Joksim Nović-Otočanin
(Zalužnica kod Vrhovina u Lici, 15. mart 1806 — Novi Sad, 18. januar 1868)
Srpski romantičarski pisac.Rođen je u oficirskoj porodici. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i u Šaroš-Pataku, u Ugarskoj, filozofiju na univerzitetima u Jeni, Getingenu i Hagu, a prava u Beču (1824). Do 1848. godine malo je podataka o tome gde je bio i čime se bavio.
Bio je u gardi kneza Mihaila u Srbiji, hajdukovao je u bosanskim i hercegovačkim planinama, živeo među Arnautima.
Dve godine je bio u zatvoru. Godine 1848. učestvuje u borbama protiv Mađara i pokušava da digne ustanak u Bosni. Nakon toga, vraća se civilnom životu koji provodi u velikoj oskudici, baveći se književnim radom.
Vukov đak
Joksim Nović-Otočanin je đak Jerneja Kopitara i Vuka Karadžića. Karadžić ga je uveo u lepote narodne poezije. Svom duhovnom učitelju Otočanin 1837. godine u jednom pismu kaže: „Vi ste mi ogledalo, pa sam se po vama vladao“. Drugom prilikom (1845) piše sledeće reči: „Vi ste mi oči otvorili i put pokazali“. On je, bukvalno, učio Karadžićeve spise i nazivao se njegovim đakom. Rano je ušao u romantičku književnu doktrinu i svoj život udesio prema tom idealu.
U duhu narodne poezije, on se ogledao i u književnosti. Prevodi srpske narodne pesme na nemački, ali ne uspeva da nađe izdavača. Od godine 1836. počinje da piše srpsku istoriju u stihovima, potpuno podražavajući pravilima usmeno-književne poetike, zbog čega mu je i sam Karadžić predskazivao da će narod „u njemu dobiti naučnoga spisatelja“.
Spevovi
Prvo i glavno njegovo delo je Lazarica ili Boj na Kosovu između Srba i Turaka na Vidovdan, 1389, koje je odmah po objavljivanju (Novi Sad, 1847) postao omiljena lektira među omladinom. Čitalačka publika je toliko bila oduševljena ovim spevom da je, prema rečima Jovana Skerlića, bio popularniji od Gorskog vijenca i učen napamet.
Veliki početnički uspeh ohrabrio je Otočanina, pa je za Lazaricom usledio čitav niz spevova u narodnom duhu. Predmet ovih spevova nije samo stara i novija srpska istorija, već i aktuelni istorijski događaji. Tako su u jednom takvom spevu opevani i Napoleonovi ratovi.
Među ostalima, izdvajaju se sledeći Otočaninovi spevovi: Hajduk Veljko, Vasa Čarapić, Janko Katić i Stanoje Glavaš (1860 — 1861), Birčanin Ilija oborknez ispod Međednika (1862, (COBISS)), Karađorđe izbavitelj Srbije (1865) i Moskovija (1863), čija je tema Krimski rat. Spev Dušanija (1863) smatrao je svojim najboljim ostvarenjem.
Iako plodan, rad Joksima Novića-Otočanina na poetizaciji istorije, nije imao veće literarne kvalitete.
Proza
Kako u stihovima, tako i u prozi, Otočanin je pokušao da podražavanjem narodnog pripovedanja opiše narodni i hajdučki život u Bosni ili neke događaje iz prošlosti: Sila turči Bosnu (1864), Kapetan Radič Petrović i pokrštenica Zorka (1866), Hajdučki život (1861-1863), Starine od Starine Novaka ili školovanje narodnjeg pjevanja i pripovijedanja (1867).
Poslednjih godina života započeo je rad na proznom prevodu Homerove Ilijade, ali nije stigao da ga i dovrši.
Značaj
Joksim Nović-Otočanin je jedna od najromantičnijih ličnosti srpske književnosti. On je dosledno i potpuno pokušao da izvede romantičnu ideju da na temelju narodne poezije sagradi umetnički nacionalni ep i celu umetničku književnost. On je, prema savetima Mickjeviča, prvi u srpskoj književnosti pokušao da od narodnih kosovskih pesama stvori potpun ep.
Međutim, u tom pokušaju, on je vremenom prešao i u prosto podražavanje narodne poezije. Njegovo delo predstavlja prelaz između narodne i umetničke poezije. Od narodne ga deli nedovoljna spontanost, a od umetničke slab pečat individualnog.
Rad Joksima Novića-Otočanina je u celosti karakterističan primer za romantičarski preteran kult narodne poezije, ali i pored svojih slabosti nezaobilazan je kao jedna etapa u razvitku srpske književnosti.
Znameniti Srbi 19. veka - Zagreb,1903.god.
