O jeziku Ćirila i Metodija

    o jeziku irila i metodija

    Ogromne zasluge Slovenskih Apostola pred slovenskim svetom poznate su svakom. Oni su dali Slovenima prevod Svetog Pisma na njihov jezik, stvorili slovensku nacionalnu crkvu, sastavili prvu slovensku azbuku te su ovim udarili temelj slovenskoj nacionalnoj kulturi, stvorili prvi slovenski jezik koji je služio kao organ kulture čitavom nizu slovenskih naroda. Oni su prvi proglasili pravo slovenskih naroda da žive svojim samostalnim duhovnim životom; njihova je ideja bila,—duboko-hrišćanska u svojoj osnovi,—da su svi narodi podjednaki pred Bogom: kada ih na putu u Rim, u Mlecima, napadoše pretstavnici doktrine da se Bog može slaviti samo na tri jezika, — sv. Ćiril im odgovori: ''Zar ne pada kiša od Boga na sve podjednako? Zar ne sija sunce takođe na sve? Zar ne udišemo svi podjednako vazduh? Zar vas nije sramota samo tri jezika priznavati, a da svi ostali narodi budu slepi i gluvi?''...

    Kulturni rad Slovenskih Apostola bio je jedan od najomiljenijih temata za naučnike od prvog momenta, kada je nikla nauka slovenske filologije, — nauka o Slovenima.

    Čitaoci Brastva imali su prilike da se upoznaju sa tim radom Ćirila i Metodija, zahvaljujući lepom članku pokojnog V. Jagića, najvećeg slaviste našega doba.

    U ovome svom članku hoću da se malo duže zadržim na jednoj tački kulturnog rada Sv. Ćirila i Metodija, naime na njihovom književnom jeziku. Svaki se književni jezik stvara na osnovu kakvog narodnog dialekta te se zatim postupno širi na terenu manje-više srodnih dialekata. Ujedinjenje različnih delova jednog istog naroda vrši se silom političkih prilika, ali takvo ujedinjenje ne može biti čvrsto, ne može biti dugog veka, ako nema kulturnih faktora koji ujedinjuju narod u jednu kulturnu celinu. Ovi su kulturni faktori — na prvome mestu zajednički književni jezik pa onda i zajednička književnost, zajednička umetnost, zajednički pravni odnosi i t.d. Književni jezik uvek pretstavlja unekoliko veštačku obradu narodnog jezika: glasovi su mu i oblici isti, kao što su u narodnom dialektu, ali je sintaksa mnogo komplikovanija, jer književni jezik mora da služi izražavanju komplikovanijih misli; a i u rečnik književnog jezika ulazi više reči za apstraktne pojmove, kojih reči nema u narodnom dialektu. Ove su reči delimice stvorene iz narodne jezičke građe, delimice pak pozajmljene iz tuđih jezika.

    Tako je stvoren i staroslovenski jezik kojim su se poslužili Slovenski Apostoli za svoj prevod Sv. Pisma. Upravo je taj književni jezik stvoren u samom procesu prevoda. Prevodilo se sa grčkog te nije nikakvo čudo što su u književni jezik ušle mnoge grčke reči, naročito za izražavanje novih pojmova, vezanih sa hrišćanstvom, za koje pojmove nije bilo domaćih izraza u narodnom slovenskom dialektu Ćirila i Metodija: angelъ, (anđeo), ierei (sveštenik), diяvolъ (đavo) i t.d. Tako isto prirodno je da se pod uticajem grčkog teksta sa kojega se prevodilo javilo više sintaktičkih obrta koji po svojoj prirodi nisu slovenski, nego grčki.

    Da se književni jezik Ć. i M. izrađivao u nekoliko pod uticajem grčkog jezika, odmah pada u oči svakome koji se upoznao sa njegovim najstarijim spomenicima. Ali se javlja pitanje, koji narodni slovenski dialekat leži u osnovi tog jezika.

    Ovo pitanje ima dugu istoriju u našoj nauci; skoro do kraja prošlog veka ono je bilo sporno; dve naučne teorije borile su se odavna te su naučnici bili podeljeni u dva logora: po mišljenju jednih Ć. i M. obradili su narodni dialekat panonskih Slovena, drugi su pak tvrdili da u osnovi književnog jezika Svv. Braće leži dialekat njihovog zavičaja,—okoline Soluna.

