Istorijske ličnosti.

Gavrilo Princip – jedno tumačenje

Pre 104 godine u mestu Veliki Obljaj kod Bosanskog Grahova rođen je Gavrilo Princip. Stogodišnjica od njegove smrti će se navršiti 28. aprila 2018. godine.

Srbija je bojažljivo proslavila 90 godina od proboja Solunskog fronta, a kamoli da obeleži okruglu godišnjicu smrti čoveka koji je pokrenuo velika dešavanja onoga što se smatra modernom istorijom. Važno je primetiti da anglosaksonska istoriografija istoriju novog doba deli na vreme pre i posle sarajevskog Vidovdana. Datum 28. jun 1914. godine je koban i sudbonosan. Sa stanovišta od skoro jednog veka, nakon svega što je došlo posle njega, malo kome može biti privlačan kao jubilej.

Da li isticanje Gavrilovog čina, odnosno slavljenje ubistva Franca Ferdinanda, donosi Srbima nešto korisno? To samo podgreva stare stereotipe o Srbima kao narodu kraljeubica, glavoseča, ili kao o narodu krivokletnika, istočnih varvara... Pogotovo kada potomak Habsburga sedi u nekim institucijama i savetodavnim organima Evropske Unije. Odmah posle završetka Prvog svetskog rata, Srbi su označeni kao krivci za izbijanje svetskog sukoba. Sarajevski atentatori su proglašeni za Herostrate evropske civilizacije. Malo dublje posmatranje omogućava zaključivanje da je sukob velikih evropskih sila bio neizbežan. Čin Gavrila Principa i drugova bio je samo povod Austrougarskoj i Nemačkoj da započnu svoju dugopripremanu kampanju Drang Nach Osten.

U pojedinim udžbenicima zemalja koje su nastale rasapom bivše Jugoslavije, neobuzdani Grahovljak se obeležava sintagmom „srpski terorista“. U ličnosti Gavrila Principa, koliko god mu pripisivali agresivnost, govor i delo mržnje, ima nečeg idealističkog, tajnovitog, požrtvovanog i veličanstvenog. Licemeri i slugani osvajačkih ideologija dižu hajku na „političko nasilje“, pokušavajući istoriju da očiste od, njima nepodobnih, događaja i dešavanja. Tako se poučna strana povesti svede na ništavan nivo.

Sarajevski atentat je zaista čedo srpskog razumevanja istorije, jedne posebne istoriosofije, proizašle iz kulta Vidovdana i Kosovske epopeje. Gavrilo Princip je ispred sebe imao delo Miloša Obilića, imao je za uzor njegovu žrtvu i primer kako se obračunava sa zemaljskim vladarima. Sa druge strane, nije slučajnost što je Franc Ferdinand izabrao taj dan za posetu Sarajevu. Poseta prestolonaslednika, vojni manevri na granici sa Srbijom, bili su očigledna provokacija. Nepovoljne srpske reakcije su se morale očekivati. U tom kontekstu Franc Ferdinand je za Austrougarsku bio kolateralna šteta, žrveno jare. Turske više nije bilo, nakon 1912. godine južne srpske pokrajine Kosovo i Makedonija su oslobođene od osmanske vlasti. U „Mladobosancima“ je još više kuvalo nezadovoljstvo Srba iz Bosne koji nisu dočekali slobodu posle turske vladavine, nego su doživeli austrougarsku čizmu i okupaciju 1875. godine. Kod Gavrila posebno je bilo posledica surovosti planinskog i krajiškog života, žarke rodoljubive želje da Drina ne bude nepremostiva granica. Jedan srpski istoričar dobro oseća klimu u srpskim zemljama kada kaže: „Duhovni ozon, u kome je naš narod sviju krajeva plivao 60-tih i 70-tih godina XIX veka“, bio je opojno sredstvo koje je izazivalo lepe snove (prota Steva Dimitrijević). Poznata je anegdota da je Gavrilo donosio majci kartu Kraljevine Srbije, na feriijama 1912. godine, pokazujući je uvećanu i proslavljenu.

