Pričaonica

Slobodan Jarčević: Krivotvorena nauka je uzrok srbskog stradanja

jarcevicSlobodan Jarčević : KRIVOTVORENA NAUKA – UZROK SRBSKOGA STRADANjA

ILIJA PETROVIĆ - „Izvorišta srbskoga stradanja“

„Donat Graf“, Beograd, 2019,

          Ovovremena knjiga Ilije Petrovića: „Izvorišta srbskoga stradanja“ je od izuzetne vrednosti, jer su u njoj podaci o srpskom narodu, koje državne i naučne ustanove nisu unosile u knjige i javna glasila. Akademik Jovan I. Deretić, pisac predgovora Petrovićeve knjige, istakao je njene naučne i rodoljubive odlike i, između ostalog, zaključio:

          „Napisati knjigu o izvorištima srbskoga stradanja je ravno podvigu i stoga je to izuzetno korisno. Ako se do sada nije o tome pisalo, samo je znak koliko je 'naša' inteligencija (srbska samo po poreklu) vršljala bespućem i kretala se nasumice. Činjenice i dokazi o tome su ovde jasno predsavljeni, nisu prećutkivani 'slučajevi' i pojave i nisu prikrivana imena onih čijim je 'gordim posrtanjem' Srbstvo dovedeno u ambis“.

          Na prvu stranu korica knjige je Ilija Petrović stavio sliku zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u obrnutom smeru, čime je ukazao da je njen „naučni“ rad jedno od izvorišta srbskoga stradanja. Svoju tvrdnju o tome je Petrović pokazao na gornjem delu korica (iznad obrnute Akademije), na kojem su znaci srpske pismenosti iz Lepenskog Vira i Vinče, a za te znake su štampane u SANU hiljade knjiga i „naučnih“ radova, u kojima su krivotvorenja (falsifikati) - da su to znaci i pisma izumrlih naroda. Da bi se ovako velika neistina o tvorcima prve svetske pismenosti otklonila od srpskih (slovenskih) predaka, SANU je, u svom bespuću, zasitio ljudske umove – da su Srbi (Sloveni) stigli na Balkan i u Podunavlje tek u 7. stoleću Nove ere, a da su bili divljaci, nekulturni, nepismeni i nepokršteni sve do devetog stoleća Nove ere, kad su ih /navodno/ opismenili i pokrstili Ćirilo i Metodije! (Nemoćnom ljudskom umu nikad nije sinulo pitanje – kako za dve stotine godina boravka na civilizovanom Balkanu se Srbi /Sloveni/ nisu opismenili – od 7. do 9. stoleća Nove ere?!).

          Ukratko, knjiga „Izvorišta srbskoga stradanja“ se bavi naučnom nakaradnošću u državnim i naučnim ustanovama Srba, a oni su, nema spora, s istim odlikama u državnim i naučnim ustanovama svih Slovena, jer i oni

Priznaše da su im preci bili: divljaci, nekulturni, nepismeni i nepokršteni sve do devetog stoleća Nove ere, kad su ih /navodno/ opismenili i pokrstili Ćirilo i Metodije!   

          Ovu sliku „nauke“ Srba i ostalih Slovena je Ilija Petrović jednostavno osporio. Nije mu trebala nikakva dubokomisaona studija, nego se, jednostavno,  poslužio zdravim razumom i navodio je samo drevne, antičke i srednjevekovne izvore, koji su svedočili - da su preci Srba i ostalih Slovena tvorci prve pismenosti, koju su preuzimali drugi narodi u Evrop i na drugim kontinentima. Na te izvore su se oslanjali i umni ljudi Zapadne Evrope u 18. i 19. stoleću, ali su njihovi radovi uklanjani, pa se nije moglo znati da je francuski slavista Siprijan Rober (1807-1865) osporio izmišljotine nemačkih naučnih ustanova o primitivnim Slovenima, te je saopštio:

          „Nemačka nauka uzalud se sili, da nam predstavi Slovene kao uljeze u Evropu. Međutim... oni su bili u Evropi pre Gota, tih nemačkih otaca. Može čak da se kaže, da je Nemačka postala smo rasparčavanjem slovenskih kraljevstava (da se) današnja Austrija sastojala samo do Slovena, a u Pruskoj, sve do 16. veka – uljezi je bio German, koji je tu živeo samo kao poljski vazal“.

