Zaslužni Srbi

Milutin i Djuka Tesla

PREZIME Tesla staro je više od dva i po veka. Pre toga prezime ili porodično ime bilo je Draganić. Ime Tesla, u čisto doslovnom značenju, zanatlijsko je ime, kao Kovačević ili Drvodeljić.

Kao zajednička imenica, ono označava drvodeljsku alatku, u stvari sekiru sa širokim sečivom koje stoji upravno na svojoj držalji. Ta alatka upotrebljava se za tesanje velikih debala, i na srpskohrvatskom jeziku zove se tesla.

"Postoji predanje u porodici Draganić da su članovima jedne grane dali nadimak Tesla zbog jedne nasledne osobine po kojoj su bezmalo svi imali vrlo široke, krupne i isturene prednje zube koji su mnogo ličili na trouglasto sečivo drvodeljske sekire", zapisao je Džon O'Nil reči Nikole Tesle, dodajući još da porodica Tesla vodi poreklo iz zapadnog dela Srbije i da je dala pođednak broj oficira i sveštenika, a drugi izvori navode:

"Ima ih, pa se čude prezimenu Tesla. No, valja znati da je ovo priđevak ili nadimak; jer pravo značenje riječi možemo doznati od drvođelja. Teslom dube ili kopaju ono što su pilom zapilili ili dlijetom u kakvom komadu građe naokolo usjekli. Pa taka su prezimena još npr. Skobla, Varićak (žitna mjera), Ličina (usukano uže od lika) itd.", kaže M. Medić 1892, a tridesetak godina kasnije dodaje:
"Milutin Tesla rodom je iz Raduča, južno od Gospića. Tamo i sad živi pleme Tesla; a Teslića ima u Ostrvici. Pa i u Bosni je na glasu mesto Teslić. Teslino je krsno ime sveti Đurađ. Kako je to prezime postalo, ne znam; ali je Vuk u svoj "Srpski rječnik" (1852) uvrstio riječ tesla za ime oruđa, što se njim kopaju na primjer korita; a i teslar kao ime vodene ptice u Srijemu."
Da je ranije porodično prezime familije Tesla bilo Draganić, dosadašnja istraživanja nisu potvrdila niti demantovala ovaj podatak Džona O'Nila, posebno jer potiče od samog kazivanja Nikole Tesle svom prijatelju i biografu. A niko se nije ozbiljnije ni pozabavio ovim pitanjem.
Da su Tesle i Draganići zaista bili u bliskim vezama, potvrđuje Milutin Tesla, u jednom pismu iz Senja, gde kaže " tetak moj, g. Draganić". Kako se zvao ovaj sveštenik Draganić i u kakvom je stvarnom srodstvu bio s Milutinom, još nije utvrđeno, a možda bi njegovo ime poslužilo kao početni trag u razjašnjenju brojnih otvorenih pitanja. Poznata su imena nekih Draganića u Lici osamnaestog i devetnestog veka, a zanimljivo je da su oni oficiri ili sveštenici.
Bilo je pokušaja od zagrebačkog znanstve-nika Ćirila Petešića da se prezime Draganić čita kao Draginić, čije se poreklo zatim izvodilo iz krajeva oko Novog Vinodolskog, što je brzo osporeno, a najpre je to uradio Dane Tesla, jer su tamo živeli samo katolici, tj. Hrvati Draginići.
Džon O'Nil tvrdi da Draganići (Tesle) potiču iz zapadne Srbije, a sam Nikola Tesla je prvih dana juna 1892. godine u Pešti u deputaciji srpske vlade (od koje je primio poziv za posetu Srbiji) izjavio: "Kolijevka mojih đedova, Kraljevina Srbija...!" Samo ovih pet reči pustila je cenzorska ruka u štampu, iza koje sledi deset praznih redova ispunjenih tačkicama koje su štampane u "Srbobranu".
Na obroncima Kopaonika, nedaleko od Raške, i danas postoji manje selo koje nosi naziv - Draganići, a u njemu se mogu naći familije koje slave sv. Đorđa.
Malo je poznata i još ređe publikovana činjenica da je krsna slava porodice Milutina Tesle, Sveti Đorđe (16. novembar), tj. Đurđevdan (6. maj). Sva njegova deca poštovala su i čuvala krsno ime kao najveću svetinju. Ćerka Marica piše slavnom bratu u Njujork, 22. aprila 1894. godine: "Čestitam ti krsno ime, a nadam se da nijesam zakasnila kao za imendan." Sedam godina kasnije, opomonje ga: "Čestitam ti krsno ime! Možebit da si ti i zaboravio koje ti je, ali ja nijesam, koliko se sjetiti mogu, propuštala čestitati, pa neću ni ove godine."

Đuka Tesla

Na Kordunu, u području Tušilovića, kod Karlovca, u selu Ivanković, živele su Tesle za koje smo čuli da vode poreklo iz "jednog sela iza Zlatibora". Navodi se ranije prezime Dragić, odnosno Dragović, s tim što se Dragovići izvode od Dragića. Kako u ovoj priči nema drugih pouzdanih podataka, npr. krsne slave pomenutih familija ili drugih bližih odrednica, to se ona ne može dovesti u direktnu vezu sa porodicom iz koje je potekao Nikola Tesla. U godini velikog Teslinog jubileja 2006. mogle su se čuti i tvrdnje, ničim potkrepljene, da Tesle potiču sa Zlatibora, odakle su i Tarabići, čuveni proroci.
Milena Šotra-Gaćinović u svojim "Uspomenama iz Amerike" kaže: "Kao što su mnogi tvrdili da su ga viđali, tako su ljudi iz svih krajeva naše zemlje dokazivali kako je Tesla porijeklom baš iz njihovog rodnog kraja. Jednom riječju, svi su ga htjeli i svojatali kao svoga, pa je čak i Jovan Dučić pisao:
'Poznato je također da je veliki fizičar Nikola Tesla po precima, doseljenim u Smiljevo u Lici (Dučić piše Smiljevo), poreklom od Bileće u Hercegovini; i od porodice Komnenića od kojih su neki daleki rođaci išli da ga traže po Americi. Njihovo selo u vazdušnoj liniji je blisko selu Boška Pokrajčića kod Trebinja.'TESLA CRNOGORAC
POZNATI čikaški list iz kraja prošlog veka "Čikago herald" objavio je duži tekst pod naslovom "O Nikoli Tesli", koji je cetinjski nedeljnik "Glas Crnogoraca" preneo u broju od 25. septembra 1893. godine. "Nikola Tesla je Crnogorac", navodi se u ovom čikaškom listu - ili, kako se on sam zove u većem smislu - Srbin.

Milka,Angelina i Marica Tesla

Kadet neće u vojnika

O SVOM dedi, imenjaku, unuk Nikola Tesla je zapisao da je bio "oficir koji je služio u vojsci velikog Napoleona", i ništa drugo, dok je neodređen kada govori: "Kasnije sam počeo rastavljati i sastavljati satove mog dede. U onom prvom pokušaju uvek sam uspevao, ali u ovom drugom često sam grešio. Tako se dogodilo da je deda naglo prekinuo moje zanimanje na ne baš obazriv način, te je prošlo trideset godina pre nego što sam dotakao sledeći časovnik." Nije jasno da li se priča odnosi na dedu po ocu Nikolu ili na dedu po majci takođe s imenom Nikola (Mandić), kao ni gde se radnja dešava, jer često navodi doživljaje vezane za Gračac i dane koje je tamo proveo.
Džon O'Nil je samo usputno pomenuo da je Milutinov otac bio oficir: "Teslin otac je počeo svoju karijeru u vojsci, izbor koji odgovara oficirskom sinu; ali on očevidno nije nasledio očevu ljubav prema vojničkom životu."
U prvoj biografiji Nikole Tesle, koju je napisao Bude Budisavljević, piše: "Milutin Tesla se rodio (3. februara 1819) u uglednoj krajiškoj zadruzi u selu Raduču u Lici od oca Nikole, koji je bio stražmeštar, a baš pred smrt i oficir postade". Da je Nikola, otac Milutinov, bio "štabalni stražmeštar", potvrđuje sveštenik Petar M. Krajnović u kalendaru "Srbobran" za 1896. godinu.
Dane Tesla, i sam iz Raduča, beleži: "Milutinov otac, također Nikola, bio je oficir. Jedno vrijeme je služio u Napoleonovoj vojsci, jer je Lička Vojna krajina bila pod Napoleonom od 1809. do 1813. Dugo se u porodici čuvala i originalna povelja koju je Teslin đed Nikola dobio za hrabrost, kao neustrašiv i sposoban oficir."
Akademik bivše JAZU, Tomo Bosanac, u "Pogovoru" Teslinoj autobiografiji "Moji pronalasci" sažima gornja tvrđenja: "Otac Milutinov također se zvao Nikola. služio je kao graničarski narednik u Napoleonovoj vojsci, jer je Lička Vojna krajina bila pod Napoleonom od 1809. do 1813. kada je Napoleon pao."
Verodostojnih podataka o periodu života prote Milutina Tesle, od njegovog rođenja 1819. godine, pa do završetka bogoslovije 1844, odnosno 1845. godine, nema. Dane Tesla piše:
"Pošto u vrijeme đetinjstva Teslina oca Milutina nije u Raduču bilo škole, Milutin s bratom Josifom pohađa njemačku osnovnu školu "trivijalku" u Gospiću. Obojica su bili vrijedni učenici i otac ih poslije šalje u vojnu školu da bi se produžila porodična tradicija.
f11-GospicŠkole u Vojnoj krajini su imale specifičan program nastave čiji je cilj bio da se učenici što više osposobe za praktičan rad. One su bile jezgro iz kojeg su se razvile realke koje su školovale prve generacije inženjera. Iz sačuvanog rukopisa s predavanja izvesnog Stjepana Dadića godine 1833. u Gospiću, vremena koje se poklapa s godinama kada su istu školu mogli pohađati Milutin i brat mu Josif, može se dobrim delom sagledati ondašnji školski program u gospićkoj tzv. Matematičkoj školi na nemačkom jeziku.