SPORO SE VREME VUČE I NIČEG NOVOG NEMA

Plasiranje priče da su Srbi isključivo ubice miropomazanih vladara, služilo je raspirivanju antipravoslavnog raspoloženja u Evropi druge polovine XIX i početka DžDž veka. Seče kraljevskih glava nisu nepoznanica ni za kulturne narode. Nabrojmo samo sudbine Marije Tjudor, Anrija IV ili Luja XVI.

Ubistvo ugnjetača moglo bi da nađe svoje biblijsko utemeljenje i opravdanje. Poznat je primer iz Starog zaveta koji neverovatno liči i anticipira delo Miloša Obilića. Sudija naroda izabranog Aod ubija Eglona, cara moavskog: „A Aod načini sebi mač sa obije strane oštar, od lakata u dužinu; i pripasa ga pod haljine svoje uz desnu bedricu... A Aod pristupi k njemu; a on sjeđaše sam u ljetnjoj sobi; pa reče Aod: Riječ Božiju imam da ti kažem. Tada on usta s prijestola. A Aod poteže lijevom rukom svojom i uze mač od desne bedrice, i satjera mu ga u trbuh“ (Sud. 3, 16-21).

I klasično predhrišćansko nasleđe Evrope, ugrađeno u njen građanski i (post)hrišćanski identitet, daje osnova za analogiju i opravdanje sarajevskih atentatora. U staroj Atini iz vremena pre persijskih ratova, Harmodije i Aristogiton ubili su tiranina Hiparha. Opevani su u poeziji i oslikani u umetnosti: „Krasno li sunce svanu Atini kad Harmodije i Aristogiton zadaše Hiparhu smrt“. Tobožnja sklonost ka ubijanju vladara zato i nije isključivo srpska nacionalna karakteristika. Kod Srba ima nešto demokratično, liberalno, što je užasavalo evropske desničarske teoretičare društva, kao što je bio, na primer, Konstantin Ljeontjev. „Žive oduvek u demokratiji“, zapisao je za Slovene vizantijski istoričar VI veka. Engleski arheolog Artur Džon Evans, koji je obilazio postojbinu Gavrila Principa 1875. godine, hvali parlamentarne osobine srpskih glavara koji su većali u seni konaka manastira Rmanj.

Sarajevski atentat je bio ubistvo iz demokratkskih pobuda. Ali ipak, ubistvo člana veoma ugledne evropske vladajuće kuće, prestolonaslednika iz loze stare više od sedam vekova. U očima nekih evropskih političara i teoretičara društva to je najveće srpsko ogrešenje o Evropu i ideju evropskog ujedinjavanja koju su Habzburzi neodoljivo sprovodili još od XVI veka. Bella gerant alii, e tu felidž Austria nube, nije moglo da se primeni 1914. godine. Evropa se našla

...U RATU GDE BOJNE TRUBE JEČE...

To je priželjkivala i čitava Gavrilova generacija, željna srpskog, odnosno jugoslovenskog ujedinjenja, ali i politička elita zemalja nezadovoljnih kolonijalnom podelom. Na suđenju je Gavrilo Princip rekao da nije Srbin, nego Srbo-Hrvat, a da je glavni motiv za atentat bilo rušenje Monarhije, odnosno početak socijalne revolucije. Pesnik i sveštenik Jovan Sundečić (+1900) iz okoline Livna (opet zemljak careubice iz Bosanskog Grahova) pevao je: „Srb Hrvatu neka bratsku ruku pruži, a Hrvat sa Srbom nek se iskreno druži...“. Od njegovih želja malo šta se ispunilo. Njegovo rodno Golinjevo je u leto 1941. godine sravnjeno sa temeljom, a svi stanovnici pobijeni.

Neki „Mladobosanci“ su bili sveštenički sinovi. To ne znači da je Srpska pravoslavna crkva bila umešana u organizovanje zavere i sprovođenje atentatorskih planova. U godinama Prvog svetskog rata, srpske pravoslavne eparhije u Bosni i Hercegovini bile su prinuđene da služe parastos za pokoj duša „presvijetlog nadvojvode Franca Ferdinanda i vojvotkinje Sofije“. Dabrobosanski mitropolit Evgenije Letica (1907-1920) pokazivao je okružnicama na austrougarske ratne zajmove. Srbi su ginuli u Galiciji i u Tirolu, hrabriji su dezertirali, stupali kao prebegari u redove srpske vojske na Solunskom frontu.