    U staroj su Panoniji druge polovine IX. v. živeli preci Slovenaca; prema tome panonska teorija jeste teorija o slovenačkom poreklu književnog jezika Slovenskih Apostola. Ona druga teorija poznata je u nauci pod nazivom makedonske teorije.

    Sada se naučni spor o poreklu staroslovenskog jezika Ćirila i Metodija može smatrati kao definitivno rešen i to u korist makedonske teorije.

    Može se navesti mnogo što-šta u prilog te teorije, ali su ovi glavni dokazi da je ona tačna. Poznato je iz starih biografija Slovenskih Apostola, koje su do nas došle a čija je istoriska vrednost potvrđena mnogim naučnim istraživanjima, — poznato je da su Braća počela sa prevodom Svetog Pisma još pre nego što su pošla za Moravsku, još u Carigradu, kada još nisu imala pojma o jeziku panonskih Slovena. Ne može biti sumnje da je taj prevod namenjen južnim Slovenima koji su se nalazili u okviru političkog i kulturnog uticaja Vizantije, a da je silom istoriskih prilika poslužio za svrhu organizacije nacionalne slovenske crkve u Moravskoj kuda su Braća bila određena sa crkvenom misijom od strane vizantijskog cara Mihaila III., i to na poziv Moravskog kneza Rastislava.

    Zatim ne bi imalo smisla da se Sveto Pismo prevodi na jezik panonskih Slovena za moravske Slovene, to jest za Slovene čiji su potomci savremeni Česi (Čeho-Moravci). Pa treba naglasiti i to da su Braća došla u Panoniju tek posle trogodišnjeg rada u Moravskoj a pre toga nisu nikako mogla da se upoznaju sa jezikom panonskih Slovena. Kako su onda Braća mogla u Moravskoj prevoditi na jezik panonskih Slovena?

    Ovu neodoljivu logičku teškoću poneki su naučnici pokušali savladati pomoću istoriske hipoteze da je u drugoj polovini IX. veka naselje stare Moravske bilo u jezičkome pogledu isto što i naselje Panonije, t.j. da su u Moravskoj u ono doba živeli preci današnjih Slovenaca. Ali ova hipoteza propala je u nauci, jer je potpuno neosnovana i proizvoljna: istorija ne zna ništa za kakvu obimnu promenu naselja na terenu stare Moravske.

    Na kraju krajeva sve ovakve pretpostavke ne pomažu ništa. Sv. Ć. i M. ne bi mogli prevoditi na kakav drugi narodni slovenski dialekat do na onaj koji im je bio dobro poznat, jer stvaranje književnog jezika nije tako laka stvar a da se operiše sa malo poznatim jezikom. To je prvo. A drugo, i toje glavno: osnovne glasovne osobine staroslovenskog jezika Solunske Braće, kako se one ogledaju u njihovoj azbuci i u najstarijim očuvanim prepisima sa njihovih prevoda, nimalo se ne poklapaju niti sa glavnim osobinama čehomoravskog jezika niti sa osobinama slovenačkog. Naprimer, u češkom (čehomoravskom) srpskom ć, đ (noć, međa) odgovaraju s, z (noc, meze), u slovenačkom — č, j (noč, meja), dok u jeziku Slovenskih Apostola nalazimo u takvim slučajevima suglasničke grupe št, žd (noštь, mežda).

