ZS logo sajt

Petar Kočić

Indeks članaka

Zapis iz beogradske Duševna bolnice na Guberevcu

Po letnjoj žezi u zimskom kaputu

Napisao: Milan Jovanović Stojimirović, 1916.

Smederevac Milan Jovanović Stojimirović, jedno od najzapaženijih imena srpske publicistike između dva rata, objavio je veliki broj tekstova, uređivao više novina i časopisa, bavio se književnošću i kritikom, ali će ostati najbolje zapamćen po svojim istorijskim zapisima i svedočenjima, objavljenim pod naslovom "Siluete starog Beorada". To nisu samo crtice o bitnim događajima i najvažnijim ličnostima iz beogradske čaršije 19. i 20. veka. To su, jezgrovito i jasno kazane, istine o ljudima koji su na ovim prostorima živeli pre nas, u kojima se - kao retko gde u našem pisanom nasleđu - događa srećan susret dokumentarnosti i literature. Bežeći od austrougarske internacije, mladi Milan skloniće se u beogradsku duševnu bolnicu, gde ga je ujak, lekar i upravnik, formalno zaposlio u administraciji. A tu se od progona i zatvora bio sklonio -teško narušenog duševnog zdravlja - veliki bosanski pisac, revolucionar i srpski nacionalista Petar Kočić... Stojimirović je o poslednjim danima pisca antologijskog "Jazavca pred sudom" ostavio dirljiv zapis.

Godine 1915, posle propasti Srbije, da se u svojoj šesnaestoj godini spasem od interniranja, stupio sam za pisara u beogradsku Duševnu bolnicu. Došavši tako pukim slučajem u jednu kuću od koje u normalnim prilikama beži ceo svet, ja sam za vreme okupacije imao prilike da se sasvim slobodno krećem po njoj i da se, u granicama u kojima sam mogao, bavim pomalo i filantropijom. Ne bi mi nikad palo na pamet da to priznam, da nisam u to vreme upoznao Petra Kočića, koji je bio bolesnik Duševne bolnice. Vreme, koje sve leči i popravlja, i koje posle apatičnih epoha stvara nove epohe pune radoznalosti, pobuđuje me da objavim neka svoja sećanja iz toga vremena.
Interesovanje za ličnost P. Kočića, naročito za poslednje dane njegovog života, sve je jače. Tu skoro je jedan njegov prizrenski prijatelj objavio lep članak o nesrećnom piscu, koga još žale dobri znanci i bosanski rodoljubi... Iz dana u dan Kočićevo ime se ponavlja, a političke partije ga, sa ámanje ili više prava, revnosno prisvajaju, kao da hoće jednim mrtvim imenom da povećaju svoj demagoški kapital. Neki listovi su mi se obraćali da im ustupim svoja sećanja, i ponavljaju tu svoju želju, ali ja to u prvo vreme nisam mogao da učinim. Međutim, vesti koje se šire o P. Kočiću kao bolesniku vrlo su protivrečne. Jedni od njega prave bednika, drugi besomučnika. Ustajem da to opovrgnem.

