Sjaj Hrama Svetog Save

    91639 hram02 news1 nebojsa mandic ffPOZVAN sam od sekretara patrijarha Germana da dođem u Patrijaršiju 22. septembra 1984. godine. Prigodno obučen, uzbuđen, pristupio sam dvoru Patrijaršije. Dočekan sam na glavnim vratima, naspram Saborne crkve, i uveden na visoko protokolaran način. Osetio sam da je nešto važno u pitanju. Uveli su me u prostoriju gde su se nalazili NJegova svetost patrijarh German i dr. Đorđe Pešić, koga sam odranije poznavao, međutim patrijarha Germana dotle nisam upoznao. Uz upoznavanje i pozdrave počeli smo obične razgovore. Nije potrajalo dugo, patrijarh mi svečano, sa malo reči, saopšti:

    ”Gospodine Pešiću, izabrani ste da budete arhitekta nastavka projektovanja i gradnje hrama Svetog Save, što podrazumeva i organizaciju svih pripremnih radova, osnivanje gradilišta i sve što je potrebno da se nastavi gradnja napuštenog hrama”. Istog momenta me je oblio hladan znoj i pobledeo sam od uzbuđenja. Umešao se u razgovor i patrijarhov lični lekar dr Đorđe Pešić i razgovor je na neki način olakšan. Patrijarh mi je saopštio da imaju planove koje su dobili od arhitekte Aleksandra Deroka i da bi bilo dobro da sledećeg dana pregledamo te planove i da ih uzmem kao pomoć u daljem radu. Razgovor je potrajao skoro celo pre podne i ponovo zakazan za 24. septembar, kada ćemo pregledati planove. Iz Patrijaršije sam ispraćen isto tako svečano kao što sam i pristupio.

    SLEDEĆEG dana odmah sam otišao do napuštenih zidina hrama, a posetio sam i sveštenike u maloj crkvi Sv. Save. Javio sam se starešini crkve proti Branku Tatarinu i pozdravio se sa svim sveštenicima bratstva. Oni su već bili upoznati sa mojim imenovanjem i sa oduševljenjem i simpatijom me prihvatili. Za prvo vreme određen mi je sto za rad. Obišao sam sa njima hram. Sva vrata su bila zazidana tako da se unutra nije moglo ući. Dogovorili smo se da se pozovu zidari da sruše provizorne zidove u vratima.

    Uranio sam 24. septembra kod patrijarha i posle pravoslavnog pozdrava, odmah smo pristupili poslu, odnosno pregledu planova koje je posle okupacije predao Patrijaršiji arhitekta Aleksandar Deroko, koji je tom prilikom rekao da ih je sačuvao zakopavši ih u zemlju. Interesantno je da su nemački nacisti specijalno uništavali sve što ima veze sa hramom Sv. Save.

    Postavio sam sebi prvi zadatak da otkrijem istorijat građenja hrama, posle 44 godine od prekida radova, odnosno od početka bombardovanja Beograda i ulaska zemlje u Drugi svetski rat.

    Godine 1895. navršilo se 300 godina od spaljivanja moštiju Sv. Save na Vračaru. U želji da se ovaj istorijski događaj trajno obeleži, mitropolit Mihajlo i 100 uglednih građana Beograda osnivaju ”Društvo za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru”. Na Blagovesti, 25. marta 1885, Odbor upućuje Proglas srpskom narodu.

    Društvo sačinjava Pravila Društva za podizanje hrama prvom arhiepiskopu i prosvetitelju Svetom Savi.

    Član 1. Pravila glasi - ”Društvo za podizanje hrama Sv. Savi osniva se sa zadatkom da ostvari davnašnju želju vaskolika srpstva podizanjem velelepnog hrama na Vračaru, na kojem su spaljene svete mošti Božijeg ugodnika i prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja”.

    Prva akcija Odbora je bila podizanje male crkve-kapele, koja je nazvana hram Svetog Save - Prethodnik.

    Na prostoru za budući hram izgrađena je crkvica za 57 dana i osvećena 10. maja 1895. godine. Projektant je bio arh. Viktor Lukonski, a statičar i nadzorni inženjer gradnje prof. inž. Vojislav Zađina.

    Crkva i danas, kao parohijska, služi pravoslavnim vernicima.

    Hram svetog save atipiks beogradU Letopisu crkve Sv. Save navodi se da su placevi na zamišljenoj lokaciji Svetosavskog platoa, većinom otkupljeni, a nešto i dobijeni (Makenzi), sve ukupno: 58.518 m2 zemljišta.

    Odbor za izgradnju hrama Sv. Save odlučuje 1904. godine, na stogodišnjicu Karađorđevog ustanka, da se putem konkursa pribave skice za hram u srpsko-vizantijskom stilu.

    Smatrajući da nema dovoljno stručnjaka u zemlji za ocenu obavljenog rada, Odbor se obratio za stručnu pomoć Umetničkoj akademiji u Petrogradu, sa molbom da na osnovu izrađenih uslova za konkurs iste pregleda, dopuni, takođe da prispele radove na konkurs pregleda i da odgovarajuće mišljenje. Umetnička akademija je odgovorila pozitivno. Konkurs je objavljen u ”Srbskim novinama”, 13. maja, 1905. godine.

    Na konkurs je prispelo 5 radova. Umetnička akademija je pregledala sve radove i konstatovala da nijedan rad ne može da usvoji za konačnu realizaciju. Mitropolit Inokentije i Odbor, posle ovog neuspelog konkursa, nisu tražili nova i druga rešenja za projekat hrama.

    Godine 1912. izbija rat sa Bugarima, a svetski rat 1914. godine.

    NA vest da je doneta odluka da se gradi hram Svetom Savi nastala je polemika u štampi o tome - gde je spaljen Sv. Sava? Verovatno da je o ovome prvu ideju dao Gligorije Vozarević, beogradski knjižar, kod koga su se okupljali ljubitelji knjiga. U narodu, kao i u crkvi, znalo se da su negde na Vračaru spaljene mošti. Rodoljubivi Vozarević podigne krst na mestu gde je on smatrao da se to desilo, u maju 1847. godine, i oboji ga crvenom bojom. Taj kraj je nazvan Crveni krst.

    Prof. dr LJubomir Durković Jakšić, u svojoj knjizi ”Podizanje Hrama Sv. Save na Vračaru” opširno piše o pretpostavkama mesta spaljivanja. Takođe, u ”Trgovinskom glasniku” razvija se polemika oko mesta spaljivanja. Spominje se mesto na Vračaru ”Majdan”, to je verovatno mesto koje mi danas zovemo ”Tašmajdan”, zatim ”Čupina Umka”, mesto starog groblja koje se nalazilo između crkve sv. Marka i Seizmološke stanice na današnjem Tašmajdanu, a takođe i prostor između crkve sv. Marka i današnjeg parlamenta, koje se u svoje vreme zvalo Batal xamija. Po priči, Sinan-paša je bio poturica, poreklom pravoslavni Srbin, a neki misle pravoslavni Arnautin, pa je u znak kajanja podigao Batal xamiju na mestu spaljivanja. Bilo je i predloga da se, kako ne znamo gde je tačno mesto, hram podigne u centru grada pored Kraljevskog dvora i Narodnog parlamenta.

    Izabrano ili određeno mesto bilo je, po mome mišljenju, najbolje, jer je dominantno u Beogradu, i nalazi se u osovini glavne Ulice kralja Milana, odnosno, na glavnom beogradskom potezu od Kalemegdana, preko Terazija, Londona, Slavije do hrama sv. Save.

    POSLE rata obnavlja se rad Društva početkom 1919. godine. S obzirom na izvršeno ujedinjenje i novonastale prilike, unete su neke izmene u pravila Društva, a 12. februara 1920. izabran je novi glavni odbor Društva.

    Predsednik Odbora patrijarh Dimitrije, 1926. godine raspisuje jugoslovenski konkurs. Konkurs je, sa 22 prispela rada, uspeo.

    Konkursna komisija je stekla ubeđenje da nijedan od prispelih radova nije zadovoljio u potpunosti i dao arhitektonsko rešenje, kako enterijera, tako i spoljašnje monumentalnosti... Ocenjivački sud odlučio je da se prva i treća nagrada nikom ne dodeljuju, a drugom nagradom nagrađen je rad arhitekte Bogdana Nestorovića sa 60.000 dinara.

    Kako konkurs nije dodelio prvu nagradu u Društvu se otvara diskusija na koji način da se pristupi realizaciji projekta za hram. Dolaskom patrijarha Varnave, 1930. godine, na presto SPC, ubrzano se pristupa konačnoj odluci za izradu projekta. Patrijarh Varnava na sednici Odbora izjavljuje: ”Za izradu plana rešili smo da pozovemo priznate stručnjake koji će dati prototip za hram srpskog svetitelja. Hoćemo da bude u mermeru, reljefima, ukrasima, u mozaiku i freskama izložena sva naša istorija, život i događaji...”