          Pisac je zadužio Civilizaciju primedbom u knjizi – da je još Vergilije, rimski pesnik, pre dve hiljade godina, u svojoj pesmi „Enejida“,

svedočio da su Trojanci, Dardanci, Sarbani... Srbi i da je srpski plemić iz Troje (rođen u jednom mestu na obali Marice) Enej, s delom vojske i naroda, stigao na Apeninsko poluostrvo krajem 12. stoleća pre Nove ere i osnovao Rim. U severnoj Italiji su tada živela srpska plemena (etrurska) i Rimljanin Vergilije je napisao u svojoj „Enejidi“ kako je stvoren latinski jezik, u 6. stoleću pre Nove ere, na bazi srpskog jezika i siromašnog jezika jednog italijanskog plemena. Da je ovo tačno, potvrđuje se i u delu drugog Rimljanina, Marka Porcija Katona (232-147. pre Hrista), u čijoj knjizi „Origines“ stoji, da je poslednji srpski grad (etrurski) pao pod rimsku vlast tek 296. godine pre Hrista.

          Da je latinski jezik stvoren od srpskih reči, napisao je i srpski jezikoslovac, Pavle Solarić 1818. godine i to objavio u Budimpešti. Strabon (prvo stoleće pre Hrista) tvrdi da su „Geti sa Rašanima govorili jedan isti jezik“, te da je „jezik Dačana i Geta isti... uistinu trački, ili getski, ili sarmatski“. Prokopije (500-565, Nove ere) piše da „Anti i Sloveni pripadaju istoj rasi i govore isti jezik i da su se oba ova naroda nazivala Sporima, to jest Srbima“. Leonik Halkokondil (1430-1470, Nova era) piše: „Tribali, Mizi, Iliri, Poljaci, Sarmati, između sebe se služe istim jezikom“.

          Svedočanstva o srpskim plemenima u Severnoj Italiji, nažalost, nisu pokrenula srpske i druge slovenske naučnike - da to stave u prosvetne knjige, te su zato Austrijanci i papa, u 19. stoleću, ime jednog srpskog plemena u Italiji – Albanci pripisali Šiptarima, čime su hteli krivotvoriti da su Šiptari imali vezu s kulturnom baštinom na Apeninskom poluostrvu, mada su, sa šiptarskim imenom, stigli na Balkan tek 1043. godine, po odobrenju srpskoga kralja Vojislava, koji je stolovao u Skadru. A poreklom su s Kavkaza iz slovenske države – Albanije, gde su bili manjina i odakle su ih Arapi odveli u Saudijsku Arabiju i na Bliski istok, te ih islamizirali.

          Sva ova protivsrpska (i protivslovenska) delovanja romanskih i germanskih država su prihvaćena i od strane komunističkih tvoraca - Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Petrović to izvrsno uočava i obaveštava, da je: „Engels je, naime, dokazivao da su Južni Sloveni (ovo se treba shvatati – kao Srbi) 'nužno kontrarevolucionarni', da je istorija osudila 'reakcionarne' Srbe na nestanak s istorijske pozornice. Marks je tvrdio da 'ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija', dok su obojica 'znali' da je ostvarena 'revolucionarna' parola sa same sredine 1849, koja je pozivala na fizičko i biološko istrebljenje Slovenstva: 'Neka tada bude borba, neumoljiva borba na život i smrt sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam'“.