Bled, osamljen, preplašen, učtiv

P. Kočić nije umro u bedi. Da, on je umro teško bolestan. Ali ne, on nije umro neponuđen i neponegovan. Biću kratak i pokušaću da kažem sve što znam, a da nikoga ne uvredim i ne ožalostim. Sve suvišne pojedinosti izostaviću i čuvaću ih za docnija vremena.
Čim sam došao u Duševnu bolnicu, čim sam dobio u njoj stan i sredio se, pokušao sam da stvorim sebi jednu koliko-toliko mogućnu sredinu, kako bih mogada živim u onoj strašnoj kući, koja zaista vređa osetljivu dušu i slabo srce. Trebalo je, onako sam i bez društva, menjati sa nekim misli i deliti brigu. Tako sam se upoznao sa Dušanom Srezojevićem i P. Kočićem.
Priroda Srezojevićeve bolesti onemogućavala je svaki razgovor. On je bio bolesno gord, "kucnuv u uzvišeno zvono" i osetivši da se pred njim "budi univerzalna zagonetka stvari"... Sem toga, on je bio svađalica, a njegova bolest uvek mu je davala povoda za besmislice i nepristojne misli, koje je izražavao bez ustezanja.
Nasuprot tome, P. Kočić je bio nešto sasvim drugo. On je voleo saučešće i primao ga je s učtivošću koja mu je bila urođena. Onako bleda, osamljena, preplašena, dovedoše mi ga jednoga dana. To je bio naš prvi susret u životu. Mi sedosmo na jednu klupu, i ja odmah videh da on nije nimalo opasan. Razgovarasmo o najobičnijim stvarima. On je imao još dosta sveže pamćenje, nešto zamagljen unutrašnji vidik i donekle otežano shvatanje onoga što se oko njega zbiva. To ga je činilo malo nervoznim, ali ne na opasan ili neprijatan način. Malo bi se namrštio, ali bi se pribrao i nastavljao da razgovara sa isto onoliko takta i uzdržljivosti sa koliko to čine i najpametniji ljudi.
Sutradan je sam došao. Pre nego što ću mu ponuditi cigaretu, predložih mu da opere ruke, a dok sam mu polivao, vešto mu primetih da su mu nokti odveć izrasli
"Ma nemam makaza", reče on.
"Evo ih", rekoh ja i, pošto smo seli, ja mu odrezah nokte, jer su mu ruke drhtale, pa nije mogao sam da rukuje njima.
Bio je miran kao jagnje i pravio je pri toj operaciji grimase kao malo dete. Tako je počelo naše prijateljstvo.

Tetka Mara, tako puna pažnje

Bolničarka koja me je služila bila je jedna od onih naših prostodušnih žena koje čitaju novine i koje su pomalo obaveštene. Duša sažaljiva i materinska, ona se takmičila sa mnom oko nege "našeg gospodina Kočića". Prva kafa, prvo mleko, prvi čaj bili su njemu namenjeni, makar za nju i ne ostalo. Kočić, iako stariji od nje, oslovljavao ju je, gotovo pobožno, kao i ja, sa "tetka-Maro". Ona je bila tako dobra i puna pažnje da mi s njom zaista nije bilo teško da podelim svoja staranja.
G. Tutunović, bolnički magacioner, dolazio bi i sam da nam pomogne. Bilo ga je dirljivo gledati, onako predana našem trudu, kad nam donese kafe, šećera ili konserviranog mleka preko sledovanja, izručujući svoje džepove na sto pred nesrećnog pisca Jazavca pred sudom, u težnji da ga odobrovolji.
Iz kuhinje su takođe gledali da Kočiću izdvoje hranljivije i ukusnije delove, sasvim onako kako su im lekari preporučivali. Ja nemam dovoljno reči da odam priznanjeim dobrim ljudima.
Svi smo bili svesni da je pred nama jedan zaslužan i redak čovek, mada on više nije davao povoda za divljenje. Gledali smo da nikad ne oskudeva u duvanu, hartiji za pisanje, lektiri, hrani, suhoti, toploti, milošti, čistoti, pažnji. U onim teškim danima intimnog patriotizma, skrivenog i prigušenog, čovek je tražio načina da izrazi svoja osećanja. I mi u toj težnji stvorismo od P. Kočića jednu lepu, malu, skrivenu nacionalnu svetinju, ako se tako može reći a da se ipak ne bude banalan.
Bilo je dana kada je P. Kočić zbilja bio "živi leš", to se ne može opovrgnuti. Tada sam uviđao s koliko su tačnosti lekari osporavali moje lepe nade. On bi tada dolazio ne nazivajući nikom boga, sedao bi, pušio, ćutao i odlazio opet ne opraštajući se ni sa kim. Ali ta raspoloženja ga nisu nikada dugo držala. Dan-dva, i njemu bi se opet vraćao stari izgled, bio je opet voljan da čita, da razgovara, katkad i da se smeje.