    Zaštitnike panonske teorije zavela je leksička strana staroslovenskog jezika: oni su našli u najstarijim spomenicima ovog jezika dosta reči zapadne boje. To su sa jedne strane reči neslovenskog porekla koje su pozajmljene iz latinskog ili nemačkog jezika, odnosno smatrale su se kao pozajmljene iz tih jezika. Takve su reči missa, poganъ, oltarь, komka, ocьta (sirće — lat. acetum), postъ (iz nemačkog), popъ. Sa druge pak strane, to su slovenske reči koje se upotrebljavaju obično u zapadnoslovenskim krajevima, kao što su rhsnota (istina, — sada u slovenačkome), godina u značenju našeg čas (u češkome), bratrъ, = bratъ (u češkome), lokva, otokъ i t.d. Potpuno je jasno da ove leksičke crte jezika Ćirila i Metodija ne vrede mnogo za određivanje njegovog porekla. Pre svega leksičke crte nisu glavno u jeziku; u svaki jezik ulaze pojedine reči iz susednih dialekata, a i iz tuđih jezika; tako u srpskome imamo puno reči turskog porekla, a i reči grčkih, latinskih, nemačkih, francuskih, talianskih, mađarskih. Staroslovenski u svojoj osnovi nije nikako čehomoravski, ali pošto su Slovenski Apostoli radili na čeho-moravskom terenu, a i pomoću učenika čehomoravskog porekla, u njihov prevod neminovno su morale ući reči koje su se upotrebljavale na tom terenu te su mu dale u nekoliko zapadnu boju.

    U isto vreme treba biti vrlo oprezan sa određivanjem ovih leksičkih ''panonizama'' ili bolje reći ''moravizama.'' Mnoge takve reči koje su se smatrale još u drugoj polovini prošlog veka kao ''panonizmi'' ili ''moravizmi'' za savremenu nauku nisu više takvi.

    Evo u čemu je stvar: panonske reči latinskog porekla prvo su ušle u grčki jezik pa onda dospele iz grčkog u staroslovenski jezik Ćirila i Metodija. Tako oltarь, missa, poganъ i ako su u svojoj osnovi latinske reči, imaju grčko poreklo, jer i u grčkome nalazimo altarin, missa,

    paganoV. Tako isto za reč popъ mislili su da je nemačkog porekla, međutim ta reč postoji i u grčkome u obliku papas.

    Poneke reči slovenskog porekla na koje su se zaštitnici panonske teorije pozivali, kao na reči zapadnoslovenskog porekla koje su mogle ući u slovenski prevod samo u Moravskoj ili u staroj Panoniji, u stvari postoje i u južnoslovenskim dialektima. Tako naprimer, reč ocьtъ za sirće još se i sada upotrebljava u Skopskoj Crnoj Gori a i u drugim našim Jugozapadnim krajevima; reč lokva postoji i u srpskim dialektima, reč otok — u našim zapadnim krajevima, reč komka (komkati) u Makedoniji. Na taj način, čak i leksička strana jezika Slovenskih Apostola ne može pružiti dokaza u prilog panonske teorije. Sa druge strane, poneke pozajmljene reči grčkog porekla u slovenskom prevodu Jevanđelja pokazuju da se prevodilo na južnoslovenski dialekat koji se nalazio u neposrednom dodiru sa grčkim narodnim jezikom, a to je moglo biti u zavičaju Solunske braće, — poznato je da je okolina Soluna bila slovenska, — a ne u Moravskoj, niti u staroj Panoniji. Zaista, u slovenskom prevodu nalazimo sØbota sa nosnim vokalom, koji odgovara narodnom grčkom sambaton, a ne književnom grčkou sabbaton (sъmbota u savremenim makedonskim dialektima) ili staroslovensko krevato odgovara dobro grčkom narodnom krebbata koje se ogleda i u srpskom krevet, a ne grčkom književnim krabbatoV i t. d. Ove su i ovakve reči dospele iz grčkog narodnog jezika u onaj slovenski dialekat okoline Soluna koji su dobro poznavali Slovenski Apostoli te su oni na taj dialekat, očigledno, prevodili Sv. Pismo.

    Književni jezik Ćirila i Metodija izrađen je dakle na osnovi jednog južnoslovenskog dialekta druge polovine IX. veka . Zato ga mnogi naučnici nazivaju ''staroslovenski jezik'' imajući na umu njegovu osnovu — staroslovenski dialekat okoline Soluna.

    Treba odmah naglasiti da bi bilo pogrešno izvoditi iz jezičke slike koju pretstavlja taj dialekat jugoistočnog dela Makedonije kakve šire zaključke o dialektima ondašnje Makedonije uopšte, a još manje o dialektima današnje Makedonije. Uopšte ostaje nam do sada potpuno nepoznata dialekatska slika Makedonije IX. veka, kao što nije potpuno jasan ni istoriski proces kojim se stvorilo sadašnje stanje Makedonije u jezičkome pogledu. Prof. Belić misli da današnji dialekti zapadnomakedonski pretstavljaju rezultat mešanja starih srpskih dialekata i dialekata koji su produženje staroslovenskog govora jugoistočne Makedonije, —jezika Ćirila i Metodija (v. njegovo La Macedoine, 246 s.). Od svih teorija i pogleda koji su do danas iznošeni o makedonskim dialektima ova je pretpostavka najverovatnija.