Centar Gospića nekada

Sačuvani tekst sastoji se iz tri dela - matematike, prirodne nauke i nekih sastava praktičnog karaktera.
"Milutin se nikako nije mogao s onom prećeranom stegom vojničkom sprijateljiti, ostavi kadetiju pa ode u bogosloviju u Plaški". Džon O'Nil o Milutinovom prelasku sa vojne akademije na bogosloviju piše: "Teslin otac je počeo karijeru u vojsci, izbor koji odgovara oficirskom sinu; ali on očevidno nije nasledio očevu ljubav prema vojničkom životu. Jedan neznatan slučaj, prekor što nije očistio svoju mesinganu dugmad, bio je uzrok da napusti vojnu školu."
Sam Nikola Tesla je kratko zapisao: "...Moj je otac bio vojnički vaspitan poput svoga brata, ..., ali začudo, kasnije se priklonio svešteničkom pozivu i u tom zvanju stekao visok ugled."
Vasa Stajić je u "Letopisu Matice srpske" (1929), ukazao da je sam Milutin ostavio beleške o svom školovanju u Plaškom, u dopisu "Srbskom Dnevniku":
"Drugi jedan dopis, broj 11, godine 1857., diže nam, može biti, koprenu s pitanja o školovanju Milutina Tesle. U njemu on govori s takvim poznavanjem stvari o bogosloviji u G. Karlovcu (misli na Plaški) i o nastavi u njoj, da te podatke moramo primiti kao obaveštenja o školovanju oca Nikole Tesle."
Pored predmeta koje je slušao, Milutin Tesla nam pominje i svoje ugledne profesore: vladiku Evgenija Jovanovića i Gerasima (Gervasima) Petrovića.
"MuŠicki i Jovanović nastojavali su na svaki način da mladići, pre nego što dođu u bogosloviju, svrše gdegod koju čast gimnazije, ili po krajnjoj mjeri njemačko normalno učilište, koje se po štabalnim mjestima nalazi; no episkopi nikako po želji u toj svojoj želji uspjeti ne mogaše, jer takva je gvozdena nužda!"

STARO BRATSTVO
"DRAGANIĆA još ima u Hercegovini i Crnoj Gori, u okolini Nikšića, u Banjanima. To je staro bratstvo. Po predanju vode porijeklo od prije Kosova. Najviše ih ima u Banjanima u nikšićskoj opštini. Porodica ima dvije stare crkvene zadužbine: sv. Arhanđela Mihajla u Nudolu kod Grahova i sv. Apostola Mateja (Matijina crkva) u Vilusima, u Banjanima iz 14. i 16. vijeka. Draganići i Tesle slave istu krsnu slavu - Aranđelov dan i drugu slavu posvećenu sv. Apostolu Mateji. To znači da Tesle vode porijeklo sa granice Crne Gore i Hercegovine ", tvrdi Vlado Gojnić.

Molba banu Jelačiću

NA severu hrvatskog primorja, na obali Velebitskog kanala nalazi se Senj, sa tvrđavom Nehaj nad gradom i srpskom pravoslavnom crkvom Uspenije Presvete Bogorodice, sagrađenom 1788. godine. Senj je bio jako pomorsko i trgovačko središte, pa su crkvu darivali mnogi grčki i naši pomorci, kao znak zahvalnosti Presvetoj Bogorodici za pomoć u nevoljama tokom plovidbe.
Crkva je tako dobila veoma lepa srebrna kandila, svećnjake, polilej, ripide i druge predmete, te veliki broj celivajućih ikona grčkog i ruskog porekla.
Crkvu su do temelja srušile ustaše krajem maja 1941. godine kada su i groblje demolirali. Kada je posle Drugog svetskog rata građena Jadranska magistrala, crkvište i deo groblja zahvaćeni su novom trasom puta. Ostaci groblja su danas zarasli u šikaru.
U Senju je polovinom devetnaestog veka bila "Mala srpska naseobina" u kojoj je prednjačila trgovačka porodica Mileusnić.
Po popisu iz 1845. godine, u deset domova živelo je 27 muških i 29 ženskih lica pravoslavne veroispovesti, znači svega 56, gde se godišnje rodi po jedno, a premine po četiri lica.
Ipak, Senj je bio malobrojna, ali znamenita crkvena opština sa autonomijom poput Tršćanske ili Riječke.
Više od pet godina će Milutin Tesla provesti u Senju. Od 12. maja 1847. godine: "ja sam došao ovamo 1847. dne 30. aprila", kaže sam Milutin, i u njemu će ostati do kraja septembra 1852. godine. Njegov prethodnik, Petar Kokotović, žalio se protoprezviteru Teodoru Rajačiću, 23. oktobra 1846. godine "kako je ovako malena i siromašna", njegova opština "pa ne može da plaća nikakve nove namete crkvenih vlasti". Neko vreme, radio je pomenuti sveštenik zajedno sa Milutinom, da bi od jeseni 1847. Milutin ostao sam sa bednih 200 forinti godišnje plate, plus svega 40 forinti za kvartir.
Milutinove godine provedene u Senju poklopile su se sa značajnim političkim događajima u to vreme:
u Zagrebu je 25. marta 1848. godine održana Narodna skupština Trojedne Kraljevine, na kojoj je "Srbe posebno obradovala odluka kojom je proglašena "jednakost sviju bez razlike u vjeri", pa su Srbi i Hrvati zajedno slavili Uskrs istog dana, 23. aprila 1848. godine. Vrhunac sloge Srba i Hrvata dostignut je 5. juna 1848. godine, prilikom svečanog ustoličenja Josipa Jelačića za bana, koji je položio zakletvu pred srpskim patrijarhom Josifom Rajačićem.
Ali, prilike na terenu bile su drugačije, pa je ubrzo, ban Jelačić u hrvatskom Saboru zahtevao da se pozovu biskupi zagrebački, senjski i đakovički, "da sveštenicima izdaju nalog da se puk umiri"(!) To je ponajbolje osetio na svojoj koži i sam Milutin Tesla koji je bio prinuđen da se obrati pismom na nemačkom jeziku senjskoj vojnoj komandi s molbom da vojništvo pravoslavno nedeljom i praznikom dolazi u srpsku crkvu, što mu komanda ne uvažava, već njegov dopis "sa nužnim izveštajem" prosleđuje ondašnjem "zapovjedniku zemlje" banu Jelačiću u Zagreb.
Rezultat ovog Milutinovog zahteva od 20. jula 1848. godine, bio je taj, da je major Frošmajer od Šajbenhofa, i dalje slao vojnike u rimokatoličku crkvu, "iz teške mržnje prema blagočestiju našemu i držeći naše svjaščanstvo za ništa", pisao je Milutin Tesla Eparhijskom konsistorijumu.
Ideali kojima se rukovodio tokom čitavog života možda baš najbolje potvrđuju njegove reči izgovorene u Senju 31. jula/12. avgusta 1852. godine:
"Boga mi moga! Ništa mi nije tako dragocjeno kao sloboda, blagosostojanije i napredak Naroda Mog i Braće, i za ovo dvoje:
Cerkvu i Narod, gdi god budem, gotov ću biti život moj položiti".
Premda je 1848. godine proglašena verska ravnopravnost, položaj srpske pravoslavne crkve nije se mogao porediti sa položajem katoličke. Prva je bila trpljena, a druga povlašćena.
Parohije su po pravilu uživale mali imetak ili su bile bez njega, izdržavane isključivo od svojih vernika, mahom siromašnih seljaka. Njima nasuprot, katoličke župe su pored imetka kojim su raspolagale, dobijale i redovne dotacije iz državnih fondova, kojih je SPC bila lišena...
Posle 1848-1849. godine materijalni položaj pravoslavnih sveštenika se još više pogoršao. Seljaci nisu više bili obavezni da ih snabdevaju ogrevnim drvetom, a uvođenje papirnatog novca, i porast cena "posle revolucije" doveo je do velikih skupoća. Revolucija 1848-1849 je promenila i odnos vernika sa sveštenicima. Ugled sveštenika je opao, a to se nepovoljno odrazilo na njihova primanja".
Zbog toga nam je jasno zašto Milutin Tesla u pismu Senjanima kaže: "nestalo je starij ljudij, nestalo je starij popova - duh vremena shvaćajte"! Iste godine, Ante Starčević se oglašava sa svojim antisrpskim tezama, a Bahov režim je hvatao svoje korene.
Posle pet i po godina, Milutin Tesla sa suprugom Đukom i dvoje male dece, odlazi iz Senja.