Izvestan unutrašnji umor

Njegovo normalno rspoloženje bila je neka utučenost, izvestan unutrašnji umor,koji je pratila mala nezavisnost misli i mrzovolja; ali on nikada nije gubio izgled čoveka koji misli. Doduše, njegova misao je bila troma i reč mu neizrazita, ali on nikad, ni u danima najvećih kriza, nije mislio sasvim ludački i nikada nije bio komičan, nikada bedan, pa ni kad je izazivao najveće sažaljenje. Pretpostavka o ozdravljenju, koju su neki, rđavo obavešteni, iznosili napominjući da ga je ubila sredina, bila je neosnovana. On je patio od progresivne paralize, za koju današnja nauka još nema leka. Ta okolnost objašnjava svu njegovu tragediju.
Ako se još uzme u obzir njegov buran politički život i muke koje je pretrpeo po austrijskim tamnicama, s ¸tvar je, uz ono što je gore napomenuto, jasna već i sama po sebi. Ta vrsta bolesti obično najviše oštećuje onaj organ koji se najviše upotrebljava. Kočić je najviše radio mozgom, iako je imao srce koje je toliko volelo. Ljudi tako bolesni teško ozdravljaju. Nema na zemlji sredine koja može da izazove takve promene.
P. Kočić me je posećivao svakoga dana. Izjutra smo zajedno doručkovali, čitali novine i šetali. Po podne, kad on nije imao goste, opet smo bili zajedno. Prvih dana okupacije posećivala ga je jedna dama iz Danske misije, koja mu je često donosila jelo i novine. Kad je Danska misija otišla, nekoliko nedelja posle ulaska Austrijanaca, ova dama još je ostala u Beogradu. Gotovo svakog dana je obilazila svoga bolesnika, koji ju je zvao Freulein Ellen. Ona ga je tešila, bodrila, zauzimala se oko njega svom predanošću svoje severne, protestantske duše. Ali kada jdr Rajan bio prinuđen i sam da napusti Srbiju, sa njegovom misijom otišla je i sestra iz Danske.
Od tada, s vremena na vreme dolazile bi Kočiću neke ličnosti o kojima on nije rado govorio. To su bili neki Bosanci radnici i vojnici, koji su mu donosili duvan u pakliću i uvijene abere o prilikama. Bilo je nečeg hajdučkog u tim sastancima, uvek u poverenju, uvek u potaji. Sem toga, revnostan posetilac bila mu je gđica Bošnjaković, članica Narodnog pozorita. U onim teškim vremenima ona je uvek našla sredstava da mu pruži po neku ponudu, uvek raspoložena da mu učini neku ljubaznost. On je umeo da joj bude zahvalan.

Živnuo je kad bi govorio o Bosni

Bivalo je dana kada smo bili od jutra do mraka zajedno. Naročito zime 1915-1916. Na jednome kraju stola ja sam spremao svoje lekcije, na drugome kraju on je čitao, pušio debele cigare ili ćutao podbočen o sto... Katkada smo tako govorili o ratu, o Austriji, o narodu. On je govorio o Bosni onako kako je samo on o njoj umeo da govori. Govoreći o čisto nacionalnim stvarima, on je tako reći rastao, preporađao se, preobražavao se u drugog čoveka. Začas bi blesnule njegove oči, sa njegovog lica bi se izgubila ona užasna opuštenost duše bez volje i pokreta. Od jednog bolesnog, tihog, apatičnog čoveka, postajao je opet borac, političar, vođa. Njegovi sudovi bili bi opet skoro savršeno tačni, kao da je bio sačuvao moć da prozre u suštinu poličtičkih situacija kroz koje smo prolazili tih sudbonosnih dana. Izgledalo je tada da je u mozgu ovog čoveka sve paralisano sem toga centra, centra koji je određen da misli o otadžbini, ako ne o nekom većem društvu. Ja sam se često divio ovoj njegovoj bodrosti i pozivao diskretne prijatelje da sa njima podelim to osećanje. Kočić je bio optimist, i to je godilo patriotskim duhovima pod ondašnjim pritiskom.
Svakoga dana, bez obzira na vreme, izlazili smo u bolnički park, koji je g. Bojanovski preuređivao u povrtnjak, jer se već u zimu 1915-1916. nije uvek imalo šta da jede, a trebalo je hraniti 400 bolesnika. Šetali smo jednom stazom između dugog, visokog zida i redova trske. S nama je uvek išao moj pas Nero, najavljujući nas baštovanima i govedarima.