Kraj života Gavrila Principa ima mučenički kolorit. U zatvor Terezin u Češkoj je doveden 5. decembra 1914, a umro je 28. aprila 1918. godine. Bolovao je od tuberkoloze kostiju, a lekari su mu amputirali desnicu, onu kojom je „overio“ sa papučice velikog kabriolet-automobila Habsburga. Nije se kajao, po zidovima tamnice je pisao stihove koje je sastavljao i u gladnim beogradskim danima pred početak Velikog rata. Ivo Andrić te stihove nikada nije dobio na uvid, a tražio ih je nekoliko puta. U Sarajevu danas nema „Muzeja Gavrila Principa“, nema ni njegovih izlivenih stopa, nema ni Obale Stepe Stepanovića... Ostala je legenda o buntovniku sa imenom „anđela i princa“ (M. Crnjanski). Gavrilu se ispunila želja koju je iskazao u jednoj svojoj pesmi: „Ko hoće da živi nek mre“.

Srbi su prošli kroz tragičan XX vek. „Šta sve Gedža neće izdržati“, a sa njim i njegov brat, prekodrinski „Vlah“ i primorski „Morlak“. I svi su opet nekako pod jednom šljivom. Uprkos tome što su „ratnici seljaci“ pobedili tri cara, determinante istorije su se surovo osvetile srpskom narodu, pa je opet Drina ostala „plemenita međa“. Ipak, zvanična Srbija nije 1914. godine snosila odgovornost za atentat u Sarajevu. To bi ustanovila i austrougarska komisija da je Srbija pristala na poniženje svog suvereniteta. Krivica ostaje na nevladinim organizacijama onog vremena, raspoređenim sa obe strane Drine, a koje su imale zvučna imena „Crna ruka“ i „Mlada Bosna“.

Za "Pravoslavlje"
Autor:Radovan Pilipović

Cveće u tamnici Gavrila Principa

Pred Mauzolejom Jindrihovice u Češkoj, gde su sahranjeni posmrtni ostaci 7.100 srpskih zarobljenika i 180 ruskih vojnika umorenih u austro-ugarskom koncentracionom logoru, izmučeni glađu i zaraznim bolestima, služena je Vidovdan liturgija, u prisustvu ambasadora Srbije u Češkoj Vladimira Vereša i čelnika ruskog konzulata u Karlovim Varima.

Bogoslužbu su vodili srpski i ruski crkveni velikodostojnici, arhimandrit Sergej, iguman Onufrije i praški paroh protojerej Srđan Jablanović. Pred velikim brojem naših i ruskih građana, na liturgiji je pevao novosadski muški hor „Akademac“.

Austro-ugarska komanda je u Jindrihovicama, u toku Prvog svetskog rata, u posebno izgrađenom logoru po čijem „uzoru“ je u narednom svetskom ratu projektovan Aušvic, koncentrisala zarobljene srpske vojnike sa evropskih ratišta, da bi ih na svirep način, na mestu nedaleko od Karlovih Vari i Terezina, osvetnički likvidirala.

Gotovo istovremeno je unutrašnjost skromno obeležene ćelije u nekadašnjoj austro-ugarskoj tvrđavi Terezin, pedeset kilometara od Praga, u kojoj je tamnovao i umoren Garilo Princip, posetila delegacija naše dijaspore, koju su predvodili Pero Sparavalo i Milan Bazović, položivši cveće i odavši poštu junaku borbe protiv „crno-žute“ monarhije.

U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas samo u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti. Na zidu ispred ćelije ugrađena je skromna ploča sa imenom zatvorenika, glavnog aktera sarajevskog atentata, koji je poslužio vladajućoj monarhiji da ultimatumom Srbiji započne jedan od najkrvavijih ratova u svetskoj istoriji.

Gavrilo Pricip nije živ dočekao ostvarenje svojih slobodarskih ideala jer je neposredno pred poraz i raspad Austro-Ugarske monarhije, posle četvorogodišnjeg robijanja u neljudskim uslovima, aprila 1918. godine podlegao tuberkulozi kostiju.

20.07.2010. www.vesti-online.com, tekst: Lj. Jakšić, foto: A. Antonović