    Književni jezik Ćirila i Metodija može se zvati tako isto ''starocrkveno-slovenski,'' kao što ga zovu poneki naučnici. Ovim se nazivom naglašuje njegova istoriska uloga i njegov veštački karakter koji je u ostalome odlika svakog književnog jezika: književni jezik Slovenskih Apostola dobio je taj karakter primanjem u velikoj količini grčkih reči a delimično i izraza koji su se upotrebljavali u Moravskoj (bratrъ i sl.), a tako isto stvaranjem po ugledu na grčke reči novih slovenskih reči koje možda nisu bile poznate narodnim slovenskim dialektima (blagovhstiti, blagosloviti, prhdъdverie, prhždezъvanie i sl.), a i stvaranjem komplikovanijih sintaktičkih obrta, delimice opet pod grčkim uticajem.

    ''Staroslovenski'' ili ''starocrkvenoslovenski'' jezik ima veliku naučnu vrednost i veliki istoriski značaj.

    Da se zadržimo prvo na njegovoj naučnoj vrednosti.

    Istoriske i filološke nauke imaju kao svrhu da rasvetle prošlost čovečanstva kao celine, a tako isto i prošlost pojedinih njegovih delova, u svakome pogledu. Ima se na umu etnička, politička i kulturna prošlost, istorija književnosti i umetnosti jednog ili drugog naroda, a ima se na umu i lingvistička istorija naroda t.j. istorija njegovog jezika. Nauka o jeziku hoće da objasni savremeni jezik naroda njegovom prošlošću, hoće da zna kako su govorili naši preci, kakve su glasove, oblike i reči oni imali. Ali nauka o jeziku zadovoljava ne samo svoje sopstvene naučne interese, nego pomaže istoričaru da osvetli etničku i političku prošlost naroda, proces njegovih migracija i proces stvaranja političkih organizama.

    Za ovu nauku o jezičkoj prošlosti slovenskih naroda. staroslovenski jezik je od velikog značaja.

    Mi nemamo nikakvih ili skoro nikakvih podataka o tome kako se govorilo srpski u IX., X., čak i XI. veku, niti kakav je bio u IX—H veku ruski jezik ili poljski jezik i t.d.

    Međutim staroslovenski jezik pruža nam podatke o jednom južnoslovenskom dialektu druge polovine IX veka čiji se glasovni sistem ogleda u slovenskoj azbuci Ćirila (glagoljica) i u tradicionalnom pravopisu staroslovenskih spomenika, čiji se oblici, sintaksa, rečnik ogledaju u istim spomenicima.

    Istina, originalni prevodi Slovenskih Apostola i njihovih neposrednih učenika nisu nam došli. Ali pošto su prepisivači radili savesno i marljivo i nisu menjali svesno tekst sa kojega su prepisivali, — jer je to bilo Sveto Pismo, — možemo stvoriti sebi pojam o jeziku Ćirila i Metodija na osnovu prepisa H—XI v.

    Svakako naša je nauka u stanju odvojiti jezičke crte novijeg porekla od prvobitne podloge.

    Stvorivši sebi pojam o jeziku Ćirila i Metodija možemo tim samim doći do zaključka o tome kakav je bio i srpski, pa i svaki drugi slovenski jezik u drugoj polovini IX. veka, jer su ti jezici braća, koji su se odavna razvijali paralelno, prelazeći iste ili skoro iste stupnjeve u svome razvitku. Da navedemo par primera. Analiza staroslovenske azbuke i staroslovenskog pravopisa dovodi nas do zaključka da su u jeziku Ćirila i Metodija postojala dva nosna vokala: nosno o i nosno e. Ovi su se vokali izgovarali kao nosno o i nosno e u francuskim rečima bon, fin i sl. Za te glasove Ćiril je izmislio naročita slova œ, ¤; na taj se način reč ruka izgovarala kao r@ka t.j. ronka, reč meso kao m<so t.j. menso i sl. Nema nikakve sumnje da su se tako izgovarale te reči u IX. veku i u srpskom jeziku: u latinskoj povelji 892 g. spomilje se ime srpskog kneza Mutimira još u starijem obliku Muncimirus, tako da se pomoću latinskih slova un beleži nosni vokal.

