Duhovnici.

Dvije crtice iz života Vojvode Bogdana Zimonjića

1. Kako su ostali Banjani 1857. te ih Turci ne popališe. Do godine 1850., a to je dok nije Omer Paša sa vojskom ušao u Bosnu i Hercegovinu, i reformirao je, živili su u zavisti Crnogorci sa pravoslavnijem Srbima Hercegovcima, gotovo isto onako kao i sa muslimanima. Kada bi sa četama zalazili niz Hercegovinu, oni nijesu razabirali ni šta je Srba Pravoslavnih ni što je Muslimana, nego su jednako robili, palili i ubijali. Isto tako su i Srbi Pravoslavni zajedno sa Muslimanima njih gonili i ubijali. Tek od 1851. pomirili su se Srbi Pravoslavni sa Crnogorcima i od to doba su živili u lјubavi, i rađahu gotovo naporedo protiv Turaka. Crnogorci se već bijahu udomaćili po pograničnijem plemenima hercegovačkim, te tako i u Banjanima. Banjanima osladi crnogorska sloboda te i oni otkazaše poslušnost Turcima i ne dolažahu na sud. Godine 1857. iziđe na Gacko s vojskom Sulejman paša, i naumi oko Božića udariti na Banjane, te ih kao buntovnike i carske odmetnike popaliti i oplijeniti. Za to pozove na dogovor gatačke glavare, da se s njima dogovori, kako bi najlakše Banjane ili umirio ili urazumio. Na taj dogovor bude i vojvoda Bogdan pozvan, pa kad ču o čemu je govor ne bi mu milo, i teško mu bijaše u duši pregorjeti braću Banjane. Smišlјao je kako bi pašu odvratio od te namjere, ali kao prijatelј Banjana nije se smio pokazati pred Turcima i pašom jer je dobro znao šta bi ga to prijatelјstvo stalo. Na poslјetku smisli nešto, pa odvažno ustade na noge i stade pašu savjetovati, da u ovo zimnje doba ne ide s vojskom na Banjane govoreći mu: „Može teški snijeg pasti, i mećava udariti, a Banjani kad čuju da vojska na njih ide, popaliće sve kuće pa sa hajvanom prebjeći u Crnu Goru i Boku. Tvoja se vojska može tamo naći u velikoj oskudici i za lјude i za konje a Banjani su još i bez drva, pa bi na ovakoj zimi mogla tvoja vojska stradati. Pored toga su u Banjanima Crnogorci sa popom Lukom i Jokom Savićevićem. Oni su odmetnici na nesreću Banjana, te tvoja vojska neima šta šićariti. Nego dobro bi bilo, pašo, da taj pohod s vojskom ostavimo za na lјeto, kad se mogne vojska rahat oprijeti na zemlјu i na polјu spavati. Osim toga ja, mislim, da bi se Banjani drage volјe vratili pod carski skut, kada bi im bili od tvoje strane zajamčena sloboda". „Ja bih to jedva dočekao" odgovori paša „ali ko će otići: Turčinu neće vjerovati i ako bi kako prešao, a od raje ne znam koga bih poslao". „Sa tvojom riječi, ja ću otići i uzdam se da ću moći Banjane skloniti da Crnogorce išćeraju i da se pod carski skut vrate, samo mi daj Božiju vjeru da im neće ništa biti". „Ja dajem tebi vjeru, a ti podaj njima da će im se sve oprostiti samo neka se okane Crnogoraca i na sud dolaze kao i ostala raja". Na to se vojvoda pokloni, i ponese poruke pašine Banjanima. Kada je stigao u Banjane imao je šta viđeti. Banjani načuli da će im paša s vojskom udariti, pa se sve spremilo i poprtlјalo za bježanje preko granice. Vojvoda okupi sve Banjske glavare, pa im kaza sve šta je i kako je i posavjetuje ih da pošalјu makar dvojicu viđenijih glavara u Bileću Muhamed begu Čengiću; pa ja ću — reče im — poraditi kod paše da vas za zimus ostave na miru, dok sa Rudinjanima međusobne krvi izmirite, a kad dođe lјeto tada što Bog da". Banjani na to pristanu drage volјe, te pošalјu Draga Kneževića i Stanišu Koprivicu, da idu u Bileću. Sa sastanka ode vojvoda kući Baćevića, tu nađe popa Luku, Joka Savovića, vojvodu Miloša Androva i ostale Crnogorce te se s njima zdogovori, da ostave Banjane. Oni mu na tome zahvale što je ovaj put otklonio nesreću od Banjana, dignu ono malo vojske i ostave Banjane. Vojvoda uzme Dragu i Stanišu te ode s njima u Bileću i tu uglave mir između Banjana i Turaka. Te zime ostadoše Banjani slobodni i mirni, a idućeg lјeta 1858. licem na Spasovdan, bi ona krvava grahovska bitka, u kojoj je isti Staniša Koprivica posjekao Kadri pašu, koja okrenu drugo kolo u Banjanima i drugijem hercegovačkijem plemenima. 