Nauka

Josif Pančić

(selo Ugrini kod Bribira, 5/17. april 1814 — Beograd, 25. februar/8. mart 1888)

Srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika, a po njemu je nazvan i najviši vrh Kopaonika (Pančićev vrh) na kome se nalazi mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima.

Pančić je rođen u selu Ugrini kod Bribira, u Vinodolu, Hrvatska (deo Habzburške monarhije), kao četvrto dete oca mu Pavla a matere Margarite. Prema predanju, Pančići su poreklom iz Hercegovine i od davnina su se doselili u selo Ugrini, koje se nalazi na severnim ograncima Velebita u sastavu Vinodolske opštine.

Roditelji su mu bili siromašni, a stric mu je bio u Gospiću arhiđakon, te ga je on sebi uzeo i o njegovom se školovanju starao. Osnovnu školu izučio je u Gospiću u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Iz Rijeke je Josif prešao u Zagreb (1830) da nastavi školovanje u visokoj školi Regia Academica Scientiarum. U dodiru sa nekim Mađarima saznao je da u Pešti postoji Medicinski fakultet, na kome se u to vreme održavala i nastava iz prirodnih nauka, i zaželi da tamo nastavi svoje studije gde je završio medicinski fakultet i postao je doktor medicine 7. septembra 1842. g. izradivši tezu Taxilogia botanica, koju je posvetio svome stricu Grguru. Pančić je tokom studija u Pešti morao privatno zarađivati, dajući časove iz francuskog i italijanskog jezika. To mu je odnosilo mnogo vremena i usled toga se njegovo studiranje proteglo na 10 godina.

Služba
Nije želeo da stupi u državnu službu i rešio je da radi privatno kao lekar. Ali, od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde je ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika Hofmanova. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

Posle dve godine otišao je u Liku da poseti svoga strica i dobrotvora Grgura i brata Matu. Tu je pravio izlete po okolini, peo se na Velebit i prikupio dosta biljaka iz flore Primorja.

Odatle se uputio u Beč da dovrši odredbu svoga herbara, koji je oko Pešte, Budima, i po Erdeljskim i Banatskim Alpima sakupio, a ujedno i da bolje Jestastvenicu prouči. U bečkom Prirodnjačkom muzeju je proučio i odredio svoje prikupljene biljke, a u isto vreme je pratio i predavanja čuvenog botaničara Endlera. U Beču se zadržao godinu dana. Baveći se u Beču on se upoznao sa Miklošićem i Vukom Karadžićem; Vuk ga uputi u Srbiju da stupi u državnu službu. Čekajući da Vuk dobije novčanu pomoć od Rusije (a koju na kraju nije ni dobio), Pančić je gotovo bio na izmaku svoga novca i to je priznao Vuku. Vuk mu je tada savetovao da odmah krene u Srbiju i da traži postavljenje u Užicu.

Pančić je poslišao Vuka i došao u Srbiju meseca maja 1846 godine za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali, kako je Vuk imao u Srbiji i dosta neprijatelja, njegova preporuka nije vredela ništa, pa je čak zbog toga i zbog želje da bude postavljen u Užicu, u čijoj se okolini skrivao veliki broj protivnika Karađorđevića, Pančić postao sumnjiv i nije mogao dobiti to mesto. Čekajući na postavljenje, obilazio je užički kraj, i bavio se izučavanjem biljnog sveta.

Pančić je gotovo ostao bez sredstava za život i pomišljao je da se vrati, no u tome momentu dobije poziv od Avrama Petronijevića, ministra inostranih poslova, koji je imao fabriku stakla u neposrednoj okolini Jagodine, da se privremeno primi za lekara u tome mestu i da kao lekar radi na suzbijanju zaraze trbušnog tifusa, koja se širila među radnicima fabrike. Pančić je pristao, bio na toj dužnosti pola godine i sa uspehom je završio svoj posao.

Baveći se tamo on se upozna sa letnjom i jesenjom florom Jagodine, Belice i Crnoga Vrha. Stanovnici Jagodine su zavoleli Pančića kao savesnog lekara i plemenitog čoveka i kada je Pančiću ponuđeno mesto za fizikusa u Negotinu, Jagodina je tražila da zadrži Pančića. Y tome je i uspela i Pančić je u februaru 1847. g. postavljen za kontraktualnog lekara i fizikusa jagodinskog okruga, ali prošle godine započeta ispitivanja nastavio je, obiđe Temnić, Levač u okolini Oparića (i Preveško jezero) i man. Ljubostinje. Oko polovine juna ode u Aleksinačku Banju odakle se prvi put pope na Rtanj i Ozren. Iste godine je zatražio otpust iz austrougarskog podanstva i zatražio prijem u srpsko podanstvo.

Krajem iste godine dobio je premeštaj u Kragujevac i postavljen je na upražnjeno mesto za privremenog okružnog fizikusa 12. novembra 1847. g. Za vreme bavljenja u Jagodini Pančić je odlazio i u Ćupriju i tu je upoznao Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona, koju je zatim kao lekar u Kragujevcu isprosio i u januaru 1849. g. se venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.

Profesor prirodnih nauka

Iduće godine, 8. januara 1850. g. primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a y 1853. g. je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, najpre za kontraktualnog profesora, a kada je 1854. g. primljen u srpsko podanstvo dr Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. Primljen je za člana Društva srpske slovesnosti i postavljen je za profesora u Liceju, iako do tada nije, sem doktorske disertacije, imao nijedan publikovan naučni rad. Postavljen je za profesora samo na osnovu saznanja i uverenja da je on najbolji poznavalac flore Srbije

Godine 1855. Pančić je prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara - omorika. Deset godina kasnije je dobio dve njene grane. Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877 (Prema nekim izvorima 1875.?). pronađe do tada nepoznati četinar - omoriku koja je po njemu dobila ime - Pančićeva omorika (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta. U Liceju i docnije u Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života.

Bio je član u sledećim učenim društvima:

Društvo srpske slovesnosti
Prvi predsednik i redovan član srpske kraljevske Akademije nauka,
Srpskog učenog društva, Regia societas botanica ratisbonenbis,
Srpskog Arheološkog društva,
Srpskog lekarskog društva,
Pevačkog društva i
Društva za poljsku privredu.
Počasni član bavarskog društva Polichia, Podrinske Sloge i Aleksinačke Čitaonice;
Dopisni član:

Jugoslovenske Akademije nauka i umetnosti,
Ugarske Akademije nauka,
Brandenburškog botaničkog društva,
Bečkog geološkog inštituta i jestastveničkog društva u Šerburu, i zoološkog botaničkog društva u Beču.

Pančić je umro 25. februara 1888 g. usred rada, vedar, svestan i prilježan. Predgovor za „Botaničku baštu“ dovršio je pred smrt na nekoliko dana. „Prvenac Balkanskog poluostrova“ radio je i za vreme bolovanja.

 "Srpska zora" 1877.god.

 Lepotica Tare

Dvadeset godina trebalo je Josifu Pančiću da se sretne “licem u lice” sa "svojom" omorikom.

FEBRUARA ove godine, navršava se 120 godina (2011) od smrti Josifa Pančića, opštepriznatog patrijarha srpske nauke, jednog od slavonosilaca narodnog prosvetiteljstva i utemeljivača mnogih društvenih, pogotovo obrazovnih institucija. Godišnjica obavezuje srpsku javnost da obnovi sećanje na njegov izuzetan životni put, rodoljublje i do dana današnjeg nedovoljno sagledan i preispitan naučni opus. Jer sredinom DžIDž veka, u vreme kada je Josif Pančić započeo prva botanička istraživanja, teritorija Srbije faktički je još bila terra incognita, što se zaključuje, između ostalog, i iz sledećeg:

- Na balkanskim kartama Nemca, profesora u Berlinu, Hajnriha Kiperta (1853), više oblasti središnjeg dela poluostrva bile su označene belom mrljom (oznakom za nepoznatu, neispitanu zemlju) poput nekih predela u Africi.

