Srbi u Hrvatskoj - Sinjska alka

Indeks članaka

alkariOvaj tekst o "Sinjskoj alki" je objavljen u časopisu “Slava” – Knjižica za narod i omladinu, sveska prva za januar, štampanom u Nišu 1896. godine.

Pisac članka se potpisao samo inicijalima te nije poznat, a opisuje veoma detaljno staru srbsku vitešku igru “Alka”, kao i kraj gdje se igra održava te i srbske nošnje tog kraja.

Bijenje alke u Sinju u Dalmaciji.

(sаčuvano viteštvo iz srpske prošlosti).

Put (tamo se zove cesta), koji vodi iz Siljeta za Bosnu, prelazi preko Klisa poznatoga grada, koji se pominje i u tituli našega silnoga cara Dušana. Za tim vodi preko Poljica (nekadašnje samostalne srpske državice), pa onda preko Cetinskog polja i reke Cetine, Po tom se penje na planinu Prolog i prelazi preko granice između Dalmacije i Bosne, pa onda pravo na Lievno.

Cetinsko se polje proteže desnom obalom reke Cetine od severa na jug, a pomenuti put preseca severnu ivicu njegovu. Dužina ovoga polja je od prilike 15 Km, a širina mu je najveća do 8 Km.

U severo-zapadnom uglu Cetinskoga polja, na pomenutome putu, leži varoš Sinj, ispod jednora strmoga brega, koji se istim imenom zove. Na tom se bregu još iz daleka vide porušene zidine nekadašnjeg tvrdog grada, koji se nikad nije predavao.

Varoš Sinj broji 5 do 6000 duša. Nošnja u varoši i okolini je čisto srpska, do dana današnjeg lepo očuvana. Kapa je plitka od crvene čohe. Po celom je obodu izvezena crnom svilom, a pošto je plitka, pripinje se vezicom za kosu na potiljku. Košulja je sa izvezenom ogrlicom. Koparan i zubun (pršnjak) izvezeni su crvenim gajtanom. Imućniji na zubunu nose po dva reda srebrnih puca. Crveni pas (pojas) zahvata i zubun, a čakšire se od kolena do gnjata sužavaju. Zimski je kaput (kabanica) dugačak do zemlje - obično od crnoga domaćega sukna - sa kukuljačom ušivenom za kaput. Kaput je celim obodom iznutra opšiven crvenom čohom. Na kukuljači i na donjim krajevima stoje crne ili crvene kićanke. Ovaj se kaput nikad ne oblači, već se nosi prebačen preko ramena tako, da mu rukavi vise.

Sinjska nošnja tako je lepa, da je austrijska vlast, u početku zavođenja domobranaca, sve domobrance u Dalmaciji obukla u takovo odelo. Samo što im je još dodala silaje koj i se i po okolnim selima nose, za jatagan a i dublju kapu. Time im je „omilila" novi rod vojske, koji je tamo zaveden 1872. godine radi bosanske granice!

Sinjanin se ponosi svojim mestom, i došljaci ne mogu steći prava urođenika za dugo godina.

Sinjani imaju jednu igru na konjima, kakve nema ni jedna varoš u celome Srpstvu. Na tu se igru skupi svake godine 18-og avgusta iz Dalmacije i Bosne silan svet. Iz te se igre vidi nekadašnje junačko držanje njihovo protivu neprijatelja, koji su triput napadali grad i nisu ga mogli osvojiti. I danas Sinjani čuvaju staru zastavu svoje nekadašnje samostalnosti, koja se vila na onim zidinama sada porušenoga grada. Ona je sva iscepana i na njoj se ne može pročitati glagoljicom ispisan simvol, niti se može precrtati grb, koji se na njoj nekada iz daleka mogao videti.

Ta je zastava uvijena u svilu i razvija se samo onda, kad dođe vladalac na svečanost. Dolazio je Ferdinand II., pa i današnji rospodar zemlje 1875-te. Oba su skidala prsten s ruke i darivala viteza pobedioca.