GEORGINA OD MANDIĆA

GEORGINA Mandić, koju su češće nazivali Đurđija, zapamćena je po nadimku Đuka, majka Nikole Tesle, rođena je za sada neutvrđenog datuma godine 1822. u Gornjem Gračacu, od oca Nikole Mandića (1801-1868), paroha gornjogračačkog i majke Sofije-Soke Budisavljević.
Nikola i Sofija Mandić imali su osmoro dece, a Georgina je bila najstarija. Pošto joj je majka rano preminula bila je prinuđena da veoma rano preuzme brigu o preostaloj deci zbog čega se verovatno i kasno udala za ondašnje prilike.

Dar Marije Terezije

NA Šestom kilometru od Gospića, na severozapadu nalazi se selo Smiljan, naseljeno još u vreme Japoda. Ispod brda Bogdanić, a pored potoka Vaganac, na manjoj zaravni je pravoslavna crkva svetih Apostola Petra i Pavla, sa parohijskom kućom.
Godine 1686. krajiške čete uzeše Smiljan. Turci se vratiše 1692. Onda ih Hrvati rastjeraše i 1709. Fra Marko Mesić nasilno pokrsti 1.700 Turaka i dobar dio "turske raje" - Srba, jer je već 1696. godine u Smiljanu bilo 17 srpskih kuća i stara drvena crkva. Carica Marija Terezija 1755. odobri izgradnju nove crkve u Smiljanu. Crkva je sagrađena 1765. na temeljima starije crkve. Dositej Obradović će se naći u Smiljanu dva puta, a Vuk Karadžić će u svom drugom Rečniku zabeležiti: "Krčmar, brdo u Lici kod Gospića više Smiljana; na vrh njega su zidine od negdašnjeg gradića", po ovoj tvrđavi je naselje Smiljan dobilo ime.
Vuk je vrlo dobro poznavao ovaj kraj, o čemu svedoče neobjavljene beleške, koje se čuvaju u Arhivu SANU, gde na tri mesta pominje Smiljan, selo gde se zadržao nekoliko dana 1838. godine i prenoćio. A gde bi drugde, nego kod seoskog prote, u kući gde će se dvadeset osam godina kasnije roditi njegov veliki poštovalac Nikola Tesla.

CrkvaCrkva u Smiljanu koje više nema

U Smiljan će Milutin Tesla stići početkom oktobra 1852. i ostaće tamo najkasnije do avgusta 1863. godine. Po dolasku u Smiljan naići će na gotovo neprijateljsko raspoloženje njegovog prethodnika Ilije Žegarca, pa će prvih mesec dana služenja biti prinuđen da stanuje u Gospiću i putuje svakodnevno do Smiljana.
Materijalna situacija Tesline porodice nije se popravila dobijanjem nove parohije. Tu će mu se roditi 20. juna 1853. godine, kćerka Angelina, kasnije udata Trbojević, drugi sin, Nikola, 10. jula 1856. i 1859, treća kćerka Marica, kasnije udata Kosanović, a nepoznatog datuma 1863. doći će do porodične tragedije, gine najstariji sin Danilo.
Nije to jedina nesreća koja je zadesila Milutina i Đuku Teslu. Imali su oni još živorođene dece koja su rano preminula.
Kada je došao u Smiljan, 1852. godine, Milutinova parohija je obuhvatala sela: Smiljan, Bužim, Vedropolje i Divoselo u kojima je živela ukupno 1.651 pravoslavna duša.
"Smiljanska parohija je bila toliko velika da je od jednog njenog kraja do drugog trebalo pešačiti jedanaest sati, jer su putevi bili neuređeni, a često i teško prohodni". Otac Milutin napisao je da ga na tom putu sretaju velike vode i blato.
Interesantno je da Milutin Tesla izveštava o "Božjem fenomenu", u 55. broju "Srbskog Dnevnika" od 30. juna 1855. godine po starom kalendaru, nad Smiljanskom dolinom, koji se desio na Petrovdan, a u isto vreme sledeće 1856. godine, rodiće mu se sin Nikola.
Tako će oni koji smatraju da je Nikola Tesla poreklom sa neke druge planete, a njih nije malo širom sveta, imati idealne dokaze za svoje teorije, i to baš iz ruku Milutina Tesle.
Kada ovome dodamo činjenicu, da će svaki ozbiljniji istraživač Teslinog životopisa naći više datuma njegovog rođenja, u autentičnim dokumentima i izvorima, gde figuriraju godine 1855, 1856. i 1857. godina, pa i različiti dani i meseci rođenja, to će onaj ko bude želeo lako "dokazati" da je Nikola Tesla rođen baš 10. jula 1855. godine a ne godinu dana kasnije ili ma kog od datuma koji se pojavljuju u drugim izvorima. Treba napomenuti da opšteprihvaćeni datum rođenja od 10. jula 1856. godine potiče iz istorijskog izvora koji je nastao tek 1883. godine!
Rođenje Nikole Tesle ipak je najavljeno, godinu dana ranije, kao što je Vitlejemska zvezda najavila mudracima rođenje Isusa Hrista, ili kao što je, na sličan način, predskazano rođenje Aleksandra Make-donskog, Karađorđa Petrovića i drugih znamenitih ličnosti.
"Lijepi fenomen daje prostome narodu povoda od svake ruke suditi, umnijemu zritelju pak ostala je muka ta što ga se nije mogao sit nagledati, jer ovo poja-vljenje božije prirode toliko je trajalo, koliko bi čovijek mogao tako rekuć šinuti dlanom o dlan. Juče bila je vrućina velika i vozduh ladan, nebo se smješilo i zvijezde sjajile kako igda; najedanput, blisnu od strane istoka, i kao kad bi zabuktalo trista luča potegnu na zapad, zvijezde ukloniše se, i bi reći sva priroda stade; pojavljenje pak preko svoda neba prolazeći činilo se je tako blizu, kao da bi ga iz praće dovatiti mogao, a čulo se je kao daleki vodopad i prosipajući od sebe varnice ostavljalo je modre pruge za sobom, i kad je šmrknulo za prvi brijeg, zaorilo se je tamo, kao da bi se srušila kakva velika kula, a ođek protezao se je u Velebitu na južnoj strani zadugo. Zatijem obuze časkom pomrčina i mirijade svjetila nebesnija ostadoše preblijeđene od lica ovog malog božijeg fenomena".

ZATRTI TRAGOVI

CRKVU sv. Proroka Ilije u Raduču minirale su komunističke vlasti 1949, a obnovljena je 1988. godine. Danas pripada Arhijereskom namjesništvu ličkom Eparhije Gornjokarlovačke, baš kao i ostale crkve u mestima vezanim za ime Milutina Tesle - Štikada, Senj, Smiljan, Gospić i Gračac.
Putnik namernik je još 1980. godine mogao naići na zatrte tragove rodne kuće Milutina Tesle u Raduču:
"Jedna od tih zidina, danas gotovo sva obrasla, samo kad lišće opadne otkriva da su to ostaci kuće. Prolaznik koji poznaje taj teren, mora da zastane i da mu misli duboko urone u prošlost. To je očevina Nikole Tesle. Tu se 3. februara 1819. rodio njegov otac Milutin Tesla".