- Čuveni francuski botaničar, profesor getingenskog univerziteta, Antoan Grizebah je tridesetih godina 20. veka u jednom od svojih studija izjavio: “Srbija... malo obećava botaničarima.”

Pančić se zato prvi prihvatio mukotrpnog posla da demantuje Grizebaha kao i da pravim sadržajima ispuni bele mrlje na geografskoj karti Srbije. Ono što je naumio, učinio je, i to na velelepan i dokumentovan način. U istraživanjima prirode tada nerazvijene Srbije uložio je nadljudski napor, jer mu sudbina nije bila svagda i uvek naklonjena. Danas je, zahvaljujući i pionirskim poduhvatima Josifa Pančića, dokazano da naša zemlja pripada onoj maloj grupi evropskih zemalja (i u svetu ih nema mnogo) sa prebogatim biodiverzitetom. A poznato je da ukoliko je biodiverzitet nekog predela (bioma) bogatiji i raznovrsniji, utoliko je on stabilniji, pouzdaniji i otporniji na nepovoljne tehnološke uticaje i ljudske eko-nasrtaje.

Uostalom, Josif Pančić je u predgovoru kapitalnog dela “Flora Kneževine Srbije” (1874), pored ostalog, zapisao:

“Flora Kneževine Srbije neobično je bogata, ne toliko brojem fela (vrsta), o čemu sada se ništa precizno kazati ne može, koliko svojim monotipima ili biljkama samo njojzi pripadajućim i mnoštvom fela, koje iz istočnih strana u Srbiju dospevaju. Samo nekoliko evropskih flora, grčka, dalmatinska, flora južne Italije i južne Francuske i flora Iberijskog poluotoka bogatije su od naše”.

NjEGOV naučni opus obuhvata više od 4.500 strana, a, na osnovu mnogih radova, stekao je reputaciju retko produktivnog istraživača i dostojno reprezentovao malu, uz to vazalnu Srbiju naučnim krugovima širom Evrope. Rečju, mali je broj naučnika u Evropi koji su otkrili tako veliki broj novih, u botaničkoj nauci nepoznatih biljnih vrsta, kao što je slučaj sa dr Josifom Pančićem. On je u Srbiji, Crnoj Gori i Bugarskoj otkrio, opisao ili objavio samo pod određenim imenom, ali bez opisa 178 taksona različite sistematske vrednosti, od čega 121 vrstu, 50 varijeteta i sedam formi biljaka. Proučavajući biljni svet Balkanskog poluostrva, Pančić je, pored flore Srbije, dao prve pisane flore susednih oblasti, Kneževine Bugarske i Crne Gore i na taj način postao u pravom smislu istraživač čitavog balkanskog regiona.

Uz veliki broj naučnih radova, Pančić je za studente Velike škole napisao i tri prva udžbenika kod nas: Mineralogiju sa geologijom, Botaniku i Zoologiju. Pored ostalih zanimanja, obavljao je dužnost profesora Liceja, bio prvi predsednik Akademije, rektor Velike škole, savetnik u vladi i dr. Bio je član stranih akademija i naučnih evropskih društava.

Ali, povrh svega, najmarkantnija i najsadržajnija ilustracija životne i empirijske odiseje Josifa Pančića, svakako je otkriće četinara omorike, krune njegove karijere i životnog puta, i povezivanje njegove sudbina s tom zimzelenom lepoticom s planine Tare. Nagoveštaj o njenom postojanju dobio je 1855. godine kao 40-godišnjak. Međutim, trebalo mu je 20 narednih godina da je, najzad, pronađe i da se “susretne” licem u lice s njom. Potom, sledila je decenija iscrpljujućih napora da ubedi evropski učeni svet o njenom realnom postojanju i raritetnim vrednostima. Ovaj feljton pokušava da reinterpretira baš tu odiseju, botaničku ljubav na prvi pogled između Josifa Pančića i omorike, tog prelepog “živog fosila ledenog doba”!

Pobedio - život

JOSIF Pančić potiče iz sela Ugrine kod Bribira, u današnjoj Hrvatskoj. Bribir je relativno malo mesto koje se nalazi na putu između Novog i Bakra. Građeno je na bregu, ispod samog Velebita, i bilo je upravno, crkveno središte u srednjovekovnom Vinodolu, a sama varoš, sa 14 zaselaka, pa i selom Ugrine, tvorilo čuvenu bribirsku župu.

Žitelji Pančićevog rodnog kraja živeli su teško. Bili su ratari, vinogradari i stočari, i uz mnogo truda su uspevali da skrpe kraj s krajem. Položaj i izgled krajolika usmeravao je Bribirčane na filozofski opsežnije i produhovljenije poimanje zavisnosti čoveka od prirode. Ta bribirčanska crta biće kasnije svojstvena Pančiću i igraće odlučujuću ulogu u njegovim pogledima na život.

I tako, 11. aprila 1814. godine - u vreme dok je Napoleon osvajao teritorije Evrope i Afrike - u porodici siromašnog ugrinskog domaćina Pavela Pančića iščekivalo se rođenje četvrtog deteta. Pavel je, inače, bio sin austrijskog dobrovoljca u ratovima s Turskom, poreklom iz okoline Niša. Posle silovitih osmanlijskih osvajanja, Pavelov otac dobio je od države zemlju i pravo da se naseli na kamenjaru Velebita - bogu iza leđa, kako je često govorio, da brani granice od turskih zavojevača.

U trećoj godini, nejaki Josip oboleo je od boginja, kozica, kako su ih tada zvali, i jedva je izvukao živu glavu. Opaka bolest ostavila je dubok trag na njegovom licu do kraja života. Boginje su bile prvo Pančićevo životno iskušenje! Razumljivo, Josip nije mogao neposredno da zapamti najranije životno stradanje. Možda su ga davno bolesničko iskustvo i stradala koža lica naveli da kasnije izabere baš poziv - lekara.

Mnogo dramatičnih događaja preživeo je mladi Pančić u svom detinjstvu. Već sledeći - direktno se urezao u svest deteta, dan kada je u posetu Pavelu pristigao rođeni brat Grgur, stric Josifov, mnogouvaženi župnik u Gospiću. Fra Grgur pomilova po kosi Josipa: - Hej, momče, hoću da te ukradem od Margarete i Pavela. Spasiću te čuvanja stoke i rada u polju. Hoćeš li kod mene u Gospiću da pohađaš osnovnu školu? Budeš li prilježan i dobar, upisaću te u šestorazrednu gimnaziju u Rijeci. Tamo ćeš nastaviti obrazovanje na latinskom jeziku, naučićeš nemački, savladaćeš i druge važne nauke. Josipe, prekrstićemo u Jozef jer više odgovara hebrejskim prvoizvorima... Evo, tvoj stariji brat Mata... I njega sam odveo u Gospić, pripremio za službu Bogu, dobio je san i postao duhovnik, i pogledaj ga! Ne možeš ga prepoznati, čoveče!

Predviđanja i očekivanja strica Grgura su se obistinila.

Jozef je bio uzoran đak i bez nekih velikih problema je završio osnovnu školu, te je Grgur ispunio obećanje - upisao je nećaka u Riječku gimnaziju. I u srednjoj školi Jozef je dominirao, uspehom i vladanjem, ređao je odlične ocene, na radost strica mecene.

Stric Grgur je bio prezadovoljan. Obavezao se da će se i dalje brinuti o nećaku. I 1830. godine obezbedio mu je sredstva da otputuje u Zagreb i tamo zaokruži obrazovanje na visokoj školi u okviru koje su postojala dva smera - pravni i filozofski. Pančić je izabrao grupu čiste filozofije.