Intelektualci sa Petog odeljenja

U leto 1916. uvek smo tuda prolazili i išli u dno bašte, na obronak nekog napuštenog majdana, k Śoji je gledao na kragujevački drum. Tu smo, u mladom orašju, ležali i čitali po čitave sate. Oko nas su bolesnici čuvali svoj vinograd i okopavali velike parcele graška, pevajući u horu svoje ludačke arije. Pokupljeni sa sela, oni su zadržali svoje vesele navike, i uz zvuk njihove motike koja je radila po šljunkovitom zemljištu ođekivala je i njhova ludačka pesma, snažna i neujednačena. Kočića su te melodije često zasmejavale. Slušao ih je katkad kad bi se umorio od čitanja.
On je čitao vrlo lagano i gotovo uvek poluglasno. Kad sam ga jednom morao zapitati zašto ne čita u sebi, odgovorio mi je da ovako lakše razume. Uopšte uzev, on je često izgledao vrlo detinjast. Kad bih mu kazao da ne čita više jer se smrklo, on ne bi više čitao, kad bih ga pozvao da pođemo, on bi pošao s poslušnošću dobrog deteta. U šest časova po podne smo se obično rtajali. On je odlazio u svoje odeljenje, gde bi probavio sat-dva s ludničkom "inteligencijom". To je bilo tzv. Peto odeljenje, u kome se uvek nalazio poneki izgubljeni učitelj, poneki izvetreli advokat ili pometeni pop. S tim mirnim bolesnicima on bi čitao novine i politizirao, igrao karata u groš, ili bi, neraspoložen više za društvo, šetao po malom francuskom parku u zatvorenom dvorištu, slobodan i bez nadžora. Jer on je uvek mogao da iziđe odatle i da opet dođe k meni, pošto je imao "kvaku", što je bila jedna retka privilegija, gotovo počast kakvu u ludnici imaju samo izvanredno dobri ili otmeni bolesnici. Kad bi mu posle večere bilo dosadno, i kad bi bilo lepo vreme, on bi opet navraćao k meni. Išli smo često opet u baštu, gde smo se posvećivali nezi nekoliko hrizantema na prostoru koji nam je g. Bojanovski naročito ustupio za tu zabavu. Tu smo proizveli i dva ogromna suncokreta kojima su se divili i ludi i pametni, jer smo ih stalno đubrili i mnogo zalivali. Njihova veličina radovala je Kočića. Hrizanteme nije dočekao. Kad su cvetale, on je već bio umro.

"A gde me i ovde nađoše"