Regruti iz kolevke

DRUGI Milutinov sin Nikola rođen je 10. jula 1856. godine!
Ovaj podatak, iako se u nekim papirima kao datum rođenja pominje i 2. novembar 1856, zapisan je u krštenici, odnosno „Izvodu iz protokola krštenih pri istočno-pravoslavnoj crkvi hrama svjatih Apostola Petra i Pavla u Smiljanu“, parafiranom od protojereja Petra Mandića, paroha gospićkog.
„Rodi se mladenac pola muškoga, mjeseca junija, dne 28. leta 1856/pjedeset i šestog/zakonito. Otac mladenca, Milutin Tesla, paroh administrator, mati mu Georgina, žitelji smiljanski. Krstiga i miropomaza črez mene Jereja Tome Oklobdžije, paroha administratora cerkve hrama svjatog velikomučenika i pobedonosca Georgija, mjeseca junija, dne 29. leta 1856.“
Mladencu je dato ime Nikolaj od kuma „Jovana Drenova, c. k. satnika, žitelja gospićskog“. Austrijska vlast je odmah novorođenog Nikolu odredila da pripada „Ličkoj regimenti No. 1“ - pukovniji i Medačkoj kompaniji - četi broj 9. Nikolu je krstio kum Jovan Drenovac, krajiški kapetan koji je živeo u Gospiću.
Otkud ime Nikolaj na krštenju. Nikola Begović u delu knjige pod naslovom „Kršteno ime“ kaže: „Pa otuda ujdurisali i sveštenici narodni, te su svojoj đeci davali imena svakojaka, samo srpsko je ime ’prosto bilo’! Ponajviše imena su srpska drugačija u kući bila, a drugačija u krštenoj matici. Tako je na primer Rade prevođeno bajagi sa Rafajilo, itd.“
Pod naslovom „Krštenje“ piše: „Srbi uopšte drže se više svoga domaćega običaja, negoli što bi se držali imali opštecrkvenoga pravila. Crkva nalaže da se dijete neposredno iza rođenja mora krštavati. Ma Srbi tako neće. Istom onda kada mati ustane iz babina sasvijem, pa kada može dočekati svoga kuma, onda će dijete krstiti. Ovo potraje cijelih prvijeh šest neđelja, a i poviše bogme.“ Sasvim je jasno da je Milutin Tesla kao uzoran sveštenik imao u vidu ovu zapovest svoje crkve, kao i supruga mu Đuka koja je takođe sveštenička kći.
„U kući dadu kumu dijete na šake, a on ga predaje materi, govori: ’Na ti, kumo, ovo moje kumče, a tvoje milovanje. Ovo je pravi Srbin, ili Srpkinja hrani, uči, da nam bude pravoslavan hristijanin sretan i čestit!’ Onda se preko đeteta njih dvoje poljube. Jače kuće zovu i popa da im dođe. Tu se progoste kako se može. Kum daruje kumče s novima, a reče: ’Neka kupi lulu’ - ženskome: ’Neka kupi preslicu’. Kuma daje za uzdarje kumu košulju, ili ručnik.“
U vreme dolaska Milutina Tesle u Smiljanu su bila 522 pripadnika pravoslavne vere. Njihov broj je do 1941. u Smiljanu narastao na više od hiljadu, 1990. je bilo svega jedanaestoro Srba, a 2006. godine svega jedan i samo jedan!!! Kako bi ih i bilo više, kada je polovinom 1941. godine, za pet dana na zverski način ubijeno 590 muškaraca, žena i dece koji su sahranjeni u zajedničku grobnicu, nekoliko metara od crkve svetog Petra i Pavla. Crkva je srušena, a parohijski dom je spaljen.
Decenijama su ruševine pravoslavne crkve sv. Petra i Pavla i rodne kuće Nikole Tesle zapanjivale putnike namernike svojim sablasnim izgledom iako su oba ova objekta 1956. godine proglašena za spomenike kulture osnivanjem Muzeja Like u Gospiću. Pre nego što je 1985. godine konačno počela obnova porušenog crkvenog hrama, zbilo se nešto neshvatljivo. Parohijska kuća je odlukama nadležnih vlasti oteta i tako odvojena od crkve, što je do sada nezabeležen slučaj u analima imovinskog prava, pa je vlasništvo nad rodnom kućom preuzeo poseban odbor pri Saboru SR Hrvatske, a crkva je ostala u vlasništvu Eparhije gornjokarlovačke.
Do leta 1990. bili su izvršeni samo grubi građevinski radovi finansirani od SPC i srpskih iseljenika u SAD. U kakvim su uslovima izvođeni radovi, dovoljno svedoči činjenica da je glavni protomajstor bio tadašnji sveštenik Slavko Stevanović, paroh iz Gospića, koji se brinuo i o crkvi u Smiljanu.
Maja 1992. na pomoćnoj zgradi uz rodnu kuću Nikole Tesle izazvan je požar zapaljivim metkom. Drvena zgrada pokrivena slamom je sasvim izgorela, a sa njom i etnografska i kulturnoistorijska muzejska građa: dve kočije, zemljana peć s pećnjacima i 26 drugih etnografskih predmeta. Požar je zahvatio i krov Tesline rodne kuće, ali je brzo ugašen i popravljen. Šteta je procenjena na ondašnjih 150.000 nemačkih maraka.
Selo Smiljan je doživelo svoj izlazak iz anonimnosti 8. aprila 1926. godine, kada je organizovana proslava sedamdesetgodišnjice rođenja Nikole Tesle. Više od 700 učenika bilo je na skupu koji je organizovala Kraljevska gimnazija i Učiteljska škola iz Gospića. Još veći događaj zbio se 1936. povodom Teslinog osamdesetog rođendana. Godine 1976. televizijske kamere prenele su sliku velike manifestacije ispred njegove rodne kuće u sve domove sveta elektromagnetnim talasima koje je on stvorio. Tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito govorio je ispred kuće čoveka koji je osvetlio našu planetu, a u čijoj rodnoj kući nije bilo električne energije! Električna energija će u Teslin rodni dom stići tek 2006. godine.

KRŠTEN DRUGOG DANA

U Lici je običaj da se dete krsti petnaesti dan posle rođenja, ili malo kasnije, kad se majka ‘pridigne iz babina’ i malo oporavi. Crkvena praksa je da se samo slabunjava deca odmah krste, kako ne bi umrla nekrštena, što se smatra za veliki greh, kaže Sava N. Vujnović.
Postavlja se pitanje: zašto su Milutin i Đuka požurili da krste sina Nikolu, pa su ga krstili već drugog dana života? Verovatno u strahu da ga ne izgube, jer se rodio slabašan.