2. Kako se je vojvoda osvetio. Kad se ono 1860. godine Crnogorci bajagi izmiriše sa Turcima, te se Hercegovci po nagovoru pokojnog kneza Danila povratiše kućama, ne koristeći se ništa onijem ustankom, tad je vojvoda Bogdan podnio onaj teški aps u Mostaru. Taj mir ne potraja dugo, jer nakon deset mjeseci godine 1861. dođoše opet čete crnogorske pod komandom Krca Petrovića, i vojvode Ive Radonjića u Pivu, te zabraniše Pivlјanima da se sastaju sa Turcima. Hercegovci opet ustaše uz Krca i Crnogorce, te se ta vojska ulogori između Manastira i Brezana. Derviš paša bijaše tad u Lipniku sa deset tabora redovne vojske i nešto baši-bozuka, pa kad razumjede za crnogorske čete i četovođe ne bi mu milo. Još kad razumjede da se i Hercegovci bune i pridružuju Crnogorcima, stade se dovijati, kako bi najlakše mogao odvojiti Hercegovce od Crnogoraca. S toga zovne vojvodu Bogdana sebi — koga tada bijahu tek pustili iz zatvora — te mu reče da mu oprašta sve što je do tada učinio i da će raditi kod Sultana da mu se dade paša-luk i velika pomoć za ono što je stradao u prošloj godini. Samo da vojvoda ode i posavjetuje Pivlјane da ne pristaju uz Crnogorce no da dođu njemu, carevu većilu. Vojvoda Bogdan to jedva dočeka jer mu se bijaše tako najzgodnije porazgovarati s Crnogorcima, te se primi pašine ponude i ode u Pivu. Na Rudinicama nađe Krca Petrovića, vojvodu Iva Radonića, vojvodu Žarka Meševića i druge crnogorske i pivske glavare. Krco i ostali glavari dočekaju vojvodu k'o da je s onog svijeta došao, jer se nije niko ni nadao da će se kutarisati mostarske tavnice. Vojvoda Bogdan ostane s njima tri dana razgledajući vojsku imali je koliko i kako bi se Derviš paši i Turcima osvetio za svoj aps i rezuru u prošloj godini. Krco i Ivo zamole vojvodu ne bi li kako izmamio Turke u Pivu pa da se tu s njima pokolјu. Vojvoda ih je iz početka od tog odvraćao, misleći da oni ne mogu ništa Turcima nauditi. „Lako bih ja Turke izmamio, ali u Derviš paše imade dvadeset tabora redovne vojske, pa ako vas potisnu, izgorjeće sva Piva, a neće lijepo biti ni ostalijem hercegovačkim i crnogorskim krajevima, a osobito po samu stvar — ustanak". „Neboj se ti ništa da ih ima i pedeset tabora, mi ih se ovđe ne bojimo no ih ti samo ovamo izmami!" Kad vojvoda Bogdan viđe da se Krco i Ivo uzdaju razbiti Turke, obeća im da će sve činiti da Turke izmami, pa krenu opet natrag u Lipnik Derviš paši. Na pitanje Derviš pašino, hoće li Pivlјani glavari doći i ima li koliko vojske crnogorske u Pivi, odgovori vojvoda da glavari neće doći, nego da zarezuju u kremen. Crnogorske vojske da ima, ali da nezna koliko jer da mu nijesu dali viđeti, ali sudeći po tainu što na dan kolјu — oko pedeset šeset brava — ne bih rekao da je mnogo. „Pa šta bi smo sad radili.?" reći će paša. „Dobro, ti pašo, digni vojsku na Geransko, pa ako ti tu ne htjednu doći glavari, a ti u jednu ruku sablјu, a u drugu glavnju pa kroz Pivu". Derviš paši se to nije sviđelo, ali kad mu vojvoda napomenu, da će biti još teže ugušiti ustanak kad se više razvije, i kad još skoči na pašu Dedaga Čengić da diže vojsku, tada se paša skloni. Vojvoda Bogdan to poruči Krcu i Crnogorcima, a paša do nekoliko dana krenu vojskom na Goransko. Na Muratovici dočeka Krco sa Crnogorcima i Hercegovcima Turke i tu se s njima junački pokolјu. To je ona znamenita bitka na Muratovici 1861. u kojoj je poginulo oko 6000 lјudi sa obje strane. U toj su bitci poginuli slavni crnogorski junaci Bogdan Mašović i Ramo Perović-Ozrnjić. Ta je bitka stvorila vječitu omrazu između Turaka i Hercegovaca. Nјezine su poslјedice oni veliki bojevi Hercegovaca i Crnogoraca sa Turcima 1862. godine. Tako je vojvoda Bogdan osvetio svoj aps.

Autori: LUKA GRĐIĆ BJELOKOSIĆ

Izvor : KALENDAR SPKD PROSVJETA,01.01.1912