    Sadašnjkm srpskim rečima san, dan odgovaraju u staroslovenskom sъnъ, dьnъ, srpskim dah, lav — st.-slov. dъhъ, lьvъ i t. d. U starom srpskom jeziku bilo je sьn, dъn, dьx, lьv i t.d., a ima i sada još dialekata (u Crnoj Gori i u jugoistočnim našim krajevima) u kojima se te reči izgovaraju ne sa vokalom a, nego sa nekim muklim vokalom koji nazivamo poluglasnik. Starije je dakle stanje srpskog jezika koje se ogleda u njegovim arhaičnim dialektima a i u njegovim najstarijim spomenicima (XII. veka) to je stanje glasovnog sistema sa jednim poluglasnikom: sьn, dьn. Taj se poluglasnik promenio u glas a tek u XIV. veku.

    Staroslovenski jezik svedoči da su svi slovenski jezici pa i srpski preživeli stadium sa dva poluglasnika. Dakle nekada je i u srpskom bilo sъnъ, dьnь (sa poluglasnikom i na kraju).

    Sadašnjem izgovoru ti, mi, sin u staroslovenskom je odgovarao izgovor tы, mы, sыnъ sa tvrdim vokalom ы, kao u ruskome. Taj glas ы koji je inače stara osobina sviju slovenskih jezika srpski je jezik čuvao sve do kraja XII. v. Da završim opštu karakteristiku glasovne strane staroslovenskog jezika, pomenuću ukratko još dve-tri glasovne njegove crte. U slučajevima kada glasu e štokavskih ekavskih dialekata odgovara u ikavštini glas i, a u našim južnim dialektima je (u kratkim slogovima) ili ije (u dugim slogovima), — u takvim slučajevima u staroslovenskom se izgovarao vokal za koji je Ćiril izmislio naročito slovo h (''jat''). Analiza staroslovenskog pravopisa vodi zaključku da se taj glas izgovarao kao široko e t.j. glas srednji između e i a. Staroslovenske reči lhto, bhlo, rhka i sl. izgovarale su se kao laeto ili laeto, bealo ili baelo, geaka ili raeka. Jedna od najmarkantnijih glasovnih osobina staroslovenskog jezika, pored ovog glasa jata, jesu suglasničke grupe št, žd u slučajevima kada se u srpskom izgovaraju h i đ, noštь = noć, svhšta = sveća, moštь == moć, rožden = rođen, mežda == međa i t.d.

    Još je jedna interesantna glasovna osobina staroslovenskog — glas dz pored prostog z, za koji glas opet kao što i za ''jat'' nalazimo u staroslovenskoj azbuci naročito slovo. Nema sumnje da je taj glas bio poznat u najstarija vremena i srpskom jeziku, kao i svim drugim slovenskim jezicima, ali se taj glas u srpskom izjednačio sa glasom z (z) još pre početka srpske književnosti.

    I u svojim oblicima staroslovenski jezik sačuvao nam je sliku starijeg stanja sviju slovenskih jezika, a to znači i srpskog.

    Njegova deklinacija mnogo je komplikovanija nego li sadašnja srpska; treba naglasiti da uopšte svaki jezik u starijem stanju pretstavlja komplikovaniji sistem oblika, a i komplikovaniji glasovni sistem. Našoj savremenoj jednakosti u deklinaciji imennca muškog roda u staroslovenskom odgovara raznolikost u kojoj se ogleda starije stanje sviju indoevropskih jezika: srpskoj promeni

    kamen — kamena — kamenu i t.d.

    čovek — čoveka — čoveku i t.d.

    sin — sina — sinu i t.d.

    gost — gosta — gostu i t.d.

    konj — konja — konju i t.d.

