Pričaonica

Što će Srbima neprijatelji - kad imaju sebe

ilija petrovicBeogradska Akademija nauka i umetnosti, takozvana Srp­ska, ona koja okuplja uglavnom lekare, inženjere, molere, farbare, mu­zi­kante, kamenoresce, drvoprerađivače i razne druge nedru­štvene drugove i drugove svojih drugova, ona koja se kroz pamet svoga predsednika Vladimira Kostića odrekla dela Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije, zbog preopterećenosti važnim i neodložnim “naučnim” poslovima možda nije ni čula za Srbsku Krajinu, tako da se kao razložno mora razumeti njeno odbijanje da prihvati saradnju sa Vladom i Skupštinom Republike Srpske Kra­jine (RSK) u progonstvu.

Da li i jedno i drugo tako, pošto joj nije poznato koje se prostranstvo mo­že nazvati Srbskom Zemljom, da li zbog toga što joj nije stalo ni do Srbske Zemlje, ni do Srbstva, ni do biološkog opstanka srbskoga naroda.

Ili se, možda, obeshrabrila pred demokratskom paljevinom u zgradi Narodne skupštine u Beogradu (2000), uistinu strančarske, i “dobrona­mer­nim upozorenjima” krajiškim Srbima da ne talasaju i ne upu­štaju se u “samoorganizacionu” avanturu “jer državne institucije rade svoj posao i svako organizovanje na osnovi bivših državnih institucija RSK, biće zabranjeno i tretirano kao remećenje do­brosusjedske saradnje” s onima koji su iste te krajiške Srbe “dobrosusjedski” prognali sa njihovih mnogovekovnih staništa.

Ili joj je, možda, kao vodilja poslužio zvaničan stav Vlade Republike Srbije, iskazan “povodom obnoviteljske sednice Skup­štine RSK u progonstvu”, 26. februara 2005. godine u Beogradu. Prema svedočenju Milorada Buhe, tada predsednika krajiške Vlade u progonstvu a danas predsednika krajiške Skupštine, ondašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić osudio je stvaranje te Vlade nedvosmislenom porukom da je “politički štetno po državne interese (Srbije) zbog mogućeg narušavanja dobrih odnosa sa Hrvatskom”, ali i traženjem “od svih državnih institucija (u Srbiji) da ne preduzimaju nikakve kontra mere, ili negativne radnje, koje bi mogle uticati na usporavanje hr­vatskih evropskih integracija”.

Neposredno pred zasedanje obnoviteljske Skupštine, njeni predstavnici iskazali su svoju nameru tadašnjem Predsedniku Vlade Republike Srbije Vojislavu Koštunici i zatražili od njega političku podršku. Odgovor Koštuničin, oslonjen na udž­beničku formulaciju o “gasovima bez boje, ukusa i mirisa”, gla­sio je: “Niti branim, niti podržavam”.

Valjda je hteo da Vuku Draškoviću, “svome” ministru spolj­nih poslova Srbije, ostavi dovoljno prostora za “nacionalne” meditacije kojima će osuditi ovaj krajiški poduhvat i obezvre­diti ga ocenom da je “obnoviteljsku skupštinu organizovala šačica marginalaca, koja svojim ispadima i ekscesima nastoji sprečiti da Srbija i Crna Gora dobiju pozitivnu ocenu studije izvodljivosti” za njihovo pristupanje Evropskoj uniji.

Ovoj Skupštini suprotstavio se i Milorad Pupovac, poznat kao predvodnik preostalih Srba u Republici Hrvatskoj, dok­tor od nekakve nauke, ocenom da je taj čin “protivan interesima Srba u Hrvatskoj i narušava dobre odnose između Srbije i Hr­vatske”.

