Pričaonica

Snajper

I tako se zadesim u epicentru rata iz čiste neobavještenosti i vjere u pogrešne stvari. I dok se osvrneš oko sebe, u želji da shvatiš i pohvataš šta se u stvari dešava, već se pozatvaraše obručevi i unutrašnji i vanjski, i krenu krčkanje u sopstvenom sosu uz nadzor organizatora rata. Krizne situacije su katalizatori, ubrzavaju sve procese, i dobre i loše. Što je krenulo ka lošem propadne još brže, a što je krenulo ka dobrom izdobri brže. Sve što je bilo labavo prikačeno i pričvršćeno, otpada. Kao da neko otresa voćku svom snagom. Meni je u tom svom metežu proradio iz viceva poznati crnogorski gen. Sve mi je bilo mrsko da radim, čak i da dišem. Srećom nije bilo hrane dovoljno pa se nisam morao zamarati sa žvakanjem. Poslije sam shvatio da je razlog za to bio što se voda nije htjela popeti bez struje na jedanaesti sprat, pa sam u stvari čuvao snagu za donošenje vode u stan.

Stalno nam je neko dolazio u stan, zajednička nevolja je pojačala i umnožila druženje među stanarima. Inače nevolje raznih porijekala nagnjavaju ljude da se zgušnjavaju u grupe. I onaj već spomenuti probuđeni gen me je natjerao na izumiteljstvo. Da bih smanjili ustajanje radi otvaranja vrata mnogim komšijama, držali smo vrata otključana, a da bismo znali da je neko otvorio vrata napravio sam sklopku na punjive baterije iz panik rasvjete koja je palila automobilsku sijalicu i uključivala zujalicu, kada neko samo otškrine vrata. Tako da nije bilo šanse da iko otvori vrata, a da stanari u stanu to ne saznaju. Sa vrata smo skinuli pločicu sa prezimenom kao mnogi, da otežamo raznim policijama identifikovanje srbskih stanova, pa je u stan ulazio uglavnom samo onaj koji je znao gdje je krenuo, dakle poznat ukućanima.

Ali nas je zato presjecalo svako kucanje na vrata, što znači da nije na vratima niko od poznatih komšija koji znaju da su vrata nezaključana, te ulaze bez kucanja. Uglavnom na vrata kuca neki problem koji se rješavao tako što se umirimo i ne dišemo, dok ne prestane kucanje, ili otvorimo pa šta bude, od sudbine se ne može baš uvijek pobjeći. I tako zakuca neko na vrata. Problijedismo u prvi mah, ali odmah nakon toga primjetismo da je kucanje nekako više slabašno i stidljivo, nego snažno i odlučno. Suprugina ženska intuicijia predosjeti da se ne treba plašiti i hrabro otvori vrata.

Kad tamo dječarac zadihan, iskolačio oči oduševljen činjenicom što mu otvoriše vrata i što se nije uzalud penjao na tako visok sprat.

- Teto, poslala me teta Jasmina da joj odmah dođe tvoj muž, ali odmah!

Moji roditelji su se družili sa jednim divnim parom, tzv. miješani brak, ali ne samo po principu muško-ženski miks, nego vjersko-nacionalni miks. To je bilo normalno i ništa neobično u ovim predjelima i u Kraljevini i u Republici Jugoslaviji, ali sada su takvi slučajevi već svi redom za nominovanje za Nobelovu nagradu. Shvatio sam iz tona molbe da se nešto neželjeno desilo, da me se ne zove na jelo i piće, kojeg inače nije ni bilo u potrebnoj mjeri tih godina. Navukao sam patike, i tako brzo sjurio niz stepenice svog nebodera, uletio u drugi, uzjurio i pravo na vrata, da nisam stigao ni da se zadišem. Otvori mi teta Jasmina, ali pošto vidjeh da ne bijaše uplakana, pade mi teret sa srca. Znači, nije bila mrtva glava u pitanju.

- Kako ste? Evo mene brže nego da sam telefonom zvao. - sada ja zadihan i iskolačenih očiju prozborih. - Ma evo, nije dobro, ali je bolje, kako je moglo biti. - Šta se dogodilo? - Suprug mi je pogođen, eno ga leži u sobi, ne može da hoda... - Auuuuu, ne valja... - Pogođen je u obje noge, a mora u klozet, a oko nas sve đuturumi, nejaki pa slabo mogu šta da pripomognu. Trebaš nam da ga odvedemo na šolju.

Proleti mi kroz glavu misao, što je mnogo bolje nego geler, da je ipak sve ispalo dobro. Čovjek je u komadu sa prostrelnim ranama. Zarašće to. - Čika Žuti, šta vas to snađe? - Evo vidiš. - pokaza mi zavijena stopala obje noge. Nego, daj da probam da se oslonim na tebe pa ću nekako na peti ove jedne noge što manje boli do klozeta. - Hajde, samo lagano nije nikakva žurba. - Bogme jeste. Pritužilo, a ova moja Jasmina ne može da me ponese. Dobro je meni moj ćaća govorio da žena mora biti stamena, da mora moći ponijeti kao tovar.