Ali, mešoviti nastavni program nikako nije odgovarao očekivanjima i nadanjima mladog Pančića. Između ostalog, mnogo vremena je provodio prisustvujući svakodnevnim, obaveznim crkvenim misama. Jozef je preživljavao ne baš laku adolescentnu krizu. U početku nije smeo da prizna stricu, ali kasnije piše svom rođaku meceni: - Unapred vas molim za oproštaj ako prosudite da vas opterećujem neumesnim prohtevom.

Dozvolite mi da napustim Zagreb i da se prebacim u Peštu. Raspolažem proverenim podacima da su na tamošnjem Medicinskom fakultetu jestastveničke discipline zastupljene neuporedivo obimnije i da tamo lekcije čitaju najpoznatiji evropski naučnici.

Pruža mi se prilika da se bavim znanjima koje tretiraju prirodna tela i pojave, naročito botanikom, što je - vi dobro znate - oduvek bila najveća želja srca moga.

Burno u Pešti

MUDRI fra Grgur sa razumevanjem je prihvatio želju bratanca da studira u Pešti i nastavio je da ga izdržava. Dao mu je blagoslov i odobrio valjanu apanažu u iznosu od petnaest forinti mesečno. Lepo, ali nedovoljno da se preživi u velegradu kakav je bio Pešta - pričao je kasnije Pančić. Zato je morao da se prihvati privatnog učiteljovanja i da drži časove iz francuskog i italijanskog.

Interesantno da su u to doba Englezi gradili most preko Dunava između Pešte i Budima i Pančić je među radnicima učio i engleski jezik! Sve u svemu, za deceniju školovanja odlično se služio latinskim, mađarskim i nemačkim, ’’samoučki je radio francuski, grčki i engleski’’.

Borba za nasušni hleb u Pešti koštala ga je mnogo uzalud proćerdanog vremena, što se neminovno odrazilo na ispunjenje školskih obaveza. Morao je da odsustvuje s mnogih časova. Neredovno je pripremao ispite i propuštao mnoge lekcije. Jedino nije izostajao sa časova mnogouvaženog botaničara evropskog ranga profesora Sedlera, koje je uvek pratio s načuljenim ušima.

Studiranje se oteglo na čitavu deceniju. Stric Grgur je gubio strpljenje. Povremeno su iz Pešte do njega su stizale i glasine - da se, recimo, Jozef preterano zabavljao po kafanama i soareima; da je umeo da spiska grdne pare na terevenke.

Grgur ga je konačno ukorio i prestao da mu šalje novac. Pančić je s tugom primio rođakov gest, jer njegov stric nije znao da su glasine na račun sinovca bile bez osnova. Pančić je dugo krio da teško opstaje u preskupom gradu i da za život zarađuje baveći se sporednim zanimanjima.

Ali, nesporazum je bio brzo otklonjen. Jozef je uskoro položio poslednji ispit i odbranio doktorsku disertaciju na temu “Tadžilogia botanica” i posvetio je, kome drugom, do svom pokrovitelju i trećem roditelju, župniku Grguru Pančiću.

Medicina, koja ima svoga osnova u prirodnim naukama, u ono doba bila je njihov isključivi propagator. Otuda je razumljivo što su se mnogi lekari posle završenih studija odavali čistim prirodnim naukama.

Doktorska disertacija Josipa Pančića bila je, dakle, iz oblasti botanike. Sedmog septembra 1843. godine kandidat Jozef Pančić je i zvanično promovisan u zvanje lekara-medicinara i stekao titulu doktora botaničkih nauka.

Posle diplomiranja, iza njega je ostala da vrluda manje-više krivudava životna staza, ali put u budućnost mogao je da bira. Kako je kasnije pisao - mučio ga je izbor između tri poziva!

Planirao je da stupi u državnu službu i tako obezbedi udobnu filistersku fotelju. Razmišljao je da se posveti privatnoj lekarskoj praksi koja će mu, odista, osigurati ličnu slobodu i lagodnost, ali je u ondašnjim vremenima nosila sav rizik za lekara-početnika. Ili, dvoumio se da uopšte ne prekida svoje životno zanimanje za botaniku, kojoj je posvetio dobar deo mladalačkih lutanja i koja mu je pružala neizrecivo “intelektualno udovletvorenje”. Ali istovremeno to je značilo da će biti stalno suočavan s neizvesnošću, jer je trebalo od nečega da se živi i izdržava familija!?

Činjenica da je najzad stao na sopstvene noge, nimalo nije Pančiću olakšala život.

- U ono vreme kad postadoh doktor, niti beše rata, niti imađoše kakve ekspedicije, te mi se valjalo rešiti ili na državnu službu ili na privatnu praksu - zapisao je on mnogo godina kasnije.

Izbegao je da spomene i treću opciju koju je tajio u duši i stidljivo prikrivao - da se posveti istraživanju prirode.

Dugo se lomio koji životni put da izabere a da ne promaši. Vagao je i dobro i lošu stranu svake odluke. Savetovao se s prijateljima, raspitivao na sve strane...

U međuvremenu su mu nasušni novci iz džepova isparili. Bez žaljenja i patetike, Pančić je definitivno odbacio svaku pomisao da život podredi činovničkoj karijeri.

Razgovori sa Vukom

ŽIVOTNI izbor Pančić je konačno sveo na srednje rešenje - opremanje ordinacije i pristupanje privatnoj lekarskoj praksi. Iako bez pune volje, iznajmio je prostorije u blizini Gergelez Banje kraj Budima i počeo je da iščekuje pacijente.

Uzalud! Nije išlo! Pacijenti se nisu javljali, a i oni koji su provirivali u ordinaciju bili su siromašni, bez prebijenih para. Društvena elita i bogataši posećivali su iskusnije i čuvenije lekare, jer u “tek ispiljene” medicinare nisu imali poverenje. Konkurencija je bila nemilosrdna. Ipak je nekako životario, jer su ga iskusni lekari pozivali na operacije i noćna dežurstva. Sve u svemu, značajni prihodi su izostali!

- Sa mesec dana ne privredih više od trideset grošića, i to sve od piljarica - žalio se Pančić!

Baš kada mislite da vam sudbina okrene leđa, ona zna ponekad čoveku da priredi prijatno iznenađenje! I u Pančićevom životu desio se značajan obrt. Dve bogataške porodice iz Rukberga, u severnom Banatu, Hofman i Mederštah, tražile su guvernanta za svoju poodraslu decu. Uslovi su bili više nego primamljivi - solidna godišnja nagrada, besplatan kvartir i hrana, dovoljno slobodnog vremena... Bez mrvice kolebanja, Pančić je ponudio svoje usluge i prihvatio se obaveza da vaspitava nejaku čeljad. U teškom položaju koji ga je snašao, guvernantski posao se pokazao bogomdanom slamkom spasa.

Slobodno vreme je neumorno koristio za obilazak bliže i dalje okoline. Sa inženjerima rudarstva silazio je u rudarska okna i tamo brižno klasifikovao stene i minerale. Marljivo je prikupljao i biljke. Nekoliko puta se otiskivao u višednevne ekskurzije do Karpata, do Haceške doline, Deliblatske peščare i prema Južnom Banatu, sve do đerdapskog Kazana...

Kada su deca završila školovanje, Pančić je jedno vreme proveo u rodnom kraju Bribiru, a zatim je otišao u Beč. Budući jestastveničar stigao je u Beč početkom jeseni 1845, sa titulom doktora medicine i neugasivom željom da uspe u botanici.

Zato je u austrijskoj prestonici požurio da dobije dozvolu za rad i to u svetski poznatom Carskom muzeju. Odmah je pristupio revnosnom određivanju biljnog i geološkog materijala sakupljenog u Banatu i velebitskom kraju.