Opština čuva kao opštu svojinu ove varoši 40-50 oprema za konje i konjanike. Te su opreme starog srpskog kroja i vrlo bogate. Dušanke srebrom i zlatom izvezene, zubuni velikim srebrnim i zlatnim pucima ukrašeni i kalpaci s belom kićankom - sa svim onako kao što se slika Jug - Bogdan sa svojih devet sinova. Konji imaju svoje grudnjake, kao kakve oklope, sve od srebrnih ploča, pa i sedla se okite starodrevnim ukrasom.

Oprema jednoga konja i konjanika može da vredi do 4000 dinara.

Svaki konjanik ima po jedno koplje 3 metra dugačko.

Na mesec dana pre svečane trke, konjanici svakog drugog dana dovode svoje konje (koji ne smeju biti mlađi od 3 niti stariji od 6 godina) na to trkalište. Određen odbor pregleda konje i ocenjuje ih, da li mogu sudelovati u trci ili ne. Ako bi konj imao ma kakav nedostatak, bilo u brzini - kojom tu dužinu puta ima da pretrči -bilo u kroju tela, visini, ćudi itd. odbor ne dopušta trke tome konjaniku.

Izabrane konje smeju jahati samo njihovi gospodari ili koji iz dotične porodice.

Konjanik može biti samo čestit Sinjanin.

alkaU oči dana trke (17-og avgusta) nameste se pored udešenih sedištaa za gledaoce dva obična stuba, s jedne i s druge strane puta u razmaku 8 do, 9 metara. Vrhovi stubova vezani su kinopcem, a na sredіni toga konopca visi gvozden obruč, kome je prečnik do 2 desіmetra. U sredinі ovog obruča ima manji obruč kroz koji bi mogla proći detinja šaka. Taj manjі obruč utvđen je za onaj veći s pomoću tri prutića, tako da se ceo veći obruč deli u 4 otvora; jedan gornji br. 2, dva donja br. 1 i onaj onaj obručić u sredini br. 3 (vidi sliku). Ova se naprava zove alka, a cela igra zove se bijegenje alke.

Konjanici s kopljima i konjima otidu na svoje mesto, s koga počіnju trčati. Tamo vuku kocku, kojim će redom koji da trći, pa onda jedan po jedan po propisu poleti.

U trku ne sme ništa da padne niti s njega niti s njgova konja. Na red paze svedoci, koji su poređani celim trkalištem. Kada konjanik stigne do alke, on u nju gađa, svojim kopljem, i ako je na koplju odnese, broji se 1,2 ili 3 prema šupljini u koju kopljem udari. Tada konja zaustavi, koplje obori, i s njega alka padne na zemlju, a čvoek, za to određen, odmah je uzme i opet zakači na njeno mesto.

U isto vreme svedoci daju znake da li je alkaš ispravno protrčao. Jer, ako je bilo s konja bilo s konjanika ma šta palo, ne broji se ništa, pa da je i u sredinu alke koplje udarilo. Isto tako se ne broji ništa, ako bi mu alka s koplja na zemlju pala pre no što se zaustavi.

Čim je jedan alkaš protrčao, odmah za njim trči drugi, pa treći, četvrti i t.d. dok se svi ne izređaju.

Po tom opet trči onaj prvi i za njim ostali svojim redom, pa tako i treći put. Koji posle trećeg trčanja broji najviše jedinica, on dobiva nagradu u 3000 forinata!

Priča se da je bilo slučajeva da je jedan isti alkaš sva tri puta udario alku u onaj mali srednji obruč.

Ova igra prema broju alkaša može da traje čitav dan, pa da se čak i sutra dan produži.

Ona je svakako jedini ostatak od starih srpskih junačkih igara. A ona je tako lepa i korisna, da bi je valjalo primati i širiti. Sve nam valja negovati, što može da podigne duh narodni.

Potpomognimo dakle svim srcem “Kola Jahača” i osnivajmo po svim mestima “Streljačke družine”. Samo i “Kola Jahača” neka ne paze jedino na brzinu i valjanost konja, nego i na slobodu, prisebnost i čestitost vitezova konjanika. Tako će njihov značaj biti važniji i korisniji.

N.V.

alka0