Ipak, kao najveće iznenađenje, primljena je izjava episkopa dalmatinskog Fotija (u svetu Rada Sladojevića) “da je to ne­odgovorna politika pojedinaca, koja može samo pogoršati od­nose Srba i Hrvata”, da “ove aktivnosti izvode isti oni koji su pobunili narod”, te da će sve to “narušiti odnos prema Srbima u Hrvatskoj”. Da ta izjava druga Fotija, rođenog i stasalog u vreme “bratstva i jedinstva” (verovatno odsutnog u vreme kad se narod u Krajini pobunio), ipak ne bi prošla kao iznenađenje, na­ro­čito onaj njen deo koji se odnosi na one “koji su pobunili narod”, pobrinuli su se i Srbska Patrijaršija i nekolicina episkopa upornim odbijanjem da sa legitimnim predstavnicima krajiških Srba razmene ijednu reč “o ključnim pitanjima očuvanja kraji­škog identiteta”. I, naravno, u međuvremenu prosvetljenom vla­dici Fotiju sve to nije smetalo da desetak godina kasnije izjavi za beogradsku Politiku da će “Srbi u Hrvatskoj postati pro­šlost”.

Ako je podrška za ovu krajišku aktivnost dobijena u Parla­mentarnoj skupštini Saveta Evrope, za Republiku Srbiju to ni­je bilo interesantno, pošto su njeni demokratski predstavnici odbili da, tamo, tu deklaraciju potpišu.

Sve je to krajiškim Srbima dalo za pravo da konstatuju kako su “državne institucije Republike Srbije, pasivno posmatrale ru­ši­lačku politiku zapadnih neprijateljskih snaga prema RSK, a o oduzetim pravima, materijalnim i kulturnim dobrima prote­ranog srpskog naroda niko nije vodio računa. Pasivan odnos srp­skih institucija, u ovoj situaciji, značio je davanje saglasnosti i odobravanje neprijateljske rušilačke politike. Nezabeleženo je u svetskoj istoriji, da jedan narod, s tako bogatom istorijskom, duhovnom i kulturnom svešću (kao što je srbski - IP), saginje glavu, ili ćuti o zločinima počinjenim nad srpskim narodom iz RSK i Republike Hrvatske. U periodu od opšteg progona srp­skog naroda iz RSK, 1995. godine, državni organi Republike Sr­bije nisu doneli niti jednu rezoluciju, deklaraciju, ili drugi pravni akt, kojim bi osudili rušilačku politiku hrvatske dr­žave”.

Tako u “važnim” krugovima, a neretko se nešto slično može čuti i od nekih koje poznajemo kao “široke narodne mase”.

U skladu sa teorijom - ama, kakvom teorijom, zakonom - da svaki Srbin ne samo što može biti najbolji selektor fudbalske reprezentacije, ili najbolji predsednik republičke vlade, ili šef države, već da je od svih i svakoga upućeniji u sve i svašta, srbski svet izvan nauke i politike tako se i ponaša: daje bes­prizivne ocene o najkrupnijim nacionalnim pitanjima i (o)lako prepo­zna­je krivce i pravce ne samo za već date odgovore, već ima pripremljene odgovore i za još nepostavljena pitanja.

Za ovu priliku, za primer će biti uzeti Srbi iz Srbske Krajine, oni koji su u Srbiju prispeli pre nešto manje od tride­set godina, u vreme kada je postavljeno vrlo ozbiljno pitanje da li će u njihovom zavičaju uspeti da opstane ijedno srbsko uvo.

U trudu da bar sačuvaju sopstvena uva, brojni su Krajišnici tada došli u Srbiju da pomognu “odovud”. Uglavnom su to bili vla­snici raznih izglednih i svud upotrebljivih znanja i zvanja, ali i vrlo opipljivih imetaka, oni koji se nisu bavili pitanjem da li treba ili se mora “na strašnome mjestu postojati” i kojima se, stoga, vrlo lako dalo da sopstveni interes smeste iznad naci­onalnih.

Taj njihov dolazak “otud ovamo”, u danima dok su pre nepunih trideset godina “dolazili”, grdno je slabio srbske pozicije u on­ovremenim nacionalnim događanjima i dosta je učinio da srbski prostor na zapadnoj strani os­tane skoro potpuno pra­zan, čak i kad je neki njegov deo bio naseljen isključivo srbskim življem.