Nekako se uz stenjanje obojice, moje, pošto je čika Žuti bio krupan čovjek i težak za nosanje, a i njegovo pošto su ga rane boljele, dogegasmo do šolje. A onda ponovo nazad do kauča. Ponudiše mi da sjednem da odmorim, nađe se tu i neka rakija, što bijaše rijetkost. Obično su svi popili sve zalihe alkohola što su imali po kućama, rat se odužio preko svih očekivanja nas koji smo mislili čak da ga neće ni biti, pa se zalihe ispraznile.

- 'ajd živjeli. Dobra ova rakija.- iz ljubaznosti pohvalim rakiju, iako nisam bio tog mišljenja. Znam da nije dobro lagati, ali nekada se mora. - Pravio sam je sa komšijom od riže i šećera u pretis loncu, nismo baš očekivali da će da nam uspije. Nego ti pažljivo sa njom, dvije popijene čašice te osljepljuju na jedno oko, a četiri na oba. - nasmija se čika Žuti. - Dosta mi je ova jedna čašica, nisam snajperista pa da mi ne treba jedno oko, zadužiše me sa krampom, i trebaju mi oba oka da noge sebi ne prebijem.

I tako zasjedosmo obojica, nađe se tu i meza, neko nedefinisano meso koje su nam dijelili u humanitarnoj i neki tvrdkast keks. Ja sam inače za njih dvoje uvijek bio klinac i dijete iz komšiluka, ali sam u međuvremenu izrastao, oženio se postao odgovoran čovjek i nakupio dovoljno životnog iskustva i sada sam mogao sasvim ravnopravno da razgovaram sa mnogo starijim od sebe, sa ljudima koji bi roditelji mogli da mi budu. A i rakija uvijek pripomogne popuštanju kočnica.

- Čika Žuti uvijek sam se pitao zašto vas svi zovu Žuti, kada ste u stvari tamnoputi. - To je zato što sam radio u "Vodovodu i kanalizaciji"... - ?! - ... a u stvari sam više provodio vremena u kanalizaciji nego u vodovodu. - Aahahaaaaa, - nasmijah se ja grohotom poslije prvobitne začuđenosti - drago mi je da vas nije napustio vedar duh, nego, kako da Vas tako pogodi metak u oba stopala, zaista neobično. Mora da je snajperista, ne vjerujem da je kakav zalutali metak.

- Krenuo sam do Adre, rekoše da su me vidjeli na spisku za pakete. Imam rodbine i u Srbiji koja mi je redovno slala pakete. I rekoh sebi, kada sam već skoro na pola puta do centra grada, uzeću paket u povratku, a odoh skoknuti do rođaka koji je živio u centru, da vidim kako on devera sa svom ovom nesrećom što nas snađe. Pred raskrsnicom vidim piše "Pazi snajper", narod pretrčava, pa rekoh sebi odoh i ja, ne čini mi se preopasno. I kako krenuh pretrčavati odjednom se nađoh na zemlji, u prvi mah mi ne bi jasno šta se dogodilo i otkud se nađoh na zemlji. Neke žene počeše zapomagati gledajući u mene i shvatim da sam pogođen, a onda i vidjeh gdje. Nekako sam se odvukao do neke betonske žardinjere i tu zaklonjen legao, smišljajući šta da uradim slijedeće. Pojavi se odnekud neki Golf, utrpaše me u njega i pravac u bolnicu. Srećom se nekako sve brzo odigralo, nisam previše iskrvario. Valjda cipele držale stegnuto ranu. Uvedoše me u neku prostoriju na obradu rana i previjanje i tu se baš potrefi da je na smjeni bio moj drug iz kluba. Zajedno smo trenirali odbojku, ja sam dobro nabacivao lopte, a on je ubitačno smečirao, zakucavao je protivnika za patos, baš smo se dobro nadopunjavali. Znamo se godinama iako se nismo prečesto viđali i bi mi drago da je neko poznat uz mene u ovakvoj situaciji. Ohrabrivao me je dok je čistio rane na oba stopala, reče mi da ću čak ponovo moći igrati odbojku. I objasni mi da se tačno vidi ulazna rana kako je metak prošao kroz gornje stopalo lijeve noge koja je bila u zakoračaju i kako je metak izašao na taban i napravio novu ranu zabivši se u drugo stopalo desne noge koje je tada bilo na zemlji odgurivavši se o tlo. Upita me gdje se to dogodilo i ja mu objasnim. I onda on onako uz put reče: "Znači kada si se vraćao kući iz grada". Ja mu kažem da se nisam vraćao kući iz grada, nego baš suprotno, krenuo sam u grad rođaku. Odjednom se moj drug ukoči i zanijemi. Nisam do tada nikada vidio čovjeka koji reaguje kao na prekidač. Pitam ga šta mu bi odjednom. Reče mi poluglasno da mene nije pogodio snajper sa Grbavice nego iz suprotnog pravca. I reče mi da o ovome nikome ništa ne govorim, preozbiljna je situacija.

- Znači, čika Žuti, da onda ni ja o ovome ne govorim nikome ništa?

- Da.

 Duško Bošković

• Prethodni
• Sledeći