    Izbor je pao na profesora arh. Bogdana Nestorovića, (1901-1975) koji je dobio najvišu nagradu na konkursu i na profesora arh. Aleksandra Deroka (1894-1988). Spajajući ova dva vrsna i nadasve, po znanju i talentu, afirmisana arhitekta, težilo se nesporno da se na projektu dobije ogromno znanje profesora Nestorovića i likovni talenat profesora Deroka. Izbor nije mogao da bude bolji! NJima je priključen prof. inž. Vojislav Zađina (1888-1951), renomirani konstrukter. U isto vreme počinje preko štampe, preko sednica sekcija arhitekata Beograda velika diskusija za i protiv usvojene koncepcija, stila, načina raspisivanja konkursa itd.

    Komunisti najzad popustili

    JAVNA polemika, koja je očigledno uznemirila javnost, dostiže svoju kulminaciju rezolucijom Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata - sekcija Beograd, donetom na skupu 11. februara 1932. godine. Ista rezolucija sa propratnim tekstom koji sadrži kao osnov zahtev da se konkurs ponovi, dostavljena je kralju Aleksandru, patrijarhu Varnavi, Društvu za podizanje hrama i Ministarstvu pravde, građevina i prosvete. Kralj Aleksandar u nastaloj situaciji stavlja svoj veto na odluku Društva, odnosno obustavlja dalji rad po usvojenom planu.

    Patrijarh Varnava sa nekoliko članova odbora i stručnjaka odlazi na sastanak sa kraljem. Posle iscrpnog prikaza planova i koncepcije usvojenog rešenja, sa detaljnim prikazom o veličini hrama, urbanističkim rešenjem Savinca, kralj je, uz svoje sugestije, dao pristanak da se pristupi izradi projekta hrama, prema izloženim rešenjima.

    ODLIKOVANJE DEROKU

    GLAVNI projektant hrama arh. Bogdan Nestorović bio je moj profesor na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta kojeg sam izuzetno poštovao i od kojeg sam mnogo naučio. Verovao sam da u njegovom stanu ima dosta dokumentacije. Najavio sam se supruzi pokojnog profesora i otišao u stan u Miloša Velikog 28. septembra 1984. godine. Dočekala me je u društvu simpatične unuke. Objasnivši svoj zadatak, molio sam da mi pomogne u nalaženju ma kakve dokumentacije o hramu koja se zatekla u njihovoj kući. Unuka je sledećih dana pregledala i podrum i tavan i osim nekoliko pisanih dokumenata nije našla ništa.

    Udata kćerka profesora Nestorovića, koja je bila takođe arhitekta, pomagala je, ali ništa nije nađeno. U bivšem kabinetu prof. Nestorovića na Arhitektonskom fakultetu takođe nije nađeno ništa, osim priče, da su nemački vojnici, koji su imali svoj štab na fakultetu, sve planove i dokumentaciju bacili kroz prozor. Išao sam, kasnije, i u Akademiju nauka i u državne arhive i nisam ništa našao.

    U parohijskom domu male crkve Sv. Save su mi predali "Letopis hrama Svetog Save" koji mi je jedino koristio da osetim atmosferu tih dana na hramu.

    Javio sam se telefonom i profesoru Aleksandru Deroku, takođe mome profesoru sa studija, da mu saopštim novost o velikom zadatku koji mi je poveren i da ga zamolim za sastanak. Posle izvesnog vremena sastali smo se u njegovom stanu. Proveli smo u razgovoru, uz meze i rakiju, ceo dan. Na rastanku mi je prof. Deroko obećao punu podršku, ali sa naglaskom - samo meni. Spomenuću ovde da sam posle nekog vremena uputio predlog patrijarhu, da profesoru Deroku dodeli orden Sv. Save prvog reda. Prof. Deroko je bio jako iznenađen priznanjem, ali nije želeo da dođe u Patrijaršiju da ga primi (zbog bolesti ili samo njemu poznatih razloga). Zamolio sam patrijarha da mu se orden preda u stanu i patrijarh je to učinio lično, na opšte iznenađenje i divljenje.

    Drugi veliki posao bilo je organizovanje arhitektonske ekipe, odnosno biroa koji bi preuzeo rad na izradi projekta za razne dozvole od urbanističkih do građevinskih.

    Posle izvesnog vremena otišao sam kod patrijarha i izneo sedam osnovnih zadataka koje treba izvršiti:

    1. Oformiti idejni projekat hrama po današnjim propisima.

    2. Zatražiti povraćaj sekvestrirane crkvene imovine tj. zidina hrama, male crkve Sv. Save i parohijskog doma sa odgovarajućim zemljištem.

    3. Organizovati pripremne radove za organizaciju gradilišta i pregledati izvedene radove i stubove kao i druge radove urađene pre rata.

    4. Tražiti urbanističko-tehničke uslove nastavka gradnje.

    5. Pripremiti svečano osvećenje prostora hrama sa polaganjem nove povelje nastavka gradnje spomen-hrama Sv. Save.

    6. Izraditi glavni projekat, koji treba da dobije sve saglasnosti i građevinsku dozvolu.

    7. Nastaviti gradnju hrama Sv. Save.

    POVELJA ISPOD OLTARA

    SVETI sinod je zakazao zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora 10. maja 1985. u Patrijaršijskom dvoru. Doneta je odluka da se u nedelju 12. maja u započetom hramu Sv. Save održi arhijerejska liturgija kojom prilikom će se obeležiti

    390-godišnjica spaljivanja moštiju Sv. Save i 50-godišnjica početka izradnje spomen-hrama sa osvećenjem zidina i polaganjem povelje.

    Obratio sam se građevinskom preduzeću "Rad" za pripremne radove, uređenje terena, formiranje gradilišta sa odgovarajućim barakama za rad projektanata i gradilišta. Najzad smo probili zidove na ulazima u hram i pregledali unutrašnjost hrama. Našli smo ostatke provizornih zidova garaža i magacina i veliku površinu pod travom, neuređenu, zapuštenu, punu smeća, epruveta i špriceva koje su ostavljali narkomani koji su tu imali sklonište. Preduzeće "Rad" je preduzelo sve što je potrebno da dovede u red ceo teren u hramu, a ja sam uradio projekat za svečanu liturgiju sa velikim podijumom i nadstrešnicom i dva manja podijuma za hor i počasne goste.

    Pregledajući hram pretpostavio sam da je prva povelja, koja je stavljena 10. maja 1939, negde u osovini oltara, odnosno u apsidi oltarskog prostora. Tokom 2002. godine kada se kopalo za kriptu, moja pretpostavka se pokazala kao tačna. Mesto nove povelje je bilo iznad stare.

    Veliko uzbuđenje je bilo 12. maja 1985. u Beogradu i celoj Srbiji. Nismo mogli da verujemo da najzad počinjemo gradnju hrama, da je komunistična vlast najzad popustila, da je naš patrijarh German uspeo da posle 88 molbi najzad privoli vlast da da dozvolu za produženje gradnje hrama.

    Sve je bilo spremno za veliku liturgiju. Tamni oblaci su se nadvili nad Beogradom, strepeli smo da će padati kiša. Narod se slivao iz svih krajeva grada, hram je bio potpuno ispunjen, Svetosavski plato i prostor oko hrama takođe. Hor smešten na podijumu imao je oko 300 pevača, sastavljen iz horova beogradskih crkava pod upravom dirigenta g. Dušana Miladinovića. U času kada se pojavio patrijarh German sa dvadeset arhijereja, dvadeset sedam sveštenika i dvadeset dva đakona, granulo je iznenada sunce, na opšte ushićenje. Priča se da je na 1.000 metara od hrama i dalje bilo oblačno. Po mojoj slobodnoj proceni na svim prostorima oko hrama i u hramu bilo je oko 100.000 građana. Posle liturgije nastao je svečani čin osvećenja zidova hrama i polaganja povelje u specijalno pripremljeno udubljenje u apsidi oltara. Patrijarh German sa arhitektom Brankom Pešićem je položio povelju, kamen iz Hilandara koji je doneo proiguman Hilandarski Nikanor i kamen iz Jerusalima.

    PONOS SRPSKOG NARODA

    POVELJU je na pergamentu uradio prof. Miloš Ćirić, kožnu futrolu je izveo Dušan Paštrmac po nacrtu gospođe Slave Tabaković, a keramičku posudu prof. Branislav Stajević. U apsidi je bila ogromna slika Sv. Save 5h2 metra, rad protođakona Marka Ilića. Počelo je pričešćivanje. Imao sam tu čast da me kao prvog pričesti budući patrijarh, vladika raško-prizrenski Pavle.

