajini, cela Hrvatska se preobrazila u pograničnu vojnu krajinu, a granice Balkana su se premestile na granice Austrije, Mađarske i Italije. Predsednik Hrvatske moći će svoje buduće političke govore da započinje sa ‘Hrvatice i Hrvati’, jer osim Hrvata u Hrvatskoj nije ostao niko, Hrvatska je postala jednonacionalna ameba.”

To su reči koje je na jednoj konferenciji za štampu izgovorio Vladimir Bebić, poslanik iz Rijeke, jedini član parlamenta iz partije Socijaldemokratska unija. Dodao je: “Od hrvatske politike celom svetu je muka u stomaku. Posle operacije ‘Oluja’, Krajina je postala spaljena zemlja u koju se više neće vratiti njeni stanovnici. Takozvano oslobođenje Krajine, čiji narod je pobegao pred oslobodiocima, nije rezultat nadmoći hrvatske vojske, koja praktično nije naišla ni na kakav otpor, nego dogovora Zagreba i Beograda... Scenario takozvanog humanitarnog egzodusa stanovništva napisali su mnogo ranije Tuđman i Milošević...”

Gledam, slušam i ne mogu da poverujem svojim očima i svojim ušima: italijanska TV, koja se odlično vidi u raznim krajevima Hrvatske, javlja da je desetak hrvatskih vojnika stiglo u opštinu San Patrinjano u Korijanu, u Italiji, da bi se podvrgli lečenju zavisnosti od droge. Vojnici, svi veoma mladi, potvrdili su da su “bili kljukani drogom” pre no što bi bili upućeni na front da se bore, da bi bili otporniji na odbojnost prema užasima rata u Bosni i Krajini. Ako nisam pogrešno shvatio, lokalne novine opštine San Patrinjano donose niz intervjua sa vojnicima koji govore o heroinu koji su oficiri lekari davali najslabijima i onima koji su određivani za najopasnije akcije.

Droga “je bila prepisivana kao medicina za dušu, kao lek koji ti dopušta da zaboraviš i pomaže ti da nastaviš”. Nije prvi put, uostalom, da se koristi droga da bi se povećala otpornost vojnika u borbi.

- Heroin - priča Davor (29) - deljen je dva puta na dan: odlazio sam u poljsku ambulantu da bih podigao moju dnevnu dozu, pola grama ujutro i pola uveče.

- Bio mi je zaista potreban - govori drugi u novinama - da bih imao hrabrosti da se suočim sa onim groznim borbama u kojima si, da bi preživeo, morao ti prvi da ubiješ; da bih zaboravio plač i prestravljena lica dece pored tela mrtvih roditelja; da ne bih povratio svu žuč koju imaš u sebi kad vidiš svoje drugove užasno osakaćene granatama.”

Deljenje droge, prema pričama vojnika objavljenim u mesečniku, ponekad je kasnilo i “iako nisi mogao da budeš suviše zavisan od krize apstinencije, posle dva dana, iznenadne teskobe zbog potrebe za drogom bile su jake, tako smo jednog dana sišli u grad i uperivši mašinku u glavu jednog dilera, nabavili drogu”.

Vojnici su zatim potvrdili da su takođe deljeni alkohol i psihofarmatici raznih vrsta, “ali da bi se obavile opasnije akcije, da bi se napadala sela, da bi se hladnokrvno klalo i ubijalo, pomažu snažniji anestetici i jedan toksikoman nakljukan heroinom ili kokainom je idealan”.

Spremam se da legnem kad faks poče da zuji. Tanja Oluić, bivša direktorka Televizijskog studija u Rijeci, koja je izbrisana sa tog mesta kada je Tuđman došao na vlast u Hrvatskoj (Tanjina “krivica”: srpske je narodnosti), daje mi nekoliko beležaka. “Mogu ti poslužiti za pripovetku”, dopisuje na dnu poruke faksom. Beleške se odnose na doživljaj jedne žene od 75 godina koja je došla u Rijeku iz Krajine. To je priča o Danici R. Njena kuća se nalazi na glavnom kamionskom putu ličkom, na mestu gde se skreće prema Udbini. Daničini sin i brat napustili su kuću i selo da bi se pridružili beskrajnim kolonama srpskih izbeglica, koje su napustile Krajinu u dane hrvatske “Oluje”. Danica nije htela sa njima, odlučila je da ostane u svojoj kući, u kojoj je, jedva pre dva meseca, umro njen muž. “Ovakva kakva sam, slaba i bolesna, kuda da idem?”

Kada su došli hrvatski vojnici, zatekli su je u kući, u njenoj crnoj udovičkoj haljini. Jedan od vojnika odmah je nasrnuo na nju. Pokušao je da zavuče ruku među staričine dojke, tražeći, kako je rekao, sakriveni novac. Žena se pobunila. Ni njen muž nikada, tokom 50 godina braka, nije sebi dozvolio tako nešto. Vojnik je udario staricu. I njegovi drugovi počeli su da je udaraju nogama i rukama, i najzad su iz staričinog grudnjaka izvukli smotuljak od 3.000 nemačkih maraka. “Vidiš? Četnikinja je htela da nas povuče za nos!” Da bi je kaznili, iscepali su joj kamama svu haljinu koju je imala na sebi, sve rublje koje su zatekli u kući, svu odeću koju su našli u ormarima. Uzeli su zatim televizor i telefonski aparat, izvadili su iz frižidera hranu, razbacali je po zemlji i izgazili. Pošto su završili sa pljačkom, otišli su iz kuće, i ostavili staru ženu okrvavljenu, slomljenu od bola, bez hrane, bez svetla, bez vode, bez obuće i bez odeće.

Malo kasnije naišao je neki drugi vojnik. Potresen izgledom ove izmrcvarene žene, otišao je da nađe hleba i vode, našao je i nešto paradajza i sve to doneo sirotoj nesretnici. Na kraju joj je ostavio 100 kuna i upitao da li ima nekog od rodbine. Da, žena je imala rođake u Rijeci. Dobri vojnik telefonom je obavestio rođake Danice R.: “Živa je i čeka vas.” Kada je došla u Rijeku, srpska starica se jada što ne zna ime vojnika koji je spasao. Mladić je samo rekao da je Istrijanin iz Buzeta.