- Determinišući moje biljke uz pomoć ključeva i muzejskih herbara, ja sam ođednom shvatio da je moja budućnost u nauci! - ispovedao se docnije Pančić. Jer onaj ko svesno odbaci dokoni život radi posvećenja hramu nauke - oduvek se smatrao “žrtvom”, što je svojstveno samo ljudima velikog duha.

Sredinom DžIDž veka, Beč se pretvorio u prestonicu južnoslovenskih naučnika, “društvenika, publicista i đačke mladeži”. Sredina, koja je pogodovala kako pogledima, tako i karakteru demokratski orijentisanog Pančića. Paralelno sa radom na sređivanju svoje kolekcije, Pančić je pratio i lekcije iz botanike koje je na bečkom univerzitetu držao cenjeni profesor Stefan Endliher.

Pančićeva preokupacija akademskim zanimanjima nije mu smetala da se sastaje sa vršnjacima i razmenjuje mišljenje sa pristalicama južnoslovenskog pokreta. Posebno se zbližio sa Vukom Karadžićem i Francom Miklošićem.

- Sa njima sam englezirao i češće smo se sastajali. Vuk bi najčešće govorio o Srbiji, Bosni, Hercegovini i drugim pokrajinama srpskog naroda - hvalio se kasnije Pančić. Vuk se živo interesovao za budući Pančićev rad, naravno i - planove.

- Žališ se, doktore Pančiću, da ti se novčanik istanjio i da hoćeš-nećeš opet moraš da se prihvatiš takve-kakve zarade. Pa, kakvi su ti planovi? - interesovao se Vuk Karadžić.

- Želja mi je da odem u Bosnu da bih zarađivao kao lekar, ali prvenstveno da bih proučio tamošnju floru. Bosna je most između Primorja i Banata, čije sam biljne pokrivače upoznao. Prirodno je da me interesuje šta raste u prelaznoj zoni...

- Odlično, momče! Žacnuo si me u živac, jer i mene poodavno opterećuje čežnja da prokrstarim Bosnom. Obratiću se majci Rusiji da nas novčano podupre i, imamo li sreću, dogodine bismo skupa posetili tu božanstvenu zemlju - oduševljeno je klicao Vuk Karadžić.

Klimava država

KRAJEM maja 1846. godine Pančić je bez previše oklevanja napustio Beč i preselio se u Beograd. Na državnom tronu nalazio se knez Aleksandar Karađorđević čije okruženje nije bilo naklonjeno Vuku Karadžiću i njegovim prijateljima, jer su ih smatrali pristalicama dinastije Obrenović. Dolaskom u Beograd, Pančić, umesto očekivane radosti, doživljava novo razočarenje. Vukovo protežiranje nije mu mnogo pomoglo da dođe do posla, ali se ipak nadao da će ga naći uz pomoć vlasti. Uostalom, bio je lekar, a dobro je vladao i stranim jezicima. Zar Srbiji nisu bili potrebni baš takvi stručnjaci? Prijavio se u Ministarstvu unutrašnjih dela i obratio se molbom popečitelju Iliji Garašaninu, nadajući se da će da ga postavi za lekara u Užicu, kako ga je Vuk Karadžić učio...

Pošto Pančiću nije bilo svojstveno da dangubi, dok je čekao da vlast razmotri molbu za postavljenje, krenuo je u proučavanje biljnog sveta okoline Beograda koji, do tada, botaničari skoro da nisu ni dirnuli. Često je tih dana viđan kako luta obroncima Avale i prikuplja retke biljke.

Sredinom DžIDž veka u Beogradu - posle Kragujevca ozvaničenog u prestonicu obnovljene države - živelo je jedva četrnaest hiljada stanovnika. Pančić je odmah "zaključio dobra poznanstva i sticao pouzdane prijatelje, a društvo je često preduzimalo šetnje do Avale, veselilo se i priređivalo koncerte za svoju dušu".

Naravno, i na izletima nije gubio vreme jedino u provodu, nego je popunjavao prazne stranice svoje zbirke.

Korice herbara su debljale, a novčanik mršavio. Novca nije bilo niotkuda, dok je vlast odugovlačila s odgovorom.

- Da li su me zaboravili, šta li? - zabrinuo se Pančić. - Da sam pretpostavio da će tako ići jedva da bih prešao u Srbiju!

Strpljenje mu je bilo na izmaku, ujedno i poslednji sitniš.

- Šta drugo, no da pokupim prnje i vratim se preko Save!

Nije mu bilo lako da prizna da je bio gorko razočaran. Umesto, kako je očekivao, da bude prihvaćen u Beogradu raširenih ruku, sudario se s podozrenjem i sumnjama ondašnjih vladinih činovnika. Prisetio se kako ga je hladno primio popečitelj gospodin Garašanin kada mu je saopštio odgovor na zahtev za prijem u službu. Morao je u detalje da obrazlaže razloge zbog kojih se odlučio da se nastani u zapadnoj Srbiji.

Ali od audijencije kod Garašanina prošlo je desetak dana i Pančić se osećao definitivno odbačenim, pa je uporno, bezrazložno, sebe smatrao predodređenim gubitnikom? Posredi su bila politička sumnjičenja. Pančić je izazvao podozrenje što je za službu tražio zabačeni užički kraj, gde je, pored ostalog, našlo skloništa dosta pristalica tada prognane dinastije Obrenović.

U međuvremenu, baš kada je s očajanjem proklinjao svoju lakomislenost, pozvao ga je na razgovor popečitelj stranih dela - Avram Petronijević. Ponudio mu je da otputuje u njegovu fabriku stakla pored Paraćina gde je među radnicima buknula epidemija trbušnog tifusa.

- Načekaste se, gospodine Pančiću! Nemojte da se ljutite jer je naša mlada država na klimavim nogama i u kleštima dveju moćnih sila, Austrije i Turske. Zato smo obazrivi prema tuđincima, razumete, je l' da? Drugim rečima ne zamerajte Garašaninu - grubost koju je ispoljio prema vama proističe iz naše odbrambene strategije. Inače, želite li da vam iskreno kažem šta o vama misli Garašanin? Juče mi je rekao ovo: "Momak je ili previše lukav i bezuprečno pripremljen za tajne uloge, ili je priglup i retko naivan, ili je stvarno nesvakidašnje čestit i pun dostojanstva. Voleo bih da je poslednje tačno. Ako se dokaže takvim ja ću ga lično u svemu podržati!".

Venčanje na poverenje

Leta 1847. godine razboleo se Pančić od žučne vrućice. Pošto Jagodina nije imala bolnicu, čak iz Kragujevca je došao da ga leči fizikus Majnert, koga je u jesen, kada je ovaj dobio premeštaj za glavni grad kneževine Srbije, u Kragujevcu zamenio Pančić. Tako se kao privremeni okružni fizikus neplanirano našao u srcu Šumadije. Udomio se i napose dobio očekivano srpsko državljanstvo u svojstvu prirođenog Srbina pod imenom - Josif, Josif Pančić.

Porodicu je zasnovao tek pošto se izborio sa svim društvenim poteškoćama koje su ga u Srbiji pratile, kada je dobio položaj lekara koji čoveku osigurava pristojnu egzistenciju. Imao je 34 godine kada je obelodanio ime izabranice - Ljudmile - Milke Kordon, kćerke inženjera, barona Kordona, državnog službenika u Ćupriji.

