Slobodan Jarčević: Tinjajuća izdaja
Deveti januar 1993. je zlokoban za Republiku Srpsku Krajinu i sveukupne srpske interese. Toga dana, za okruglim stolom u Beogradu, sedale su vođe: Jugoslavije, Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ništa nije nagoveštavalo da će državnici, najavlјenim savetovanjem, usloviti skori srpski poraz na svim polјima. U prvom redu, na ratištima – od višestruko slabijeg neprijatelјa. Ne verujem da je iko od istraživača jugoslovenskih zbivanja nazreo šta se toga dana desilo u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu (kako se u bivšoj Jugoslaviji zvala ta zgrada). Možda se ništa nije ni desilo – bar ne nešto neuobičajeno. Tako su izgledali svi susreti srpskih vođa posle razbijanja SFR Jugoslavije. Pokazaće se da im je (VOĐAMA), u to vreme, um bio ili nezreo, ili pomućen – predodređen za nanošenje štete sopstvenom narodu. Ta pomućenost je, siguran sam, posledica i ophrvanosti navikom da će se svaki državni ili nacionalni problem, na neki nejasan način – a zadovolјavajuće, rešiti i da oni tu ne treba ništa da preduzimaju. Bilo je to jalovo intelektualno nasleđe iz pedesetogodišnjeg perioda komunističke vladavine, kad je, za svaki društveni, državni i bilokoji problem, rešenje donosio Josip Broz Tito, ili njegov partijski Centralni komitet. Deo tog jalovog (intelektualnog – može se reći i nacionalnog) nasleđa je i bolećivost prema braći muslimanske i katoličke religije i opasno srpsko zatvaranje u zavičajne granice – s nehajnošću prema drugim srpskim etničkim zemlјama.