Ova druga priča je o Mileni S., ženi od 29 godina. Hrvatska vojska je već počela da se širi po Krajini i već je došlo do opšteg bežanja stanovništva. Milenina majka trkom se uputila kući, sa njive, da bi pustila stoku iz štale, zgrabila nekoliko stvari pa i sama pobegla. Milena, manje užurbana, išla je za njom na većoj udaljenosti. Kada je stigla u selo, Kijanje Gornje, jedno od tolikih raštrkanih sela Like, nije zatekla više nikoga. I njena majka je bila nestala i njena kuća bila je prazna. Šta da radi?

Svuda okolo odjekivale su eksplozije granata i rafali iz automatskog oružja. Milena je odlučila da se zatvori u kuću i čeka. Napustila je kuću kada je pala noć i lutala je nekoliko dana po šumama.

Jednog dana čula je kako je neko doziva: “Ej, mala!” Žena se okrenula. Iz jednog automobila, u kojem su bila četiri čoveka u maskirnim uniformama i sa crnim maramama vezanim oko glave, iznenada je ispaljen rafal. Četiri metka pogodila su devojku koja je pala u jarak nedaleko od puta. Auto sa vojnicima se udaljio, devojka je ostala da leži u jarku, celu noć. Od četiri rane, dve su bile teške.Našli su je drugi hrvatski vojnici koji su prolazili tuda sledećeg jutra. Podigli su je, konstatovali da još diše i odneli je u bolnicu u Gospiću. Iz Gospića su je prebacili u riječku bolnicu, gde rane polako zarastaju.

PORUKE SMRTI

PREOSTALIM SRBIMA Đakomo Skoti, 30. avgusta, beleži i “poslednju pričicu”: - Nju sam međutim pročitao u jednom hrvatskom istarskom listu. U jedno srpsko selo, koje je ostalo skoro potpuno pusto, dovučena je i izložena na trgu lešina jedne od hiljada uginulih krava posle bekstva vlasnika. Oni koji su organizovali ritual izlaganja prethodno su kravi odsekli vime, iskopali joj oči, rasporili telo celom dužinom. Hteli su tako da ostave poruku. Da li treba objašnjavati kome je bila namenjena? Onom malom broju Srba koji su ostali u selu.

Specijalci pljačkaju i pale

31. avgust

hr4KAO što je uobičajeno, jedine istine o onome što se dešava u bivšoj Jugoslaviji dolaze od posmatrača OUN sa terena. Predstavnik svetske organizacije u Zagrebu, Kris Ganes, saopštio je danas da sa teritorije sektora jug i sever Krajine, koja je već više od 20 dana pod punom kontrolom vojnih i civilnih vlasti Hrvatske, “i dalje stižu vesti o novom pljačkanju i paljevini kuća koje vrši hrvatska vojska”. Takođe i dalje se nailazi na leševe ubijenih osoba. Izveštaji posmatračkih ekipa OUN, osim toga, pominju pretnje svakodnevno upućivane Srbima koji su ostali u zapadnoj Slavoniji da bi i njih primorali da odu, a ostalo ih je malo više od 2.000. U Kninskoj Krajini i Glini, međutim, od 250.000 Srba, ostalo ih je manje od 1.000, a i njih poslednjih dana primoravaju da se isele. U Rijeku je stiglo desetak staraca, na dalmatinsko ostrvo Obonjan prognano ih je 89, drugi su razbacani po raznim mestima Hrvatske. “Uprkos opomenama upućenim hrvatskim vlastima - rekao je Ganes - one još nisu naredile da ove akcije prestanu. Prema nekim izvorima, otkrivena je jedna masovna grobnica kod Petrinje.

Čitam dokument koji je sastavila misija Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava, a koji se odnosi na Krajinu.

Informacije koje je prikupila misija, koju čine Dardan Gaši, Viljem Hejden, Petra Klajn, Petar Mrkalj (Hrvat) i Bjorn Engesland - pokazuju da su u Krajini uveliko bila povređena ljudska prava i međunarodni zakoni, čak iako su hrvatske vlasti praktično sprečile članove misije da izađu izvan Knina, obrazlažući ovo ograničenje kretanja nemogućnošću da garantuju sigurnost. U izveštaju se čita da “hrvatske vlasti nisu uspele da objasne na ubedljiv način pljačkanje i spaljivanje kuća, ubijanje civila i sudbinu nestalih”. I dalje: “Raspolažemo neposrednim dokazima o sistematskim paljevinama i pljačkanju stambenih kuća, javnih zgrada i privatnih preduzeća od strane hrvatske vojske, civilne policije i specijalnih policijskih jedinica, koje su izvršene posle prvih 30 sati operacije ‘Oluja’.”

Sama misija IHF bila je svedok zločina koje su počinile specijalne “grupe palikuća” i opisuje nekoliko događaja.

“Vojnici jedne specijalne grupe, opremljeni protivtenkovskim oružjem i bacačima plamena, usmerili su ovo oružje na kuće za stanovanje u sektoru Bulajuša, između Drniša i Knina (neposredno zaleđe Dalmacije).”

“Na teritoriji koja okružuje Kistanje, lica u civilnoj odeći, koja su se predstavila kao državni službenici, gađali su stambene kuće koje su, odmah posle njihove akcije, bile viđene obavijene plamenom.”

“Ova misija UHF posetila je 17. avgusta Kistanje i videla grupu od četiri vojnika kako ulazi u kuće i kako se kreće oko zgrada u glavnim ulicama naselja. Dok je misija još bila prisutna u mestu, stubovi dima počeli su da se dižu iz zgrada na glavnom putu koji vodi u Knin.”

“Na jugu gradića Drniša, u pravcu Knina i u neposrednoj okolini Knina, stotine zgrada su opljačkane i zapaljene.

Varošica Kistanje, koja je imala oko 2.000 stanovnika, na kraju je potpuno opljačkana i spaljena.

Mesto Srb izgleda potpuno spaljeno. Gradić Donji Lapac je razoren 70 odsto. Mesta Siverić, Kosovo, Vrbnik, Radučić, Krička, Ivoševići i Žagrović ozbiljno su oštećena. Mnoga od ovih sela nemaju više ni table sa svojim imenima, uklonili su ih hrvatski vojnici. Prolazeći ovim krajevima, članovi misije su videli veliki broj kuća u poslednoj fazi dogorevanja.

