Pričaonica

Bojan Dragićević: Odnos Partizana i NDH i KPJ i Ustaškog pokreta

Ovaj tekst je mala zbirka najčešće postavljenih pitanja o odnosu partizana i NDH, ali i KPJ i Ustaškog pokreta. Pošto se o tome danas mnogo priča, uglavnom netačno, tendenciozno i falsifikovano, odvojio sam svoje vreme da u dobroj veri pružim odgovore u skladu sa svojim znanjem i na najrazumljiviji način. Odgovori nisu kompletni jer bi za to bilo potrebno nekoliko knjiga, ali su instruktivni i dovoljno precizni za elementarno razumevanje dešavanja od neupućenog čitaoca.

-Da li je bilo saradnje KPJ sa Ustaškim pokretom?

-Da, u okviru Kraljevine Jugoslavije. Razlozi za ovo su višeslojni: Kraljevina Jugoslavija je na svoju teritoriju primila poražene ,,bele” iz Ruskog gradjanskog rata na čelu sa generalom Vrangelom, odbijala je dve decenije da prizna SSSR i slala je trupe kao ispomoć ,,belima” u Ruskom gradjanskom ratu. Zbog toga je sasvim prirodno postala neprijateljska država za SSSR, čak i ako izuzmemo ideološko-politički imanentno neprijateljstvo SSSR-a prema kapitalističkim monarhijama. KPJ je u tom trenutku bila vrlo malo autonomna u odlučivanju, služila je kao provodnik volje Moskve. Zbog jugoslovenskog stavljanja na suprotnu stranu SSSR-a, Drezdenski kongres 1928. donosi odluku o slamanju Jugoslavije i počinje da koristi separatistički obojenu retoriku o Jugoslaviji kao tamnici naroda i projektu srpske buržoazije, insistirajući na pravu na samoopredeljenje. Položaj KPJ je politički nezavidan unutarpolitički: uprkos ogromnom uspehu koji ju je pretvorio u jednu od najvećih sila Ustavotvorne skupštine pri donošenju Vidovdanskog ustava, uprkos pobedama na izborima za gradonačelnika Beograda i Zagreba, KPJ je zbog ideoloških razlika bila sprečavana da preuzme vlast koju je dobila kroz legitimitet demokratskog procesa. Partija je zabranjena, njeni simpatizeri proganjani i kažnjavani, tako da je demokratsko delovanje otpalo kao realna mogućnost političke borbe. Jugoslovenska država je u obračunu sa komunistima koristila zabrane, nasilje, političke procese i politička ubistva. Polarizujući se sa KPJ i SSSR-om, ona je gurnula KPJ u ruke secesionista. Odluke Drezdenskog kongresa pak su uticale na pad popularnosti partije medju Srbima. Ideja cepanja Jugoslavije bila je motivisana i ideološkom pretpostavkom da je Jugoslavija pred revolucijom koja je podgrejana političkom krizom u zemlji.

-Koje su razlike, a koje sličnosti delovanja i ideologije ustaša i komunista?
-Sličnosti ideološke prirode ogledale su se više u političkom trenutku, one su bile situacione jer su se bazirale na potrebi obaranja trenutnog poretka. Njihova tačka spajanja je bila potreba ubistva Kraljevine Jugoslavije. Ustaše su želele samostalnu hrvatsku državu na principima kleronacizma, a komunisti pak socijalističke republike podredjene dominaciji i ekspanziji SSSR-a kao mača svetske revolucije. Reč je o dve fundamentalno različite koncepcije spojene maksimom da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj. Što se metodologije tiče, ona je neretko bila slična. Štampanje antirežimske štampe i političko nasilje dolaze na um kao sredstva koja su bila zajednička.

-Do kada je trajala saradnja i kako je izgledala?
-Saradnja je trajala dok nisu preovladale neminovne ideološke razlike i geopolitika. Govorimo o periodu u kom meteorski uspon Adolfa Hitlera i njegovo spajanje funkcije predsednika i kancelara menja političku mapu sveta, kao i pristup SSSR-a, koji je sada za Jugoslaviju kao celu državu. Od juna 1935. KPJ više nije za cepanje Jugoslavije. Totalni razlaz komunista i ustaša nastupa 1936. sa izbijanjem Španskog gradjanskog rata, gde strane počinju podržavati suprotstavljene frakcije jer je iza jednih stajala Moskva, a iza drugih Berlin i Rim. Pavelić u izveštaju 1936. označava komuniste kao jedne od glavnih ideoloških neprijatelja. Već 1937. počinju sukobi komunista sa ustašama, u kojima gine student komunista Krsto Ljubičić. Saradnja se kretala od puke solidarnosti političkih osudjenika po zatvorima do otvorene podrške koju su komunističke novine Proleter davale Ličkom ustanku. Treba poštenja radi istaći da je u odnosnom članku kritikovan elemenet etnofašizma oko Pavelića, odnosno da su komunisti bili podozrivi prema ustaškoj ideologiji.