Paroh na tuđem konju

NEZABORAVNU sliku Smiljana Nikola Tesla je čitavog života nosio u sebi da bi je u devetoj deceniji života ispričao devojčici Poli Fotić:
"Šaljem ti sliku kuće u kojoj sam imao mnogo veselih i tužnih doživljaja i u kojoj sam, čudnim sticajem okolnosti, i rođen. To starinsko zdanje smešteno je podno šumovita brežuljka koji se zove Bogdanić. U blizini kuće je crkva, a iza crkve, groblje. Najbliži naši susedi bili su daleko oko tri kilometra. Zimi, kad bi sneg napadao metar-dva, bili smo potpuno usamljeni. Uprkos tome, bio sam srećan! Izvor moje najveće sreće bio je naš veličanstveni mačak, najdivniji od svih mačaka na svetu...
NaŠa je kuća oko šest stotina metara nad morem i zimi je kod nas, po pravilu, vreme suvo. No ponekad se događalo da topao vetar s Jadrana uporno duva duže vreme. Sneg bi se naglo otopio, plaveći zemlju i nanoseći veliku štetu i imovini i ljudima. Tada smo bili svedoci strašnog prizora: silna uskovitlana reka nosila je propast i rušila sve pred sobom...
Voleo sam hraniti naše golubove, piliće i ostalu živinu i uzimao ih u naručje, čas jedno čas drugo, grlio i milovao. No gusan nasilnik mi nije dao mira..."
Milutin i Đuka Tesla su u Smiljanu živeli sa svoje petoro dece. U počeku su imali velike probleme kako da prehrane svoju "mnogočislenu familiju", a kasnije su imali slugu po imenu Mane koji je bio zadužen za kućne poslove: cepanje drva, brigu o domaćim životinjama, itd. Milutin je svoju parohiju obilazio najpre godinama pešice, a onda na pozajmljenom konju ili u kočijama kakvog bogatijeg meštanina.
Stoički je sve podnosio Milutin, iako nije imao svoje okućnice, a ni bašte ,zbog čega je morao da skupo plaća iznajmljenu zemlju, a ogrev je vazda bio skup. Snosio je sam sve troškove oko gostiju u njegovom domu, bilo da su to majstori koji su radili na popravci crkve ili putnici namernici.
Milutin je imao "probleme" sa sinom Nikolom, koji je po čitavu noć znao da kradom čita knjige i time sebi upropaštava vid, a svom ocu sveće lojanice.
RazliČiti su podaci koji se odnose na porodičnu tragediju koja je zadesila Tesle. Margaret Čejni navodi da je Danilo imao dvanaest godina kada je nastradao dok se na drugim mestima govori da je to bilo u četrnaestoj ili petnaestoj godini njegovog života. Nikola Tesla navodi da je Danilo stradao od udarca konja, a to se potvrđuje i na drugim mestima. Jedino M. Čejni prvi i jedini put do sada navodi "i drugu psihološki zanimljiviju verziju smrti Teslinog brata. Prema njoj je Danilo pao s merdevina za tavan. "Neki veruju da je dečko izgubio svest i u delirijumu optužio Nikolu da ga je gurnuo. Kasnije je umro od povrede glave, verovatno hematoma", kaže ova priča.
NajviŠe svetla na tragični događaj dao je dr Branimir Jovanović u svojoj poznatoj knjizi: "Tesla - duh, delo vizija":
"Smrt Danila Tesle je predstavljala porodičnu tragediju i izazvala promenu ponašanja svih članova porodice. Ne zna se kada se taj tužni događaj odigrao.
I sam Tesla je u svojim sećanjima neodređen. Jedanput je napisao da je Danilo imao osamnaest godina kad je umro, a drugi put da je on imao tri godine kada se tragegija odigrala, što je nemoguće, jer pomera datum bratovljevog rođenja u vreme kada se Milutin još nije ni oženio.
Neki biografi kažu da je Danilo imao četrnaest godina, drugi da je imao petnaest, a većina da se događaj odigrao 1863. godine ,kad je Nikola imao sedam godina i kada se porodica preselila u Gospić, smatrajući da je baš Danilova smrt bila uzrok preseljenja".

Kuća Milutina Tesle u Gospiću

U pismu koje je Nikola Tesla uputio Ali Mehmetu, turskom konzulu u Njujorku, 8. juna 1939. godine, a čije je delove objavio Branimir Jovanović piše:
"Moj je otac bio veoma učen i poznat sveštenik grčko-pravoslavne crkve, koji je pre približno osamdeset godina obavljao misionarski rad, kako za hrišćane, tako i za muhamedance. Morao je da prevaljuje velike razdaljine, prelazi planinske prevoje sa strmim i zavojitim stazama i mada je bio odličan jahač, nije mu bilo lako da nabavi brzog i sigurnog konja, naročito zato što su planine bile pune vukova. On je pružao vredne usluge vašim ljudima, o čemu je bilo javljeno jednom svetlom i bogatom paši koji mu je, želeći da uzvrati za humani napor moga oca, poklonio divnog konja čiste arapske rase, čije je uobičajeno kretanje bilo brz galop.
Ovaj konj je jednom prilikom spasao život mom ocu u najvećoj opasnosti od vukova, pokazujući neverovatnu inteligenciju i hrabrost. Ali na nesreću, zbacio je sa sedla mog brata, mladića obdarenog genijalnošću, pri čemu je mladić pretrpeo povrede od kojih se nikada nije oporavio. Konj mu je bio veoma privržen i pokazao je svoj bol na dirljiv način.
Prisustvovao sam toj tragediji kad su mi bile tri godine i ona je neizbrisivo zabeležena u mom sećanju. Posle smrti moga brata, očajni otac vratio je konja svom velikodušnom darodavcu".

ZAVOLEO GUSLARE

KADA je s jeseni 1852. godine došao u Smiljan, kuća u koju je trebalo da se useli Milutin Tesla s porodicom "nije bila u dobrom, već u rđavom, gotovo ruševnom stanju". Ipak, u njegovu kuću su često svraćali putnici namernici a među njima su bili i guslari koji bi kod prote ostajali više dana. Narodne pesme koje je sin Nikola čuo od njih, zavoleo je za čitav život. Najviše su mu se sviđale one u kojima "Marko Kraljević seče Turke".

Nikola neće mantiju

BRIGU o srpskim pravoslavnim školama vodila je posebna komisija u Beču, koja je, između ostalog, imala cilj da spreči uticaj Rusije na srpski narod. Narodna škola u Gospiću otvorena je 1789. godine, a jedan od prvih učitelja 1799/1800. je bio mladi „klirik“ Sava Mrkalj (1783-1833), koji je sa svega sedamnaest godina predavao učenicima od kojih su neki bili dvostruko stariji od njega.
Gospić je dve godine pre dolaska Milutina Tesle izgledao ovako po svedočenju jednog savremenika: „Ovo malo, ali vrlo blagočastivo obštestvo sasto se iz 5 trgovaca i nekoliko penzionovani oficera i još neke druge sirotinje - svega skupa 100 duša. Za čudo, kako ti ljudi na ukrašenije svoe male crkve žrtvuju. Posle Trsta i Karlovca nema lepše crkve na kraini od Gospićke. Rjedko bi se gđe našlo obštestvo, da skupi za 24 sata 1500 for. kao što je gospićko ove godine o vaskreseniju, na jedan mali poziv sveštenika da se još kao nužno u crkvi kupi nebo, dvje litie i jedan polilej. Istina, da je sam g. Ristović dao polovinu tih novaca“.
U Gospiću će Milutin Tesla ostati od 1863. pa do kraja života (1879), služeći Božju službu u pravoslavnom hramu sv. Georgija koji je sagrađen 1785. godine, a prvi put srušen tokom Drugog svetskog rata. Ustaše su u hramu ubile i veliki broj Srba. Na istom mestu je 1964. godine podignut novi hram, koji je 1992. godine ponovo srušen do temelja, a na tom mestu u centru Gospića je danas parkiralište za automobile.
Milutin Tesla će biti profesor veronauke u gospićkoj Realnoj gimnaziji, pouzdano od 1866. (a možda i ranije), pa do smrti, kada će i njegov sin Nikola, odmah posle očeve smrti biti kratko vreme suplent u istoj realci, zamenjujući oca. Realna gimnazija u Gospiću otvorena je 1. avgusta 1860. godine. Njen upravnik je od 1860. do 1871 bio Josip Velko. Nova dvospratna zgrada realke izgrađena je 1869 a od 3. maja 1948. godine nosila je naziv „Nikola Tesla“.
Parohiju Gospić u protoPrezviteratu ličkom je 1878. godine sačinjavalo pet mesta: Lipe, Divoselo, Smiljan, Bužim i Gospić, sa dve crkve: u Gospiću sv. Đorđa i u Smiljanu sv. Petra i Pavla. Paroh je bio Milutin Tesla, namesnik, a sistematizovani kapelan Gedeon Vukmirović. Broj vernika iznosio je 2.153, bračnih parova 360, a broj kuća 242.
„Kad se prota Milutin rastajao sa ovim svijetom, ne bješe mu sin Nikola uz nj; nije mogao da dođe na vrijeme“, kaže Mojo Medić, a u istom broju „Srbobrana“ Petar M. Krajnović tvrdi: „Iznenada stiže sin kući - za koga ni znali nijesu gđe je - pade na krevet očev i otac kratko vrijeme posle toga izdahnu“.
Poslednje godine života prote Milutina ispunjene su velikim problemima. Vojna krajina je „razvojačena“, počev od 1871. pa konačno do 1873. godine, kada mu sin završava školovanje u Karlovcu. Otac želi da ga pošalje u sveštenike, ali on za to ne haje.
„Najzad se ipak i moje školovanje završilo i nevolje okončale, dobio sam matursko svedočanstvo koje me je dovelo do životne raskrsnice. U toku svih tih godina moji roditelji su ostali nepokolebljivi u odluci da se prihvatim svešteničkog poziva“, kaže Nikola Tesla posle završetka Realne gimnazije u Karlovcu, 24. jula 1873. godine.
Upravo kada se spremao za povratak kući dobio je vest od oca da ne dolazi kući već da ode u lov na duže vreme. U pozadini zahteva se krio strah od kolere. Nikola ga nije poslušao i odmah posle dolaska u Gospić se razboleo i devet meseci proveo u postelji.
„U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još pamtim njegovo bledo lice kada je pokušavao da me razveseli“, sećao se Nikola više od četrdeset godina od tog događaja. „Rekoh mu: Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku. Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio mi je svečano, a znao sam da tako i misli.“
Iste, 1873. godine, Milutin Tesla dobija visoko carsko odlikovanje. Zbog revnosnog rada u službi i služeći kao primer za razvijanje dobrih odnosa između različitih veroispovesti, austrijski car Franc Jozef I, odlikovao ga je ordenom krsta za zasluge I stepena, na koji je Milutin bio ponosan. Tada je i nastala jedina njegova poznata fotografija.
Da je Milutin Tesla i te kako imao razloga za zabrinutost svedoči i jedan Dopis iz Like, 10. septembra 1873, objavljen u pančevačkom „Graničaru“:
„Ova godina, i to kad u novi politički život stupamo, postiže nas užasna nesreća. Godina nas izneveri, ništa urodilo nije, i narod će ako pomoći ne bude, od gladi pocrkati morati, jer već danas ni koru hleba nema. Druga nesreća je još užasnija. Ima tomu već 40 dana od kako se na više mesta kolera pojavila i danas redom davi. Lečničke pomoći s ni jedne strane i jedino smo sami sebi i svojoj sudbini ostavljeni. Sva lekarska pomoć sastoji se u jednom-dvojici vojničkih ranara, koji ništa pri ruci nemaju, i s ovima gore nego bez njih. Vlada ne mari da nas sviju nestane, i tako nesreća jedna gora od druge.“

