Gavro Vučković – Krajišnik
Dabar/Sanski Most, 1830 - Beograd,1876)
Najinteresantnija politička ličnost među pravoslavnim Srbima u Bosni u doba Topal Šerif Osman-paše (1860 - 1869) bio je Gavro Vučković-Krajišnik. On je rođen u selu Dabru, kod Sanskog Mosta, od oca Filipa Vučkovića, trgovca.Otac ga je dao u školu daskalu Simi u Sarajevo, ali tu je on više služio daskala i ženu mu nego što je učio.
Kada mu je dodijalo pranje avlije, basamaka, i ostali kućni rad, on je pobegao ocu u Dabar, odakle su mu se roditelјi preselili u Petrovac. U Petrovcu je od očevih sluga naučio čitati i pisati i počeo pomalo da se bavi trgovinom. God. 1851 on je ,,zbog nekojih splјetaka" morao da beži u Srbiju, gde je neko vreme bio đumrukčija na Rači. Bolestan, vratio se u Petrovac i onda prešao u Bihać, odakle je trgovao sa Senjom, Trstom i Sarajevom. Trgovačkim poslom odlazio je u Trst, pa i u Beč; naučio je nekoliko stranih jezika, pa se mogao služiti turskim, nemačkim, arapskim, grčkim, italijanskim i francuskim jezikom. 1858 g. Vučković je u Sarajevu izabran za poslanika pravoslavnog naroda bosanskog kod Patrijaršije u Carigradu. Na toj svojoj dužnosti on je iznosio pretstavke i proteste protiv zuluma grčkih vladika u Bosni koji su zloupotreblјavali svoju vlast, prodavali svešteničke činove, a nepokorne sveštenike batinali i metali u bukagije. Mesto predviđenih nekoliko meseci, od marta do avgusta 1858, Vučković se, bez svoje krivice, zato što se Sabor nije sazivao, zadržao u Carigradu gotovo pet godina. Kada mu pravoslavne skupštine nisu više htele da šalјu platu, navodeći da se on „galantira" po Carigradu, upao je u velike dugove (samo Bugarin Risto Topčilište pozajmio mu je 27.000 groša). Kada se, najzad, vratno iz Carigrada, Osman-paša je, da bi se isplatio Gavrin dug, razrezao na pravoslavne posebni namet koji se prozvao „gavrija". Vešt i mudar, kao i prijatelј mu Fra Grgo Martić, Gavro je uspeo da se dobro zapiše kod Osmanpaše. Posle povratka iz Carigrada bio je član medžlisa, a od god. 1868 kao neki poreski činovnik. „Ova je struka službe bila ta da naplaćujem porezu i vojninu od žitelјa sarajevskih to jest pravoslavnih i Latina i da carskoj hazni predajem" — piše on u svojoj knjizi „Robstvo u slobodi", I, str. 61. — God. 1864 odlazio je, verovatno i Osman-pašinim poslom, u Beč. Docnije, za Safvet-paše, pao je u nemilost, jer je, kako kaže Fra Grgo Martić u svojim „Zapamćenjima", skuplјajući tobože „gavriju", „propagirao nekakve srpske stvari". Safvet-paša ga je optužio „da je kolovođa nekog gadnog društva i prevrata" pa ga je, zajedno s braćom Serafimom i Jovom Perovićima i Leontijem Radulovićem, kod kojih se našla korespondencija s Rusijom i Srbijom, poslao u zatočenje u Afriku. Osuđen na petnaest godina zatočenja, Vučković nije hteo da se pomiri sa sudbinom, nego je stalno zamišlјao kako bi se oslobodio. Iz Bejruta god. 1671 piše on svojim zemlјacima, carigradskim franjevcima, da ga preporuče Derviš-begu Teskeredžiću, pretstavniku bosanskog vilajeta, i da njegovo pismo upute ocu Grigoriju Martiću u Sarajevo. Ali pre nego što je stigla pomoć od prijatelјa, on je uspeo da, na prolazu kroz Aleksandriju, pobegne na rusku lađu i vrati se u Beograd.4) Tu je otpočeo svoju publicističku kampanju protiv Turaka i drugih svojih neprijatelja. Zbog toga svoga rada, koji nije bio uvek prijatan srpskim vlastima, došao je u sukob i sa Jovanom Ristićem i nekoliko puta je bio proterivan iz Beograda. Kada je god. 1876 buknuo ustanak u Bosanskoj Krajini, Vučković je pošao da u njemu učestvuje, ali se putem razboleo i morao je da se vrati u Beograd, gde je te godine i umro. Danas mu se ne zna ni za grob. Gavru Vučkovića je njegov burni život prisilio da postane publicista, oštar polemičar i, ponekad, pamfletista. U svojim glavnim spisima „Riječ kraišnička" (Štamparija J. K. Soprona u