Ljudmila - Milka bila je lepa, mlada, pa još bogata devojka. Pančić se u nju zagledao dok je ordinirao u Jagodini. Ruku joj je zaprosio čim ga je vlada prekomandovala u Kragujevac. I pored svega, tri stvari su, poput najcrnjih slutnji, pretile da ometu svadbenu svečanost. Oboje su bili rimokatolici okruženi pravoslavnim hramovima i sveštenicima. Zato nije imao ko i gde da ih venča? Drugo, vajkao se mladoženja Bribirčanin - da ne poseduje srpsko državljanstvo. Treće: Pančić nije raspolagao uverenjem da nije oženjen, bez kojeg važeći zakoni nisu dozvoljavali zaključenje validnog braka.

- Pa, šta sad?! - uspaničila se verenica.

- Ništa! - odvratio je kratko i jasno mladoženja - neka nas venčaju na poverenje!

Tako je i bilo. Pokazalo se da je kratak boravak među Moravcima bio dovoljan da Pančić zaradi bezgraničan kredibilitet. Presudni su bili - njegovo znanje, trudoljublje i čovečnost. Crkvene vlasti iz Beograda, Kragujevca i Paraćina su se složile da udovolje mladima. Otišli su i mnogo dalje. Zažmurili su, i umesto pravovaljanog svedočanstva o neženjstvu uvažili su neku krštenicu napisanu na latinskom koju je Pančić za sobom vukao od 1840. godine. A podnesak o prelasku iz austrijskog u srpsko državljanstvo za čas se preobratio u prihvatljiv dokaz o građanskoj pripadnosti zemlji Srbiji. Za veroispovest ih niko nije ništa ni pitao!

Venčanje je održano 30. januara 1849. godine prema pravoslavnom običaju, uz blagoslov igumana manastira Ravanice, jeromonaha Dimitrija Popovića. Krajem istog leta godine 1849. bračni par Pančić obradovao se novorođenčetu, sinu Petru.

Revnosno izvršavajući obaveze glave porodice i područnog lekara, Pančić nikad nije zaboravljao svoj mladalački zavet botaničkoj nauci. Nastavio je proučavanje sveta biljaka i životinja. Obišao je srednje Pomoravlje i manje dostupne krajeve: Crni vrh, Temnić, Levač, manastir Ljubostinju. U junu 1847. putovao do Aleksinačke banje, danas Sokobanje, i usput se popeo na Rtanj i Ozren. Zatim je pohodio širi predeo Paraćina i Ćuprije, manastire Manasiju i Ravanicu, Lešje s Babom, Svetu Petku...

Uspon na Rtanj uvukao ga je u pravi istraživački vrtlog, ludu trku i duga iscrpljujuća traganja da sazna identitet nepoznate fele koju je pronašao na severnim liticama planine. Ušao je u avanturu kakva ni u snu ne bi mogla da se doživi, ali koju mu je spontano priredila majka priroda - šireći u njemu neizrecivo duhovno blaženstvo. Radilo se, kako se posle dvadeset godina hoda po mukama ispostavilo, o čudesnoj, prastaroj stanovnici središnjeg dela Balkana, pravom malom botaničkom kolačiću - Ramonda serbica. Kad se upustio u nadmetanje s anonimnom biljkom, Pančić nije ni slutio da ga sudbina priprema za narednu još dramatičniju pustolovinu, čija pozornica će biti suprotni, zapadni, podrinjski, za njega - profesionalnog botaničara, davno maštani kraj Srbije.

Tako će ga decenijama opterećivati dve sumnje, dve zagonetke - identitet ramonde i omorike.

Glasovi o šestogodišnjem besprigovornom prebivanju u Kragujevcu, ljudski odnos prema pacijentima, odricanje od udobnosti doma radi istraživanja prirode, doprli su do naučnih krugova prestoničke elite. Zato i Društvo srbske slovesnosti (najstariji prethodnik Kraljevsko-srpske akademije, danas SANU) u Beogradu bira Pančića za dopisnog člana.

Knežev ukaz

I TOKOM idućih godina naučno podstrekivan i materijalno pripomagan od Društva srbske slovesnosti, Pančić je nastavio da istražuje prirodu Srbije. Naročito impresivna je bila ekspedicija koju je 1853. organizovao stazama i bogazama severnoistočnog dela zemlje. Prokrstario je predelima Svilajnca, Požarevca, Sopota, Stiga, Rama, Kusića, Gradišta, Carevog polja, Bakotinca, Požežena, Vinaca, Golupca, Usja, Kučajne, Majdanpeka, Donjeg Milanovca, Knjaževca, Breze, Slatine, Čitluka, Aleksinačke banje...

Bližio se kraj jula kada se preko Paraćina, Ćuprije i Jagodine vratio u Kragujevac. U kući je zatekao suprugu: - Josife, skitnico, gde nestade?! - ukori ga ona.-

Dva meseca nisi kod kuće! Pogledaj kakvo važno pismo ti je prispelo iz Beograda.

Sadržaj pošiljke oduševi Pančića:

- Ljudmila, raduj se! - poviče Pančić prezadovoljno. - Kakva vest i kakva čast! Nude mi da se kandidujem za predavača i upravnika tek uspostavljene Katedre jestastvenice na Liceju u Beogradu, hej! Milka, voljena, uskoro ćeš postati prestonična dama!

Pred Pančićem se otvarao dugo iščekivani životni put baveći se isključivo naukom, a ne i doktorskom, medicinskom praksom. Osokoljen pozivom Društva srbske slovesnosti da pređe u Beograd, on se još većim entuzijazmom bavio botaničkim istraživanjima. Zatražio je, onako još umoran od dvomesečnog lomatanja po vrletima severoistočne Srbije, pred seobu u prestonicu, da prokrstari jugozapadnim krajevima Srbije, da obiđe - Topolu, Aranđelovc, Dorsovu, Valjevo, Medvednik, Jablanik, Povlen, Jadar, Podrinje, Loznicu, Smrdan-baru, Gučevo, Šabac...

Prelaskom u Beograd, Pančić je automatski postao redovan član Društva serbske slovesnosti. Ostavio je lekarski poziv, ali ne i doktorsku praksu. Učestvovao je u važnim konzilijumima, a beli mantil je obukao i za vreme srpsko-turskih ratova (1876-77) za oslobođenje istočne Srbije i rata sa Bugarskom 1885. godine.

Trideset prvog avgusta 1853. Savet Liceja tajnim glasanjem je zaključio da je “Doktor J. Pančić podoban za profesora jestastveničkih nauka”. Kandidat je dobio preporuku i na osnovu mišljenja Saveta, knez Aleksandar Karađorđević je 26. septembra 1854. godine posebnim Ukazom postavio Pančića za kontraktualnog (honorarnog) profesora novooformljene Katedre jestatstvene istorije i agronomije. Predavao je na Liceju mineralogiju s geologijom, botaniku, zoologiju i agronomiju, a kasnije i meteorologiju i fizičku geografiju.

- Josife, nekako si prebrzo promenio profesiju i umesto da sebi olakšaš ti si se pretrpao obavezama. Ne čini li ti se da i dalje zanemaruješ porodicu? - govorila mu je supruga.

- Milka, sve što radim je neizbežno. Kako inače da napredujem u karijeri i obezbeđujem respektivnije bivstvovanje? Zar ne vidiš da su nam u Beogradu troškovi života povećani. Jedino ispoljivši inicijativu i vrhunska znanja mogu da se nadam višem položaju i boljim primanjima - branio se Pančić. Knežev Ukaz se poklopio s drugim važnim događajem. Krajem godine, Ljudmila ga je dočekala: - Hej, vagabundo, nema te nikad kod kuće... Hajde, reci dragička!

- Da? Dragička!

- Iz Austrije ti je prispelo važno obaveštenje!

- Sigurno iz Gospića ili od rodbine iz Ugrine.

- Ni jedno, ni drugo!... Car te oslobađa austrijskog državljanstva! Sada možeš da primiš državljanstvo Srbije!

- To znači da će me ubrzo od kontraktuelnog predavača prevesti u redovnog profesora sa solidnijom platom!