    Povelja glasi:

    "U ima Oca i Sina i Svetoga Duha Mi German po milosti Božjoj pravoslavni arhiepiskop Pećki mitropolit Beogradsko-Karlovački i Patrijarh Srpski sa Arhijerejima Srpske pravoslavne crkve odslužismo svetu liturgiju danas, u nedelju, 12. maja (29. aprila) 1985, i izvršismo novo osvećeenje temelja, davno započetog (1935) u Beogradu na Vračaru, Spomen-Hrama Svetitelja Save, prvog srpskog Arhiepiskopa i prosvetitelja, što ovom Poveljom i našim potpisima svedočimo. Slede potpisi NJ. Sv. Patrijarha Germana, Mitropolita,

    Episkopa i arhitekte Branka Pešića."

    Dobivši poverenje da nastavim projektovanje i gradnju hrama, predložio sam, što je i usvojeno, da u isto vreme budem i glavni projektant, nadzorni inženjer i organizator. Tada su me u Patrijaršiji, pa i ostali, nazvali protomajstorom. Ovde treba da napomenem da sam se odrekao honorara za svoj rad u korist gradnje hrama smatrajući da je počast koja mi je ukazana dovoljna nagrada za moj rad na hramu.

    hramNesporno je da sam precenio svoje fizičke mogućnosti koje su, u kasnijoj fazi radova, uzrokovale i moja dva infarkta. Međutim, taj višestruki položaj delovao je uspešno jer nije bilo nikakvih sukoba na gradilištu, imao sam dobar odnos sa šefovima gradilišta, arhitektima "Studija", specijalno sam cenio rad i zalaganje odgovornog projektanta ispred projektne organizacije "Studio" arh. LJiljane Tanasijević, koja je bila i moj saradnik na projektovanju palate "Beograđanka". Sa poslovođama i radnicima, takođe sam imao prijateljski odnos jer su svi bili svesni da radimo katedralni hram u Beogradu. Sa predstavnicima građevinskog preduzeća "Trudbenik" imao sam korektne odnose, a naročito je bio uspešan rad sa projektantima konstrukcije hrama, koji su bili i moji studenti na Građevinskom fakultetu, kojima sam zahvalan za izvanredan trud i visoko stručno projektovanje, posebno na izvanrednim rešenjima konstrukcije hrama koji će se visoko ceniti u struci i na ponos srpskog naroda. Imena svih ostalih projektanata koji su radili, sarađivali ili savetovali izneću u posebnom delu o gradnji hrama.

    Svetinja ponovo raste

    ZBOG brzine rada, odmah posle idejnog projekta, pristupili smo izradi glavnog projekta na osnovu kojeg bi dobili građevinsku dozvolu. U isto vreme radili smo i projektni tender za licitaciju svih radova na hramu. Trudili smo se da omogućimo da se licitacija završi do kraja 1985. godine.

    PROJEKTANTI I IZVOĐAČI RADOVA

    AUTORI projekta 1935. godine bili su: prof. arh. Bogdan Nestorović i prof. arh. Aleksandar Deroko. Saradnici nepoznati.

    Autor konstrukcije: prof. inž. Vojislav Zađina, koji je i nadzorni inženjer. Saradnici napoznati.

    Izvođač radova: građevinska firma "Rasina". Autor nastavka projekta hrama Sv. Save 1984/85. i vodeći projektant, organizator i nadzorni inženjer do 1996. prof. arh. Branko Pešić, a od 1996. autor projekta, arhitekta hrama.

    Odgovorni projektant arh. LJiljana Tanasijević, ispred projektne organizacije "Studio", i projektanti saradnici: arh. Vesna Popović, arh. Darka Blagojević, arh. Dubravka Puača, odgovorni projektant od 2000. godine, arh. Radovan Bobičić, arh. Marina Nešković, arh. Goran Mičić, arh. Bojana Vitez, prof. arh. Dušan Stanisavljević, arh. Milena Mijušković, arh. Snežana Vuksanović, inž. LJubica Čupić, arh. Branislav Đorđević, arh. Nikola Vujisić, teh. Majla Popara, arh. Milena Lazarević.

    Projektna organizacija "Studio" radi na hramu od 1985. do 1990. god. i od 2000. do 2004. godine.

    Projektna organizacija "Vizantija", radi na hramu od 1990. do 1996. godine.

    Projekat konstrukcije se radi u organizaciji "Trudbenika", odnosno projektne organizacije "Dragiša Brašovan".

    Autori konstrukcije: inž. Vojislav Marisavljević, koji je i odgovorni projektant, inž. Dušan Arbajter, glavni projektant tehnologije, inž. Milutin Marjanović, koji je od 2000. godine i nadzorni inženjer,

    Projektanti konstrukcije krsta - inž. Predrag Obradović, inž. Aleksandar Obradović, inž. maš. Rade Milićević.

    Geodetski snimak izgrađenog dela hrama u predratnom periodu: prof. dr inž. Vojislav Milovanović.

    Projektanti instalacija su:

    Vodovod i kanalizacija - arh. Živko Matekalo, sa saradnicima.

    Jaka i slaba struja - gromobrani - inž. Srđan Škulić, sa saradnicima.

    Projekat akustike - inž. Stevan Milosavljević, dr. inž. Dušan Kalić.

    Upravnici gradilišta: inž. Živojin Milosavljević, arh. Zoran Veselinović, Slobodan Stamenković, inž. Vlada Smiljanić.

    U 2000. godini organizator svih radova: prof. dr inž. Vojislav Milovanović.

    SANACIJE OJAČALE HRAM

    NA osnovu izrađenog licitacionog elaborata pozvana su sledeća građevinska preduzeća: "7. juli", "Ratko Mitrović", "Komgrap", "Rad" i "Trudbenik", svi iz Beograda. Licitacija je obavljena u novembru i decembru 1985. godine. Licitaciona komisija je radila u sastavu: vladika šumadijski Sava, kao predsednik komisije, inž. Stevan Milosavljević, arh. Dragan Raspopović, Sava Kezić, sudija, Todor Kaluđerović, advokat, prof. inž. Đorđe Zloković i prof. arh. Branko Pešić. Posle svih analiza komisija je predložila, a Sveti sinod doneo odluku da se izabere za gradnju hrama građevinsko preduzeće "Trudbenik", kao najpovoljnije u odnosu na cenu i po svim ostalim uslovima za rad i saradnju. Ugovor sa "Trudbenikom" svečano je potpisan 28. decembra 1986. godine u Patrijaršiji.

    Projektanti konstrukcije hrama projektne organizacije "Dragiša Brašovan", inženjeri g. Vojislav Marisavljević i g. Dušan Arbajter zatražilihram1 su da se ispita dužina izvedenih šipova koji su izvedeni pre rata. Na moje zaprepašćenje, bili su dužine svega 6 m, umesto po proračunu 12 m. Što znači da šipovi ne mogu da nose stubove sa kupolom. Projektanti konstrukcije izradili su projekat sanacije, odnosno realizaciju armirano-betonskih "bunara" na dubini od 12 m ispod četiri noseća stuba glavne kupole. "Bunare" je izvodila privatna firma inž. Mićka Vukotića. Bio je to herojski poduhvat.

    Po nalogu konstruktera su izvedene "dilatacije", odnosno fizičko odvajanje dela koji nosi kupolu od nižih delova hrama, tri apside i oltarskog dela. Takođe je konstatovano da temelji zidova apsida i oltarskih zidova ne odgovaraju propisima, jer su urađeni od opeke. Po projektu naših konstruktera izveden je armirano-betonski kostur po vertikali i horizontali svih zidova apside i oltara, i armirano-betonskom konstrukcijom, izvedeni su novi temelji pripratskih zidova. Ovim dragocenim intervencijama doveden je hram u konstruktivno ispravno stanje da može da primi veliku kupolu, takođe da odgovara svim građevinskim propisima i zemljotresu do 8 stepeni Rihterove skale.

    Obavestio sam patrijarha o nađenoj situaciji i o potrebnim intervencijama sa čime se on složio ali je rekao: "Branko, radite sve što je potrebno i dobro za Hram ali paralelno sa tim radovima idite i u visinu". Shvatili smo želju patrijarha koji je izražavao i želju naroda da vide kako hram raste u visinu.