    — odgovara u staroslovenskom ovakva promena:



    kamы — kamene — kameni

    človhkъ — človhka — človhku

    sыnъ —— sыnu —— sыnovi

    goctь —— gosti —— gosti

    Konь — konя — konю.

    Na taj način jednoj deklinaciji muškoj u srpskom jeziku odgovara pet različnih muških deklinacija u staroslovenskom: deklinacija imenica kao konj nije se u svemu poklapala sa deklinacijom imenica kao čovek ili nos; naprimer 7. pad. nosh ali konji.

    Ovako je bilo nekada i u srpskom jeziku 5 različitih deklinacija za imenice muškoga roda.

    U pridevskoj deklinaciji isto tako nalazimo sliku koja nam daje mogućnosti da shvatimo samo poreklo te pridevske deklinacije: oblicima novoga, novomu i t.d. u staroslovenskom

    odgovaraju novaego, novuemu i t.d.: jasno je da se pridevska deklinacija javila na taj način što se kratkom imenskom obliku nova (2. padež), novu (3. padež) i t.d. dodavao oblik zamenice — ego, emu (njega, njemu) i t.d.

    U glagolskim oblicima nalazimo u staroslovenskom puno naše ili bolje reći zajedničke slovenske starine; takvi su, naprimer, stariji oblici pređašnjeg svršenog pridъ (dođoh), bodъ, (bodoh), mogъ (mogoh)i sl.: ovi su se oblici u srpskom izgubili potpuno; ili rhhъ (rekoh), nhsъ (nesoh) i sl.; ostaci su se ovakvih oblika očuvali u našim južnim dialektima: rijeh—st.-slov. rhhъ, donijeh — st-.sl. donhsъ, — sa novijom zamenom glasa s sa h.

    Mogao bih navesti još i druge starinske crte jezika Ćirila i Metodija u pogledu oblika a i u pogledu sintakse, ali je dosta i toga što sam izneo te da bude jasno od kolike je važnosti taj jezik za osvetljenje istorije srpskog jezika. Da pređem na drugo pitanje: o njegovom istoriskom značaju, to jest o njegovoj istoriskoj ulozi.

    Književni jezik koji su stvorili Slovenski Apostoli i njegovi učenici u procesu prevoda Sv. Pisma postao je crkveni jezik kod sviju južnih Slovena, kod zapadnih Slovena u Čehomoravskoj i kod Rusa. U Čehomoravskoj i kod Slovenaca taj se jezik nije održao nego je uskoro potisnut od strane latinskog. Kod ostalih južnih Slovena, izuzimajući Slovence, a tako isto kod Rusa, jezik Ćirila i Metodija ne samo da je istrajao u ulozi crvkenog jezika, nego je dobio mnogo veći značaj u duhovnom životu tih Slovena.

    Prepisivanjem staroslovenskih tekstova crkvenog sadržaja otpočeo je kod tih Slovena, južnih i istočnih (Rusa) književni rad uopšte. Ali prepisivajući te tekstove južni Slovenin, bilo Srbin, bilo Bugarin, kao i Rus, i mimo svoju volju unosio je u taj prepis crte svog rođenog jezika kao u pogledu glasovnome, tako i u pogledu oblika, sintakse i leksičke strane. Sa takvih srpskih prepisa pravili su se novi prepisi na istom, srpskom terenu; srpske su se osobine tokom vremena gomilale sve više i više i tako se stvarala naročita srpska redakcija crkvenog slovenskog jezika. Tako se isto stvarala bugarska i ruska redakcija tog jezika. Na taj se način stvarao na svakom od tih terena zasebno, ali na jednoj istoj zajedničkoj osnovi, naročiti književni jezik: na srpskom terenu srpski književni jezik, na bugarskom terenu — bugarski, a na ruskom terenu — ruski. Zajednička im je osnova bila staroslovenski jezik Ćirila i Metodija.

    Srpski književni jezik pretstavljao je dakle u početku mešavinu staroslovenskih i srpskih narodnih jezičkih elemenata. Kakav je bio taj jezik vidimo iz najstarijih srpskih spomenika, kao što je naprimer Miroslavljevo Jevanđelje, —od kraja XII. veka. U njemu naprimer nemamo stare razlike između dva poluglasnika, koja je postojala u jeziku Ćirila i Metodija.