Kada je nastupilo veče, 18. avgusta, dok su se prebacivali iz Knina u Drniš, članovi ove misije zaustavili su se i fotografisali jednu uništenu zgradu koju nisu videli da gori kada su pored nje prošli ujutro istog dana. Misija se vratila na isti deo puta u sumrak 19. avgusta i fotografisala druge kuće dok su dogorevali njihovi ostaci. Ove kuće nisu viđene da gore toga dana, u rano jutro, kada je misija prvi put prošla tim krajem”.

“Članovi misije videli su i kuće na kojima je bilo napisano ‘Hrvatska kuća’ i ‘Ne diraj, ovo je hrvatska kuća’, a takođe i kuće iznad čijih vrata ili sa prozora su se vijorile hrvatske zastave.”

Izveštaj se kasnije zadržava na situaciji u bivšem “glavnom gradu” Krajine: hrvatska bombardovanja poštedela su centar Knina ali, kružeći po gradu autom i pešice, članovi misije “konstatovali su da su i kuće, koje je artiljerija poštedela, sistematski i potpuno opljačkane. Najveća šteta učinjena je pljačkanjem”. Uz to: komisija vojnih posmatrača OUN konstatovala je u Kninu da je 21 zgrada teško oštećena, a 23 druge pretrpele su manja oštećenja od bombardovanja topovima hrvatske vojske na početku operacije, dok su druge 24 teško oštećene, a 23 su pretrpele manja oštećenja od požara podmetnutih posle osvajanja.

Postoje brojne informacije objavljene od strane vlasti iz Zagreba koje se odnose na civile zatečene u Kninu posle prvih 30 sati Operacije “Oluja”, ali sve su međusobno kontradiktorne. Pošto je ovo konstatovao, izveštaj misije IHF tvrdi da su njegovi članovi imali priliku da razgovaraju sa raznim osobama koje su se zatekle u gradu za vreme ulaska hrvatske vojske u njega, posle bombardovanja topovima. “Zadržavajući se na ovim razgovorima, izgleda da su pljačku u prvom talasu izvršila odeljenja Četvrte i Sedme brigade HV koja su prva ušla u grad”. Sa svoje strane, predstavnik OUN u Zagrebu izjavljuje da su “pljačkanja u drugom talasu izvršena od strane policije i specijalnih policijskih jedinica”. “Članovi misije IHF imali su više puta priliku da vide grupe vojnika kako voze automobile bez tablica, pretrpane robom opljačkanom po kućama i prodavnicama.”

Na lokalitetu Ivoševići, članovi misije pronašli su dve naprave “ma-23”, nagazne mine koje su korišćene i za razaranje kuća i puteva. Nekoliko minuta posle ovog pronalaženja, četiri policajca iz specijalnih jedinica, koji su izbili iza jedne kuće, pojavili su se na ulici i uputili trkom ka mestu gde su stajali članovi misije IHF. U jednom trenutku podelili su se na dve grupe i uperili oružje, spremni da otvore vatru. Odustali su kada su se uverili da članovi misije nisu bili srpski civili. Pošto su ih podvrgli brzom saslušavanju, “pozvali” su ih da napuste zonu kojom još “haraju srpski teroristi”, kako su rekli, i koja je zbog toga nesigurna. “Skoro sve kuće na tom lokalitetu koje su videli članovi misije bile su u različitom stepenu oštećene požarima i pljačkom.”

NE ŽELE DA LIČE NA SRBE

U Kistanjama su članovi misije Međunarodne helsinške federacije konstatovali da je jedina zgrada koja je ostala netaknuta, pravoslavna crkva. Kada su upitali pukovnika hrvatske vojske zaduženog za informisanje kako to da crkve nisu bile porušene, odgovorio je: “Ne želimo da ličimo na Srbe”. Ovaj odgovor je veoma zanimljiv, naročito zato što hrvatske vlasti tvrde da su pljačke i paljevine delo pojedinih hrvatskih civila obuzetih osvetničkim osećanjima i da je vlastima teško da spreče ovaj izliv emocija. Ako hrvatski civili ruše srpske kuće, zašto nisu porušili sve pravoslavne crkve? I ako su hrvatske vlasti uspele da zaštite sve pravoslavne crkve, izbegavajući njihovo rušenje, zašto ne uspevaju da zaštite srpske kuće?”

Lov bez milosti na civile

hr531. avgust

Čitam dokument koji je sastavila misija Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava, posle razgovora koje je imala sa predstavnicima 710 srpskih civila iz Knina i okoline, koji su se sklonili u kasarnu plavih šlemova, saznalo se da skoro svi nameravaju da odu iz Hrvatske jer “ne veruju da bi, kada bi se vratili u svoje kuće, bili zaštićeni od hrvatske vojske ili policije, plaše se da bi im bili ugroženi životi ako ostanu u Hrvatskoj”.

“U razgovoru sa njihovim predstavnicima, Brankom Pupovcem, Dušanom Čolakom i Sandrom Oliverić, doznali smo da su mnogi razmatrali mogućnost da ostanu u Hrvatskoj (to je razlog što nisu izbegli iz Krajine pred hrvatskom vojskom, nego su samo potražili utočište i dobili ga, u kasarni OUN), ali pošto su neki od njih napustili sabirni logor i videli pljačke, požare i razaranja, kojima su bile izložene njihove kuće i kada su saopštili drugima koji su se sklonili u kasarnu šta su videli, većina izbeglih odlučila se da ode iz ove zemlje. Mnogi od izbeglica sa kojima smo razgovarali plašili su se da nam daju podatke o sebi. Od preko 700 izbeglica, samo njih šestoro osetili su se dovoljno zaštićeni da nam ispričaju šta im se dogodilo.”

Izveštaj zbog toga spaja kazivanja ovih šest osoba, ali podvlači: “Pretpostavljamo da ima veoma mnogo takvih slučajeva.”

Prvu priču je ispričao Vineto Dragičević. Grupa od 20 srpskih civila putovala je 5. avgusta kamionom u pravcu logora plavih šlemova. Kada su se približili selu Kovačići, primetili su grupu hrvatskih vojnika koji su smesta otvorili vatru na vozilo i ubili tri osobe, ranivši druge tri koje su ostale napuštene na putu, bez pomoći. Jednoj starijoj ženi, Mari Dragičević, čiji muž je ubijen iz zasede, otkinuli su nekoliko prstiju desne ruke. U ruku joj je pucao, iz pištolja, sa male udaljenosti, jedan hrvatski vojnik. Zatim su ostali preživeli civili odvedeni kao zarobljenici. Vineto Dragičević uspeo je da pobegne i preda se plavim šlemovima. U poimeničnom spisku ubijenih, ranjenih ili zarobljenih, koji je hrvatska vojska predala posmatračima OUN, nema imena ubijenih, ranjenih ili uhvaćenih kod Kovačića.