POGLED SA PROZORA

PROTU Milutina iz dana provedenih u Gospiću najbolje oslikava Mojsije Mojo Medić: „Pa mi se čini kao i da sada gledam protu Milutina Teslu s podignutim naočarima na čelu, kako se naslonio na otvoreni prozor od svoje parohijske kancelarije, te za vrijeme odmora gleda na prolaznike ili zapođene kakav razgovor... Mogli smo ga na tom prozoru s poštovanjem pozdraviti sve do same smrti njegove, a to je bilo 17. aprila 1879. godine“.

Poroci mladog Nikole

KADA je napokon Nikola ozdravio postavilo se novo pitanje: treba odslužiti trogodišnji vojni rok? Otpust iz vojne evidencije mogao se onda dobiti samo zbog fizičke nesposobnosti ili uspešno završenog školovanja, kao izuzetna nagrada za umnu sposobnost.
Ali Nikola je zbog bolesti bio prinuđen da posle dve uspešne godine obustavi studije u Gracu, pa je taj razlog za vojno oslobađanje otpao.
Podmićivanje graničarske administracije cvetalo je sve vreme postojanja Vojne krajine, pa se Milutin sigurno mogao poslužiti svojim uticajnim vezama, posebno su Nikoli ujaci bili uticajni u vojnim krugovima. Ovaj problem je u svakom slučaju rešen i Nikola nije otišao na odsluženje vojnog roka, već u jesen 1875. odlazi na studije u Grac, baš uoči Srpsko-turskih ratova.
Neminovan sukob generacija između oca i sina uticao je i na odnose Milutina i Nikole Tesle.
Prota Milutin je s teškom voljom pristao da Nikola studira politehniku, a kada je već odlučio postarao se da to bude u najboljoj tadašnjoj evropskoj tehničkoj školi Joanemu u Gracu.
Nikola je odlučio da se oduži svojim roditeljima što su mu omogućili da studira tehniku u Gracu, i dao se na učenje, ali kada je otišao kući na odmor očekujući pohvale, do srca ga je uvredio očev nezainteresovan i hladan odnos prema njegovom uspehu u školi, što mu je gotovo uništilo ambiciju. Tek nakon očeve smrti nalazi hrpu pisama svojih profesora koji predlažu Milutinu da ga ispiše sa fakulteta ukoliko neće da se ubije prekomernim radom.
Od tada Nikola Tesla počinje da se karta, kocka, igra šah, domine, a posebno bilijar u kom je postao nenadmašan. Često je ostajao u kafani "Botanička bašta" do iza ponoći.
Obuzela ga je i manija kockanja, što je roditelje veoma brinulo. Nikola kaže:
"Moj otac koji je vodio uzoran život, nije mogao da nađe opravdanja za tako besmisleno traćenje vremena i novca kome sam se odao. Bio sam jako odlučan ali nisam dobro rasuđivao. Govorio sam ocu: "Ja mogu da prekinem kad god hoću, ali vredi li se odreći nečega što ne bih menjao za sve rajske radosti. Otac je za razliku od majke često davao oduška svojoj srdžbi i svom preziru".
Kako svedoči Kosta Kulišić, Nikolin školski drug iz Graca, Teslina rodbina je obustavila da mu šalje "novčanu pripomoć", a stipendija je iznosila 420 forinti godišnje. Slao mu je ponešto novaca i otac. Međutim, kada su istekle tri godine, stipendija je ukinuta. U pomoć mu priskaču ujaci, ali za kratko.
Obraća se Matici srpskoj u Novom Sadu, s molbom za stipendiju. Objašnjava da je zbog bolesti morao prekinuti započete studije i odreći se stipendije carske kraljevske generalne Komande, pa je sad prinuđen da je ponovo traži, ali na drugoj strani. Sada je zdrav i "Srbin je kao što se samo razumije". Matica ga je odbila, kao što je to učinila i dve godine ranije.
Iz Graca odlazi u Maribor 1878. i tamo nalazi posao kod jednog inžinjera i radi za mesečnu platu od 60 forinti. Pošto se osamostalio, a sukob oca i sina ne jenjava, Nikola prekida komunikaciju s porodicom.
Zabrinuti roditelji i familija ga svuda traže. Morile su ih najcrnje misli, a bilo je i drugova koji su slušali priče da se Tesla bacio u reku Muru. Školski drug Kosta Kulišić ga sasvim slučajno pronalazi u kafani preko puta železničke stanice u Mariboru. Prota Milutin ga nalazi, a potom dovodi kući u Gospić.
U Mariborskom arhivu, nalaze se policijski protokoli u kojima je ime Nikole Tesle upisano pod predmetnim brojevima 2160. i 2675. Prvi broj nosi datum od 8. marta, a drugi od 24. marta 1879. godine.
Kratki i teško čitljivi zapisi na nemačkom jeziku govore da je:
Nikola Tesla proteran iz Maribora kao lice bez sredstava za život, i upućen u mesto rođenja, kao "skitnica" i "beskućnik" pod policijskom prismotrom! Još se navodi, da je kao školovan čovek opasan po monarhiju zbog mogućnosti širenja štetnih političkih ideja!
Izgleda da je proterivanje sina iz Maribora teško pogodilo čestitog protu koji je ubrzo preminuo 29/17. aprila 1879. godine u Gospiću s tek napunjenih 60 godina.
"Umrije na brzo, a još brže slegoše se i njegova braća sveštenici iz bliza i iz daleka, te ga sutra dan prije podne prenesoše u odeždama a na svojim rukama iz parohijalnog doma u hram sv. Velikomučenika Georgija, i tu ga opojaše kao sveca.
Posle podne otpratismo ga do vječne mu kuće i tu se oprostismo s njime kratkom nadgrobnom riječi, kojoj se pod kraj pridružilo i žarko Sunce, isto ga sve dotle skrivaše gusti oblak, da i ono preko svojih zlaćanih ždraka zajedno sa govornikom pošlednji put zdravi se s dobrim pastirom stada svoga", svedoči Mojo Medić, školski drug Nikolin.

SPOMENIK RODITELjIMA
 
DESET godina posle smrti oca, 1889. godine, Nikola Tesla dolazi u rodni kraj da podigne spomenik "Svomu dobromu ocu". S pravom Jovan Bratić primećuje da Nikola na više mesta govori o svom ocu s poštovanjem, što je on zaista i zaslužio u svojoj parohiji.
"Izgleda da ga je više zavoleo kada je odrastao nego kada je bio mlad.
Otac nije trpeo njegovo pušenje i kockanje za novac. Tome svome negodovanju davao je oduška na razne načine. Kada je odrastao i počeo da se probija kroz život, video je da je njegov otac bio heroj koji je pored svešteničke dužnosti morao da brine o velikoj porodici, kako će je izvesti na put."