Iduće 1854. godine - 16. aprila, Pančić se zakleo da prihvata status prirođenog Srbina. Odmah posle zakletve, Garašanin je ozvaničio Pančića “za pravog prirođenog Srbina Otečestva ovog”, s punopravnim državljanstvom.

Prvi letnji školski odmor 1854. godine koristi za nova botanička izviđanja Beograda i okoline. Veliku energiju je uložio u opremanje i ustrojstvo jestastveničkog kabineta.

Ruganje kolega

TRI sledeće godine, 1853, 1854. i 1855. bile su značajne i sudbonosne za Josifa Pančića. Poslednju, dva putovanja čine posebnom - obilazak Užičkog okruga i poseta Beču u čistoj naučnoj misiji.

Prvo stupanje na tlo Užičkog okruga bilo je zapravo ispunjenje davnašnje želje koja ga je po pravdi i dovela u Srbiju: da prouči floru prelaznih terena između primorskog krša i banatske ravnice. Bio je presrećan - najzad mu se ostvario jedan od mladalačkih snova. Nije ni slutio da će se taj san odmah preobraziti u odisejevsko, maltene mitsko traganje kroz vreme i prostor za misterioznom tvorevinom prirode - zimzelenom omorikom. Putešestvije za njom, ispunjeno peripetijama, prevazići će i najbujniju fantaziju, otegnuće se na cele dve decenije, ali će se i posle toga na volšeban način nastaviti...

U predgovoru brošurice “Omorika nova fela četinara u Srbiji” (1887) Pančić beleži: “Kada sam 1855. prvi put obišao užički kraj, doznao sam za tamošnje igličasto drvo nazivano omorika. Uzalud, niko nije umeo da mi pokaže to drvo. Na pitanje, pa kako izgleda omorika jedni su mi odgovarali: “Slična je jeli!”, drugi : “Ne, više nalikuje smrči!”, ipak većina je smatrala da su “jela i omorika jedno te isto drvo!”

Pančićevi sabesednici pružali su nesigurne odgovore. On je stekao čvrsto uverenje da priče nisu bez osnova. U osećanjima mu se rasplamsa opojna lovačka strast da se pošto-poto dočepa botaničkog plena. Maglovite tvrdnje Užičana neprekidno su mu se motale u glavi. Čim se vratio u Beograd ukućani su primetili da postaje odsutan i više za sebe šapće, stalno spominjući nekakvu omoriku.

Josif Pančić je deo septembarskih ferija provodio, radno, u Beču. Istraživao je zbirke, tražio ključeve za određivanje biljaka u bečkim muzejima. Nastojao je da reši zagonetke i dileme, da konačno determiniše biljke koje je godinama revnosno prikupljao po zemlji Srbiji. Krajnji cilj mu je bio da objavi spisak utvrđenih vrsta i da ih promoviše pred najviđenijim evropskim stručnjacima!

Prva naučna publikacija Pančiću nije donela “očekivano udovletvorenje”. Rad je bio prošaran nedozvoljenim tehničkim propustima, štamparskim greškama.

“Tu je toliko nemarnosti ako ne rđavost, da joj je teško bilo para naći u ostalim evropskim štamparijama, koliko je pogrešaka u ovoj maloj knjižici. Pa i osnova je negde promenjena što kvari i plan i smisao rasprave” - vajkao se Pančić... Ipak, njegov kakav-takav pregled srpske flore, popisao je ukupno 1806 fela, brojka koja je prebacivala sve pređašnje krnje i površne inventarizacije - fascinirala je evropsku učenu porotu.

Posle publikovanja kataloga srpske flore, tokom jula i avgusta iste godine, Pančić je organizovao ekskurziju licejaca širom jugozapadne Srbije i preuzeo ulogu predvodnika. Ekspedicija je trajala 49 dana i bila ovenčana uspehom - registrovano je čak 150 prinova u biljnom carstvu Kneževine Srbije.

Kasnije, po povratku u Beograd, Vlada je ovlastila Pančića da otputuje u Beč i prisustvuje 32. kongresu nemačkih, u suštini evropskih lekara i jestastveničara. Pančić je aktivno učestvovao u njegovom radu. Nažalost, rastužile su ga intrige i potcenjivanja šačice uobraženih evropskih kolega upućene na njegovu i adresu zemlje iz koje je pristigao.

- Kako li se osmeljuje taj drski analfabeta iz Srbije da nam soli pamet “naukom”! Vajnog li botaničara! Ko li mu dozvoli da nas maltretira glupostima?! - prepotentno su telali jedni, dok su im se drugi pridruživali veoma neukusnim ispadicima:

- Gospodo, imajući u vidu Grizebahove procene flore Srbije, opravdano podoziram u dostovernost Pančićevih podataka. Pogledajte kakvo haotično saopštenje je oštampao.

Srbija,moj eden

OD boravka u Beču Pančić je imao duplu korist. Kako pređašnje 1855. godine, tako i 1856, pažljivo je prostudirao tamošnje bogate herbare i zamašnu specijalističku literaturu u nadi da će nabasati na makar najmanji trag o drvetu sličnom omorici. Uzalud! Zaključak bi mogao da bude samo jedan: tajanstveni zimzeleno-igličasti stanovnik okruga užičkog je izvan svake sumnje za nauku nepoznata fela četinara!!!

Saznanje da je na korak do ustoličenja novog taksona, još snažnije ga je podstaklo da svim silama i sredstvima nastavi potragu za neznankom iz Podrinja i da se suoči s njom - lice u lice. Predosećao je da će mu taj susret predstavljati vrhunac naučne karijere!

Koliko god da ga je opterećivao, prema vlastitoj proceni, nedovoljno uspešan prvi nastup pred evropskim odabranicima nauke u Beču, Pančić nije mogao da porekne da su mu se uprkos svemu vrata evropske botanike široko otvorila. To je posvedočila i činjenica da su Francuz A. Grizebah, “Dalmatino--Talijan R. Vizijani”, Mađar, oficir-botaničar - Viktor Janka i druga svetski priznata imena uspostavila s njim “žive epistolarne veze i razmenu biljnog materijala”. To je značilo da su eminentni Evropejci duboko uvažavali Balkanca Pančića.

Oni su me okuražili da bez zastanka nastavim sa sistematskim i ozbiljnim proučavanjima. Nisam sebi dopustio da propustim makar godinu a da ne obiđem koji delić Srbije, da dopunim herbarijum i pribeležim utiske sa terena - govorio je Pančić.

- Da, sve lepše od lepšega, Josife, ipak ne čini li ti se da malo preteruješ. S jedne strane ne drži te kuća - zaboravljaš na mladu i lepu ženu i njeno samovanje - s druge, malo ti je biljaka, te si počeo da sakupljaš i minerale, ptice, ribe, insekte... Koji đavo te tera na takvo iscrpljivanje! Čemu, u stvari, težiš? - korili su ga prijatelji.

- Još pre no što sam prešao u Srbiju zavetovao sam se da moja najveća ljubav bude nauka, da robujem prirodnjačkim naukama. I pre no što sam tu pustio korene, prvi koraci su me uverili da je Srbija moj eden, moj božanski vrt. Očarala me ovdašnja bogata i raznovrsna flora. Odlučio sam da sav život posvetim njenom proučavanju. Nepredviđeno, ali neminovno, nametnuo se i drugi zadatak. Jezik jestastveničke nauke u Srbiji nije bio razrađen. Morao sam i tu da se angažujem, da savladam narodni govor i odaberem izraze i reči koje odgovaraju naučnim terminima. Lako-polako, neprimetno ali logično, navukao sam se i na zoologiju...

