Adam S. Dragosavljević
(Beremend, 1. marta 1800 — Opatovac, 28. juna 1862)
Srpski filolog i pedagog. Adam je rođen 1. marta 1800. godine u Baranji, u mestu Beremend (današnja Mađarska). U teškim materijalnim prilikama neredovno se školovao. Srpsku osnovnu školu učio u raznim mestima (Beremend, Branjina (tada Kišvalud), Medina, Jagodnjak (tada Kačfalu)), a mađarsku u Haršanju.
Završivši osnovnu školu služio je kod spahije i šegrtovao. Kako je odmalena naučio crkveno pojanje, u 16. godini postao je crkveni zvonar-pojac, a godinu dana kasnije i učitelj, prvo u Bezedeku (Mađarska, 1815-16), pa u Belom Manastiru (tadašnji Monoštor, 1816-1817). U jesen 1817. godine upisao se u učiteljsku školu u Somboru, koju je završio 1819. Kao učenik te škole iznenadio je svoje profesore školskom disertacijom „O dijalektu srpskog jezika“ (1818-19). Posle završene preparandije, najviše da bi ovladao latinskim i nemačkim jezikom, položio je u Novom Sadu 2. razred, a u Vinkovcima 3. i 4. razred latinske gimnazije. Posle je opet radio kao učitelj u Vinkovcima 1822-23, Šiklošu 1823-27, Mohaču 1827-30, Vukovaru 1830-38. i Šidu (1840). Učiteljevanje je prekidao nekoliko puta pa bio opštinski beležnik u Šidu, Gibaracu i Opatovcu, sekretar Primiritelnog suda u Beogradu i upravitelj osnovnih škola u Šidu.
Dopisni član Društva srpske slovesnosti u Beogradu je postao od 1842. godine, i bio je jedan od prvih pristalica Karadžićevih jezičkih reformi. Radove o jeziku, narodnim pesmama i srbuljama objavljivao u „Letopisu Matice srpske“ (7, 1826; 10, 1827; 25-26, 1831; 30-31, 1832; 32-35, 1833; 95-96, 1857; 98, 1858) i Arnotovom „Magazinu“ (23, 39, 1838). Prikupljao je narodne pesme i reči (oko 3000) iz Baranje i Srema i slao ih Vuku Karadžiću. Skupljao je i istorijske starine (srbulje, oktoihe, molitvenike, itd.). Kao učitelj u Šiklošu počeo je da radi po Vukovom pravopisu i obrađivao srpsku gramatiku, zbog čega je bio oštro osuđen od školske uprave. Godine 1825. u „Letopisu Matice srpske“ objavio je više članaka pod naslovom „O pismenosti srpskoj“. Vatreno se zalagao za uvođenje narodnog jezika u književnost i škole i za usvajanje savremenog pravopisa. Vukovoj pravopisnoj reformi dodao je svoje slovo „I“ umesto „И“.
U rukopisu je ostavio udžbenike za osnovnu školu: „Mali bukvar srpski“ (1825), „Mali katihizis“ (1828) i „Računica“. Nije ih uspeo štampati jer su bili pisani Vukovim pravopisom i narodnim jezikom. „Mali bukvar srpski“ napisan je dve godine pre Vukovog štampanog „Bukvara“ i bio je prvi bukvar na srpskom jeziku. Objavio je „Nemačku gramatiku“
Svoju prepisku sa Vukom Karadžićem, Pavlom Šafarikom, kneževskim namesnikom Jovanom Gavrilovićem, Bogoslavom Šulekom, Danilom Medakovićem i dr. između 1824. i 1839. godine ostavio je u rukopisu pod naslovom „Protokoli od različiti pismeni i književni sočinjenija i poslova“. U sačuvanim Vukovim rukopisima nalazi se oko 30 Dragosavljevićevih pisama. Njegova oda episkopu Stefanu Stankoviću druga je knjiga štampana Vukovim pravopisom (1829).
• „Oda G. Stef. Stankoviću Epis. Budimsk.“, Budim 1829.
• „Preosveštenomu gospodinu Stefanu Stankoviću pravoslavnom skoropostavljenom episkopu budimskom pripevka /od učitelja Muačkog/“, Budim 1829.
• „Postanak' slavenski slova ili pismenost' kakva je i kakva treba da je u srbskom' jeziku“, Beograd 1840.
• „Nemačka gramatika za decu s'rpsku. Parče drugo“, Novi Sad, 1843.
• „Nemačka gramatika : za decu i za svakoga, koji je rad nemački jezik iz knjîga da nauči“, Pešta, 1851.
• Prevodi:: „Prevod Psaltira : kao prva proba na srpskom jeziku“, Beč, 1833.