    SKOK OD PET METARA

    GRADILIŠTE je bilo potpuno spremno da otpočne sa radovima, projekti su za početnu fazu bili pripremljeni, zaštitni sloj opeke je skinut i prvi beton je nanesen, 14. aprila 1986. godine. To je bila prva fizička promena na hramu, prvi rast u visinu. Ovom svečanom trenutku prisustvovali su NJ. sv. patrijarh German, mitropolit dabrobosanski Vladislav, episkopi: bački Nikanor, braničevski Hrizostom, žički Stefan, šumadijski Sava, banatski Amfilohije, marčanski Danilo, moravički Longin, sekretar Sinoda prota Mića Janković, zatim predsednik i sekretar Sekretarijata za verske zajednice, direktor "Trudbenika" Branko Mihailović sa svojim saradnicima, prof. arh. Branko Pešić sa svojim saradnicima, članovi Građevinskog odbora, sveštenici male crkve Sv. Save i mnoga druga lica. Posle prizivanja svetog Duha uz crkvenu pesmu okteta hora beogradskih sveštenika pod rukovodstvom Georgija Maksimovića prišao je patrijarhu arhitekta hrama Branko Pešić i rekao: "Vaša svetosti, patrijarše srpski, sve je spremno za nastavak fizičke izgradnje spomen-hrama Sv. Save. Molim vas, blagoslovite da radovi počnu!"

    "U ime Oca i Sina i Sv. Duha, molitvama Sv. Save neka radovi počnu!", odgovorio je patrijarh. Po prenetom naređenju inž. Živojin Milosavljević šef gradilišta dao je znak, pokrenuo se kran sa punom korpom betona i sručio se u oplatu na zidu hrama. Tako su radovi u visinu hrama počeli! Prvi skok je bio pet metara!

    U cilju upoznavanja građana o gradnji hrama, istovremeno i prikupljanja priloga, organizovali smo izložbe i predavnja o hramu, od Beograda i, prema pozivima, širom Jugoslavije i u inostranstvu.

    Prva izložba je bila u Beogradu u Muzeju za primenjenu umetnost februara 1988. godine. Na dan otvaranja ceo prostor Muzeja je bio je toliko ispunjen Beograđanima da se kroz izložbeni prostor nije moglo kretati. To je bila najposećenija izložba posle rata. Izložbu je otvorio NJ. sv. patrijarh German i direktor Muzeja gđa Bojana Radojković.

    Tokom izložbe održano je i predavanje arhitekte Branka Pešića o hramu sa diskusijom. U okviru izložbe je bila prodavana knjiga "Spomen-hram Sv. Save na Vračaru u Beogradu 1895 - 1988" B. Pešića, a prikupljeni novac je bio prilog za gradnju hrama. U Beogradu je održano još jedno predavanje u Voždovačkoj crkvi. Paroh Dragoljub Vasić pozvao me je da u nedelju 12. oktobra 1988. održim parohijanima predavanje o hramu. Posle predavanja bila je veoma interesantna diskusija sa pitanjima. To se ponavljalo i na svim mojim ostalim predavanjima.

    Prvo predavanje, posle Beograda, održano je u Kragujevcu, na poziv Vladike šumadijskog Save, u parohijskom domu, za sveštenike i građane.

    Izložbe su još održane u Podgorici u paviljonu u NJegoševom parku u organizaciji Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Crne Gore sa agilnim predsednikom arh. Svetislavom Popovićem, zatim u crkvi u Tivtu, uz veliku pomoć prote Krivokapića, zatim u crkvenom Muzeju u Dubrovniku. Predavanje u manastiru Lepavina održano je u organizaciji mitropolita Jovana, a u manastiru Krki zajedno sa vladikom Nikolajem. U parohijskom domu pravoslavne crkve u Zagrebu domaćin predavanja bio je prota Milenko Popović. U Društvu građevinskih inženjera i tehničara u Novom Sadu za oganizaciju predavanja su se svestrano založili inž. Vladimir Jošanov i arh. Petar Tanasijin, a na inicijativu prote Mirka Tišme predavanje je održano u Almaškoj crkvi u Novom Sadu. Predavanja smo držali u domu kulture u Trsteniku sa vladikom Stefanom, kao i u manastiru Žiči. Zatim izložba sa predavanjem u Nišu u Paviljonu u Tvrđavi u organizaciji Galerije savremene likovne umetnosti, Zavoda za zaštitu spomenika kulture i Društva arhitekata uz pomoć vladike Irineja, kao i predavanje u parohijskom domu u Pančevu.

    Svet upoznao srpskog svetitelja

    PREDAVANJA sam održao i u crkvama i parohijskim domovima u Enleskoj: u Londonu, u crkvi Sv. Save, uz svestranu pomoć prote Miluna Kostića, u Birmingemu, u parohiji sv. kneza Lazara, u organizaciji prote Milenka Zebića, u parohijskim domovima u Bedfordu i Darbiju; zatim u Švedskoj: u Malmeu, u parohiji sv. Ćirila i Metodija, uz pomoć paroha Metodija Lazića, u Štokholmu u parohiji Sv. Save, u organizaciji prote Vladislava Rafajlovića, u Nemačkoj: u Minhenskoj parohiji u organizaciji prote Slobodana Milunovića, u Diseldorfu i nekoliko puta u Himelstiru, u organizaciji vladike Lavrentija, prilikom raznih proslava, zatim u Švajcarskoj, u Cirihu, u organizaciji prote Draška Todorovića, u Austriji: u Beču, u organizaciji prote Drage Govedarice, u Italiji, u Trstu, u crkvi sv. Spiridona. Zatim u Grčkoj na Atinskom univerzitetu za profesore i studente Građevinskog i Arhitektonskog fakulteta, a u Solunu sam prikazao u okviru "Dana jugoslovenskog građevinarstva" arhitektonsko i konstruktivno rešenje gradnje hrama. Zatim u crkvama i parohijskim domovima Australije, u organizaciji Crkvene opštine Australijske eparhije i Društva Sv. Sava sa formiranim Odborom, na čelu sa g. Slobodanom Tošićem, pod pokroviteljstvom episkopa Longina: u Sidneju, Brizbejnu, Adelaidi, Kamberi, Melburnu. Izložbu sa predavanjem održao sam u Poljskoj u Varšavi, u organizaciji poljskih arhitekata, takođe i u Rusiji, u Moskvi, sa prikazanom maketom, u građevinskom domu, povodom izložbe "Arhitektura Srbije."

    U Australiji, pored mene, predavanja o Svetom Savi držali su i književnici Danko Popović i Vuk Drašković.

    Na izložbama i predavanjima, gde je dolazilo mnogo sveta, ljudi su se upoznavali sa gradnjom najvećeg našeg hrama, u isto vreme prikupljali su se i značajni prilozi za gradnju hrama.

    POSETA HILANDARU

    UOČI podizanja velike kupole predložio sam mojim kolegama konstruktorima da bi bilo dobro da posetimo manastir Hilandar, da upoznamo kaluđere o našem radu na Hramu i da dobijemo i od njih blagoslov, uoči podizanja kupole. Svi su prihvatili tu ideju sa oduševljenjem. Organizaciju puta sa svim formalnostima izvršila je agencija "Ras", na gradilištu hrama i njen vlasnik g. Dušan Đorđević.

    Na put smo krenuli sa tri automobila. U Solunu smo završili sve formalnosti, odmorili se i krenuli ka Hilandaru. Obavestili smo proigumana Nikanora da stižemo. Brodićem od Jerisosa zaplovili smo uzburkanim morem, uzbuđenje je raslo sve više gledanjem na obalu Svete gore, nestrpljivo očekujući da se pojavi pristanište našeg manastira. Najzad smo ugledali pirg i zidine utvrđenja Hrusija. Ubrzo posle iskrcavanja na malo pristanište stiže i poveći traktor sa jednim mladim kaluđerom. NJegove prve reči su bile "ovo su Božji ljudi". Nikad neću da zaboravim te reči. Natovarismo stvari kao i poklone za manastir i krenusmo peške već utabanim stazama od Svetog Save, vladara Nemanjića, kraljevske loze Karađorđevića, srpskih patrijarha, sveštenika, osvajača, razbojnika, umetnika, naučnika.