Ima jedna interesantna pojedinost u Kočićevoj sudbini, koja je sasvim u njegovom stilu. Kad je doveden u bonicu, njemu je data zasebna soba u ambulanti, do sale Svete Katarine, pokroviteljke pisaca i knjižara. On je tu imao postelju i stočić na kome je, vele, mnogo čitao i pisao. U tu njegovu sobicu pala je jedna granata, i to neposredno u nju, kao da je neka ćud htela da i Kočić, jedan od naših najvećih nacionalnih boraca, pogine u evropskom ratu. Govorili smo jednom o tome čudnom slučaju.
"Ma kamo sreće da sam se našao unutra, bar bih svršio sa ovim mukama."
On je uvek ligično smatrao svoje boravište za mučenje.
"Samo je čudno - dodade on praveći kao neku opasku - da me i tu nađoše."
Mislio je očigledno na Austrijance. Pošto je njegova soba bila sva "kontuzovana" i pošto se pretpostavljalo da bi ga bilo nezgodno ostaviti u njoj u onakvom duševnom stanju u kakvome je bio, premestiše ga u Kunibertovu kulu i uvedoše ga u njeno "opštežitije".
Kunibertova kula nazvana je po lekaru i istoriografu kneza Miloša, za koga je i zidana. U stvari, to je bila jedna gospodska kuća u domaćem tursko-srpskom stilu, i na njoj i dan-danas padaju u Ă oči plafoni, kamini i vrata od mečje leske. O njoj bi, uzgred budi rečeno, trebalo voditi računa kao i o staroj Kasaciji i o Topčiderskom konaku. Kroz parket je nekada išao prolaz za hintove, a bila je ukrašena i balkonima, koje su docnije uklonili jer su bolesnici sa njih skakali. Ona je to čuveno Peto odeljenje u koje zatvaraju mirne bolesnike-intelektualce. U njoj je, verovatno, bio nekada i Pelagić, a Kočić je u njoj ostao do smrti. Ja sam ga tu posećivao i nalazio ga u zimske večeri za dugim stolom sa ostalim bolesnicima, koji su trebili grašak ili čistili zelje, kako posmatra zaposlene uživajući u njihovoj žurbi.
Jednoga dana on dođe k meni vrlo uzbuđen. Silazeći niz stepenice, sreo je jednog austrijskog žandarma. Ja sam ga umirivao, jer sam mislio da je u pitanju običan susret. Bolesnici su inače bili bezobzirni prema neprijateljskim vojnicima, pali su im skaredne pesme o Austriji i smejali im se u brk. Jedan Nemac je tako jednom upao među ludake, sprovodeći svoje obolele drugove sa makedonskog fronta. Na glavi je imao kalpak sa pruskim šiljkom. Neki ludak mu viknu "rogonja", i posle toga mu se smejala sva kuća, koja je ionako često bila vesela. Utoliko me je više čudilo Kočićevo uzbuđenje. Ali, on mi reče preplašeno:
"Poznao me je".
"Pa šta vam je rekao?", upitah ja.
"Otkud vi ovđe?"
"Šta ste mu vi rekli?"- Kočić proguta količinu vazduha, koji beše izgubio, pa reče:
"Kazao sam mu da sam ludak."

Austrougarski žandari dolaze po Kočića

Ovaj odgovor Kočić je dao u ironiji, sa jednim osećanjem neprikosnovenosti koje ga nikad nije napuštalo na tlu Srbije. Inače se on nikad nije o sebi tako izražavao. On je do smrti verovao da je potpuno pametan. Samo iz mržnje prema Austrijancu, i da bi prekinuo jedan težak dijalog, on je sebe proglasio za ludaka. Jer on je mrzeo Austrijance do poslednjeg časa. Nemaca se donekle plašio, više kao političar nego kao čovek. Uzevši u obzir tadašnje stanje u Evropi, ovaj strah nije bio nenormalan. Ali, Austriju je mrzeo i kao čovek i kao političar. Za Nemce je govorio:
"Porvaće se oni sa Francuskom i Engleskom još dobre dve-tri godine..."
Za Austrijance je imao uvek reči omalovažavanja:
"Ma, da im nije Nemačke za leđima, bi im dosta bila i malena Srbija, bi vala!"
"Ipak", pitao sam ga, "zar ste mu morali reći da ste ludak?"
"Ma mi smo stari znanci još iz Banjaluke. Gonio me je više puta... Šta drugo da mu rečem?... Nek mu je psu srce na mjestu!... Hteo sam da ga se otarasim, jer ne mogu da ih gledam!"
Žandarm je tražio i u kancelariji uverenje o tačnosti ove izjave i umirio se tek kada je bio ubeđen da je Kočić zbilja bolestan čovek. Ipak, ja sam se u sebi manje čudio ovom glupanu nego Kočiću. Kočić me je do poslednjeg časa uveravao da je potpuno normalan i da još ne može da se načudi "šta će ovđe". Hteo je samo da "dočeka Srbiju" pa da traži "izlazak" i da ide u planine da se oporavi. Izbegavao bi, govorio je, politiku i vratio bi se literaturi. Snevao je čak o tome da da jedan roman o sebi u bolnici. Zamisao toga romana bila mu je i samo ¸me nejasna, a planove koje je meni poveravao, saopštavao je zamršeno i nejasno. S proleća 1916. neprestano je pravio neke beleške i cepao ih. Mislim da su se odnosile na taj "roman". Najzad mi se ispovedio da prerađuje za pozorište svoja Sudanija. Pisao ih je za mojim stolom, za kojim smo zajedno radili. Smejao mi se što učim engleski i pisao je polako kao đače. Ruke su mu drhtale, ali je ipak "preradio" svoje delo.
Jednoga dana trebalo je da ga čita meni i mome profesoru g. N.S. Polovini. Mi smo se spremili za to čitanje kao za malu svečanost, ali je stvar bila toliko slaba da smo jedva uspeli da održimo raspoloženje u kome smo počeli da slušamo, da nesrećnog dramatičara svirepo ne uvredimo nepažnjom. Avaj, bili smo dobri glumci, i on je otišao na onaj svet s uverenjem da samo treba "Srbi da se vrate" pa da se Sudanija igraju na svim pozornicama!
On je bio toliko ponosit na svoju "preradu" da mi je govorio o potrebi da "iziđe u svijet" i da se "umiješa među pametne ljude", da nastavi svoju dramatičarsku karijeru. Zatim, ljut na g. Cvijanovića, koji mu nije mogao naći neke knjige, i služeći se mojom bibliotekom, reče mi jednoga dana:
"Vi ste jedini čovek kome imam da blagodarim što neću još i poluđeti ovđe..."