Zemunu 1866) i „Robstvo u slobodi ili ogledalo pravde u Bosni" (Dve sveske štampane su u Novom Sadu 1872 god., a treću je počeo objavlјivati Petar Kočić u svome banjolučkom „Razvitku" god. 1910, gde su izašla samo dva fragmenta pod naslovima „Crno putovanje u Carigrad" i „Dolazak i prebivanje u Bejrutu". Ostali rukopis treće sveske ostao je kod Kočića i po svoj prilici se izgubio, kako je piscu ovih redaka saopštio pok. Petar Mirković, koji je rukopis ustupio „Razvitku" i više ga nije dobio natrag). U svojim brošurama Gavro Vučković obračunava s mnogobrojnim ličnim neprijatelјima, ali u toj njegovoj polemici dosta je i podataka koji imaju svoje političko-istorijsko značenje. Naročito su interesantni istorijat njegovih odnosa prema Osman-paši, njegove polemike s pravoslavnim opštinama i sveštenstvom i odgovor na lažnu „mazbatu" iz Sarajeva na osnovu koje je, kako sam kaže, „sramotno išćeran iz zasjedanija u Patrijaršiji", gde se, kao pretstavnik bosanskog naroda „borio protiv trideset gladnih fanarijotskijeh vukova janičara." Prvu svesku „Robstva u slobodi" Vučković je posvetio Nikolaju Pavloviću Ignjatijevu, poslaniku „velike i moćne Rusije", a mesto predgovora knjizi metnuo je stihove iz Njegoša : „Moje pleme snom mrtvijem spava ..." Veoma opširnu polemiku vodio je Vučković s dopisnicima zagrebačkih „Narodnih novina" i novosadskog „Napretka" koji su ga ne samo napadali zbog raskošnog života nego i kleveteli kao Osman-pašina špijuna. Kada se, u septembru 1864, Vučković vratio iz Beča, „Narodne novine" su donele protiv njega „Dopis iz Sarajeva", u kome je lažna informacija o njegovom zadatku u Beču. Gavro je odgovorio na taj dopis, ali tada su ga zasuli novi, „sve crnji od gorega" („Narodne novine" br. 260, 261, 262; „Napredak" br. 87). Vučković brani svoje pozicije kod Osman-paše i ističe njegove zasluge (uvođenje telegrafa, štamparije, pomaganje srpskih škola itd.) i ovako odgovara ,.Napretku": „U zdravlјu čestitog Osman-paše, dobro znam da sablјu pašem, dobra ata jašem, a đogata u povodu vodam, kome je drago, nek mu srce cvati, kome je mrsko, nek preda se gledi". I zaista, svojim uticajem kod Osman-paše i diplomatskim taktom Vučković je mnogo učinio i mnoge je lјude, što su mu i drugi priznavali, spasao iz veriga. Kad je bilo, i dok je bilo, potrebno, radio je s Turcima, ali ni u jednom momentu nije zaboravlјao na nacionalne cilјeve i zadatke. U Vučkovićevim spisima, ispunjenim pretežno polemikom, često nas ugodno iznenadi poneka misao koja odaje širinu i trezvenost shvatanja aktuelnih narodnih, kulturnih i socijalnih problema. O narodnosti na pr. on piše ovako napredno i realno : „Kamo nam škole i druge narodne potrebe? Vičemo jedan na drugoga, razgovor sve o tuđem poslu, jednima smo Srbi, drugima Hrvati, onog nazivamo šokcem, ovog zovemo vlahom, taj naš je latinin, a ovaj rišćanin, ja sam plemeniti Sarajlija, ti si krajišnik, ono je era, a taj tamo šlјivar posavlјak, to su naši grdni jadi ! Nije pitanje gde se ko rodio, kako se koji zove, nego je pravo pošteno pitanje, šta je koji radio i šta privredio, i prinio otačestvu". („Riječ kraišnička", str. 19). Vučković je, a to treba naročito podvući, i jedan od prvih naših pisaca iz ovih krajeva koji bosanske muslimane nacionalno odvaja od Osmanlija i naziva „jednoplemenitom braćom" („Kakvi su da su, naši su"). To je, u osnovi, široka jugoslovenska koncepcija jednoga Nјegoša i jednoga Štrosmajera, o kome Vučković kaže : „Kod mene danas nema većega muža u cijelom jugoslovenstvu od njegove preuzvišenosti gospodina Štrosmajera, pa i na njega viču ! A zašto, za milog Boga ? .. . Može biti zato što rečeni gospodin svoj rod lјubi, što velike žrtve, kojim danas primjera nema, čini trudom, djelom, slovom i novcem, a sve za sreću i prosvetu roda svoga" („Robstvo u slobodi", I, str. 39). Vučković je naročito zahvalan