    Gazimo po putu po kome su išli svi znameniti ljudi iz istorije, pa, najzad, i mi graditelji hrama. Stigosmo do one čuvene kapije, poznate po stihovima iz pesme o Sv. Savi - "ko udara tako pozno... o kapije svetogorskog manastira". Otac Nikanor i još nekoliko kaluđera uvode nas u prostranu galeriju konaka, raspoređuju nas po sobama, meni dodeljuju zasebnu sobu kao protomajstoru. Skupljamo se svi u veliku sobu za prijem, poslužuju nas medom, kafom i ratlukom, mi uzvraćamo našim poklonima.

    hram svetog save beograd ebterijerRAZGOVOR se odvija u našoj priči o građenju hrama, što i njih najviše interesuje. Među kaluđerima je i Mitrofan, učen i prijatan sagovornik od koga smo najviše saznali o životu i radu u manastiru i o budućim obnovama u manastiru. Naravno, odmah idemo u crkvu da celivamo svetu ikonu Bogorodice, čuvenu Trojeručicu. Razilazimo se u grupe, vođeni od više kaluđera, u cilju što većeg saznanja o manastiru. Večera je bila kako pristoji. Najuzbudljivije je bilo negde oko dva sata noću, kada smo ustali i uputili se, vođeni škiljavim svetlom kandila, do crkve Vavedenja Bogorodice, gde smo prisustvovali noćnoj službi. U polumraku, naizmenično sa dve pevnice, čitali su prijatnim melodičnim glasom mlađi kaluđeri. Stariji su, kao i mi, bili prislonjeni polusedeći sa leve i desne strane oltara. Nezaboravno. Dve noći smo proveli u manastiru, pa ponovo brodićem u Jerisos, pa u manastirski metoh Kareja i Solun. Sledećeg dana već smo bili na gradilištu hrama, puni utisaka, osveženi i blagosloveni dahom Hilandara.

    PODIZANJE VELIKE KUPOLE

    ZA projekat konstrukcije velike kupole postojala su rešenja glavnih konstruktora, odnosno odgovornog projektanta za konstrukciju hrama, od strane izvođača "Trudbenika": inženjera V. Marisavljevića, D. Arbajtera i M. Marjanovića, ali uradili su projektne predloge i moj savetnik, prof. inž.Đ. Zloković, akademik i inž. M. Stojković, iz firme "Trudbenik". Preduzeće "Trudbenik" zauzelo je neutralan stav i prepustilo protomajstoru konačnu odluku.

    Želeo sam da se ispita i cena radova datih rešenja, odnosno predloga. Dobio sam izveštaj da je najekonomičnije rešenje trojke, na čelu sa inž. Marisavljevićem. Smatrao sam da je svakako najbolje rešenje pomenute trojke sa duhovitom, smelom i, takođe, prvi put na svetu izvedenom konstrukcijom, odnosno, da se kupola radi na zemlji i diže 40 m uvis na svoj projektovani položaj. Ovo rešenje je bilo dobro i za pokrivačke radove na kupoli a pogotovo za podizanje velikog krsta od 4 tone i 12 m visine.

    ODLUKA je pala - izvodiće se rešenje navedene grupe konstruktora. Imao sam duboko poverenje, ne samo u sjajno rešenje podizanja kupole, nego i u te mlade ljude, koji su bili i moji đaci na Građevinskom fakultetu. Ali, nažalost, kolege čije rešenje nije usvojeno, zamerili su mi, zahladneli su odnosi, i na kraju su se 1996. godine pokazali i neprijateljski, sa pokušajem da preuzmu radove na hramu i uz tvrdnje da će izvedena kupola da padne.

    Definitivno je usvojen sistem podizanja glavne kupole hrama, sa težinom od 4.000 tona, načinom "guranja", što je predstavljalo inženjerski poduhvat kako u sferi modernog građevinarstva, tako i u oblasti sakralnog građevinarstva.

    Kompletan sastav kupole hrama je od kubusa 35 m, u prečniku, visine 28 m, ispod krsta, i 40 m, zajedno sa krstom. Kupola je pokazivala na hidrauličnoj vagi 4.000 tona težine i dignuta je na visinu od 40 m za 20 dana.

    Dnevno podizanje je bilo 2,5 m. Poslednja operacija dizanja kupole obavljena je na visini od 36.69 m, kada je istovremeno krst kupole bio na visini 80 m, čime je izbegnuto da se bilo šta radi na visini preko 40 m, s obzirom na to da su radovi oko pokrivanja kupole bakarnim limom, kao i montaža krsta već obavljeni dok je kupola bila na zemlji. Povezivanjem kupole sa glavnim lukovima i izradom trajnih oslonaca, posao oko kupole na hramu bio je završen.

    KRST SVETOGA SAVE

    DOBIO sam od Sv. sinoda i NJ. sv. patrijarha saglasnost na moj predlog da akademski vajar Nebojša Mitrić uradi rešenje za krstove na hramu.

    Usledile su dve godine mojih studija i proučavanja tipova i primene krsta u hrišćanskoj, odnosno, pravoslavnoj crkvenoj gradnji. U rešavanju krsta na glavnoj kupoli hrama došao sam do osnovnih mera i proporcija, ali ono što je nedostajalo bila je vajarska ruka. Da odredi skulptorski izraz, udahne prostornu, oblikovnu dušu. Bio sam svestan, bez dvoumljenja, da je to zadatak kojem je samo Nebojša dorastao, koji samo on može da uradi.

    U trenutku kada sam Nebojši saopštio konačni izbor skulptora krsta Sv. Save nije bio iznenađen.

    Prečišćeno rešenje modela prikazao sam Svetom arhijerejskom sinodu, koji ga je sa zadovoljstvom odmah prihvatio i proglasio za Krst Svetog Save na hramu.

    Hram, po projektu ima veliki krst, na kupoli od 12 m visine, četiri krsta, od 4,5 m visine, na zvonicima, osam krstova, od 3,5 m visine, na kulama portala i pet krstova na apsidi oltara.

    PROJEKTOVANJE

    TOKOM izrade glavnog projekta radilo se i na izradi lokacije i urbanističko tehničkih uslova za nastavak izgradnje hrama Sv. Save. Paralelno smo radili i projekte za izvođenje. Na osnovu izrađenog glavnog projekta u sedam knjiga - elaborata sa svim prilozima, Opštinski komitet za komunalne građevinske i stambene poslove opštine Vračar u Beogradu izdaje odobrenje za izgradnju 30. maja 1986. godine.

    Blista zlatni krst

    VEST da radimo krstove za hram Sv. Save koji treba da se pozlate, stigla je u srpske krugove u Ženevi. Ubrzo, jedna divna grupa ljudi formira Inicijativni odbor u Ženevi: gospođa Ivanka Ponije, predsednik, Predrag Petrović, Gorjana Milišić, Petar Pejović, Slobodan Vasiljević, Borivoj Karadžić, sa porukom NJ. svetosti patrijarhu "da to zlato zablista sa krsta svetosavskog hrama!", prikupljaju novac, nabavljaju zlatne listiće i preko beogradskog preduzeća "Jugometal", koje besplatno vrši transport i formalnosti carine, stižu zlatni listići na gradilište hrama.

    Nebojša Mitrić je pažljivo i brižno, neprekidno pratio sve radove na velikom krstu u Bariču, sve do njegovog dolaska na gradilište gde je smešten u poseban hangar-baraku, gde je vršeno pozlaćivanje. Ovaj delikatan zadatak obavio je jedan izuzetan čovek, poznati beogradski pozlatar, g. Sava Dimitrijević, koji je svoje zanatsko umeće dobrovoljno ponudio.

    Došao je čas kada je krst bio definitivno gotov i kada je trebalo da bude osvećen, da se podigne i montira na kupolu koja je čekala u utrobi hrama. Uzbuđenje je bilo veliko. Najsvečaniji trenutak označio je blagoslov NJ. sv. patrijarha Germana da krst krene na put u visinu od 70 metara, na svoje večno ležište. Krst se iz barake podigao kranom, ispravio i vinuo u nebo, preskočio zapadni portal i spustio u centar kupole, na svoje pripremljeno ležište. Ceo rad je obavljen za svega dvanaest minuta. Uz opšte veliko oduševljenje i pljeskanje velikog broja prisutnih vernika, inž. Voja Marisavljević je zavrtao poslednju kuglu na vrhu krsta.

    DOŠLO je vreme podizanja kupole sa krstom. Svakoga dana po dva metra u visinu. Sa nestrpljenjem čekali smo trenutak da krst izroni iz hrama i ocrta se na beogradskom nebu. Za dvadesetak radnih dana kupola je bila na svom mestu i krst se, blistav i zlatan, ponosno uzdigao nad Svetosavski vračarski plato.

    Sveti arhijerejski sinod je 22. 9. 1988. doneo odluku u vezi sa datim likovnim rešenjem krsta: "Prihvatiti rešenje akademskog vajara Nebojše Mitrića i profesora Branka Pešića za izradu velikog krsta za centralnu kupolu Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru, s tim da bude ceo pozlaćen. Na osnovu ovog rešenja uraditi i sve osgale krstove koji će se postaviti na polukupole Spomen-hrama, držeći se odgovarajućih dimenzija. S obzirom na lepotu i sklad postignutog rešenja, ovaj krst imenovati `Krstom Svetog Save`, i po istom obliku dati da se izrade naprsni krstovi".