    Ne piše se recimo sъnъ ali dъnь, nego podjednako sьnь, dьnь., jer se zaista u srpskom narodnom jeziku podjednako izgsvaralo sьn i dьn sa muklim vokalom b, a na kraju se nije ništa izgovaralo, nego se opet pisalo slovo ь prema pravopisnoj staroslovenskoj tradiciji.

    Ili naprimer nije se pisalo više kakvo p<tь sa slovom za staroslovensko nosno en ili p@tь sa slovom za nosno on, nego prema srpskom izgovoru pet(ь) i put(ь).

    Ili: nije se pisalo više naročito slovo za glas dz, jep Srbin nije znao za taj glas u svome narodnom jeziku. Ali se pisalo, naprimer, noštь, svhšta, mežda, roždenie, jer je i u narodnom jeziku srpskom bilo tih suglasničkih grupa, samo u drugim rečima, kao što su: krštenje, moždan i sl.

    U ostalom Miroslavljevo Jevanđelje je spomenik crkvenog jezika u čijoj osnovi ipak leži staroslovenski tekst. Ali da uzmemo naše stare povelje, — i u njima nalazimo reči koje ne odgovaraju po svome izgovoru narodnom srpskom jeziku: naprimer, u najstarijoj našoj povelji 1189 g. čestьnikь (da im ne bude odь moihь čestьnikovь sile) mesto narodnog časnik (čast-n-ik);

    u povelji 1186—1196 lюbovnii mesto narodnog ljubavni, ne щetъ imati mesto ne će imati; u povelji 1198 g.—lюboviю = ljubavlju, glagoluщь = govoreći; u povelji 1198—1199 —peщi se = brinuti se (u srpskom može biti samo peći se), moщьno mesto moćno, gospožda mesto gospođa, obьštьnikь (up. srpsko opšti mesto narodnog opći koje imaju Hrvati); čest mesto čast; u povelji 1222—1228—utvrždenije i nadeždю (u srpskom utvrđenje, a st.-slov. nadežda = nada) i t.d.

    Ali da uzmemo dela starosrpske književnosti, kao što su životopisi, mi ćemo u njima naći još više takvih staroslovenskih elemenata. Eto naprimer, u Domentianovoj biografiji Sv. Simeuna: vьhoždenie, ishoždenie, voždь (vođ), na pleštu (na ramenima) suštimь, prosvhštenie, idušti, blistaюšti, buduštiihь i t. d., —sve su to reči sa staroslovenskim suglasničkim grupama št, žd, kojim bi odgovarali u srpskom narodnom jeziku glasovi ć i đ; pa onda — lюbovьno i sl., više složenih reči staroslovenskog porekla, kao što su: bogoumie, velьlhpiіe, vьseblagыi, neizrečenыi, bogonosьnь, vьsečьstьnыi i t.d. Naravno da se taj uticaj ogleda i u sintaksi; naprimer, staroslovenska konstrukcija tako zvanog ''dativus absolutus'' javlja se ne samo u samostalnim srpskim književnim kompozicijama stare epohe kao što su biografije, nego čak i u ponekim poveljama: up.u povelji 1198—1199 g. minuvšu že vremeni mnogu vladika moi prhmilostivыi ne prhzrh molenih t.j. kada je prošlo mnogo vremena, vladika moj milostivi ne odbi molbu.

    Slični proces pretpostavlja formiranje na istoj staroslovenskoj osnovi, t.j. na onoj osnovi koju su stvorili Ćiril i Metodije, — književnog jezika kod Bugara i kod Rusa. Za nas tu ima interesa formiranje ruskog crkvenog i književnog jezika.

    On se formirao na isti način kao i kod nas: u jezik Slovenskih Apostola postepeno su ulazile crte ruskog narodnog jezika glasovne, morfološke, sintaktičke i leksičke. Postepeno se ruski književni jezik oslobađao sve više i više te istoriske zavisnosti od crkvenog slovenskog jezika. Naravno da je drukčije bilo sa crkvenim knjigama. Dok je jezik svetovne ruske književnosti sačuvao relativno slabe tragove staroslovenskog uticaja, u jeziku ruske crkve obrnuto u znatnoj meri očuvana je njegova staroslovenska osnova, iako su u tu osnovu unete poneke ruske crte, glasovne, morfološke i leksičke. Taj jezik ruskih crkvenih knjiga odigrao je izvesnu istorisku ulogu i u kulturnom životu srpskog naroda.

