Luka Vukalović
(Bogojevići u Zupcima,Trebinje, Istočna Hercegovina, 18. oktobar 1823 — Saltakča, Odesa, Rusija 6. jul 1873)
Vođa srpskog ustanka u Hercegovini 1852—1862.Vukalović je u Trebinju izučio puškarski zanat i neko vreme se bavio njime u Herceg Novom. U doba Omer-pašine akcije protiv Crne Gore vratio se 1852. u rodni kraj, gde je izabran za plemenskog glavara i kapetana.
Kad je Omer-paša u martu 1852. naredio da se od hercegovačke raje oduzima oružje, protiv su se oduprli krajevi u kojima je Vukalović bio glavar.
Otpor protiv predaje oružja, doveo je do manjih sukoba između Hercegovaca i Turaka, što je značilo uvod u ustanak, iza kojega je od početka stajao Vukalović.
Do ustanka je došlo u zimu 1852/53. kada su Grahovljani, Banjani i Drobnjaci odbili da plate Turcima dužnu trećinu. Kako je istovremeno došlo i do akcije Turaka protiv Crne Gore, borila su se istočnohercegovačka plemena uz Crnogorce. Iako u periodu od 1853. do 1857. nije bilo većih ustaničkih akcija, ustanak se nije smirio. Austrija je očigledno ometala akciju Luke Vukalovića znajući da je pomaže Crna Gora, a istovremeno je pratila i rad francuskih konzularnih predstavnika.
Ustanak se rasplamsao u decembru 1857, kad je i knjaz Danilo počeo da podržava ustanike ogorčen na Portu zbog njene izjave na Pariskom kongresu 1856. da Crnu Goru smatra delom svoje teritorije.
Posle bitke na Grahovcu 1. maja 1858., kada su Crnogorci i hercegovački ustanici prazili Turke, knjaz Danilo je imenovao Vukalovića za vojvodu Zubaca, Kruševice, Dračevice i Sutorine, gde je obrazovao neku vrstu autonomne uprave.
Porta naterana tim porazom na popuštanje, provela je razgraničenje sa Crnom Gorom, a time priznala samostalnost Crne Gore. Kako je veliki deo istočne Hercegovine osim Grahova, jednog dela Banjana, Drobnjaka, Župe i nikšičkih Rudina i dalje ostao pod turskom vlašću Vukalović je nastavio ustaničku akciju.
Ovo je snažno odjeknulo u Bosni, posebno u bunama velikih razmera u Bosanskoj Krajini i Posavini 1858. Bojeći se se da se ustanak ne bi proširio i na njenu teritoriju, Austrija je još u većoj meri počela da ometa Vukalovića, pomažući na razne načine i samim Turcima.
Vukalović se u svojim zahtevima nije ograničavao samo na rešavanje ekonomskih problema hercegovačke raje, nego je ustanku dao pečat borbe za nacionalno oslobođenje, tražeći da se Hercegovina pripoji Crnoj Gori.
Takav karakter ustanka izazvao je i interesovanje evropskih velikih sila, čiji su konzularni predstavnici radili na tome da se Vukalović potčini turskim vlastima. Vukalović je nastavio borbu protiv Turaka i posle nasilne smrti knjaza Danila (1860), podstaknut i primerima borbe za ujedinjenje koju je u Italiji vodio Garibaldi.
Od 1861. Omer-paša je pokušavao da raznim obećanjima i ustupcima umrtvi ustanak, u čemu nije imao uspeha. No kada je Crna Gora posle poraza u ratu sa Turskom u avgustu 1862. pismeno obavezala da više neće pomagati ustanički potret u Hercegovini, Vukalović se, smatrajući da je tamošnji narod ostavljen na cedilu, pismeno sporazumeo sa Omer-pašom, koji je obećao amnestiju svim ustanicima. Omer-paša je obećao Vukaloviću da će ga postaviti vojvodom Zubaca, Kruševice, Dragačevice i Sutorine, ali to nije učinio, nego ga je imenovao bimbašom na 500 pandura koji su imali zadatak da čuvaju red i mir na granici.
Kada je video da Turci ne ispnjavaju obećanja data narodu u vezi olakšanja feudalnih davanja i smanjenja poreza, pokušao je 1865. da još jednom digne ustanak, ali je bez ikakve podrške sa strane, doživeo neuspeh.
Posle toga, napustio je rodni kraj i preselio se u Rusiju, gde je i umro 1873. godine
Pomen vojvode Luke Vukalovića i bitka Srba sa Turcima su opisani u pesmi vojvode Mirka Petrovića Njegoša „Boj na Zupcima“ (zbirka Junački Spomenik, Cetinje 1864. godine).
Vikipedija
Luka Vukalović – poslednji srpski junak rođen za pesme i legende!
Za Luku Vukalovića se ne može reći da je jedan od vojvoda Hercegovačkog ustanka, kad je bio prvi, koji ga je i podigao, krenuvši ljude iz Sutorine i sa Zubaca, i posle više bojeva manastir Duž je učinio ustaničkim sedištem.
Luka Vukalović, sin Lakin, unuk Vukala, iz zubačkih Bogojevića, odmah je oglašen vojvodom od celog ustalog naroda.