Postavljano je tada pitanje da li se u sluča­jevima nekog pre­seljavanja (ili “dolaska”) radi o privremenom izbeglištvu, izbeg­lištu bez povratka ili o seobi sa ličnim motivom, odnosno da li je do takvih prese­ljenja dolazilo prinudom ili po slobodnom izboru. Iz tak­vog raz­li­kovanja moralo je proisteći i jedno izu­zetno važno pi­tanje ve­zano za moralni aspekt preseljeništva, odnosno “dolaska”. I u izbeglištvu bez po­vratka i u seobi sa lič­nim motivom (u svakom slučaju, činovima nastalim po slobodn­om izboru), postepeno dolazi do slabljenja veza sa starim krajem i zatim do njihovog potpunog kidanja. U slu­čaju izbeglištva bez povratka, brže se presecaju sopstveni kore­ni i istovremeno se u podsvest poti­sku­ju razlozi zbog kojih je do­šlo do (samo)am­puta­cije od sopst­venog narodnosnog stabla; kako je to pevao Njegoš, žuri se sa zaboravljanjem braće "što se ne šće u lance vezati / no se zbje­ža u ove planine / da ginemo i krv prolivamo / da junački ama­net čuvamo / divno ime i svetu slobo­du". U komentarima Gor­skog vijenca, ovim stihovima ne pridaje se neki poseban značaj, ali se ni kao primisao ne sreće tumačenje da je izbeglištvo, a naročito izbeglištvo bez povra­t­ka, svoje­vr­stan vid vezivanja u lance. I to je dokaz da su sloboda i ropstvo moralne kate­go­rije a ne društvene, i da se status onih koji su iz­begli u slobod­u vre­menom pretvara u ropstvo sopstvenoj savesti.

Ako su se onima koji su “došli” u ranoj fazi, koju godinu ka­snije pridružili i neki koji su uspeli da u međuvremenu ulove štogod u mutnom i to prenesu u Srbiju predstavljajući se kao “spo­soban” poslovni svet, i to je razumljivo; makar se u prvom tre­nutku, oni glasno iščuđavali nad sopstvenim “otkrićem” da su Srbi iz Srbije, ne samo u proseku već i u celini, živeli mnogo skrom­nije od njih, i “tamo” i “ovamo”.

Kada su prvih dana avgusta 1995. godine “u Beograd... počele stizati beskrajne kolone trakto­ra i svih zamislivih vozila sa go­tovo cjelokupnim stanovni­štvom Krajine”, dok su “iz priko­li­ca i pretrpanih automobila, između zavežljaja s ode­ćom, gle­dale umorne oči djece, stari­ca u crnim nošnjama, ne­o­brijanih muškaraca, žena s bebama u naručju”, dok “nitko od njih nije znao kud ide i što ga čeka”, svi oni koji su prethodnih pede­setak mese­ci iskoristili da se u Sr­biji lagodno smeste, glasno su okrivlji­vali Saveznu Republiku Jugoslaviju - Srbi­ju, more! - što se nije suprotstavila hrvat­skoj “olujnoj” vojnoj akciji. Sirotinji iz po­me­nutih prevoznih sredstava tada nije bilo do meditacija o bilo čijoj krivici ili o bilo čijim “zaslugama”, a oni koji su se već bili navikli na bo­ra­vak u Srbiji nisu se zama­ja­vali istinom da je to najsurovije etnič­ko čišćenje u Evropi posle Drugog svet­skog rata izvedeno uz po­moć američkih vojnih planera i još nekih manje vidljivih američkih političkih i vojnih služ­bi; američki general Čarls Graham Bojd (1938), zamenik koman­dan­ta američkih vojnih snaga u Evro­pi, nije uzalud izjavio da su Sjedinjene Ame­ričke Države pomo­gle pri osmišljavanju i spro­v­ođenju genocid­ne vojno-policijske akcije “Oluja”, 4-7. avgusta 1995. godine.

No, svejedno, na mnogim stranama tada se, ne samo od progna­nih Krajišnika, moglo čuti da se političke vlasti u Srbiji ne mogu osloboditi krivice za sva događanja prethodnih pet-šest godina.