Druga priča. Nenad Duković, njegova žena Nedjeljka, njihovo novorođenče od samo 45 dana i Nedjeljkin brat, Dragan Mirković, nalazili su se u svojoj kući kada je počela kanonada hrvatske artiljerije u zoru 5. avgusta, malo pre 5 sati. Kada je nastupilo veče, za vreme pauze u bombardovanju, izašli su iz kuće da bi našli neko bolje sklonište. Dok su bežali, auto se blokirao zbog kvara, usred jedne ulice u Kninu. Pošto su napustili auto, potražili su utočište u podrumu velike stambene zgrade u centru grada. U zoru 6. avgusta, po završetku poslednjeg teškog bombardovanja, začuli su glasove hrvatskih vojnika koji su se kretali ulicama grada ispaljujući nasumice rafale u raznim pravcima. Vojnici su prodrli i u zgradu u koju su se sklonili članovi omanje porodice Duković, pronašli ih i smesta naredili dvojici muškaraca, Nenadu i Draganu, da pođu sa njima. Žena sa novorođenčetom odvedena je, međutim, u logor plavih šlemova. Uprkos svim traganjima, Nedjeljka (ona je izvor ove priče) nije više uspela da dođe do vesti o mužu i bratu. Nestali su kao da ih nije ni bilo. Njihovih imena nema u spiskovima koje su hrvatske vlasti dostavile predstavnicima OUN i međunarodnog Crvenog krsta.

Treća priča. Trinaest osoba putovalo je prikolicom koju je vukao poljoprivredni traktor, kada ih je u blizini Vrbnika, 5. avgusta, oko 10.00 ujutro, zaustavila jedna patrola hrvatske vojske. Jednoj mladoj ženi i njenom momku u vojničkoj uniformi, ali nenaoružanom, Živku Stojakovu, vojnici su naredili da siđu sa prikolice. Čim su njih dvoje stali na zemlju, jedan hrvatski vojnik je bez ijedne reči uperio automatsku pušku Ak-47 na Stojakova i ispalio jedan rafal. Ubio ga je presekavši ga u visini grudi. Devojku, međutim, koja je primorana da se skine, silovali su na smenu svi vojnici patrole, u prisustvu drugih civila koji su ostali u kolima. Kada su svi zadovoljili svoje seksualne nagone, nasilnici su krenuli da likvidiraju i devojku. Na sreću, spasena je dolaskom veće grupe vojnika jednog odeljenja iz Varaždina. Oni su je odveli posle nekoliko sati pred logor plavih šlemova i tu je ostavili. Devojka, koja je prijavila događaj misiji Međunarodne federacije iz Helsinkija, nije znala da kaže šta je bilo sa ostalih 11 civila. U logor OUN u Knin nisu nikada stigli.

Četvrta priča. Ratomira Tatomira iz Knina, godište 1943, i Dragoljuba Čupavića iz Otona, godište 1967, uhvatili su hrvatski vojnici, ali njihova imena ne pojavljuju se ni u jednom zvaničnom spisku zarobljenika. Osoba koja je ispričala o njihovom hvatanju međunarodnoj komisiji tvrdi da je videla i više od 20 leševa civila - muškaraca, žena i dece - u blizini kuće koja nosi broj 1 u Ulici kralja Petra u Kninu.

Peta priča. Nikola Bjelov, koji se sklonio u kasarnu plavih šlemova u Kninu, vratio se u svoj stan u gradu sa namerom da tu ostane, pod hrvatskim vlastima. Bio je 7. avgust. U svom stanu zatekao je četiri vojnika hrvatske vojske koji su ga napali i izudarali nanevši mu niz ozleda, izbacivši ga posle toga iz stana. Nije mu ostalo ništa drugo nego da se vrati u logor OUN, gde se i sada nalazi.

Šesta priča. Jedna starija žena vratila se u svoj stan u Kninu da uzme dragocenu cevčicu potrebnu onima koji zbog traheotomije imaju otvor na dušniku, a kojom se služio njen muž. Ona i muž su inače našli utočište u logoru OUN. Zatekla je stan opljačkan i polurazrušen. Vratila se u logor praznih ruku ali, na sreću, nepovređena. U stanu je bila zatekla nekoliko hrvatskih vojnika, koji su, pošto više nisu imali šta da opljačkaju, pretresli ženu i uzeli joj poslednji novac koji je imala: 100 nemačkih maraka. Jedan vojnik joj je rekao: “Nisu vam više potrebne marke, možete se poslužiti kunama.”

U izveštaju misije IHF stoji i izjava vojnog posmatrača, pukovnika Štajnera Hjertnesa, da je dva dana posle prestanka topovskih bombardovanja Knina mogla da se čuje neprekidna pucnjava iz individualnog oružja po gradskim ulicama i kućama i u okolnim zonama; nije se radilo o borbama niti o pucnjima zbog slavlja, nego o pravim akcijama čišćenja jedne gradske četvrti za drugom, kuće za kućom: o lovu bez milosti na stanovnike koji nisu uspeli da umaknu. Drugi oficir je takođe izjavio da je naišao na jednog vojnika hrvatske vojske koji je govorio perfektno engleski sa američkim akcentom; rekao je za sebe da je plaćenik na čelu jedne grupe naoružanih specijalaca za likvidaciju “četnika”. I dalje, prema izjavi pukovnika Hjertnesa, plaćenik mu je pokazao leš čoveka koga je on ubio samo jednim metkom u potiljak, pošto se taj čovek već bio predao.

PRETNjE KLANjEM

Tih dana pojavljuje se letak, koji je potpisala tobožnja “Istarska crna ruka”, zvana “Učka”, sledeće sadržine: “Savetujemo svim Srbima, iliti ‘četnicima’, da što pre napuste istarsku teritoriju. Ako to ne učinite, bićete likvidirani na brutalan način. Vaše kuće biće spaljene, a vaše žene silovane, jer nisu ništa drugo do četničke kurve. Pratimo u stopu vaše kretanje, znamo sve o vama. Vratili smo se sa fronta da bismo vas zaklali. Zbog toga vas pozivam da napustite našu hrvatsku Istru do 30. avgusta 1995. Podsećamo vas da će vas ‘crna istarska ruka’ svuda dostići. Da vam jebem srpsku majku.”