    Po odluci Sv. sinoda, ovaj krst je postao i naprsni krst koga na grudima nose odlikovani sveštenici.

    U ovom periodu se iz godine u godinu sve manje radilo na hramu. Raspad Jugoslavije, ratovi, zločini, teške sankcije uvedene kao kazna za Srbiju, nemaština, izbeglice. Sve se to odrazilo i na Srpsku pravoslavnu crkvu, graditelje, sa posledicama po građenje hrama.

    Savlađujući nedaće uspevamo i dalje da radimo na hramu.

    Veštinom i predanim zalaganjem inženjera i radnika izvedeno je i ugrađeno osam velikih ugaonih trompi i tako završeno oblikovanje i spoljnjih i unutrašnjih gabarita hrama u osnovnoj konstrukciji.

    Za konačni izgled fasade hrama nabavljamo i ugrađujemo granitne masivne ploče u vence na četiri zvonika, na osam malih kula, na pet konhi i na tri kosa krova portala.

    Izvedeni su zamašni limarski radovi za odvod vode sa zvonika kao i vertikalni oluci prvenstveno zaslugom beogradske firme "Dražić".

    KAO uspešno arhitektonsko rešenje, likovno i oblikovno, na fasadi hrama realizujemo 130 otvora, odnosno sve prozore, rozete, i otvore na zvonicima. Sve ukupno 874 kvadratna metra. Konstrukcija svih navedenih otvora je izvedena u specijalnoj tehnici visoko eloksiranog aluminijuma, boje bronze. Izradu i montažu svih prozora i rozeta je izvelo i ugradilo u fasadu beogradsko preduzeće "Metal", u organizaciji firme "Tehnokoping" iz Beograda.

    Zastakljivanje svih otvora izvršeno je kristalnim staklom firme "Zvezda" iz Zemuna.

    U nedeljniku "Nin" izašao je članak koji opisuje slučaj sa radioaktivnim granitom upotrebljenim na Kineskoj ambasadi u Beogradu.

    Konstatovao sam da je taj isti granit isporučen na gradilište hrama od istog uvoznika - firme "Teratrejd" iz Beograda. Na protest Kineske ambasade zamenjen je radioaktivni granit. Pozvao sam Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr. Dragomir Karajović", isti koji je konstatovao radioaktivan granit na Kineskoj ambasadi, da ispita i granit koji je stigao na gradilište hrama. Rezultati ispitivanja su bili isti, odnosno dva i po puta su veći od zakonski dozvoljenog zračenja. Institut na kraju dopisa kaže: "...Na osnovu izvršenih merenja zahtevamo da se prostor na kome su odložene granitne ploče ogradi. Takođe predlažemo da se preduzmu i posebne mere zaštite za radnike...".

    Dopis od 4. 5.1995. Od Ministarstva zaštite životne sredine sa potpisom ministra dr Jordana Aleksića 17. 5. 1995. dobijam, pod tri tačke, da se granit: "...ne može koristiti kao građevinski materijal u visokoj gradnji.... da se prostor na kome se nalazi mora ograditi.... da se granit ne može koristiti u predviđenu svrhu, odnosno, ne mogu se dalje stavljati u promet..." Od Građevinske inspekcije dobijam takođe zabranu i uputstva za dalje rukovanje sa njim.

    NA intervenciju meni nepoznate ličnosti, 19. 6. 1996, dobijam dopis od istog ministarstva i istog ministra, posle opširnog objašnjenja,

    "...Zbog toga se dozvoljava ugradnja uvezenih granitnih ploča na spoljašnju fasadu hrama Sv. Save u Beogradu."

    Od Sv. sinoda dobio sam dopis, 15. jula 1996, "...o prenošenju ingerencija prof. arh. Branka Pešića na Savetodavnu komisiju hrama na čelu sa akademikom dr Đorđem Zlokovićem...." i da će se to izvršiti 16. jula 1996. u prostorijama u kojima radi protomajstor Pešić.

    Od Sv. sinoda dobijam sledeći dopis 16. jula 1996:

    "Poštovani gospodine profesore, Sveti arhijerejski sinod visoko ceni Vaš trud i rad oko nastavka izgradnje hrama Sv. Save u Beogradu. To cene i svi ljudi dobre volje. Izgradnja hrama je uspešno nastavljena, uspešno podignuta velika kupola na toliku visinu, hram pokriven, postavljeni prozori, primetno dobra akustika, itd. u čemu ste Vi učestvovali i rukovodili, ostaće trajno vezano za Vaše ime i Vaših saradnika.

    "No imajući u vidu Vaše zdravstveno stanje kao i uzbuđivanje oko pitanja granita `roso balmoral`, Sveti arhijerejski sinod je odlučio da Vas oslobodi daljeg rukovođenja oko toga, i trud oko hrama prenese na više stručnih i mlađih ljudi na čelu sa akademikom dr Đorđem Zlokovićem.

    "Određenoj Komisiji u prisustvu Patrijarha i člana Svetog arhijerejskog sinoda, nj. Preosveštenstva Episkopa niškog G. Irineja, predaćete kompletnu dokumentaciju oko izgradnje hrama Sv. Save.

    "Još jednom Vam hvala na svemu dobrom i uspešnom što ste učinili za ovu našu najveću svetinju.

    S blagoslovom Patrijarh srpski Pavle"

    Po prijemu dopisa Sinoda napustio sam prostorije barake sa ono nešto malo ekipe projektanata koji su još ostali.

    Vreme je prolazilo!

    Akademik Đorđe Zloković i inž. Stojković tvrdili su stalno i uporno "da će kupola da padne", sa ciljem da oni ostvare novu, svoju kupolu.

    Dana 2. septembra 1999. godine mitropolit crnogorsko- primorski Amfilohije, kao član Sinoda, obišao je gradilište i video: "...Istrulele i razvaljene drvene obloge pored kojih je ležao skupo plaćeni mermer i granit... Zapuštenu visoku travu i korov koji je na nekim mestima dosezao do pojasa... Sablasno napuštene i rđi prepuštene kranove koji su nekada podizali stotine tona materijala na veliku visinu, sa tugom u srcu i glasu pitali se poluglasno šta to bi sa narodom srpskim i njegovim najvećim hramom te ovako zapusti i predade se propadanju, i duhovnom i materijalnom".

    Negde na pola puta, pri obilasku hrama, gostima se pridružila grupa ljudi iz projektantskog biroa, na čelu sa profesorom Zlokovićem.... Ni oni nisu imali mnogo da dodaju na konstataciju da sve propada, rasipa se i rđa radi svoj posao. Obilazak gradilišta nije dugo trajao, jer se nije imalo šta videti osim monumentalnih zidina i kupola sa nezavršenim limarskim radovima sa poklonjenim bakrom koji su lopovi razvlačili toliko koliko im je trebalo, dok je hram i dalje kisnuo i voda i sneg se ulivali u zidove i temelje. Jad i čemer kuda god se pogleda. Tiho razgovarajući, gosti i domaćini, uputili su se u prostorije projektnog biroa koji je izgledao sablasno prazan. Nigde nijednog papira, plana, crteža i olovaka. Utisak je da tu niko ne boravi.

    Ratovi koče radove

    PROSTORIJA u kojoj se nekada nalazio protomajstor hrama, koja je u svako doba dana vrvela od ljudi, delegacija i graditelja, čiji stolovi su bili puni crteža, skica, planova, nastolnih krstova i maketa hrama i delova hrama, gramata i velikih fotografija koje su bile letopis gradnje hrama, pretvorena je u praznu prolaznu sobu. "Nastale su velike rasprave i konfuzije oko toga koliko treba novca, u kojima su učestvovali inž. Stojković (upravnik gradnje), profesori Sekulović i Ačić sa Građevinskog fakulteta."

    U 15.30 časova ovaj susret je okončan. Domaćini su ispratili mitropolita Amfilohija, koji je u hodu prema izlazu iz porte zaključio:

    "Da smo ove ljude imali na početku, ni ciglu na ciglu ne bismo postavili.

    "Svima je bilo jasno da među ljudima koji bi trebalo da grade hram nikakve saglasnosti nema. Od sedmorice prisutnih domaćina, čule su se četiri različita mišljenja šta valja odmah činiti, i svako je insistirao da mora samo to i da je drugo sporedno, što posredno ukazuje na činjenicu da se autoritet najstarijeg po zvanju, časti i vlasti ovde ne poštuje ili da ne postoji. Ovu činjenicu potvrđuje i očajno stanje hrama, porte i gradilišta, koji ostavljaju utisak nemara, zapuštenosti i nedomaćinskog odnosa prema onome što ranije generacije izradiše, kupiše i ostaviše u nasledstvo, a to se sada rastače, raznosi i prepušta rđi i propadanju."