-Ima li moralnog opravdanja za tu saradnju?
-Politika nije moralizacija, no nepošteno je komunistima prebacivati moralni greh saradnje sa ustašama retroaktivno: ustaše iz 1931. godine nisu bile isto što i 1943. godine. Tada su bile secesionistički hrvatski pokret, ne vlast sa kleronacističkom ideologijom na čelu mašine logora za istrebljenje. Prebacivati komunistima da su saradjivali sa ustašama u smislu današnjeg razumevanja krvavosti te reči je neozbiljno isto kao prebacivati Kraljevini Jugoslaviji da joj je poslanik bio ustaški poglavnik Pavelić. To je poznato kao greh istoricizma, učitavanje budućih dogadjaja u prošle.

-Šta je sa sporazumom o uništenju srpstva koji su potpisali Mile Budak i Moša Pijade?
-Sporazum je falsifikat potekao iz Nedićevih propagandnih novina Novo vreme. Potpisan je navodno izmedju Budaka i Pijada u godini u kojoj je Pijade bio u drugoj kaznionici, a Budak nije ulazio u Jugoslaviju nego je bio na tlu fašističke Italije. Ta dva čoveka te godine fizički nisu mogla da se sretnu. Sporazum pokazuje da Pijade ne zna kada je doneta Obznana koja mu je determinisala život, niti zna pravo ime partije kojoj pripada dvadeset godina. Još je zanimljivije da Budak potpisuje sporazum o uništenju srpstva koji je na ćirilici. Sporazum je jeftina i loša propaganda. Da za njega nema ozbiljnog dokaza priznao je i doktor Sotirović koji ga je lansirao kroz priznanje da je jedini izvor Nedićevo Novo vreme. To je kao da kao argument da se nešto danas desilo za pedeset godina koristite Informerove tekstove o političkim protivnicima. Nauka je davno zatvorila pitanje autentičnosti ovog sporazuma. Bez sumnje, to je falsifikat.

-Da li je bilo saradnje NDH sa partizanima?
-Ne.

-Nikada?
-Nikada. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je bila zakleti neprijatelj ustaške države. Uostalom, ona ju je i srušila.

-Kakav je bio odnos NDH i partizana?
-Potpuno neprijateljski. Partizani su zaklete ustaše, dakle pripadnike Ustaške vojnice, na mestu streljali. Sa druge strane, ustaše su vršile brze egzekucije komunista i partizana bez suda. Komunisti su gubili glave i po ustaškim logorima, ali su umnogome od ustaša stradale i njihove porodice. Bilo je tu bestijalnih primera. Ustaške trupe su gotovo sve veće operacije vodile protiv partizana. Na Vikipediji je u jednom trenutku od 17 bitaka HOS-a 16 bilo protiv partizana.

-Da li su ustaše prelazile u partizane na kraju rata?
-Ne. Amnestija koja je raspisana se eksplicitno i bezuslovno nijednom nije odnosila na ustaše, ljotićevce, nedićevce i ruske izdajnike. Najviše koristi od amnestija su imali četnici i domobrani koji nisu okrvavili ruke. Oni jesu prelazili u NOB i to masovno. Posle proglasa kralja Petra da se stave pod komandu maršala Tita, desetine hiljada četnika su dezertirale u partizane. O tome se danas ćuti jer to negira revizionistički narativ o antisrpskoj prirodi NOB-a, u kom su, ironično, većinu činili Srbi.

-Da li su se partizani sukobljavali sa ustašama?
-Da, od samog početka rata. Ironično je koliko se malo danas govori o bitkama za Bihać, Kupres ili Zvornik. Celim ratom neprijateljstvo NOVJ i ustaša je konstantno dok nije kulminiralo slomom NDH. Zna se ko je oborio krvavo slovo U.