Programirani genocid

hr611. septembar

UOBIČAJENA dnevna konferencija za novinare predstavnika plavih šlemova u Zagrebu, Krisa Ganesa: vojnici OUN napuštaju Hrvatsku (do sada ih je otišlo 1.400); u bivšoj Krajini i dalje se pojavljuju novi leševi civila, skoro svi su stariji ljudi; nastavljaju se i požari. U Kostajnici su međunarodni posmatrači registrovali razaranje drugih pet kuća novih požara je bilo takođe u Ličkom Petrovom Selu i u drugim mestima bivšeg “Sektora Sever”. Prema procenama Krisa Ganesa, poslednjih dana u Krajini su podmetnuti požari u oko hiljadu kuća.

Predsednik karlovačke oblasti, Josip Jakovčić, izjavio je da je 52 odsto teritorije kojom on upravlja bilo izloženo pljački i razaranju. Kuća u kojima se može stanovati ima još u Slunju i Plaškom, a ništa nije ostalo čitavo u opštinama Baković, Cetingrad i Saborsko: “Sve je uništeno.” Na teritoriji osam opština, koje obuhvataju i tri grada, od srpskog starosedelačkog stanovništva ostalo je jedva 280 osoba, od kojih oko 200 u Plaškom.

Ova i druga saopštenja sadržana su u jednom intervjuu koji se danas pojavio u “Novom listu” iz Rijeke. Nezavisne dnevne novine ustupile su široki prostor i lideru Srpske narodne partije u Hrvatskoj, Milanu Đukiću, rođenom u Donjem Lapcu, u Krajini.

Zato što se suprotstavio secesionistima sunarodnicima iz toga kraja, pre pet godina, Đukića je Tuđman naimenovao za ministra; posle toga vrhovnik mu je savetovao da osnuje partiju Srba vernih Hrvatskoj i nagradio osnivača ove partije imenovanjem za potpredsednika hrvatskog parlamenta. Sve ovo nije sprečilo hrvatske državne mas-medije, od TV do novina, da vode protiv potpredsednika hrvatskog parlamenta sistematsku kampanju mržnje. Zbog otpora, Đukić je odveo svoju partiju na barikade opozicije. Operacija “Oluja” teško je pogodila i njega i njegovu porodicu. Njegov otac od 75 godina i mlađi brat sa ženom i dvoje maloletne dece ulili su se u reku izbeglica i danas se nalaze u Apatinu, u Vojvodini. Ako bi i poželeli da se vrate, ne bi to mogli jer su kuću, u kojoj su živeli do 5. avgusta, zapalili oslobodioci. Kuću Milana Đukića, međutim, porušili su 1991. njegovi srpski zemljaci nepokorni vladi iz Zagreba.

Poslanik Đukić kaže: “Posle ‘Oluje’ Hrvatska je povratila deo svoje teritorije, ali to je opustošena teritorija, bez života, bez hrvatskih državljana (srpske etničke pripadnosti) koji su vekovima živeli na ovim ognjištima, koja su danas razorena.” Da li je to rezultat fatalnog spleta okolnosti ili preciznog plana? Za Đukića, ono što se dogodilo sastavni je deo programa koji je razradio hrvatski režim. Proveravajući izjave najviših hrvatskih političkih ljudi, vidi se da je hrvatski nacionalni program, kako ga oni zovu, ili program partije na vlasti, bio usmeren na konačno rešenje problema Srba u Hrvatskoj, na uklanjanje jednom zauvek Srba iz Hrvatske. Srbi su morali da budu uništeni, morali su da nestanu ili da budu svedeni na beznačajan entitet. To je bio cilj vojnih operacija ‘Munja’ i ‘Oluja’.”

Da li se nazire ili ne mogućnost povratka onih koji su otišli otuda? Da li je istina ono što kažu Tuđman i drugi hrvatski lideri da su Srbi iz Krajine otišli svojom voljom sa jasnom namerom da se više ne vrate? Đukić odgovara da srpsko stanovništvo nije želelo da napusti ognjišta predaka u Krajini, ni Hrvatsku, njihovu vekovnu domovinu. Odlazeći, skoro svi su zaključali vrata svojih kuća, svi su otvorili štale da stoka izađe napolje kako ne bi uginula. Da su odlučili da se više ne vrate, verovatno bi oni sami zapalili svoje kuće i štale, i sve uništili. “Bio sam u Baniji i na Kordunu i video napuštene traktore jer je put kojim je stanovništvo bežalo bio presečen ili im je nestalo goriva. Stvari koje su bile natovarene na ove traktore navode na pomisao da su izbeglice imale nameru da se nakratko udalje od kuće i domognu se šuma, sklanjajući se od borbi, da bi se kasnije vratili kada prestanu ratne operacije. Nosili su flaše sa uljem, vreće krompira, brašno, tiganje, kišobrane, stare pokrivače (dobre su ostavili kod kuće), dušeke, nepromočivo platno i plastične zavese. Da su mislili da odlaze zauvek, natovarili bi na prikolice i televizore, vredne stvari, neki deo nameštaja. Međutim, stvari od veće vrednosti su ostavili kod kuće, po koje im, eto, nisu dozvolili da se vrate.”

Đukić je pomenuo ono što je Tuđman tvrdio u svom govoru iz “voza slobode” za vreme putovanja od Zagreba do Splita kroz oslobođene krajeve. “Njegove reči otkrivaju da Hrvatska ne želi da se Srbi vrate. Tu i tamo biće dozvoljen povratak pojedincima, ali ništa drugo. Ostaje plan sistematskog etničkog čišćenja, kako proizlazi iz izjava drugih istaknutih ličnosti hrvatskog režima. Oni ne vode brigu o povratku srpskih izbeglica, nego o popisu stanovništva koje je ostalo u spaljenom delu Hrvatske, o ukidanju propisa ustava o zaštiti manjina, koji su uostalom već mrtva slova na papiru.”