vladici Štrosmajeru za njegovu očinsku brigu o Bosni. Po primeru Štrosmajerovu, i Vučković, ne praveći verskih razlika, radi na prosvetnom podizanju naroda i stalno piše pretstavke vlastima da se ,,ustanove tri više narodne škole to jest s pedagogijskim naukama u Sarajevu, BanjaLuci i Mostaru". Kada je u Kotoru video lepo „srpsko-slavjansko čitalište", on se s prekorom setio braće Sarajlija. Svoju prvu knjižicu „Riječ kraišnička" poslao je Vučković na poklon i đakovačkom „Književnom društvu redovničke mladeži bosanske", koje je pribiralo narodno blago i građu za kulturnu istoriju Bosne. Neki Velimir Gajdurović, u trećoj svesni svoje knjige .,Zabava Hrvata i Srba", (Zagreb, 1868) napao je Vučkovića kao narodnog izdajicu, turkofila i protivnika hrišćanske Austrije. Odgovarajući Gajduroviću, Vučković poručuje Austriji, koja je „zinula na Bosnu": „Po nesreći napadne li kogod na Bosnu, Srbi će je zajedno s Turcima junački braniti, dok ih jednog traje". U pitanju : Austrija ili Turska, Vučković je odlučno na strani Turske, jer dobro oseća austrijsku opasnost u budućnosti i zna da će Srbija, kada dođe vreme, lakše izaći na kraj s Turskom nego s Austrijom. Vidi se da je to obračunavanje s Turskom Vučković smatrao i suviše lakim kada je u svojoj knjizi „Robstvo u slobodi", pošto je naveo sve nepravde i zulume bosanskih upravnih vlasti, izašao s predlogom jednostavnog i definitivnog rešenja bosanskog pitanja koje bi, po njegovom mišlјenju, bilo najbolјe i po tursko carstvo. Nјegov predlog je da Sultan „ustupi Bosnu i Hercegovinu svojoj vjernoj kneževini Srbiji i njenom mladom srpskom knezu Milanu Obrenoviću IV, kao što je to i prije bilo srpsko, ali naravno pod uslovima i ugovorom, lijepo i prijatelјskim načinom". „Kroz malo godina — misli Vučković — „Bosna bi bila druga Italija pa bi milostivi Sultan stekao sebi dva najtvrđa grada, dva velika prijatelјa a to su dva naša ponosita mlada knjaza a u za njih sav valјani srpski narod". Kada je sarajevski vladika Dionisje, Grk, pod pseudonimom Ljubomir Bosančić, optužio, u „Sarajevskom Cvjetniku", Gavru Vučkovića da vodi neko tajno revolucionarno društvo i da služi Srbiji i Rusiji, on se nije mnogo pravdao, nego mu je ovako odgovorio: „Bosančiću, ne diraj u Srbiju, tu našu zenicu ! Srbija gleda svoga posla; ona ima veliki zadatak koga treba i mora da izvrši, ali prije zore ne sviće dan..." „Srbija je u pepelu zapretana žeravica koja se ne može nikad ugasiti, koja se ne hvali i ne razmeće, ali ako duhne vjetar te otpiri pepeo sa žeravice, onda teško tebi Bosančiću" („Robstvo u slobodi", II, str. 154) ... „E moj mahnnti i otrovni Bosančiću! Mi Srbi u Bosni i Hercegovini ne samo da imamo simpatiju prema našoj jednokrvnoj braći u Rusiji i Srbiji, nego ti i to otvoreno kažem da i ostalu našu braću Slavene lјubimo, kao : Hrvate, Čehe, Kranjce, Slavonce itd. Taki narodi koji se lјube i vole, često se pretapaju u jedan narod, i ja mislim da neće trebati mnogo vremena da svi Slaveni načine jedno veliko slavensko car-slobodi", II, ogr. 159). O velikoj lјubavi prema Rusiji svedoči još bolјe jedno drugo Vučkovićevo priznanje. U Bejrutu, doči još bolјe jedno drugo Vučkovićevo priznanje. U Bejrutu, u tamnici, našao se on s nekim Poljakom Stanislavom Jablanovskim, čovekom dobrim, koji mu je učinio mnoge usluge, ali je imao jednu manu: vikao je na Rusiju! Samo zato ni njega Vučković nije mario: ,,Ja to ne mogu slušati" — piše on — ,,i onaj koji god viče na Rusiju i Srbiju, pa da mi je otac, brat, srodnik i ko da bio, ja ga ne bih mogao trpiti" („Dolazak i prebivanje u Bejrutu" — „Razvitak", god. 1910, str. 144). Gavro Vučković je, prema svemu što smo citirali iz njegovih spisa bio ne samo dobar Srbin i Jugosloven, nego i panslovenski romantičar. Kao pisac, on je prilično nevešt, negde je suviše suv, a negde opet preterano narodski kitnjast, ali