-Šta je sa četnicima? Jesu li oni saradjivali sa NDH protiv partizana?
-Kao i uvek, nema lakog i jednostavnog odgovora za četnički pokret zbog njegove heterogenosti i vremenske metamorfoze. Na početku rata, četnici su bili antiustaški nastrojeni, ali su njihovi lokalni komandanti počinjali da saradjuju sa NDH i priznaju je. Time su oni omogućili NDH da se fokusira na partizanske teritorije i satre Kozaru, gde je 60 000 pobijeno ili poslato u Jasenovac. Posle četničke izdaje ustaški teror i broj poklanih Srba dostiže zenit, periodizacija terora to potvrdjuje. Naravno, bilo je časnih izuzetaka poput četnika sa Vučjaka koji nisu saradjivali, ali je bilo i to da Djujićeva Dinarska divizija brani Knin sa ustašama od NOVJ. Sve u svemu, četnici su najčešće bili u mirnoj koegzistenciji ili kolaboraciji sa NDH. Tito je pisao da oni sabotiraju borbu protiv ustaša i hrvatske vojske kao nepouzdan element.

-Zašto partizani nisu ranije oslobodili Jasenovac?
-Zbog njegove geografske lokacije. Logor se nalazi u močvarnoj ravnici, blizu njega je prolazila pruga koja je bila krvotok Vermahta u ovom delu sveta i koja je zbog toga bila izuzetno branjena. Tito je naredio pripremu za tu operaciju, ali do nje nije došlo jer je procenjeno da je neizvodljiva. Treba napomenuti da je ogroman deo pripadnika NOVJ nekog izgubio u Jasenovcu i da je tu bilo i vrlo bliskih lica vodjama partizanske borbe. Teško je pomisliti da bi neko svoje rodjake ostavio takvoj sudbini da je ikako mogao da im pomogne. Kada su mogli, partizani su oslobadjali logore. Primer je Jastrebarsko, dečiji logor koji je oslobodila rano Četvrta komandanta Nikole Vidovića. Na kraju, i Aušvic je radio do kraja rata skoro pa to ne dira u antifašizam Crvene armije.

-Da li su partizani kaznili ustaše?
-Po padu NDH usledile su retribucije. Dovoljno je otići na neki ustaški forum i pitati ih šta misle o crvenoj zvezdi sa pet kraka. Streljanja su bila skoro u svakom oslobodjenom mestu. Partizani su bukvalno pobili celu Vladu NDH koja im je pala pod ruke. Doktora Budaka obesio je partizanski sud, valjda kršeći famozni sporazum Budak - Pijade. Cela pohapšena vrhuška ustaške vojske je pobijena posle vojnog suda. Likvidirani su Germogen Maksimov kao poglavar Hrvatske pravoslavne crkve i Ismet Mehić kao muftija koji je blagosiljao NDH. Ustaški krvoloci poput fra Majstorivića su vešani. Na Blajburgu je pravda stigla desetine hiljada ustaša, koje su pobijene da im se ni grob ne zna. Fazlagiće su kaznili partizani. Streljanja su obuhvatala od ministara do novinara i administrativnih radnika NDH. OZNA i UDBA su vodili obaveštajni rat sa ustašama u posleratnom periodu, koji je kulminirao likvidacijom ključnih figura ustaške terorističke organizacije u Gvardijanu i ubistvom bivšeg upravnika Jasenovca Maksa Luburića u Španiji. Ustaška dijaspora ostala je najljući neprijatelj socijalističke države, koji je protiv nje preduzimao terorističke akcije.

-Da li su brojke srpskog stradanja u NDH bile umanjivane u socijalističkoj Jugoslaviji?
-Ne. Oficijelni broj ubijenih u Jasenovcu je bio 700 000. To definitivno nije umanjivanje. Jasenovac je bio mesto gde su deca vodjena na ekskurzije, o njemu su snimani filmovi, a zvanična cifra u školskim udžbenicima je bila 700 000. Broj naučnih radova do 2000. o NDH bio je astronomski. Naravno, kultura sećanja nije bila besprekorna, ali ona to nije ni danas - zapravo, moj utisak je da je tada bila kudikamo bolja, ali nama je neophodan žrtveni jarac za sopstvenu neodgovornost i neozbiljno pristupanje poslu od prvorazrednog nacionalnog interesa. Tužno je da oni koji zameraju komunistima nekakvo skrivanje i umanjivanje Jasenovca danas puno bliže jesu cifri revizioniste doktora Franje Tudjmana nego onoj koju je utvrdila jugoslovenska državna komisija.

(Na naslovnoj fotografiji Tito u Bihaću. Još postoje sačuvane presude o streljanju zarobljenih ustaša po oslobodjenju grada.)

Izvor: Facebook

• Prethodni
• Sledeći