Strasti su se narednih godina pomalo smirivale, ali se nije moglo bez povremenih napada na Srbiju. Tako su, primera radi, pre nekoliko godina, tokom predstavljanja jedne krajiške knjige u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, trojica ili četvorica predstavljača (ali i autor) smatrali prirodnim da konstatuju kako je Srbija nedobronamerno dočekala izbegle Krajišnike, da ih je smeštala u neke neuslovne prihvatne centre, slala ih na Ko­so­vo, u neka sela “boguizanogu”, ali nijedan od njih nije propustio da se pohvali svojim “poslovnim” uspesima.

Dobro je što ima takvih poslovnih “uspešnika” (pomenimo samo Industriju mesa Matijević iz Novog Sada i Karin Komerc MD iz Veternika), ali nije dobro što neki od nepomenutih svoju “uspešnost” koriste da pljuju po Srbiji.

Jednom od takvih ime je Milan Kokir koji je 16. juna 2019. godine, u Ugrinovcima, Partizanska 228, u svojoj zgradi Kuehne­+­Nagel, ugostio tridesetak učesnika naučnog skupa o Kordunu.

Pošto je petnaestak prisutnih autora ukratko prepričalo sadržinu svojih radova, sebi je, kao domaćin, dao reč i Milan Kokir, nešto kao “predjelo” najavljenom zajedničkom ručku. Već u drugoj rečenici započeo je jadikovanje nad sudbinom onih Krajišnika koje je Srbija, tokom prve polovine 1995. godine, po­kušala da, kao “samostalne dobeglice”, pokupi i vrati u Kraji­nu, da bi tamo pomogli oslabljenoj odbrani. U Kokirovom rečniku ta je aktivnost označena kao “lov na Krajišnike”, ali to mu je samo bila uvodna meditacija za tvrdnju da je “Oluju” organizo­vala Srbija u dogovoru sa Hrvatskom!

Samo pretpostavljam da svoju pljuvačinu po Srbiji nije za­vr­šio nekim “trećim stupnjem poređenja”, pošto sam ga morao prekinuti upadicom da je sramotno što tako govori o Zemlji ko­ja mu je pružila utočište. Pokušao je nešto da kaže, ali bezuspe­šno, pošto sam i prisutnima i njemu morao staviti na znanje da je poveći broj Krajišnika izbegao u Srbiju neposredno po donošenju ustaških odluka o “neodvisnosti”, a još više u danima koji su najavili srbski otpor i nešto ga kasnije “opredmetili”. Još onda sam tu “pojavu” nazvao “izbeglištvo bez povratka” i o tome pisao u novosadskom “Dnevniku”; skoro da ih je više izbeglo u Sr­biju, no što ih je ostalo u Krajini.

A što se tiče tvrdnje da je Srbija organizovala “Oluju” u do­govoru sa Hrvatskom, rekoh da me je “sramota što sam došao ova­mo da bih čuo ovaj bezobrazluk”. Rekoh to, i napustih luksuzno zdanje Kuehne+Nagel “sirotog” Milana Kokira.

Koji dan kasnije, u moj poštanski kovčežić ubačen je “Bilten projekta lokalne politike i urbana samouprava Sta­nar, broj 7, proleće-leto 2019”, na trideset dve strane formata A4, malo ćirilicom, malo latinicom, malo ekavski, malo ije­kav­ski.

Malo ijekavica (iako i ja pripadam toj grupaciji, u ekavskoj Srbiji pišem ekavski), a malo konstatacija da je “Milošević, so­ci­ja­listički imperator i generator ratova i privatizacije”, nagnali su me da pozovem izdavača zvanog “Grupa za konceptualnu politiku” i pitam kakvom se politikom vodi kad Miloševića smatra “generatorom ratova”. Kao moj sagovornik pojavila se iz­vesna Branka koja je na moje malo prošireno pitanje jesu li oni svesni da time što su Miloševića proglasili “generatorom ratova”, opravdavaju sve hrvatske zločine nad Srbima iz Kra­ji­ne, uključujući i njihov progon. “Ni slučajno”, bio je njen odgo­vor, a naš razgovor okončan je mojom primedbom: “Ne slučajno, nego namerno, i treba da vas je sramota”.

Teško Srbiji s ovakvim Srbima.

Ilija Petrović

www.ilijapetrovic.com

Uoči Vidovadne 2019(7527)