ipak u njegovom stilu ima i jedrine i ekspresivnosti. Nastojeći da bude interesantan, on u svoje pričanje unosi mnoge podatke iz oblasti folklora, upušta se u slikanje lјudi i pejzaža (Opis Sarajeva), citira Mažuranića, Nјegoša, narodne pesme i poslovice, a i sam piše jedno pismo u desetercu. Pa ipak, on je interesantniji kao čovek nego kao pisac. Bio je živa temperamenta, okretan i gospodskih manira, u orijentalnom smislu, uvek čisto i bogato odeven, ponosan, borben i rečit. U Bosanskoj Krajini, u Zmijanju, održalo se predanje da je Gavro Vučković sa „svijetlim knjazom Mikailom" spasao Ratkovo. U Kočićevoj pripoveci „Zmijanje" knez Mihailo raspituje krajišničku delegaciju, koja je preko Beograda krenula u Carigrad, za svoga poznanika Gavru, a Tešo jedan član te delegacije, ovako govori o Vučkoviću: „Kažu da je ovaj isti Gavro bio u Kaurima devet debelije godina na učevini, i vele da je zorli i kabasto učevan čojek, karara mu nije". Svojom pojavom imponirao je on i Turcima. Imao je sve osobine narodnog tribuna i vođe, te stalno bio meta za udarce i klevete mnogobrojnih protivnika, da najzad postane „stradalnik" i „bjegunac", kako se sam nazivao i potpisivao. Tavnovao je — piše on u jednom pismu iz god. 1872 — „po smrdlјivim i gadnim azijatskim tamnicama kojim ravni nigde nema", ali nije bio slomlјen, i govorio je istinu koju je duboko osećao kada je, u istom pismu, dodao: .. „,da se sutra što radi za Srbstvo i da se pođe kuda, siguran sam da bi odma pošo za braćom, pa ako ne bi bio za što 100 bolјe sposoban a ono bi sa kakvim sudom s vodom prinosio da napojim umornu braću." Misleći uvek na neoslobođenu otadžbinu, on je i poslednje godine svoga života proveo u radu za nju. S bosansko-hercegovačkom emigracijom u Beogradu on jepripremao ustanak u Krajini. Uoči samog ustanka, god. 1875, videli su ga, zajedno s Vasom Pelagićem u Bosanskoj Gradišci, ali kada su otpočinjale borbe, on je, na samrtničkoj postelјi u Beogradu, mogao još samo svojim poslednjim mislima da učestvuje u njima. To je daskal Simeon Todorović koji je bio u Sarajevu g. 1836 (»Podaci iz istorije srpskih narodnih osnovnih i srednjih škola u Sarajevu« od Steve Kaluđerčića u »Prvom godišnjem izvještaju srpskih osnovnih i više djevojačke škole u Sarajevu« Sarajevo 1899). U jednom ovom pismu A. Torkvatu Brliću, iz Sarajeva 19 marta 1867, piše fra Grgo o Vučkoviću: »Polazeći tamo naš Gavro priporučujem mu da Ti prinese moje iskrene pozdrave. Uz to razgovori se snjime što ti god duša hoće, ma šta čuo od njega njegda a i danas, ipak znaj da zaslužuje svako povjerenje i lјubav.« Naređenje iz Carigrada da se Serafim Perović i Gavro Vučković puste na slobodu Safvet-paša nije izvršio nego je odgvorio velikom veziru da ih ne sme da pusti, jer su opasni lјudi koji bi mogli »nemir prouzrokovati, jer su obojica od velika upliva kod naroda, i to prvi u Herpegovini, a drugi u Bosni.....« ....»oni su najveći neprijatelјi Devleta i veliki privrženici Gusije i Srbije. To mi pak potvrđuju oba vladike, i hercegovački i bosanski, koji su prvi lјudi od ortodoksa (pravoslavlјa). Oni mi savjetuju da ih nikako žive ne puštam iz zatvora, jer su u stanju velika čudesa počiniti«. (»Robstvo u slobodi« II, str. 250). O Vučkovićevom bekstvu piše fra Trgo Martić nešto drukčije. U Kjutahiji, gde je Vučković bio zatečen, mutesarif je bio neki Reufbeg, koji je Gavri dozvolio da se slobodno kreće po gradu. Tu priliku on iskoristi i pobegne u ruski konzulat, odakle se, preobučen u ruskog kavaza, prebaci ruskim trgovačkim brodom u Carigrad, a odatle u Beograd I nešto docnije, u »Zastavi« od 13 aprila 1869, dakle baš kada se u Sarajevu već javlјalo podozrenje da Vučković radi za srpske stvari, izašao je sličan napadaj na njega iz pera nekog Stojana Unića
Autori: JOVAN KRŠIĆ
KALENDAR SPKD PROSVJETA, 1941.
Razvitak,1910.
Razvitak