Od početka, mišljenje je Đukića, hrvatske vlasti bile su usmerene na etničko čišćenje. U Obrovac, na primer, u prvim satima operacije “Oluja”, u zoru, u petak 4. avgusta, stigli su razni autobusi radi evakuacije stanovništva. To se ponovilo i u drugim mestima. Evakuisani, međutim, nisu ostali u Hrvatskoj, nego su bili prebačeni direktno u deo Bosne pod kontrolom Srba. U vezi sa tim Đukić kaže: “Neko je govorio o humanitarnim deportacijama stanovništva, drugi pojašnjavaju da je sve to deo sporazuma između Tuđmana i Miloševića. Ostaje činjenica da je ceo jedan narod iskorenjen protiv svoje volje!”

Intervjuisani se naročito ljuti na Tuđmana koji je pokazao, rekao je, da je sejač mržnje i lažljivac. U “govoru iz voza” tvrdio je kako su se u Krajini vodile teške borbe. “Ja ne znam sa kim se borila hrvatska vojska”, reči su Đukića, “ako se uzme u obzir da su, kako je sam Tuđman dodao u tom govoru, Srbi odmaglili, a da sa sobom nisu poneli ni svoje prljave gaće ni svoj prljavi novac. Da, tačno je, Srbi su otišli ostavljajući ne samo njihov nevažeći novac, nego i nemačke marke koje su završile u džepovima hrvatskih vojnika. Najnoviji događaji koji su se desili u Krajini pokazuju da Srbi možda nisu bili čistiji od Hrvata, ali sigurno ni prljaviji od njih. U vandalizmu i pljačkanju imovine, Hrvati nisu poštedeli čak ni srpske gaće. Govor mržnje koji je održao Tuđman od Zagreba do Splita pruža malo nade u povratak Srba na njihova ognjišta.”

ČIŠĆENjE

ZA četiri godine hrvatski vrh slagao je međunarodnu zajednicu uveravanjem kako postoji dobra volja da se pronađe političko rešenje. Ove volje nikada nije bilo, niti se ikada pomišljalo na bilo kakav ustupak Srbima u Hrvatskoj. Rezultat na kraju je sledeći: Srbi u Hrvatskoj svedeni su na dva odsto. Izvršeno je etničko čišćenje.

Vrhovnik je bio sejač zla

hr711. septembar

RIJEČKI “Novi list”, jedine u to vreme nezavisne dnevne novine, ustupio je veliki prostor lideru Srpske narodne partije u Hrvatskoj, Milanu Đukiću, koji je ispričao ono što je video prilikom nedavnog putovanja u Krajinu, isključujući oblast Like, koja mu je bila zabranjena. Tamo gde mu je bilo dozvoljeno da ide, video je “mnoge opustošene kuće i veoma malo ljudi. Veoma malo ih je ostalo, uglavnom sve stariji ljudi. Pošto su bili zatvoreni u sabirne logore radi saslušavanja, mogli su da se vrate svojim kućama, uz obavezu da se prijave policijskim stanicama radi dobijanja novih dokumenata. Međutim, kada su se pojavili na šalterima, uhapšeni su i odvedeni ne zna se gde; izgubio im se svaki trag. Kada je hrvatska vojska ušla u moj rodni gradić, Donji Lapac, bio je netaknut. Idite i vidite na šta liči sada, sa spaljenim i opustošenim kućama”.

Lapac je bio mesto sa najvišim procentom srpskog stanovništva na teritoriji Hrvatske. U godinama 1991-1995.(do početka avgusta) nijedna od hrvatskih porodica nije bila isterana odatle.

To je bio uzoran grad po međuetničkom suživotu i toleranciji. Nije bilo mržnje između suseda. Uprkos režimu koji su uveli secesionistički lideri, Hrvati su ostali. Đukić je pomenuo porodicu Miljković, Hrvate koji su posle izbora iz 1990. ušli u Opštinski savet. A onda, kada je naišla hrvatska vojska, podelili su sudbinu sa srpskim zemljacima i oni kao izbeglice. Zajedno sa Miljkovićima u izgnanstvo krenulo je i nekoliko lekara, i oni Hrvati, koji nikada nisu napustili svoje pacijente Srbe iz istog gradića.

“Izborna kampanja do koje će doći u Hrvatskoj naredne jeseni biće burna izborna kampanja u kojoj neće izostati atentati, a moglo bi da bude i mrtvih.” Rekao je to Slaven Letica, bivši Tuđmanov lični savetnik, a sada njegov kritičar, na jednom skupu “intelektualaca angažovanih u borbi za dominaciju etike nad politikom”. Letica je ubeđen da će, ako ne bude zaustavljena, Tuđmanova partija uspostaviti totalitarni sistem u zemlji zauzimajući mesto koje je imala Komunistička partija u Titovo vreme. Već sada, rekao je Letica, sistem tako funkcioniše da neko može da “dobije funkciju ministra ekonomije zato što je postao Tuđmanov prijatelj za vreme partije tenisa”. “Tuđmanova Hrvatska”, dodao je Letica, “jeste zemlja u kojoj je 50 porodica za svega nekoliko godina preuzelo kontrolu nad 80 odsto nacionalnog profita; mnogi od ovih novih milijardera stekli su novac pljačkajući državnu imovinu. Sada im je potrebna snažna vlast bez opozicije, da ne bi bili primorani da odgovaraju zbog izvršene otimačine.” Sa ovom poslednjom tvrdnjom potpuno se slaže jedan politički čovek sa levice i autor nekoliko knjiga, po imenu Miko Tripalo.

Miko Tripalo je predsednik Partije socijaldemokratske akcije Hrvatske. Dalmatinac, bio je jedan od najbližih Titovih saradnika za vreme partizanskog rata i u posleratno vreme ali, krajem 60-ih poveo je nacionalni pokret, takozvano Hrvatsko proleće, koji je posejao seme radikalnog demokratskog zaokreta u celoj Jugoslaviji (novi Ustav iz 1974), a i kasnije secesije Hrvatske i Slovenije. Godine 1990, kada su preovladali ekstremistički elementi, pokret je pao u ruke Franje Tuđmana, koji pošto je stupio u savez sa organizacijama ustaških emigranata u raznim evropskim i vanevropskim zemljama, krenuo je putem ekstremne nacionalističke desnice, dok je Miko Tripalo ostao vezan za pozicije demokratske levice.

Na današnjem susretu u Zagrebu (11. septembar 1995. godine) šezdesetdevetogodišnji Dalmatinac napravio je nekoliko osvrta koji mi izgledaju više nego zanimljivi. Počeo je time što je rekao da se Tuđman koristi vojnom operacijom, koja je dovela do ponovnog osvajanja Krajine, da bi pripisao pobedu isključivo sebi i svojoj partiji - režimu, čiji hijerarsi upotrebljavaju bez ustezanja izraze kao “vojska HDZ-a”, pretvarajući u zborove svoje partije povorke, vojne parade i druge manifestacije koje se u Hrvatskoj organizuju svakodnevno, preko mesec dana, da bi se slavila pobeda.