Kad se narod pitao za slobodu i za vođu do slobode, Luka mu je i zanatom bio najbliži. Puškarski zanat, koga je u Trebinju učio, i koji je potom radio u Herceg Novom, uputio ga je srpskoj slobodi. Od njega su posle sve puške bile hercegovačke.
U ustanku su, uz Luku, Hercegovci stali “na branik svojih predaka, svojih porodica, svoje slobode, i za pravo da žive kao slobodni ljudi”.
Vukalovićev ustanak u Hercegovini, posle prvih dobijenih bojeva, stekao je veliki glas u Evropi.
Evropa tadašnjih velikih sila odmah je počela da se meša u događaje.
Istorija Vukalovićevog ustanka pokazuje koliko su konzulati velikih sila bili tada posejani po Balkanu: Skadar, Dubrovnik, Mostar, Šibenik… kao da su neka posebna kultura.
Konzuli su se mešali, ali ne na strani Srba, sem ruskog konzula.
Tu se, po istorijskoj ironiji sudbine, sav opredeljen za Tursku, najžešće mešao izvesni Čerčil, engleski konzul u Mostaru, tražeći da se ognjište ustanka ugasi.
Austrijski konzul Mamula tražio je od Vukalovića da austrijska carska vojska preuzme ono što su ustanici oslobodili. Kad za to nije dobio saglasnost Vukalivića i drugih vođa ustanka, Austrija je zabranila prodaju oružja i municije Srbima.
Za skoro dvanaest godina Vukalivćevog ustaničkog četovanja bilo je više bojeva nego u celom Drugom srpskom ustanku. Vojvoda Luka je u skoro svim učestvovao, najčešće stajući ispred svih i, koliko je poznato, samo jednom bio ranjen.
Među njegovim najslavnijim bojevima, bila je odbrambena bitka na Zupcima. Februara 1855, sa hiljadu ustanika, dočekao je vojsku maršala Omer Paše Latasa, koju je vodilo deset paša i ko zna koliko bimbaša. Evropska štampa je, izveštavajući o ovoj bici, brojala u hiljadama mrtve i ranjene Turske.
Za vojvodu Luku Vukalovića se može reći da je bio jedan od vodećih junaka velike pobede u Boju na Grahovu, posle koga se, posredovanje velikih sila, Crna Gora razgraničila sa Turskom carevinom uz značajne ispravke granice u Hercegovini. Tako je Hercegovina podeljena na crnogorsku i tursku.
Dalja sudbina Vukalovićevog Hercegovačkog ustanka određivana je stranim pritiscima i na vojvodu Luku i na Crnu Goru, na koju su se ustanici naslanjali, ne skrivajući želju za sjedinjenjem.
Zaličio je Evropi vojvoda Luka Vukalović na generala Garibaldija, ali je njoj, sem Italijanima, bio previše i jedan.
Staranjem svoga sekretara Mića Ljubibratića, školovanog u Dubrovniku, i sam vojvoda Luka održavao je vezu obostranog poštovanja sa čuvenim italijanskim revolucionarom. Tako je i dočekao pomoć garibaldinaca. Zbog ove veze Austrijanci su Ljubibratića internirali 1876. kada se našao na njihovoj teritoriji.
Kad su mu sa Cetinja, posle teritorijalnih zadovoljenja, poručili da zaprete ustanak, vojvoda Luka nije mogao da ostavi narod, dok su njega mnogi ostavljali. Ostajao je, ostavljen i sam od bliskih, uz narod, u očajnim odbranama od Omer paše, koji je hteo njega, “da mu skine sablju”.
U poslednjem očajanju prisetio se kneza Miloša i njegovog dogovaranja sa Marašli Ali pašom. Tako je, spasavajući ustankom i bojevima iscrpljeni narod, potpisao u Dubrovniku, sa vezirom Huršid pašom, ugovor o časnom pomirenju. Što je pošlo knezu Milošu, nije njemu. I najbliži, potplaćeni od Omer paše, hteli su da ga ponize. I to baš u Zupcima. Dostojanstveno je, internirajući samog sebe, sa oba sina pošao u Rusiju.
Polazeći u Rusiju, odbio je da primi medalju od kneza Nikole. U Rusiji ga je čekala medalja od ruskog cara. Ali je za nju trebalo da plati nekoliko rubalja. Pristojno se zahvalio, rekavši da to “ne vrijedi jednu rublju”.
Luka Vukalović je bio poslednji srpski junak rođen za pesme i legende. O njemu se pričalo i pevalo. Kako je ulazio u bojeve, tako je ulazio u epske pesme. Pesma ga je htela. Ne samo epska. U Karlovcima su mu, još za života, komponovali himnu.
Hercegovački ustanak Luka je poveo pod svojom zastavom, srpskom trobojkom crvenom, plavom i belom, sa žeženim krstom preko sva tri dela. Pod ovakvim zastavama, tokom trajanja ustanka, venčavali su se Srbi od Sutorine do Budima.
Stasit i plećat, u raskošnom odelu narodnih prvaka, sa sabljom i džeferdanom, bio je za sve oličenje Hercegovca na fotografijama, na crtežima, pa i na karikaturama. Od sablje se nije živ odvajao. Nosio ju je i u pečatu kojim je pečatio istorijska pisma i prijateljima i neprijateljima.
Milovan Vitezović
www.slobodnahercegovina.com
Jovan Nakićanović - Luka Vukajlović
Zora, 1896.