    (Tekst je iz službene beleške koja je dostavljena Svetom arhijerejskom sinodu SPC na dan 5. septembra 1999.)

    Sveti arhijerejski sinod 30. marta 2000. godine dostavlja pismo sa sledećim sadržajem:

    "Gospodinu Branku Pešiću

    "SVETI arhijerejski sinod na sednici svojoj, pod gornjim brojem i datumom doneo je ovu odluku:

    "Usvojiti predlog prof. dr. Vojislava Milovanovića, diplomiranog inženjera, i u cilju nastavka radova na izgradnji Spomen hrama Svetog Save u Beogradu angažovati kolegijum autora, i to:

    - Dipl. inž. Vojislava Marisavljevića i dipl. inž. Dušana Arbajtera - autore konstrukcije, sa zaduženjem da predlažu konstruktivna rešenja i vrše projektantski nadzor konstrukcije.

    - Dipl. inž. Milutina Marjanovića - autora tehnologije gradnje, sa zaduženjem da predloži i prati realizaciju zaštite i sanacije i predloži organizaciju i tehnologiju izrade armirano betonskog venca na centralnoj kupoli i vrši stručno tehnički nadzor.

    - Prof. arh. Branka Pešića, autora arhitekture nastavka gradnje, da prati projektovanje i usaglašavanje arhitektonskih projekata.

    "Kolegijum autora je savetodavno telo koje se angažuje po potrebi u skladu sa obavezama autora u toku gradnje Spomen hrama Svetog Save.

    "Autori će, po svom pristanku, donatorski raditi navedene poslove.

    "O prednjoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda, obaveštavate se radi znanja i daljeg shodnog postupka.

    Za predsednika Svetog arhijerejskog sinoda član,

    Episkop banatski Hrizostom".

    Sveti sinod SPC odlučio je da prof. dr inž. Vojislav Milovanović bude novi organizator radova. NJegov prvi posao je bio da sa preduzećem "Trudbenik" prvo sredi gradilište. Zatim su izvedeni spoljni vodovodni, kanalizacioni i drenažni radovi. Realizovani su venci na glavnoj kupoli i venci na tri konhe sa odgovarajućim pilastrima, što je omogućilo završetak pokrivačkih radova na kupoli i na konhama hrama.

    IZVRŠENA je narudžbina i izvedena montaža 49 zvona, koja su izlivena u austrijskoj firmi "Grosmajer" iz Insbruka.

    Izvedeno je kompletno oblaganje fasade belim mermerom, iz severne Grčke, a sokla hrama je obložena u visini dva metra sivim jablaničkim granitom, nabavljenim pre rata. Predviđen je i završetak devet ulaznih vrata, i kompletan pod sa grejanjem u unutrašnjosti hrama.

    Za enterijerske radove pozvan je arh. Dragomir Acović.

    Projekat kripte je rađen kao dar, prilog hramu, od strane "Kosovo projekta" iz Beograda i njihovog direktora g. Ivana Gledovića.

    Položaj kripte je u osnovi oblika krsta i spaja se sa postojećom starom oltarskom kriptom. Prostire se između centralnih zvonika, galerija i oltara. Spoljne dimenzije su 50,4 m dužine i 42 m širine. Pod kripte je ukopan od nivoa poda hrama sedam metara u dubinu. Ukupna bruto površina iznosi 1600 kvaratnih metara.

    Projektanti kripte su: inž. Vojislav Marisavljević, inž. Mirjana Milojković, inž. Stevan Lojović, i građevinski tehničari: Branko Prodanović, Zorana Ninković i Stevan Kiš.

    KOMISIJA za sva estetska pitanja hrama, na čelu sa počivšim vladikom šumadijskim Savom, donela je odluku, na osnovu predloga projektanta, da ceo Hram bude obložen belim mermerom, a završni venci oko svih kupola i polukupola da budu od crvenog granita.

    hram svetog save beograd 1Ideja projektanta i graditelja je bila da se pre podizanja svih kupola završe, odnosno ugrade odgovarajući venci od crvenog granita. Takođe, da se blagovremeno dopremi beli mermer za fasadu. U teška vremena, početka raspada Jugoslavije, počela je nabavka crvenog granita sa obradom iz Italije, a belog mermera iz Grčke, tipa "ajaks", iz područja Kavale, firme "Lazaridis". Izbor je odobren od strane komisije i Sv. sinoda.

    U periodu od 1991. do 1993. godine, ugrađeni su venci na četiri zvonika, osam malih kula, pet konhi i tri kosa krova ulaznih portala hrama. Nabavljena je i dopremljena na gradilište jedna trećina belih ploča za fasadu iz Grčke.

    Sankcije su uvedene, bratoubilački rat u raspadnutoj Jugoslaviji je besneo. Ne ulazeći u sve razloge koji su ometali rad na hramu, prestala je svaka aktivnost na podizanju hrama.

    Sveti arhijerejski sinod, 30. marta 2000. godine, donosi odluku da se vrate autori projektanti na hram i da nastave sa radom, a na čelo organizacije svih radova i finansijskih pitanja postavlja prof. dr Vojislava Milovanovića.

    Organizaciju celog posla po svim pitanjima nabavke mermera vrše inž. Dušan Todorović i arh. Dubravka Puača, pod rukovodstvom prof. dr Vojislava Milovanovića.

    Odabrani mermer pod nazivom "volaras", iz područja Drame, Grčka, je u svemu sličan mermeru "ajaks". Naručeno je 6.006 m2 visoko poliranih ploča, dimenzija 80/40 cm. U isto vreme vrše se pregovori sa firmama koje bi realizovale obradu sa poliranjem masivnih elemenata belog mermera, tipa "volaras".

    Konkurenti su svedeni, posle dužeg vremena, na dva, i to: "Marmor Hotavlje", iz Slovenije i "Marmifera irpina", iz Avelina - Italija.

    OSNOVNA, glavna prednost izabranih izvođača radova na mermeru bila je njihova najbolja opremljenost mašinama za obradu mermera, povoljna cena i spremnost da održe date rokove. Na završetku radova, danas, možemo da konstatujemo da je izbor bio dobar jer su uspešno i veoma kvalitatno izvedeni svi radovi na fasadi hrama.

    Slovenačka firma iz Hotavlja pruzela je na sebe izradu detaljnih izvođačkih crteža, na osnovu našeg projekta, sa kompletnom montažom mermera i granita na celoj fasadi.

    Fasada je izuzetno kvalitetno urađena uz veliko požrtvovanje svih ekipa koje su radile na ovom velikom poslu i izvedena je u svemu prema datom projektu i u tačno određenim ugovornim obavezama, tako da je Srpska nova godina 2004. mogla biti radosno dočekana sa završenom fasadom. Ceo događaj propraćen je prigodnim raskošnim vatrometom na Svetosavskom platou.

    Projektom su predviđeni ulazi u hram sa vratima sa zapadne, južne i severne strane. Glavni ulaz je sa zapadne strane. Predviđena su i četiri ulaza u četri kule koji su u direktnoj vezi sa stepeništem i budućim liftovima.

    Ulazi u hram formiraju glavna vrata, građevinske dimenzije 3,90/6,10 m, i po dvoja manjih vrata sa bočnih strana, građevinske dimenzije 3,10/4,55 m.

    PRVOBITNIM projektom predviđena su vrata od istog materijala kao što su prozori, odnosno visoko eloksiranog aluminijuma boje bronze sa aplikacijama od visoko poliranog bakra. Vrata bi dobila svoju mehanizaciju za lako i jednostavno, trajno otvaranje i zatvaranje. Prednosti ovakvih vrata bila bi: laka konstrukcija, dugovečnost i nepromenljivost.

    Na kraju je rešeno da se vrata izrade od osnovne drvene hrastove konstrukcije sa bronzanim aplikacijama. Za ovaj rad je odabrana firma "Lesnina", iz LJubljane, koja je dala najbolje garancije i odgovarajuće cene. Ugovor je sklopljen 9. aprila 2003. godine, sa rokom izrade do aprila 2004, što je i ispunjeno. Ukupna cena svih vrata iznosila je tri stotine hiljada evra.

    Kao ktitor svih vrata, nj. k. v. prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i princeza Katarina, izvršili su 14. februara 2004. godine pregled i prvu probu funkcionisanja vrata kojom prilikom su konstatovali da je ceo zadatak dobro obavljen.

    Ponos svih Srba

    PROTOMAJSTOR Branko Pešić je na sednici Centralnog tela, maja 1994. primio odlikovanje iz ruku NJ. sv. patrijarha Pavla i uz čestitanje svih arhijereja, u zgradi Patrijaršije prilikom održavanja Sabora SPC.