Ljutio se što "pametan čami među ludacima"

Kao da ga sad gledam - onako prostodušna i lakoverna, malo zamišljena, u cipelama koje mu je poslala na dar beogradska opština, u crnome odelu koje mu je donela gđa Pavla Markovića Adamova - kako sedi prema meni, puši cigarete koje mu zavijam i žali se na prijatelje i znance što ga ostavljaju da "pametan čami među ludama". Čovek je bio prinuđen da poveruje malo u reči koje je stavio kao moto svome Jazavcu.
Pogled mu se gasio, mršaveo je iz dana u dan. Pisao je na sve strane za novac, koji je želeo do smrti, tužio se na ljude, na sudbu, na boga.
Čak je mene katkad izbegavao, onako zbunjen i zabrinut, mene kome se ispovedao kao sinu. Ja sam tada počinjao da ga oraspoložavam, i on bi se opet razvedrio, pa mi je pričao stvari koje sam voleo, pojedinosti iz lične životne borbe, iskustva jednog rodoljuba i književnika. O Skerliću:
"Ma to je bio divan čovjek, čekao sam uvijek kao ozebao sunce da me obraduje pismom iz Švajcarske..."
Za Bosnu: "Ma to će biti Srbija ko i ovo ovđe..."
Za Jazavca: "Ma napisah ga obnoć u Semperstrasse 36, 18 Njeringer Bezirk, u 1903, mjeseca aprila..." Za opštu budućnost: "Ma nemamo mi pošten áe narodne vođe..."
Ali poslednjih meseci svoga života on sasvim podleže neraspoloženju. Jedan čudno inteligentan bolesnik, dr Lorenc, opšte poznat i voljen, pratio je svu modernu mediicinsku literaturu. On je valjda doturio i Kočiću neke knjige, iz kojih ovaj saznade svoj jad, pa klonu, uveri se, odnosno razuveri se, jer on dotle nikako nije verovao da je bolestan. Njegova se bolest samo pogorša. On poče da šeta sam i da glasno govori sam sa sobom.
Jednog jutra dođe na doručak sa užasnom modricom na oku. Ta modrica je bila plava i zelena i zahvatala je sav podočnjak i sav očni kapak. Pružajući mu čaj, tetka Mara, neposredna kao što je bila, upita ga:
"Šta vam je to, gospodine Kočiću?" On se ljutnu i ode iz tih stopa... Upravnik bolnice dr Stojimirović naredi strogu istragu. Nismo znali je li to posledica kakve tuče sa nekim bolesnikom ili je možda neki bolničar bio toliko nečovečan, što takođe nije bilo isključeno, jer se bolničari Duševne bolnice još uvek regrutuju iz nižeg sveta, kadšto čak i iz samih "prezdravelih" bolesnika, pošto u našem društvu sve živo izbegava tu službu. Doktorand Jovanović, lekarski pomoćnik, povede istragu i ne nađe ništa.
Posle nekoliko dana Kočić osvanu očupanog jednog brka. Izgledao je skoro potpuno izgubljen, a mi smo ga svi toliko voleli, pa smo se paštili da mu pomognemo.
Međutim, jednog dana g. Bojanovski nas je žurno pozvao u park. Saznadosmo sve, jer videsmo ovu scenu: Kočić je išao unezvereno jednom alejom, u jednoj ruci je držao knjigu, a drugom, stegnutom u pesnicu, udarao se nemilosrdno po glavi. Pri tome je govorio glasno i nevezano neke reči, koje su zvonile kao urlici, jer mu je glas bio pun i nevešt plaču.