Bez obzira na lutanja, Pančić nikada nije skidao s uma dva botanička dosijea, onaj o omorici, i drugi o ramondi s planine Rtanj. Doduše, posle 1855. godine planovi su ga odvukle podalje od Užičkog okruga, ali je na svaki način težio da se tamo vrati. Do 1865. dva puta se našao u zapadnoj Srbiji. Godine 1861. je sefte prošao i Tarom, ali mu se nije ukazao nikakav konkretan znak da je baš ta planina ključni čvor njegovih spopalih istraživačkih razdora između uma i duše. Omorika se nije dala - iskliznula mu je iz vida iako mu je, kad je prošao pored Kaluđerskih bara, bila nadomak očiju.

Istovremeno, pored misterije oko omorike, Pančića je magnetskom snagom privukla rtanjska biljna enigma. Ona će ga isto tako koštati više besanih decenija dok nije dokazao identitet još jedne od svojih glavnih botaničkih heroina. Za razliku od omorike, ova dama nije posedovala narodno ime, a naučno je tek trebalo da se utvrdi. Dosta kasnije, posle mnogih domišljanja, ispostaviće se da se radi o dotle neopisanoj feli roda ramonda - ramonda ramondia serbica. Naravno, kum je bio Pančić...

U postupku determinacije između ramonde i omorike nametala se i druga razlika. Pančić je ramondu prvo pronašao, a zatim tragao za njenim pravim imenom; a za omoriku je najpre čuo, pa je tek kasnije otkrio koja se biljka krije iza tog volšebnog naziva.

Hajduci na Beljanici

GODINE su prolazile. Pančić nije mirovao, ili je organizovao botaničke ekskurzije ili je u kabinetu sistematizovao građu, pisao udžbenike, knjige, članke, referate... Pod pritiskom okruženja, počeo je da se bavi i društvenim radom i prosvetiteljstvom.

U međuvremenu, vrzmajući se planinama i zabačenim krajevima Srbije, nailazio je na svakojake, ponekad bizarne, čak i neprijatne doživljaje. Jula 1863. godine sa licejcima je preduzeo podužu ekskurziju duž severoistočne granice Srbije. Sredinom meseca njegova družina popela se na sam vrh Beljanice, gde ih je zatekla noć. U mraku su se skoro opipom prstiju spustili u naselje Zlot.

- Kmete, u naše selo ušunjala se četa sumnjivih osoba u nesvakidašnjim odelima, predvođena brkatim vođom. Skrasili su se u obližnjoj krčmi. Ništa drugo ne govore sem da su gladni i umorni - obavestili su starešinu naselja uznemireni seljaci. Kmet Zlota odmah je pohodio osumnjičene i, posle kraćeg odmeravanja snaga, raportirao je tamošnjem žandarmerijskom načelniku da su u selo upala osmorica naoružanih hajduka, doduše krotkog ponašanja. Predvodio ih je stariji, brkati i bradati, harambaša.

- Ako su mirni, ne dirajte ih dok ne svane! Postavite stražu, a sutra ćemo ih ispitati - odseče načelnik.

Sasvim slučajno, dok se zamešateljstvo odigravalo, kod načelnika se našao i jedan nastavnik iz Zaječara koji je pomno pratio celu priču. Razjedan radoznalošću, on je, na svoju ruku, otišao do mehane da osmotri tu razbojničku družinu. Pritajio se, iz ugla gostionice posmatrao je nezvane goste, dok nije prepoznao svog profesora.

- Profesor Pančić!? Gospode! Vi ste, gospodine Pančiću, a mi, seljaci, starešina sela i žandarmerijski načelnik smo mislili da su krčmu zaposeli noćni razbojnici!

Usledili su grohotan smeh, zagrljaji, poljupci, bruderšaft-bratimljenje, zapodenuše se pesme, šale! Veselje, dosetke i zadirkivanja trajali su sve do rane zore. Harambaša Pančić i sutradan nije prestao da se previja od smeha...

I u najpatetičnijim melodramama retko kad se dešava da više od deset godina glavni junak bude podvrgnut preteranim patnjama i rastrzanjima. Potera koju je Pančić preuzeo da bi skinuo senu sa omorike, provlačeći se kroz najzamršeniji splet prepreka i pukotina, protegla se na celih dvadeset i više godina!

- Dovukao sam se, gospodo, do praga neobičnog ličnog jubileja - svečano ću praznovati deceniju naprezanja da potvrdim unikatnost srpskog biljnog carstva. Avaj, nije mi išlo od ruke! Gazim u mestu! Gubim smer ko guska u magli... Naravno, reč je o omorici! Deset godina bez uspeha pokušavam da razmrsim mutno klupko nejasnih nagoveštaja o njoj. Kakvo drvo je ona, u kom nedođijskom ćošku se pritajila, da li da bi mi se narugala ili da bi ukazala na rastojanje koje postoji između nje i ostalih podanika šuma - ispovedao se Pančić.

- Recite nam, gospodine profesore, spremate li kakav dalji korak u potrazi za omorikom?

- Naravno da spremam. Smislio sam i hoću da primenim potpuno originalan, do sada u botanici nepoznat postupak u hajci za njom - odgovori Pančić u svom šeretsko-figurativnom stilu. - Iščekujem i nadam se da mi vi pomognete u poduhvatu, gospodo prokurori!

Pančić je smislio čudan ali jednostavan plan. Odlučio je da putem posebnog raspisa Ministarstva prosvete i crkvenih dela obaveže vlasti Užičkog okruga da mobilišu lokalno stanovništvo u prikupljanju i slanju u Beograd etiketiranih grančica i šišarki svih mogućih četinara s područja zapadne Srbije. Verovao je da će na taj način, konačno, da dobije materijalne dokaze o postojanju omorike. Ovakav zamašan poduhvat s ogromnim brojem učesnika do vremena Pančića verovatno nije nikada preduziman u svetu.

A travka - ćuti

PANČIĆ je sa saradnicima počeo da prebrojava, sistematizuje delove užičkih četinara koji su u Botaničku baštu stizali poštom iz užičkog kraja. I, kako sam kaže, taj mu je poduhvat tako dobro uspeo da je “s jeseni iste te godine imao u svom kabinetu pored granja od tise, jele, smrče i dva bora i dve grane od tražene omorike”. Monotono su proticali časovi kad u jednom trenutku neko poviče: “Gospodine profesore, pogledajte ove grane!.. Uopšte nisu slični ostalima?” Pančić prihvati uzorke, dugo ih je ćutke prevrtao, razgledao i uzdahnu s olakšanjem:

- Da!..Da!!! Najzad! Po svemu sudim da u rukama držim poruku koju nam je poslala omorika! Omorika! Dakle, omorika se i u zbilji šepuri pod svodom neba. Ona je naša sugrađanka! Ovaj dan je za mene najveći praznik!

Kada se uzbuđenje stišalo, Pančić nastavi: “Deco, izgibosmo da bi se ubedili kako omorika nije fatamorgana. Ako ispravno zaključujem, ona će biti i nesvakidašnja novina za nauku što će proslaviti našu otadžbinu širom sveta. Po svemu sudeći, omorika i jela nisu ista stvar, štaviše omorika je mnogo srodnija sa smrčom, nego sa jelom! Molim vas, smesta mi podajte etiketu da doznam ko nam je i odakle poslao omoriku!”

Međutim, Luciferove zlurade sluge i ovog puta su načinile Pančiću zamku! Etikete o poreklu grane omorike nigde nije bilo - ili nije ni postojala, ili se negde od Užica do Beograda zaturila!

- Da li je moguće da sam toliki baksuz te da se sudbina uporno do iznemoglosti poigrava sa mnom? U momentu kada sam, opijen srećom, zadenuo cvetić radosti za prsluk, ubeđen da sam došao do cilja, ona me povuče maltene na sam početak botaničkog puta! - pitao se Pančić.