          Ovu istinu o Marksu i Engelsu (koji su obožavani samo u slovenskim zemljama), napisao je američki profesor na Kembridžu, Džordž Grajm Vatson (1927-2013), Evo jednog dela o tome:

          „Marks je govorio o vulgarnosti i prljavštini Slovena. Smatrao je, na primer, da Poljska nema nikakvog razloga za postojanje. 'Klase i rase koje su isuviše slabe da se snađu u novim životnim uslovima moraju prestati da postoje. Moraju nestati u revolucionarnom holokaustu'. Marks je bio otac savremenog političkog genocida. Ne znam nijednog evropskog mislioca modernog doba pre Marksa i Engelsa koji je otvoreno zagovarao rasno istrebljenje. Ne mogu naći ništa pre njih. Pretpostavljam da je sve počelo s njima“.

          Naravno ovo najavljeno istrebljenje Slovena je obavljeno u Prvom i Drugom svetskom ratu, a srpski i slovenski zvaničnici to nisu shvatali, te će Ilija Petrović navesti istaknute i, do sada, cenjene Srbe koji su podržavali najave Marksa i Engelsa i time omogućavali lakše istrebljenje Srba i Slovena od strane germanskih i romanskih država.

          Petrović ovaj program protiv Srba i Slovena nalazi u delima dr Dragoljuba Živojinovića (1934-2016), koji je u engleskim arhivama našao – da je Engleska u Prvom svetskom ratu bila neprijateljski raspoložena prema Srbiji. Tad se u Engleskoj pisalo protiv Srba, uz spominjanje Marksove izjave – da Srbiju treba potopiti u more. Živojinović iznosi sadržaje iz engleske arhive:

          „... i štampa, i politčari, i generali – svesrdno su se trudili da iskažu solidarnost sa ustrougarskom (i vatikanskom) namerom da se srbski narod i srbska država izbrišu s evropske karte“.

          Jedan od istaknutih srpskih intelektualaca bio je Svetozar Marković (1846-1875), koji je svesrdno pomagao ovu protivsrpsku zaveru u Zapadnoj Evropi. On je odbacio zamisao – da se u okviru jugoslovenske federacije osnuje snažna srpska država. Bio je protiv ujedinjenja Srbije, Crne Gore, Hercegovine, Bosne i Stare Srbije (Makedonije). Protiv snažne i nezavisne Srbije je rekao:

          „Da – ja sam izrekao javno, da mi je svejedno hoće li u Srbiji vladati Obrenovići, ili Franja Josif, i to opet tvrdim“.

          Izvorišta srbskoga stradanja, Petrović nalazi i u programu Komunističke partije pre Drugog svetskog rada, jer je Moša Pijade potpisao ugovor s jednim od hrvatskih ustaških vođa, Milom Budakom, čiji sadržaj je predviđao razbijanje Kraljevine Jugoslavije. U tom sporazumu je ubeleženo:

          „Vođstvo Jugoslovenske komunističke stranke... priznaje, da komuniziranje Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi kičma srpstva i pravoslavlja, jer je poznato da su to dva faktora koja su omela prodiranje Osmanlija na zapad i Austrije na istok, te da se uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno utire teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva“.

          Jedan od potpisnika je bio i Milovan Đilas, koji je sadržaj ovog protivsrpstva sprovodio u Cenoj Gori već 1942. godine, kad je naređeno da se obave streljanja nad srpski opredeljenim Vasojevićima, ako nisu za komunističku ideologiju. Navedeno je strahovito uputstvo, da se streljanje obavlja:

          „Ne rukovodeći se na pol i starost, žene i djecu, ne pitajući nikoga za krivca. Kuće konfiskovati, a potom zapaliti, stoku zaplijeniti“.