“Sve je delo Tuđmana i njegovog režima”, kaže Tripalo, “osim jednog jedinog izuzetka: počinjenih zločina, koji se i dalje vrše u oslobođenim krajevima posle zaključenja operacije ‘Oluja’”. Prema Tripalu, “pošto su prvi jurišni odredi vojske i policije, zajedno sa nekoliko domobranskih pukova, završili skoro bez izgreda svoje operacije, na sceni (Krajine) pojavila se treća grupa (‘oslobodilaca’) koja je dala znak za početak pljačkanja napuštenih kuća, podmećući požare po celim selima i varošicama. Ovde nije reč o ovoj ili onoj bandi pljačkaša, nego o posebno organizovanoj operaciji pljački i podmetanja požara, iza koje stoje ljudi režima i partije na vlasti. Dakle, radi se o monstruoznom planu, čije korene treba tražiti u mnogim stavovima partije na vlasti, koji se odnose na etničko čišćenje države. “Takođe je primetio da su predstavnici nekoliko stranih i domaćih humanitarnih organizacija, koji su došli u Krajinu, pošto su videli situaciju, zaključili da je za “hrvatsku policiju bilo važnije da spreči fotografisanje požara i pljački, umesto da spreči pljačkaše i palikuće da vrše svoja dela”. Miko Tripalo još više je produbio hirurški rez kada je optužio Tuđmana da je sklopio tajne sporazume sa Miloševićem na štetu Hrvatske: “Uprkos svim datim obećanjima, naš vrhovnik je objasnio ko je naredio (1993) hrvatskoj vojsci da se povuče iz severne Posavine, omogućavajući na taj način Srbima da stvore onaj koridor koji je ovih godina imao životnu važnost za njihove položaje u zapadnoj Bosni i Krajini. I dalje, da se sve više u hrvatskoj političkoj praksi, gomilaju takozvani slučajevi koji čekaju objašnjenje: od ubistva političkog lidera Ante Paradžika, do eksplozije skladišta municije na lokalitetu Duboki Jarak sa krvoprolićem koje je izazvala, i tako redom. Režim greši ako misli da su ljudi to zaboravili. Ljudi osim toga ne zaboravljaju kako je, za tri-četiri godine, mali broj porodica usko povezanih sa vrhom države i bankama uspeo da se obogati u skandaloznim razmerama. Obogatile su se na prolivenoj krvi hrvatske mladosti.”

TUĐMANOVE LAŽI

Tuđman je rekao da je “Knin uvek bio hrvatski grad” u etničkom smislu, a da su Srbi postali većina tek između dva svetska rata. Šef hrvatske države, po profesiji istoričar, nije pročitao knjigu koju je objavio Hrvatski savez, “Kninski almanah”, iz 1993. godine, u kojoj, crno na belo, stoji da su već 1857. Srbi činili većinu stanovništva. “Ta i druge Tuđmanove laži proizašle su iz mržnje i frustracije, on ne želi da Hrvatska bude država njenih građana, želi da izbriše svaki trag koji bi podsećao da je ovde živelo srpsko stanovništvo”, rekao je Đukić u “Novom listu” i dodao: “Ako se srpskom stanovništvu ne omogući da se vrati na sopstvenu zemlju, biće u pitanju genocid.”

Za Srbe nema povratka

hr927. septembar

NALAZIMO se na paradi hipokrita i fariseja. Žarko Domljan, jedan od jastrebova hrvatskog režima, potpredsednik parlamenta i visoki poglavar Tuđmanove partije, učestvuje u Strazburu na jesenjem zasedanju Skupštine Saveta Evrope. Pritešnjen prigovorima zbog radikalnog etničkog čišćenja izvršenog u Hrvatskoj na štetu srpskog stanovništva Krajine i zapadne Slavonije, branio se ponavljajući do besvesti frazu koja je u Hrvatskoj već postala slogan, pošto je “vrhovnik” prvi izgovorio: “Srbi su napustili Hrvatsku svojom slobodnom voljom, niko ih nije oterao.” Domljan je sa svoje strane još dodao: “Srpski narod izvan Srbije je glavna žrtva političke filozofije pansrpstva.” Drugi član hrvatske parlamentarne delegacije, Ivo Škrabalo, uspeo je da iscedi jednu suzu kada je rekao: “Najvećem broju nas, u Hrvatskoj, duboko je žao što su Srbi otišli iz bivše Krajine gde su živeli 300 godina, ali nisu ih oterale hrvatske vlasti, otišli su pre bilo kakvog kontakta sa hrvatskom vojskom i policijom i uprkos ponovljenim pozivima predsednika i premijera Hrvatske da ostanu u Hrvatskoj, gde su im bila garantovana građanska i sva druga prava.”

Da li je moguće nešto bezočnije, ciničnije i lažljivije od ovoga? Koja prava su bila garantovana ljudima, bilo ih je 2.000 - 3.000, koji nisu pobegli, a sačekali su dolazak hrvatske vojske? Ubijaju ih po pet-šest na dan (a svi su stariji), u kuće im podmeću požare, ko izbegne masakr, isteruju ga sa tog područja...

“OUN i dalje dobija obaveštenja o pljačkanju i paljenju kuća na bivšem Sektoru jug (Krajine) koje vrše pojedinci u uniformama hrvatske vojske.” To je danas u Zagrebu izjavio portparol mirovnih snaga, Kris Ganes. Vojnici OUN su izvestili: nekoliko hrvatskih vojnika, koji su stigli kamionom, počeli su da pljačkaju stanove u selu Končarev Kraj; duž puta između Strmice i Sepine Poljane sva sela su opljačkana i spaljena.