Ovaj prizor nas sve dirnu. Nismo imali snage da mu priđemo, da ga ne kosnemo samim tim što bi otkrio da je primećen.
Inscenirasmo pomoć na taj način što mu ja priđoh, praveći se da nisam video ništa, on poverova, napusti stav u kome je bio, i otvarajući Petersonovog Nils Linea, na nemačkom, u lajpciškom malom Reklamovom izdanju, pokaza mi tekst: "Ma ova su slova sitna da ću prosto pobjesneti, jer mi oči čupaju..."
Ali se smeškao, blažen što je spasen muka čiji je izvor bio u njegovoj sopstvenoj prirodi. On je, dakle, gubio vid, a nije mogao to da shvati. Potencirao je svoje uverenje da je pametan, i mi smo mu bolno povlađivali žaleći ga, nagonjeni na to surovom očiglednošću koja nam je davala suprotna uverenja. Hteo je po svaku cenu da ide. Kuda? To nije znao.
"Interniraće vas!"
"Imate pravo", odgovarao bi.
I to je davalo povoda za nova neraspoloženja. Želeo je novo odelo i šešir za izlazak
Žarko leto 1916. stalo ga je mnogo snage. Podnosio ga je, ali je kopnio. Nekad bi se povratio, kao u jesen 1915. pa bi se u njemu opet probudio stari nacionalist. Jednom mi izreče ove stihove, koje nikad pre toga nisam čuo i koje mi reče da je zapamtio iz mladosti, u gimnaziji:
Gore nad nama srpsko je nebo,
Na njemu srpski sedi Bog,
Oko njeg' Srbi anđeli lebde:
Dvore Srbina Gospoda svog!
Kako je bio dirljiv ovaj šovinizam ! On mu se podavao melanholično, i deklamovao je elegičnim tonom. Zatim mi reče jednom u šali da je Jazavca napisao pušeći najgore "Šport" cigarete, čiju ljutinu nije osetio u entuzijazmu nadahnutog stvaranja. Bivao je opet katkad onako detinjast i veseo, da ponovo potone u zaboravnost i ćutanje. Ja sam često pomišljao da beležim razgovore s njim, ali nisam smeo, iako su nam koferi bili uvek spakovani da "pođemo na mesto novog opredeljenja". Glad je u lagerima interniranih već počinjala da mori. Postojalo se egoist, obazriv i samoživ...
Krajem avgusta 1916. Kočić posta sasvim uvučen u sebe. Pohađao me je u zimskom kaputu i bio je stalno nestrpljiv. Novac nije stizao ni od kuda, a on je stalno mislio na novo odelo i na nov šešir za "izlazak".
Upravnik bolnice ga moli da leškari, da se odmara i, naročito, da ne misli. Neposlušan, on, međutim, izlazi čak u podne šeta po najvećoj žezi. Sumnjaju da neće da beži, zabranjuju portiru da ga pušta, bar ne za vreme najveće jare od dvanaest do četiri časa. On onda dolazi k meni i moli me da ga ja vodim u baštu. Ove šetnje su beskrajno ćutljive, turobne, dosadne i očajne. Gušteri se ne pomiču pred nama, opijeni omarinom i suncem, a Nero, koji uvek ide ispred nas, kida im repove i rasteruje ih kevćući, isplažena jezika.
G. Bojanovski, duhovit i nemilosrdan, pita me u poverenju:
"Kuda ćete sad vas dva ludaka?"
Mi šetamo po usijanoj zemlji kao Danteova stvorenja, znojeći se i osećajući da nam se vazduh lepi za nozdrve i da nam zgušnjava krv u glavi.

