Milan Tepić
(Komlenac kod Kozarske Dubice, 1957 — Bedenik kod Nove Rače, 29. septembar 1991)
Major Jugoslovenske narodne armije i narodni heroj Jugoslavije.
- Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško - jedna je od najcitiranijih rečenica u srpskom jeziku kad god neko želi ponešto da kaže o herojstvu. Izrekao ju je major JNA Milan Tepić iz potkozarskog sela Komlenca.
Jula meseca 1991. major Tepić se našao u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedeniku, u blizini Bjelovara. Pripadnici hrvatskog Zbora narodne garde (Zenge) su pripadnike Jugoslovenske narodne armije, koji su se nalazili na odsluženju vojnog roka u kasarni „Božidar Adžija” u Bjelovaru, držali u okruženju.[2] U kasarni se nalazila 265. motorizovana brigada JNA i novopridošli regruti.[2] Komanda 5. vojne oblasti JNA u Zagrebu je poslala Posmatračku misiju tadašnje „Evropske zajednice” kojoj pripadnici ZNG nisu dozvolili pristup u kasarnu.
Prebeg iz JNA, potpukovnik Josip Tomšić, koji je u međuvremenu postao komandant odbrane Bjelovara, pripremio je napad na kasarnu u kojoj su se nalazili preostali vojnici, oficiri i njihovi članovi familija koji nisu prebegli na drugu stranu. Kasarna, u kojoj danima nije bilo vode i struje, je napadnuta sa 2.000 vojnika. Pošto komanda JNA nije poslala pomoć, komandant brigade, pukovnik Rajko Kovačević, je naredio predaju i odlaganje oružja.[2] Po ulasku u kasarnu, tadašnji predsednik Kriznog štaba Bjelovara, Jure Šimić, je naredio da se pripadnici JNA skinu do pojasa, nakon čega je iz stroja izveo komandanta Rajka Kovačevića sa pomoćnicima, potpukovnika Miljka Vasića i kapetana prve klase Dragišu Jovanovića, koje je potom odveo 50 metara dalje i ubio iz pištolja.[2]
Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih paravojnih formacija koje su opkolile objekat.[1] Dvadeset i devetog septembra 1991. ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe. Ovo delo mnogi su uporedili sa sličnim potezom resavskog vojvode Stevana Sinđelića.[3]
Prilikom pokušaja zauzimanja skladišta municije major Tepić je skladište digao u vazduh i pri tome je prema zvaničnim podacima, pored njega, poginulo 11, a prema nezvaničnim preko 200 napadača koji su se kasnije vodili kao „nestali”. U određenom času vojnicima JNA je naređeno da se povuku od glavnog objekta - na bezbednu razdaljinu. Ovo naređenje majora Tepića nije poslušao vojnik na odsluženju vojnog roka, Stojadin Mirković,[4] koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom. U znak odmazde streljan je zarobljenik - komandir straže Ranko Stefanović.
Život i smrt moga oca
Aleksandar Tepić, sin legendarnog majora Tepića, govori o svom ocu i okolnostima pod kojima je stradao, digavši u vazduh skladište municije kod Bjelovara da ne bi palo u ruke hrvatskoj paravojsci
Njegovo ime nose ulice u mnogim gradovima Srbije i Republike Srpske, kasarna u Jakovu kod Beograda, a spomen-ploča njemu u čast nalazi se i u jednoj od zgrada Generalštaba Vojske Srbije u Topčideru. Reč je o majoru Milanu Tepiću, poslednjem narodnom heroju SFRJ i jedinom kome je taj orden dodeljen tokom rata u kojem je nestala ta zemlja. Od njegove herojske pogibije prošlo je 25 godina.
Tepić je 29. septembra 1991. godine, nešto pre 11 časova, digao u vazduh veliko skladište municije JNA u Bedeniku kod Bjelovara, žrtvujući svoj život. Prethodno je u borbi poginuo vojnik na odsluženju vojnog roka Stojadin Mirković, dok su starijeg vodnika Ranka Stevanovića pripadnici hrvatske paravojske streljali po zauzimanju skladišta.
Nekoliko zarobljenih vojnika JNA je kasnije oslobođeno. Prema podacima Vojske Srbije, na hrvatskoj strani je u eksploziji bilo 11 poginulih, mada se spekuliše da su njihovi gubici bili i veći.
Četvrt veka kasnije, šta osim navedenih podataka znamo o Milanu Tepiću i okolnostima pod kojima je žrtvovao svoj život za odbranu svoje zemlje i armije kojoj je pripadao? „Politika“ je o ovim temama razgovarala sa Aleksandrom Tepićem, Milanovim sinom.
Ovaj tridesettrogodišnji informatičar, uprkos svemu kroz šta je prošla njegova porodica, smireno govori o životu i sudbini svog oca. Kaže da ne bi želeo da ovo bude priča o njemu i njegovoj porodici, ističući da dele sudbinu onih koji su u ratovima izgubili nekog bližnjeg. Aleksandar Tepić napominje i da se u sećanjima na poslednje dane i pogibiju njegovog oca, ne smeju zaboraviti njegovi saborci, kako stradali Mirković i Stevanović, tako i oni koji su preživeli.