Tumač i čuvar vere

PIŠUĆI svoju autobiografiju, Nikola Tesla za svog oca kaže: "Veoma učen čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac, a za njegove propovedi se govorilo da odišu rečitošću, poput one Abrahamove u Santa Klari. Posedovao je čudesno pamćenje i često je recitovao dugačke tekstove na nekoliko jezika. Često je u šali govorio da može da rekonstruiše neke od klasika ukoliko se izgube, recitujući njihova dela.
Njegov stil pisanja je izazivao divljenje.
Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite a on je bio vrlo duhovit i satiričan".
"Moj je otac imao veliku biblioteku", kaže dalje Nikola Tesla. "Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom "Abafi" (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike", za koji Nikola Tesla u autobiografiji kaže da je na njega izvršio presudni uticaj u jačanju volje.
Profesorka Dana Budisavljević u Zagrebu, unuka Milutinove kćerke Angeline, čuva(la) sledeće knjige iz biblioteke prote Milutina:
- Knjižica carinskih propisa za ilirske provincije, štampanu na francuskom jeziku u Trstu 1811. godine, najverovatnije da je ovo knjiga Nikole Tesle, oca Milutinovog, koji je bio oficir "slavnog Napoleona",
- Šilerova i Geteova sabrana dela, štampana u Štutgartu 1867. i 1869,
- Indeks zabranjenih knjiga katoličke crkve, Pariz, 1826,
- Protestantske propovedi Filipa Jakoba Spenerna, 1.008 stranica, bez registra na kraju, na nemačkom jeziku, Frankfurt na Majni, 1595, sa rukopisnim ćiriličnim beleškama na marginama pojedinih stranica,
- Vukove narodne pesme,
- Službenik (liturgije) iz 1519. godine, koji je štampao Božidar Vuković u Veneciji. Ova najstarija štampana knjiga na južnoslovenskim jezicima, danas se nalazi u biblioteci biv. predsednika SAD Hari Trumana, Independens, Misuri, koju je Trumanu poklonio Sava Kosanović, Milutinov unuk.
Da je Milutin Tesla zaista bio vrstan propovednik, svedoči i Nikolin školski drug Mojsije Medić: "Za četiri godine kasnije bio si nastavnik u vjeri svom sinu Nikoli i svjema drugovima njegovima, od kojih sam ja jedan... One propovijedi pokojnikove, koje nam je po koji put na ekshorti čitao i tumačio, na godinu dana uoči smrtnog časa njegova, slušao sam po drugi put, ali kao zrio mladić, i tada mi je sve ono iz đakovanja oživjelo ponovo u glavi.
Onaj lijepi narodni jezik i onaj uzorni slog, čime su se odlikovale propovijedi "starca Milovana" (kako Medić često naziva protu Milutina), nekoliko puta nagonili su me na nj s rečima: "Papa, dajte mi današnju propovijed da je pošaljem u srpske novine". I svagda mi odgovorio: "Neka stoji; kad umrem, pa ako moj Nikola ne bude kadar da to uradi, išti sinko, od moje stare, pa biraj koju hoćeš". Propovijedi Milutinove bile su pisane ćirilovskim slovima, a pismo je bilo razgovjetno i zbijeno".
O sudbini Milutinovih propovedi Mojo Medić piše i posle susreta s Nikolom Teslom u Beogradu, 1892. godine: "...govorio sam mu za propovijedi očeve, ali sam protrnuo, kad mi reče da je vrlo malo od očevih spisa ostalo, a sve ono drugo da je spaljeno! Grdna je šteta što je oganj progutao crkvene besjede dobroga govornika, vještoga pisca i umnoga bogoslova, jer tim je srpska homiletička književnost ostala bez priloga iz kršne Like, kojim bi se doista ponosila bila. Još većma treba da žalimo što je za tinji čas izgorio mnogogodišnji trud vrloga nam Milutina, kad doznamo da je jedna ličnost iz najviših krugova u monarhiji kad je čula u Senju na kamenu Milutina rekla: da je senjski paroh Milutin Tesla drugi Abraham".
"Ali su svi privatni spisi njegovi, osim jedne uskršnje propovijedi, držane u Gospiću 23. aprila 1861. propali", svedoči Medić.
I drugi izvori potvrđuju da su Milutinove propovedi upoređivali s čuvenim propovednikom Abrahamom zvanim Megerle Ulrik. Na zahtev vladike Teofana Živkovića da mu svi sveštenici napišu propoved s temom "o radu i vrednoći", Milutin je bio nejuspešniji i zbog toga je bio adekvatno nagrađen.
Mnogi teslolozi smatraju da je lik prote Milutina vrlo plastično preneo Janko Veselinović u lik popa Miloja u svom najpopularnijem romanu "Hajduk Stanko" (1896) u prvoj glavi "Crna Bara":
"Ali, brate on se i umio moliti Bogu!... Nego on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... On nije nikad ludu reč izustio. Čak mu i šala beše lepa... Savete je davao ozbiljno, ukore blago. A svakad je govorio istinu."
Nikola Tesla i Janko Veselinović susreli su se prilikom Tesline posete Beogradu početkom juna 1892. godine, kada su u društvu sa Zmajem dočekali jutro kod "Vajferta". Verovatno je Tesla tom prilikom govorio i o svom ocu. Veselinović je pomenuti roman posvetio baš Nikoli Tesli, ali napominjemo da "Hajduk Stanko" ima dve posvete. Jednu "Svetim senima ustanika", a drugu "Junaku našeg doba - velikom Srbinu Nikoli Tesli...". U bivšoj Jugoslaviji (1945-1990) tekst posvete Nikoli Tesli skoro da nije objavljen ni u jednom od blizu pedeset izdanja popularnog romana.

PRISTALICA DOSITEJA

MILUTIN Tesla je bio pristalica Dositeja Obradovića i njegove prosvetiteljske ideje je širio na svakom koraku. U svojoj biblioteci je pored napred navedenih dela imao i enciklopediju francuskih enciklopedista Didroa i D'Alembera. Verovatno je i Boškovićeva "Theorie Philosophie Naturalis" iz njegove zaostavštine, a koja se danas nalazi u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu u fondu ličnih knjiga Nikole Tesle.

Kolera prazni domove

PROTA Milutin Tesla, je nekoliko godina redovno slao dopise "Srbskom Dnevniku", koji je izlazio u Novom Sadu, od 1852. do 1864. godine, a posebno dok je urednik bio Danilo Medaković. Najpre se javlja sa par nepotpisanih članaka, samo "Iz Like u Smiljanu", a zatim se potpisuje sa "T", "M.T.", "m. t.", da bi na kraju usledilo puno ime i prezime: "Milutin Tesla, sve-štenik pravosl. eparhie gornjo-karlova-čke, u Smiljanu, 30. marta 1857".
"Iz Like, 1. maja (1855)" piše kako "Junačka ova dolina obično neplodna je, a godina ova kao da oće zgraditi, jer proleća do sada može se reći niesmo imali ni jednoga dana".
Žali se potom na nagle promene temperature: "Malo toga, ali stupi ladnoća, pa opet vrućina i zapara, pa toplota. I tako celoga meseca naizmenice, čas ovo čas ono." Plaši se da će ove udružene sile (vrućina i hladnoća) "zakvačiti nešto od Sevastopolja ljudskoga zdravlja (aludira na tadašnji Krimski rat), "Dolina ova Srbska blagoslovena je", kaže za Liku, i njena najveća vrednost je zdravlje "i žitelji njeni čvrsti su, i junaci u svakome pogledu", pa se boji da li će ova nagla promena vremena naškoditi njenim stanovnicima.
U izveŠtaju objavljenom 30. juna 1855. Tesla izveštava o "Božjem feno-menu" nad smiljanskom dolinom, koji se desio, na Petrovdan, a u isto vreme sledeće 1856. godine, rodiće mu se sin Nikola.
U broju 63, od 31. jula piše: "Ima desetak dana kako se i kod nas po mjestima pojavila kolera, nego pomor je dosad neznatan bio... Po svoj prilici prevalila je ovamo preko Velebita iz dalmatinskijeh ostrova". "Gdekojim sincima Eskulapa koji preko naočara misle da i nije kolera", on tvrdi da jeste, "Samo što je mekše ćudi".
Koliko je Milutin Tesla bio u pravu, vidimo iz dopisa objavljenog 2. oktobra 1855. na drugoj strani: "Kolera bi reći da oće kod nas građanstvo sebi da prihvati. Pre devetnest godina za prvi put bila je ovđe. Posle toga opet pre sedam godina je izbliza namigivala na nas kao što je lanjske godine iz daleka namigivao Šarlić na gradove Baltika, (opet aluzija na Krimski rat). Ove godine pak poseti nas kolera evo u toj meri, da već ovđe-onđe i pustijeh kuća imade!"
Pominje žrtvu zaraze, mladog sveštenika, iza koga je ostalo šestoro siročadi, a kako su se baš tih dana prikupljali prilozi za spomenik Lukijanu Mušickom i Teodoru Pavloviću, Milutin Tesla dalje nastavlja: "Čestiti rode Srpski, hvala ti do zvijezda što namjeravaš spomenike slavnijem tvojijem mu-ževima podizati, ali vjeruj istini koja se ne lomi, nijedan spomenik ne bi tako ugodan bio tvome uvjenčanom Mušickom kao taj, da namijeniš spomenik njegov svešteničkim sirotama i udovicama njegove negda eparhije..."
"Odsad, Milutin Tesla neće više biti najobičniji dopisnik koji novinama javlja kurijozitete iz svoga kraja, nego postaje javni radnik koji pokušava da reformiše život u prostranoj gornje-karlovačkoj eparhiji. Odsad, on će da govori kao dobar i prosvećen Srbin i kao dobar otac koji želi "da đecu svoju na vospitanije davati može. Odsad, on će izlaziti pred narod s punim imenom.
Poslednji tekst iz 1855. godine, od 26. novembra, u punoj meri pokazuje nacionalnu svest koja je vladala u domu smiljanskog prote Milutina Tesle:
"Mi stojimo ovđe što se tiče srbskijeh škola - nikako! Osim sveštenstva i gđegog trgovca i zanatlije, malo se koji činovnik znade srbski potpisati, šta više, još se na neki način i sramota godi srbski znati, jer to, vele, spada tamo u struku popovsku, - ili po drugoj meri: srbski valja znati onome tko je u Srbiji; - a koliko je čovek izporočeniji i gordiji toliko više mrzi sveštenika, no neka prolazi to, ali evo vidite kakva je kod nas ovđe narodna svjest! Nije čuda, jer bez narodnijeh učilišta, kako će narod znati ono što korača do narodne česti!
Lika je po svome prostoru i broju žitelja velika, i sastoji se iz samijeh Srba, ili ako tko voli, Srba i Hrvata, pravoslavnoga i rimokatoličkoga obreda, koga poslednjega gotovo su svi učitelji javnijeh škola, koji da bi povući hćeli srbsko "buki" - sahrani Voga! U Liki ima više Srba pravoslavnog nego rimokatoličkog verovanja..."
Milutin Tesla, dalje predviđa oskudicu sveštenstva, potrebu za većim brojem školovanih sveštenika, što će teško biti, jer je siromaštvo sve veće i veće, pa su sveštenici prinuđeni da se prihvataju rala i motika, a to neće privući mlade naročito školovane ljude. "Kad bi se mogla zavesti jedna srbska škola u Lici", kako je to bio predložio penzionisani general Budisavljević u Gospiću, priželjkuje prota smiljanski.
Njegovi vapaji za osnivanjem Fonda za svešte-ničke udovice i školovanje dece nisu urodili plodom, što je verovatno i razlog zbog čega se kasnije ne javlja u "Srbskom Dnevniku".
Sem navedenih dopisa tvrdi se da je Milutin Tesla pisao i u drugim novinama:
"Pisao je i po hrvatskim novinama pod pseudonimom "Rodoljub Pravičić", većinom o narodnom životu i gospodarstvu, i da ispravi kakve krive vesti novinske iz Like, jer laži nikako nije trpeo".