          Petrović navodi mnoštvo srpskih intelektualaca koji su podlegli navodnom kulturnom i demokratskom programu protiv Slovena, te će u svojoj srpskoj državi (proevropski ustrojenoj)  zanemariti stvarnost u društvenim naukama i neće se opirati utvrđenim enciklopedijskim odrednicama o divljim i nepismenim Srbima i ostalim Slovenima. Svojim postupkom prema povjesti, to će pokazati i čuveni srpski akademik Slavko Gavrilović (1924-2008). Na naučnim skupovima je iznosio stav: „Da pre 15. veka Nove ere, u Podunavlju nema Srba“, čime je štitio stav o Panoniji kao zemlji neslovenskih naroda.

          Pre Gavrilovića će Dimitrije Tucović (1884-1914), takođe, srpski etnički i povjesni prostor ograničavati u svom delu „Srbija i Albanija“. Pisao je da Arbanezima pripada Stara Srbija (Makedonija) i Kosovo i Metohija.

          Pavle Ivić (1924-1999), bio je univerzitetski profesor i član desetak naučnih društava. Objavio je knjigu „Srpski narod i njegov jezik“. Kao i drugi poslušnici, navodio je da su Rumuni i Arbanasi živeli u Istočnoj Srbiji i Bugarskoj.

           Stojan Novaković je bio srpski državnik krajem 19. stoleća, bio je pisac i imao je naučne funkcije. I on je podlegao odluci Bečko-berlinske istorijske škole (prihvaćene i na Berlinskom kongresu 1878), te je naložio, da se srpska geografija u Srednjem veku shvata onako kako ju je predstavio Konstantin Porfirogenit. A njegovo je delo, zna se, osporavalo srpsko starosedelaštvo na Balkanu.

          Ilarion Ruvarac, srpski sveštenik, bio je jedan od velikih zagovornika Bečko-berlinske istorijske škole i Petrović će to ovako istaći:

          „Pod neposrednim uticajem Bečko-berlinske škole u istorijskoj nauci, koja nije odudarala od germanskih interesa zapadne socijalne demokratije u odnosu na srbski narod, bio je i Jovan Ruvarac, u monaštvu narečeni Ilarion, od 1874. fodine arhimandrit manastira Grgetega“.

          Ljubomir Kovačević (1848-1918), bio je i glavni sekretar Srbske kraljevske akademije, savetovao je Živojina Mišića i druge generale i državnike, da se granica Srbije ne pomera tamo gde žive Srbi u većini, nego da bude samo na pruzi Šamac – Osek.

          Jovan Cvijić (1865-1927), geograf i antropolog. Danas je veoma cenjen kao naučnik, a ljudi ne shvataju da je bio pobornik Bečko-berlinske škole i da je zastupao stav da su Srbi došli na Balkan u sedmom stoleću Nove ere.

Pored ovog svog naučnog sunovrata, učinio je još jedan. Planine na Jugu Srbije, u delu Albanije i Crne Gore su se zvale Trojanske planine. Cvijić je to ime izbacio 1907. godine i prozvao ih Prokletijama, čime su brisani tragovi da srpski krajevi i srpski preci imaju neku vezu s vremenom Trojanskog rata – što je pomoglo Nemcima da smeste istorijsku Troju u Malu Aziju. Da je ovo ime ostalo na Balkanu, pitali bi se naučnici - otkud na Balkanu ime vezano za Troju iz kraja dvanaestog stoleća pre Nove ere.

          Stanoje Stanojević (1874-1937) je istoričar i enciklopedista. Napisao je, da su Srbi vremenom uspeli da „uzmu u svoje ruke“ nauku sa Zapada, a nije istakao da smo time „uzeli u svoje ruke i njen protivsrpski duh“.

          Slavko Gavrilović (1924-2008), akademik i istoričar, odbio je da se upusti u raspravu o srpskoj Baranji (1990), „jer je to vrlo osetljivo pitanje“.

          Simo Ćirković (1929-2009), akademik bio - izraziti sledbenik Bečko-berlinske istorijske škole. Sprečio je da u javnost prodre sadržaj naučne knjige o Srbima Pavla Šafarika, Slovaka, koji je napisao da su srpski preci tvorci pismenosti i utemeljivači Civilizacije.