– Moj otac rođen je 26. januara 1957. godine u Kozarskoj Dubici, tada se zvala Bosanska Dubica. Imao je dve sestre. U ovom mestu je završio osnovnu školu, a od trećeg razreda gimnazije bio je vojni stipendista. Upisao je Vojnu akademiju, prvo saobraćajni smer, a kasnije su ga zbog dobrih rezultata prebacili na smer tehničke službe – smer motori i motorna vozila. Praktično, osim što je bio oficir stekao je i znanja mašinskog inženjera – kaže Aleksandar Tepić.
U aktivnu vojnu službu Milan Tepić stupio je 1980. Prvo mesto službovanja bilo mu je Slavonska Požega, gde su njegova supruga Dragica i on dobili ćerku Tanju i sina Aleksandra. Sredinom osamdesetih godina prekomandovan je u Varaždin, a 1990. godine, kada se već rat osećao u vazduhu, u Bjelovar.
U ovom gradu bila je smeštena motorizovana brigada JNA, kasarna je bila u samom Bjelovaru, a skladište municije izvan grada. Tokom 1991. nižu se oružani incidenti u Hrvatskoj, porodice pripadnika JNA srpske nacionalnosti su pod posebnim pritiskom. Milan odlučuje da decu i suprugu skloni kod svojih, u Kozarsku Dubicu. Dok se moglo, obilazio ih je, čak je dolazio i na školske roditeljske sastanke. U leto 1991. situacija je eskalirala, pa se sa suprugom mogao telefonom čuti samo u retkim prilikama. Slobodnog kretanja za pripadnike JNA više nije bilo, kasarne u Hrvatskoj su blokirane i opkoljene.
– Bio sam u prilici da razgovaram sa onima koji su sa mojim ocem bili u skladištu, sa nekima tek nedavno. Jedan od njih je prvi put o tome pričao autoru knjige o mom ocu, ali je insistirao da govori u mom prisustvu – kaže Tepić.
Objašnjava da su se oficiri iz kasarne u Bjelovaru mesečno smenjivali na dužnosti u skladištu u Bedeniku, a u septembru je tu dužnost preuzeo njegov otac. U uobičajenoj situaciji, u skladištu bi bili trojica starešina i oko pedeset do šezdeset vojnika. Imali su na raspolaganju četiri oklopna transportera.
U septembru 1991. Jugoslavija se u krvi raspada po nacionalnim šavovima, pa tako i njena vojska. Vojnici iz brigade u Bjelovaru dezertiraju, a u skladištu Bedenik ostaje ih svega desetak, sa sve trojicom starešina. Milan Tepić naređuje da se prilazi skladištu ponovo miniraju, sumnjajući da njegov prethodnik na toj dužnosti, Hrvat, to nije uradio kako je traženo.
Vojnicima predočava plan da, u slučaju pada skladišta municije, digne u vazduh i objekat i sebe, o čemu će ih na vreme obavestiti kako bi se na vreme sklonili na bezbedno i tako preživeli detonaciju. Od tada Tepić ne izlazi iz jednog objekta, gde mu je pri ruci detonator, ne dozvoljavajući mogućnost da ga bilo šta iznenadi i spreči u nameri.
– Kod njega je odlazio samo jedan vojnik, poreklom iz Banjaluke, koji je kasnije ispričao da su se u toj prostoriji nalazili samo vojnički krevet i klupa na kojoj je otac držao sestrinu i moju sliku – kaže Aleksandar Tepić.
Hrvatske snage kreću u napad u zoru 29. septembra 1991. godine. Grupa vojnika opkoljenih u skladištu pruža ogorčen otpor, a prilaze skladištu „pokrivaju“ paljbom sa oklopnih transportera. Ubrzo protivoklopna raketa pogađa jedan transporter, posada uspeva da se izvuče iz olupine. Nešto kasnije, druga raketa pogađa susedni transporter u kojem gine Stojadin Mirković.
Pripadnici Zbora narodne garde nadiru, vojnici JNA se pod borbom povlače u poslednji zaklon o kojem su ranije razgovarali. Kada je postalo jasno da se skladište više ne može odbraniti, kao i da su njegovi vojnici u bezbednom prostoru, Tepić aktivira detonator. Nad okolinom Bjelovara odjeknula je strašna eksplozija. Hrvatski mediji su izvestili da se pečurka nad Bedenikom, oblak dima, mogla videti iz Mađarske.
– Mislim da se moj otac odlučio za taj čin jer mu je porodica bila na sigurnom, kod njegovih, i zato što je verovao u državu i vojsku, da će nas zbrinuti. Tako je i bilo, stambeno smo obezbeđeni, a i ja sam završio Vojnu akademiju. Nikada nismo tražili nikakve privilegije u odnosu na porodice drugih stradalih – kaže Aleksandar Tepić.
Na groblju u rodnom mestu majora Tepića nalazi se nadgrobni spomenik sa njegovom slikom i podacima. Ali, grob je prazan – njegovi posmrtni ostaci zvanično nisu pronađeni, a nezvanično – sahranjeni su u neobeleženom grobu na jednom zagrebačkom groblju. Porodica je dala uzorke DNK, tako da je na Komisiji za nestala lica da pokuša da pronađe posmrtne ostatke poslednjeg narodnog heroja.