DUŠA ZA PROSVETU

GODINE 1856. Milutin objavljuje samo jedan dopis: "Mi u ovim prostranim srbskim krajevima, kako je poznato nemamo ni jedne narodne pravoslavne škole." Zatim pominje "slavnog Mušickog, za ovim svjestnoga Jovanovića, kog će narod nadamo se posle bolje poznati, sad evo obštehvaljenoga g. Arhimandrita Kaćanskoga, koji bi, kako se iz svega ovde dosada već vidi, dušu svoju položio za provetu i napredak poverenoga mu eparhijskog obštestva".

Filozof u mantiji

BIO je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac", kaže Nikola za svog oca Milutina. Slično tvrde i protini savremenici. Ipak nigde nije pokazan nijedan stih Milutina Tesle. Jedino u narodnom kalendaru "Srbobran" za 1896. sveštenik Krajnović pripisuje Milutinu stihove: "Odu Korne-liju Stankoviću i crkvenom pjeniju završuje ovako:

"Pjesmo sveta,
i prsi ti moje
Nek do groba
otvorene stoje
Da po tebi
moja duša diše
Jer si dana s više."

Savremenici su hvalili protu Milutina kao dobrog propovednika... ali su svi privatni spisi osim jedne uskršnje propovedi propali.
"Milutin Tesla je bio darovit i skroz inteligentan čovjek i oduševljen sve-štenik. Govorio je i pisao osim srpskog i crkv. slovenskog, klasično njemački i talijanski. Već kao starca slušao sam ga, kako s oduše-vljenjem recitira pođe što iz klasičnih pjesama Šilerovih".
Sveštenik Krajnović ka-že za Milutina da je "bio čovjek neobično plemenite duše, do krajnosti pravdoljubiv i nesebičan.
"Koliko je Milutin Tesla bio nesebičan i predusretljiv, čak i na sopstvenu štetu, vidi se po tome što je gramzivom penzionisanom svešteniku Iliji Žegarcu za isplatu lukna i bira dao platežno bolji deo parohije", piše Vasilije Krestić, i nastavlja: "Nimalo gramziv, visokomoralan i širokogrud, kakav bi morao da bude svaki hrišćanski sveštenik, otac Milutin od svojih parohijana nije uvek naplaćivao školarinu za svešteničke usluge. Tako, na primer, prilikom venčanja Mihaila Lemaića nije hteo da naplati usluge, jer, objasnio je kapelanu sela Počitelj da je Lemaić siromašan i da mu savest zabranjuje da bilo šta od njega potražuje."
U sličnom tonu piše i Nikola Tesla: "Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Tako smo među poslugom imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: ’Zaboga Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš.’"
"Od svog oca, erudite i upornog borca za mir, nasledio sam duboku mržnju prema ratu", kaže Nikola februara 1935. Džordžu Silvesteru.
"Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka. Zadavao mi je, na primer, da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet", kaže Nikola Tesla.
Koliko je Nikola Tesla u svom stvaralačkom zanosu bio inspirisan duhom pravoslavlja koji je poneo iz porodice, naročito od svog oca, možda se najjasnije sagledava iz njegovog članka "Problem povećanja ljudske energije", koji je po objavljivanju 1900. godine izazvao pravu senzaciju u svetu. Istraživači Teslinog dela dugo su ga zanemarivali a na našim prostorima je preveden u celini tek 1990. godine.
ZA glavne probleme ljudskog roda, Tesla kaže da svi ljudi sveta čine jedno telo, jednog pojedinca, i da su svi stanovnici planete povezani neraskidivim vezama koje se ne mogu videti, ali se mogu osetiti: "Godinama su ovu ideju proklamovala savršeno mudra učenja religije, verovatno ne samo kao sredstvo kojim se obezbeđuje mir i harmonija među ljudima, već i kao jedna jako opravdana istina."
"Svaki čovek treba da smatra svoje telo poklonom od neprocenjive vrednosti od Onoga koga on voli iznad svega, veličanstvenim umetničkim delom neopisive lepote i veštine van ljudske moći shvatanja, i tako delikatnim i nežnim da ga jedna reč, dah, pogled ili misao samo može povrediti."
"Nečistoća koja rađa bolest i smrt je ne samo samouništavajuća, već i krajnje nemoralna sklonost. Čuvanjem našeg tela od infekcije, zdravo i čisto mi izražavamo naše poštovanje visokom principu kojem su ona podarena."
Razmatrajući dalje probleme čovečanstva, Nikola Tesla dolazi do ključnog zaključka: "Vidimo da je na tri načina moguće rešenje velikog problema povećanja ljudske energije, odgovor dat pomoću tri reči: hrana, mir i rad. Mnogo, mnogo godina sam mozgao i razmišljao, gubio se u nagađanjima i teorijama, dok nisam stigao do ovih rešenja, da bih tada shvatio da su me o njima učili u ranom detinjstvu. Ove tri reči predstavljaju osnovni ton hrišćanske religije."

NAŠA KRAVA I PŠENICA

SAVREMENICI opisuju protu Milutina Teslu kao dostojanstvenog sveštenika, velikog kavaljera, dobroćudnog čoveka, dok za suprugu Đuku navode da je bila stroga i štedljiva žena. Jedna zabeležena crtica, iz dana provedenih u Smiljanu, jasno slika karakter dvoje supružnika: "Prilikom pranja pšenice pre mlevenja, rasprostrli su je na ponjave da se suši u dvorištu crkve. Kada pored pšenice nikog nije bilo naišla je krava i pojela dosta žita. Đuka je zbog toga, kažu, htela iz kože da iskoči, ali ju je Milutin smirivao: Pusti, Boga ti! Naša krava pojela našu pšenicu. Naša krava, naša pšenica!"

Kraj