Nastavlja se u međuvremenu kolonizacija Krajine. Danas su 300 Hrvata, koji su isterani iz Banjaluke i Doboja, dobili kuće Srba u nekoliko sela oko Petrinje. U ovom kraju vlada haos. Vlasti su nespremne da organizuju kontraegzodus, podvukli su rukovodioci Zajednice za izbeglice Hrvatske na svojoj današnjoj skupštini u Zagrebu. I železničari se žale na nepodnošljivu situaciju koja je stvorena u železničkom saobraćaju u Krajini: nedostaju lokomotive i vagoni, na liniji od Ogulina do Knina 40 prelaza je nezaštićeno, mašinovođe ne mogu da uspostavljaju vezu sa stanicama, vozovi saobraćaju uz veliki rizik. Na području Plitvičkih jezera, nacionalnog parkaponovo otvorenog za turizam, još su zatvorene osnovna škola i ambulanta, samo je jedna prodavnica ponovo otvorila prozorske kapke...

Istraživanje koje je obavila humanitarna organizacija “Veritas” ustanovilo je da se u civilnim i vojnim zatvorima Hrvatske nalazi 880 Srba iz Krajine, praktično svi oni od 18 do 60 godina koji su uhvaćeni u civilnoj ili vojnoj odeći za vreme operacije “Oluja”. Drugih 3.000-4.000 civila, svi iznad 60 godina, zatvoreni su u sabirnim logorima. Prvi su podvrgnuti inkvizitorskom postupku uz optužbu da su počinili ratne zločine, drugi su rasuti od Kutine do Šibenika bez ikakve perspektive da će skoro izaći iz logora. Sasvim mali broj onih koji su ostali na teritoriji Krajine su bolesni ili nesposobni da se staraju o svojim najnužnijim potrebama, ostali su bez ikoga svoga, bez imovine, bez sredstava za život, lišeni ličnih dokumenata i žive u stalnom strahu da će biti poubijani.

Još jedan dokumenat: Petar Mrkalj, angažovan u ime hrvatskih pacifista u Helsinškom odboru za ljudska prava, izjavio je pre tri dana u Zagrebu: “Sve mere i postupci hrvatskih vlasti pokazuju da za Srbe, osim minimalnih izuzetaka, nema povratka u Hrvatsku. Oni su izgnani upravo radi čišćenja Hrvatske od njihovog prisustva, da bi se radikalno rešilo vekovno pitanje Srba u Hrvatskoj. Kuće koje su Srbi napustili na novooslobođenim teritorijama spaljuju se pošto su opljačkane i niko ne sprečava ove zločine. Sve ovo deo je jednog plana.”

U oslobođenim selima, a Mrkalj je tome svedok, pošto je poslednjih dana više puta posetio Krajinu - “kamioni bez registracija i tablica odlaze i dolaze, odnoseći sve ono što se još može opljačkati, pokrasti i natovariti.”

Onom malom broju Srba koji su ostali, uzimaju stoku, električne generatore koji su ih snabdevali električnom energijom, traktore, sve. A njihova prava? Ne postoje: bilo koji delinkvent, u uniformi ili ne, može da ih ubije kao pse. Selo Sjeničak, u blizini Karlovca, imalo je oko 800 kuća u trenutku oslobađanja. Već dva meseca, svakog dana, po nekoliko njih izgori u požaru, za koji dan neće ostati nijedna. Nekoliko policajaca je priznalo da nije u pitanju plata, smesta bi skinuli uniformu, stid ih je. Niko od njih ne uspeva da zaustavi palikuće, boje se osvete.

U srpskim kućama koje još nisu uništene, smestili su se Hrvati proterani iz Bosne i Srbije. Novo stanovništvo već je potpuno zauzelo varošice Vrginmost, Vojnić, Kmjak, Tušilović i druge; novim kolonistima kuće se ustupaju na 10 godina posle čega će moći da ih otkupe. Ako tako stoje stvari, pita se Mrkalj, jasno je šta se misli o pravim vlasnicima Srbima koji su prognani ili pobegli. Ako neko i uspe da se vrati, gde će da stanuje? Ne treba se čuditi, dakle - zaključuje Mrkalj - što su i one srpske porodice koje su imale nameru da se vrate u svoje kuće pošto su izbegle opasnost od borbi za vreme “Oluje”, a izgleda da prvi spiskovi kandidata za povratak sadrže više od 10.000 imena, morale da odustanu. A to je bio i ostao cilj koji je Tuđman hteo da postigne, jer ih više ne želi. Kaže Mrkalj: “Ja ne radim ništa drugo nego samo pišem pisma Tuđmanu, vladi i drugim hrvatskim vlastima, ali ne dobijam odgovor.”

U Strazbur, umesto Domljana i Škrabala, trebalo je da pošalju ovog pravednog a nemoćnog čoveka. Ali i bez njega, i uprkos Domljanu i Škrabalu, parlament Saveta Evrope je i ovako zauzeo pravedan stav. U završnom dokumentu o stanju u bivšoj Jugoslaviji zahteva se od hrvatske vlade da “poštuje sporazum postignut sa OUN 6. avgusta, time što će davati obaveštenja i prihvatiti prisustvo stranih posmatrača i garantovati elementarna prava onima koji žive na njenoj teritoriji”. Zahteva se, pored tog, da “u što kraćem mogućem roku budu preduzete mere koje će omogućiti povratak lica koja su postala izbeglice zbog operacije ‘Oluja’ i da se poštuje puno ostvarenje njihovog prava na imovinu”.

Najveći promašaj

AKADEMIK Stanko Lasić, jedan od najznačajnijih hrvatskih intelektualaca prošlog veka, u svojoj autobiografskoj ispovesti povodom “Oluje”, piše: “Ja sam - za razliku od svog naroda, u njegovoj golemoj, pregolemoj većini, za razliku od meni bližih i dragih osoba - odmah procijenio ‘Oluju’ kao najveći hrvatski promašaj, a ne kao veličanstven događaj odnosno kao ‘nešto najveličanstvenije što je imao domovinski rat’, kako je o tome govorio Zvonimir Červenko, načelnik Glavnog stožera Hrvatske u vrijeme operacije `Oluja`.”

hr10Autor

Đakomo Skoti, autor knjige “Hrvatska operacija Oluja - `oslobođenje` Krajine i etničko čišćenje Srba”, na osnovu koje je nastao ovaj feljton, jeste pesnik, pripovedač, basnopisac, esejist, istoričar, književni prevodilac i novinar. Rođen je u Savijanu, blizu Napulja, u Italiji, 1928. godine. Živi i radi u Hrvatskoj (Pula, Rijeka) od 1947. godine. Plod njegovog kreativnog rada su više desetina knjiga. Dobitnik je mnogobrojnih nacionalnih i međunarodnih nagrada i visokih odlikovanja.

Izvor:"Novosti"