26. avgust četiri sata ujutru

Dvadeset prvi avgust prekida ovo stanje, jer Kočić pada u postelju. Lekari ga brižno obilaze, svi sem šefa bolnice, koji predskazuje smrt i preporučuje mlađima da hitro hvataju podatke za nesrećnikovu istoriju bolovanja. Zaista, već 26. avgust baca ga u agoniju, a 27. u zoru, u četiri časa, on je mrtav. Te noći ja slučajno nisam u bolnici. Kad sam došao, vratar mi saopštava katastrofu.
Ja želim da ga odmah vidim i hitam u kapelu, koja je prazna, jer se kreči. Mislim da to nije neka gruba šala... ali tetka-Mara trči za mnom i zove me u kupatilo.
"Zbog opravke u kapeli, leševi su u kupatilu."
Kočića jedva raspoznajem, toliko je unakažen. I poslednji ostaci duha behu iščezli, njegova je maska užasna, obrazi mu behu duboko upali, zatim one rupe na podgrlcu od šiljaka krutog okovratnika, čiji su vrhovi godinama žlebili podgušnjak. Oči mu behu poluotvorene, duge ruke raširene, prsti izduženi. Kraj njega je bio još jedan mrtvac. Prizor je bio krajnje uzbudljiv. Leševi nisu još bili spremni.
Oko podne je sve bilo gotovo. G. Bojanovski, pozitivan i čestit, izvrdao je naredbu dr Stojimirovića i dao ludacima instrukcije da naprave sanduk. Jedan bolesnik Miloš, koji je uobražavao da je bog, već rendiše daske, veseo, jer on nasleđuje famozni Kočićev zimski kaput. Leš smeštamo u kovčeg na jedan čist čaršav. On je u crnome odelu, i izgleda predan samo sebi, kao da ga se više ništa ne tiče...

Gologlav, osmehnut, samo u čarapama

Sutradan u tri časa, otac Gavra Milošević, sveštenik ¸i prijatelj pokojnika, čita mu veliko opelo. Kočić leži malo osmehnut, u čarapama, bez obuće i gologlav. Oko lica mu je neki prost ukus poređao cveće, kao što se to čini seljačkim mrtvacima. Tetka Mara je, valjda, dodala nekoliko krupnih i sitnih jabuka uz blede obraze, fine, prozirne, i čelo, žuto i hladno. Niko se ne saginje da ga poljubi, spremaju se da spuste poklopac. Nastasija, jedna ludakinja koja je uvek u kapeli i oko mrtvaca reče:"Gde ćete takvog čoveka gologlava i bosonoga?"Neko otrča i donese jedne nove sobne cipele od crvenog platna, koje žurno navlače. Neko drugi mu pomiče glavu, dok ostali plaču.Ođednom - je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika, ili ludački prohtevi? - Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku šajkaču...Nas nekolicina, koji razumedosmo taj lepi simbol, zgledasmo se kostrešeni od jeze. Stari bolničar koji je upravljao pripremama reče: "I pravo. Pravo je", nakrivivši kapu na mrtvačevoj glavi, čiji bolni osmeh kao da se još više razvuče. Neko priđe i prevuče pokrov.Pogreba nije bilo, jer se nije smelo demonstrirati. Kola istrčaše kroz širom otvorenu kapiju, portir se prekrsti i reče:"Sad neće više tražiti da prolazi u nevreme."Ove redove sam napisao gonjen dužnošću prema lepoj duši koju sam voleo. Mada sam to učinio s bolom, učinio sam s pobožnošću. Kočića sam upoznao (ali ne Kočića, upoznao sam ipak nekog drugog) kada je on bio obezglavljen; no i tada, kao i onaj njegov predak iz Jauka sa Zmijanja, što je posečene glave stajao i prkosio, njegovo džinovsko, zlatno srce kucalo je još iako je on bio bez glave.

Izvor:Srpsko nasleđe

pdfPetar Kočić - Feljton