          Dragoslav Srejović (1931-1986) je čuveni naučnik i arheolog. Ispitivao je arheološko nalazište u Vinči. Međutim, sprečio je da pismo iz Vinče pripiše srpskim (slovenskim) precima, stanovnicima na Balkanu i u Podunavlju. Kad je čestiti srpski naučnik, Radivoje Pešić, na jednoj televiziji u Beogradu, saopštio da je današnje srpsko pismo poteklo od Vinčanskog pisma, Dragoslav Srejović je na istoj TV, sutradan, objavio da je tvrdnja Radivoja Pešića „najobičnija besmislica“.

          Vasilije Krestić (1932), akademik, istoričar. Odbio je da 1990. piše o srpskoj Baranji, ističući – da svoj naučni dignitet ne želi da krnji publicističkim istupima za dnevno-poliitčke potrebe. Objavio je tridesetak knjiga i uvek unosio da su Srbi (Sloveni) stigli na Balkan u 6. i 7. stoleću nove ere, a za Slavoniju, Liku i druge srpske krajeve je rekao da su hrvatski i da su tamo Srbi stigli bežanjem od Turaka.

          Čedomir Popov, akademik i istoričar, odbio je i on da 1990. učestvuje o raspravi o srpskoj Baranji. Odbio je da napiše predgovor za knjigu koja se odnosila na srpske istorijske i etničke teritorije u Republici Srpskoj Krajini.

          Momčilo Mitrović (1948), poreklom iz Slavonije, istoričar. Odbio je da 1993. napiše recenziju za knjigu Ilije Petrovića: „Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadno Srema“. Rekao je da jo to tema van njegove zone interesovanja!

          Budimir Košutić (1941) prof. Pravnog fakulteta, potpredsednik Vlade Srbije, diplomata – ambasador. Odbio je da napiše recenziju za Petrovićevu knjigu: „Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema“, napominjući da je rano za njen sadržaj.

          Veljko Đurić Mišina (1953), istoričar, odbija da prizna da su Srbi starosedeoci Balkana i tvorci Vinčanskog pisma, ocenjujući takve tvrdnje kao „neproverena domišljanja“.

          Radivoje Radić (1954), prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu, saradnik SANU. Najenergičnije je napao sve one koji shvataju da su Srbi starosedoci Balkana i da je Vinčansko pismo – srpsko. Nazvao ih je pseudoistoričarima i vređao ih u svojoj knjizi: „Srbi pre Adama i posle njega“. Srećom, njegova knjiga je doživela odbacivanje od mnogih umnih ljudi ovog vremena, ali sredstva javnog informisanja to ne objavljuju i te ocene se mogu naći samo na Internetu.

***

          Na kraju predstavljanja ove knjige, koristan je piščev zaključak, da je strmoglavljivanje srpskog naroda i srpske države, uveliko, posledica rada srpskih naučnika, čiju jednu od zgrada (Srpsku akademiju nauka i umetnosti) je okrenuo naopačke na koricama svoje knjige: „Izvorišta srbskoga stradanja“ i utvrdio je da savremenom strmoglavljivanju Srba i dalje pomažu - i današnje naučne ustanove i njihovi članovi s najvišim titulama – magistri, doktori, akademici. Evo kratkog osvrta Ilije Petrovića:

          „ŽIVOT U ZABLUDAMA. Danas, ogromna većina nazovi učenih ljudi, poteklih iz srbskoga naroda, a udomljenih po kojekakvim 'naučnim organima', institutima, univerzitetima i raznim akademijama, svoje znanje, protivno interesima sopstvenog naroda, mistifikuju i podređuju dnevnim političkim potrebama i koruptivnom napredovanju – u, navodno, naučnoj hijerarhiji“.

Beograd, 30. jun 7527 (2019)

           

`