    Stvar je u tome što je stari srpskoslovenski jezik — jezik Miroslavljeva Jevanđelja, starih srpskih povelja, jezik sv. Save, Domentiana, arhiep. Danila i t.d., t.j. staroslovenski jezik srpske redakcije, morao kasnije, početkom XVIII. veka ustupiti svoje mesto jeziku ruske crkve t.j. staroslovenskom jeziku ruske redakcije. Nepovoljne su političke prilike, kao što su mnogovekovno ropstvo, ratovi, imale kao posve prirodnu posledicu kulturno opadanje; stari su književni centri pali, te nije više bilo ispravnih crkvenih knjiga. U toj su se nuždi Srbi, a i Bugari tako isto, obratili Rusiji te otud dobili bogoslužbene knjige na crkvenoslovenskom jeziku ruske redakcije. Oko 1730 g. osnovana je crkveno-ruska škola kod Srba te se počeo širiti crkvenoruski jezik u srpskoj crkvi; tokom XVIII. veka taj je jezik u njoj potpupo ovladao te se upotrebljava i danas. Ali ne samo u crkvi. Bilo je vreme kada se taj slovenoruski jezik upotrebljavao i u svetovnoj srpskoj književnosti, a to je bilo u drugoj polovini XVIII. veka kod vojvođanskih Srba. Dositej Obradović pisao je jezikom koji pretstavlja mešavinu tog književnog vojvođanskog jezika sa narodnim srpskim jezikom. Evo kako je pisao: ''O dostoinstvu obhoždenія soglasno pravilamъ dobrodhteli i lepoga vospitanія... Estь neko dostoinstvo obhoždenія sъ lюdma, bezъ koega najlepši harakgerъ ne može sve sebi prinadležeće visokopočitanіe imati''... i t.d. Ovakav književni jezkk i onaj koji dobro zna srpski morao bi naročito učiti. Većina reči u njemu, kao što se vidi, nije srpska, ali ima u njemu i srpskih crta i reči katkad manje a katkad više. Tako neko je u navedenom odlomku srpska reč, imati takođe srpska (slovenska reč imati znači uzimati), a u reči prinadležeće glas ć je tako isto srpska crta, iako je sama reč prinadležati ruskoslovenska (pripadati), a i sam oblik participa u prvom padežu srednjeg roda nije srpski, nego crkvenoslovenski.

    Bilo je književnika koji su hteli načiniti srpski književni jezik od takve mešavine, od tog ''slavenosrpskog jezika''. Ali je pobedila ideja genialnog Vuka te je novi srpski književni jezik sagrađen na čisto narodnoj jezičkoj osnovi.

    Ipak ''slavenosrpski'' jezik XVIII. veka ostavio je svojih tragova i u književnom jeziku koji je stvorio Vuk i koji danas upotrebljavamo. Doduše, ti su tragovi veoma slabi te se ogledaju samo u nekoliko reči, koje su obično nešto promenile svoj glasovni oblik u smislu prilagođavanja srpskom glasovnom sistemu i srpskim glasovnim osobinama. Tako su se javile reči gorditi se, načelo, koja reč odgovara ruskoslovenskom načalo, podneblje, mesto ruskoslovenskog podnebьe, žrtva mesto ruskosl. žertva, tačka mesto ruskosloven. točka, učešće mesto ruskosl. učastie i t.d.

    Ove i ovakve kasnije pozajmice iz ruskoslovenskog jezika treba odvajati od starijih pozajmica koje su se javile u srpskom književnom jeziku još u XI. veku, kao što su reči: pravedan, opšti (opština), sveštenik: glasovnim osobinama srpskog jezika odgovarale bi reči pravadan (iz pravьdьnь, up. taman iz tьmьnь i sl.), opći (iz obьći), svećenik. Ovo nas nekoliko pozajmica starijeg porekla i sada još potseća na neumrle zasluge Slovenskih Apostola, sv. Ćirila i Metodija, za srpski narod i za celo Slovenstvo.

    Design by Novica.info