    Tekst odlikovanja glasi:

    Na osnovu predloga NJegovea svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikuje profesora Branka Pešića, protomajstora spomen hrama Svetog Save na Vračaru

    ORDENOM SVETOG SAVE PRVOG REDA

    za desetogodišnje sagorevanje na projektovanju i vršenju nadzora izgradnje spomen hrama Svetog Save kao zavetne misli i vidnog uzdarja srpskog pravoslavnog naroda svome duhovnom arhipastiru i prosvetitelju Svetom Savi.

    dana 5. maja 1994. god. Patrijarh srpski Pavle

    Dobitnici Ordena Svetog Save su i sledeći graditelji hrama: prof. dr Stevan Stevanović, inž. Stevan Milosavljević, dr inž. Dušan Kalić, arh. LJiljana Tanasijević, arh. Radovan Bobičić, arh. Goran Mičić, inž. Vojislav Marisavljević, inž. Dušan Arbajter, inž. Milutin Marjanović, prof. dr inž. Đorđe Zloković, prof. dr inž. Vojislav Milovanović (dva ordena), arh. Dubravka Puača. Preduzeća koja su gradila Hram: KMG “Trudbenik” Beograd, Projektni biro “Studio”, Beograd, “Tehnokoping” Beograd, “Elektron” Beograd, “Prva petoljetka” Trstenik, “Milojko Dražić” zanatska firma iz Beograda, pozlatari g. Sava i Dragan Dimitrijević.

    HRAM se podiže kao spomen-hram Svetom Savi i smatra se najznačajnijim objektom u Srba. Po svojoj veličini nalazi se u prvih deset hrišćanskih crkava, a pored hrama Hrista Spasitelja u Moskvi i crkve Isakijevski sabor u Petrogradu, spada u najveće hramove u pravoslavnom svetu.

    Po svom arhitektonskom oblikovanju i rešenju prostora, hram je objekat koji ulazi u istoriju svetske savremene arhitekture sa ovog podneblja.

    Projektovan je u srpsko-vizantijskom stilu.

    Prof. arh. Bogdan Nestorović i akademik Aleksandar Deroko dali su rešenje hrama na neprevaziđen način do danas u crkvenoj arhitekturi, sa veličanstvenom jedinstvenošću unutrašnje prostorne celine u kojoj se održava liturgija, što nije postignuto ni u jednom hramu na svetu.

    Novi projekat rađen od 1985. godine poštovao je osnovna rešenja projekta Nestorović-

    -Deroko, međutim dao je svoj doprinos u osavremenjavanju hrama u konstrukciji i u fasadnim oblikovanjima. Dat je novi oblik glavne kupole, naime projektovana plitka kupola podignuta je na visinu polukupole. Umesto projektovane tanke ploče kupole, rešena je dvostruka kupola sa međuprostorom koji omogućava pristup na kupolu, a takođe obezbeđuje i bolju akustičnost ubacivanjem ćupova u donju ploču, i izolaciju od spoljnjih uticaja na vlagu i zvučnu zaštitu. Umesto jedinog krsta na glavnoj kupoli visine 6 m projektovan je krst od 12 m visine, a svaka kupola obogaćena je krstovima kojih sada ima, različitih veličina, ukupno 18 komada. Umesto oblaganja fasade sa belovodskim peščarom, koji u današnje vreme podleže propadanju od smoga, projektovana je fasada od mermernih tankih ploča debljine 3 cm sa vazdušnom izolacijom. Venci su obloženi crvenim granitom. Sokla koja je bila predviđena u velikim masivima od jablaničkog granita, rešena je sa tankim pločama od jablaničkog granita i odgovarajućim završnim vencem. Projektovano je i novo rešenje za prozore, rozete, vence na hramu.

    Spoljni prostor oko hrama, porta, rešen je prema predlogu projektanta hrama da bude kružnog oblika, a usvojen je od projektanata Svetosavskog platoa.

    Projektantska koncepcija morala se umnogome prilagođavati ne samo principima nove tehnologije i sigurnosti savremenog građenja nego i pogledima, ukusu i autorskom viđenju novog arhitekte, koji, iako naslednik svojih profesora Nestorovića i Deroka, predstavlja i novu ličnost, vremenski udaljenu za pedeset godina od prvobitnog projekta.

    Spomen-hram Svetog Save se nalazi na Svetosavskom platou, na severoistočnom delu. Hram je omeđen sa severne strane Katanićevom ulicom, sa istoka ulicom Bore Stankovića, Braničevskom sa južne strane i Svetosavskim platoom sa zapadne strane, koji se oslanja na ulice Jovana Skerlića i Nebojšinu, pored kojih je Karađorđev park.

    Glavni pristup u Hram je sa zapada, širokom alejom sa Svetosavskog platoa. Hram ima još dva ulaza, sa severa iz pravca ulice Svetog Save, koji se nadovezuje, preko ulice Svetog Save na trg Slavije, a sa juga iz Skerlićeve ulice.

    Hram Sv. Save, kao objekat, jeste završna silueta, u najistaknutijem delu grada, poznatoj beogradskoj grbini, koja počinje od Kalemegdana, preko Studentskog trga, pozorišnog trga, Palate Albanije, Terazija, Londona, Palate Beograđanke, trga Slavije, do hrama Sv. Save, na Svetosavskom platou.

    Hram je na apsolutnoj koti od +136,57 m - prizemlje.

    Dužina hrama istok-

    -zapad je 91 metar, a sever-jug 81 metar. Visina hrama je 68 m. sa krstom 80 m.

    Prostorno, hram ima površinu u prizemlju 3.255 m2, tri galerije na prvom nivou, a ukupno 1.276 m2, na zvonicima ukupno 504 m2 i završnu galeriju na drugom nivou 186 m2, prostor ispod galerije i kupole 401 m2, i spoljni prostor - vidikovac oko cele kupole 160 m2. Kripta ima 1.600 m2.

    Ukupno korisne površine u Hramu su 7.382 m2.

    Spoljna kubatura hrama je 150.000 m3, a unutrašnja 130.000 m3.

    U prizemlju i na galerijama Hrama može da stane 12.000 osoba. Na horskoj galeriji ima mesta za 800 horista.

    Hram ima 13 kupola i 5 polukupola - konhi. Raspon kupola je 36 m po spoljnjoj širini, a sa unutrašnje strane je raspon 35,15 m. Sve kupole i konhe su pokrivene bakarnim limom. Glavna kupola je polukružnog oblika na tamburu koji ima 24 prozora. Tambur sa unutarnje strane hrama ima galeriju i preko četvoro vrata se vezuje sa vidikovcem, prostorom ispred hrama.

    Ispod galerije je donji tambur koji je vezan stepeništem za galeriju, a takođe preko četiri zvonika, stepeništem i projektovanim liftovima, sa prizemljem hrama.

    Na hramu se nalazi 18 pozlaćenih krstova. Krst na velikoj kupoli je visine 12 m i težine 4 tone.

    Ugrađeno je 400 ćupova, za rešavanje akustike.

    Četiri kule - zvonici su svaka sa stepeništem i prostorom za lift. Kule sa unutrašnje strane imaju noseće stubove za glavnu kupolu. U dva zvonika, sa zapadne strane, smešteno je 49 zvona. Zvona su ukupne težine oko 25 tona.

    Na hramu se nalazi 130 prozora, koji svi zajedno imaju 875 m2. Zatim 9 velikih vrata, sa zapadne, severne i južne strane, 4 vrata za zvonike, 4 vrata za izlaz na terase. Prozori su izvedeni od visoko eloksiranog aluminijuma, boje bronze. Prozori su zastakljeni sa kristalnim staklom.

    Pod hrama će biti od granitnih ploča u više boja, ispod kojih je sistem za zagrevanje Hrama.

    Ispod nivoa poda hrama je kripta sa riznicom, 1.600 m2 površine.

    Fasada hrama je obložena mermernim pločama bele boje, iz Grčke, oblast Drama... Parapet, visine 2 m je od sivog jablaničkog granita, a svi venci su od granita crvene boje.

    Živopisanje se predviša u tehnici mozaika, a u kripti u tehnici fresko-slikanja.

    Hram ima svoju portu, koja je deo Svetosavskog platoa.

    Na završetku građenja hrama izneću nekoliko činjenica i nekoliko pitanja koji mogu da podstaknu mlađe generacije na razmišljanje i na izvlačenje zaključaka. Pre svega, osvrnuo bih se na godine priprema, godine onemogućavanja građenja i godine novog projektovanja i građenja.

    PIŠE: Branko PEŠIĆ, PROTOMAJSTOR

    Izvor : Novosti, 2004.

    Ko je online

    Ko je na mreži: 263 gostiju i nema prijavljenih članova

    Hostign

    Design by Novica.info