U hramu Svetog Đorđa na Čukarici parastos povodom 327 godina od smrti najslavnijeg srpskog uskoka. Okupili se ponosni potomci uskoka iz Ravnih Kotara i Bukovice na pomenu slavnom pretku.
Po, šesti put, Srbi poreklom iz Ravnih Kotara i Bukovice, okupili u hramu Svetog Đorđa u beogradskom naselju Čukarica. Okupili se ponosni potomci uskoka na parastosu slavnom pretku Stojanu Mitroviću Jankoviću. Uskoku čije je junaštvo, i posle 327 godina od njegove pogibije, trajno zapisano na stranicama srpske istorije. I, epske poezije. A, koga junaštvo uvede u narodnu pesmu, kažu stari, onda mu je slava večna.
Zahvaljujući tim narodnim pesmama, tvrdi Srđan Volarević, književnik iz Beograda, i dan-danas se zna o hrabrosti i plemenitosti, o veličini i moći koja se širila oko Stojana Jankovića. Ali, za istoriju našeg roda, naročito Srba u Dalmaciji, kaže, mnogo su važniji istorijski podaci koji ukazuju da je u 17. veku lako mogao postati vođa svih Srba. Vek i po pre Karađorđa.
- Čvrsto svedočanstvo imamo u jednoj stidljivoj nameri pećkog patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića - otkriva Volarević. - On je 6. decembra 1686. godine, na jedan diplomatski, odmeren način, Stojanu Jankoviću poručio „da bi se u njegovoj ličnosti mogao naći onaj koji bi sve Srbe poveo u sveopšti i oslobađajući ustanak“. Da li su do Stojana stigle te poruke, mi to možda neće
mo saznati.
Istorija, ipak, nedvosmisleno zna životni put dečaka, dalmatinskog Srbina „ne starijeg od 12 godina“, koji sa golom sabljom u rukama, ratuje protiv Turaka za „račun Venecije“. Dečaka koji živi u Ravnim Kotarima, kraju gde su se vekovima dodirivale tri religije i tri carstva. Kraju u kom je, kako se često govorilo, „srpstvu-pravoslavlju, bilo lasno mrijeti“.
- Teško da danas, odavde, možemo videti šta je nosila Stojanova duša u času prvog boja. Ali, znamo da je s ocem, slavnim megdandžijom, Jankom Mitrovićem, koji se iz sela Zelengrada nastanio u Žegaru, s turske uskočio na teritoriju Mletačke republike, u zaselak Budin, pored današnje Maslenice. Na mletački vojni platni spisak Stojan je, kao nejako dete, što znači nepunoletan, dospeo februara 1650. U narednim godinama njegovi uskoci su ga izabrali za harambašu, a, potom i za glavara pošto je na megdanu pogubio neustrašivog Ali-bega Durakbegovića - priča Volarević.
Slavno robovanje, bez prava na otkup, podseća naš sagovornik, Stojanu se zalomilo 9. marta 1666. godine. Ipak, posle 14 meseci, osvanuo je među svojim uskocima i odmah na megdanu pogubio silnog Redžep-agu Filipovića. Ubrzo je, samo u jednoj bici, kod reke Cetine, pogubio 70 Turaka, a zarobio 30. Kod Udbine je, potom, posekao devet Turaka, zarobio sedmoricu i komoru konja. Ostalo je zapisano i da je u Rudopolju posekao 90 glava, agu Velagića pogubio na megdanu, pa agu Palijatovića, njegovim mačem, na dalmatinskom Kosovu.
- Sredinom marta 1670. godine, u Duždevoj palati u Veneciji, održana je sednica na kojoj je proglašen vitezom Svetog Marka. Uz sve počasti za zasluge u borbi protiv islama, zvanje viteza donosi mu pravo na grb, dodeljuje mu se kuća u Islamu, docnije Islamu Grčkom, uz večno pravo na zemlju u obimu od 400 gonjala odnosno 310 jutara - pripoveda Volarević i podseća da je, deceniju docnije, Janković Stojan „proizveden u poglavara svih Srba“.
To je bio, kaže, sedam godina, do „neustrašivog sudara s Turcima“ na Duvanjskom polju. Pao je teško ranjen, puškom i sabljom. S leđa! U sumrak, 23. avgusta 1687. godine, podlegao je ranama.
- Ostalo je, ipak, živo predanje i naša obaveza da je prenesemo pokolenjima. Da slava srpskog junaka, uskoka, serdara Janković Stojana, ne utihne dok je Srba - poručuje Srđan Volarević.
LASNO ĆEMO AKO JESMO LjUDI
OD mnogobrojnih epskih pesama koje su opevale junaštvo slavnog uskoka, najpoznatija i najdirljivija je „Ropstvo Janković Stojana“. Istoričari književnosti je posebno izdvajaju zbog „veličine i trajne vrednosti“ Stojanovog odgovora svatovima spremnim da, posle bogate prosidbe, odvedu njegovu ljubu. Reč je o stihovima:
„Lasno ćemo mi za vaše blago, lasno ćemo, ako jesmo ljudi".
Za "Večernje novosti" | 31. avgust 2014.