Zato je “pod hitno” uputio depešu načelniku Bajine Bašte da mu tačno naznači ime lica i mesto s kojeg su poslati “organi” omorike i, ako je moguće, da mu dostavi i šišarke. Vajde nije bilo, ali volšebni cinizmi su se i dalje ređali jedan za drugim: “Uvaženi profesore, nažalost ni kod nas nije pribeleženo ime pošiljaoca i mesto s kojeg su ubrane omorikine grane. Još gore, ove godine četinarske fele s užičke teritorije nisu ni donele plodove!’’

Ništa drugo nije preostalo Pančiću nego da se istovremeno napola raduje, napola tuguje. Kakvog li paradoksa - dočepao se materijalnog dokaza o postojanju omorike, ali nije mogao da utvrdi njenu “adresu”.

Domišljatost u potrazi za omorikom nije jedini biser koji je Pančić ispoljio kao metodičar. I prilaz utvrđivanju narodnih imena biljaka kroz razgovor sa čobanima ilustruje lucidnost njegovog duha. Mnogo se družio sa običnim svetom, gorštacima, ovčarima, katrandžijama, vidarima... Pravio im je društvo, razgovarao i beležio svaku sitnicu koja mu se učinila zanimljivom. Tako, sedeći s pastirom pored stada, Pančić je poredice izvlačio biljku za biljkom iz torbe i beležio njihove narodne nazive. Jednom, da iskuša meštanina, Pančić mu je par puta poturio primerke iste vrste, ali premudri gorštak je, sada, navodio za istu biljku druga imena. Na Pančićevu primedbu da nije dosledan - starac se šeretski izvuče: “Nazivaj, priko, travke kojim god hoćeš imenom, one ti se nikad odazvati neće!”

Poznat je slučaj iz 1875. kada je srpska vlada Pančiću naložila da, kao ekspert, sa još dvojicom uglednih stručnjaka - S. M. Lozanićem, arhitektom i M. Valtrovićem, arheologom, provere autentičnost krune Dušana Silnog. Pančić je naveo da hrastovo lišće u vencu koji je iskovan u srebru i koji je obavijao krunu nije stilizovano onako kako se to činilo u srednjem veku, već na način kako se to radilo u DžVIII veku. Pančić je dokazao da se radi o veštom falsifikatu.

U maju 1875. Pančić je dobio nalog da se pridruži sviti kneza Milana koji je naumio da obiđe neka mesta jugoistočne Srbije i da pređe preko Kopaonika. Najviši vrh Suvo rudište prekršten je tada u Milanov vrh. Te godine izašla je i Pančićeva knjiga u kojoj je opisan put kroz Crnu Goru i iznete glavne osobine podloge i podneblja, što uslovljava oblik vegetacije koja je alpskog karaktera. U drugom delu sabran je spisak od 1.298 biljnih vrsta, među kojima 20 vrsta bescvetnica sa korenom.

Najzad, u leto 1875, našao se Pančić ”oči u oči” sa “dugo traženom i željno izgledanom OMORIKOM”!

Potera za florom

OMORIKA je ostala Pančićeva stalna opsesija, mada je paralelno pokušavao da nađe izlaz iz lavirinta rtanjske neznanke u koji je upao kad i u onaj s omorikom, kada je pronašo ramondu. I jedna i druga su mu zadavale dosta problema, ali Pančić se nije predavao. Tako će mu i sledeća (1865-1875), istraživačka decenija proteći u ludom tempu. Ređali su se na smenu uspesi i radost, usponi i posrtanja...

Godine 1865. Pančić je štampao prvo izdanje čuvene “Flore okoline Beograda” koju i narednih godina dopunjuje i sedam puta preštampava. U isto vreme obilazi Kopaonik i zarađuje ozbiljnu prehladu. Na površinu izbijaju i ostala propratna oboljenja. Pančić je patio od hronične upale prostate. Verovatno posledice stečenog jakog nazeba. Potom je iz Gospića primio vest da je njegov plemeniti patron i rođak, stric dr Grgur Pančić, preminuo. Bio je iskreno i duboko utučen i ražalošćen...

Iduće, 1866. godine Pančić je jednako bio počašćen, ujedno i vanredno opterećen. Unapređen je u rektora Velike škole, naslednice Liceja. Administrativne obaveze nisu ga omele da obnaroduje popularnu “Jestastvenicu”, univerzitetski udžbenik u tri toma. Nalazi slobodno vreme da prođe slivom gornje Drine a da nije znao da je baš to područje krilo stabla omorike. Obesno proviđenje ga je ponovo omelo da pronađe ovo za njega “drvo života”! Za utehu, objavljuje i brošuru “Ptice Srbije”, a u Zagrebu ga biraju za dopisnog člana Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti.

Tokom 1868. postaje i član

-korenspondent mađarske Akademije nauka. I 1869. je značajna. Pred javnost izlazi delom o voljenom Kopaoniku - “Kopaonik i njegova podgorja”. Niz štampanih radova ne prekida ni 1870. godine. Pojavljuje se knjiga o “Preistorijski čovek” i studija “Šumsko drveće Srbije”.

Da ne prođe bez komplikacija, prilikom obilaska Fruške gore, onda pod upravom Austrougarske, vlasti ga hapse kao stranca - sumnjivog ponašanja. Dan provodi u groznim podžemnim tamnicama Petrovaradinske tvrđave, dok se posle razmena depeša s višim vlastima nije saznalo da je utamničen viđeni srpski i evropski naučnik.

Godine 1872. Pančić je aktivno učestvovao u osnivanju Društva srpskih lekara. Učestvuje na svim stručnim skupovima Društva. Kao odličnog poznavaoca muzeologije, Srpsko lekarsko društvo zadužuje Pančića da čuva predmete i dokumentaciju, koje dobija Društvo, za jedan budući muzej srpske medicine.

U sledećeoj, 1873. godini, odlazi u Crnu Goru. Ekskurzira sam, bez studentske pratnje, puzi i kreće se liticama najimpozantnijih crnogorskih planina. Putovanje po Crnoj Gori takođe nije prošlo bez dogodovština. Tri sanduka puna biljaka i minerala poslao je preko Trsta u Beograd. Pošiljka se zaturila. “Gde je moja flora?” - šalje telegram. Odgovora nema. “U brigama sam zbog moje flore!” - šalje drugu depešu upaničeni Pančić. Ekspeditori valjda misle da se Pančić interesuje za kakvu damu i šalju odgovor: “Ne brinite! Prtljag gospodina Pančića, tri sanduka, poslali smo za Beograd. Gospođa Flora nije pristigla, nije kod nas, a kada će ne znamo!”

Bez pomaka nije prošla ni 1874. godina. Baš te godine izašla mu je iz štampe “Flora Kneževine Srbije” - najznačajnije njegovo delo. “Flora Kneževine Srbije” i “Dodatak flori”, štampan 1884. godine, napisani su na 1.058 štampanih strana, a obuhvataju 2.422 biljne vrste. Pančić je uključio samo samonikle vrste na teritoiji Srbije, a obelodanio svetu 28 novih vrsta. Naravno da se i zbog toga “Flora Kneževine Srbije” navodi u svim savremenim kapitalnim delima Evrope koja se bave proučavanjem flore Balkanskog poluostrva, jugoistočne Evrope i Evrope u celini. Ali, omorika mu nije davala mira.

- Na zemljinoj lopti razlikujemo četiri pravca ili četiri strane sveta. Možemo da krenemo kojom god hoćemo, svuda ćemo naići na zanimljivosti i raritetne prirodne tvorevine. Tako bi bilo da nismo cara doterali do duvara. Mi, smo, kolege, silom prilika primorani da krenemo na zapad. Gospodo, krećemo put Užica! Krajnji je čas da razapnemo mrežu Omorici ili sami konačno upadnemo u nju. Dajmo reč da se nećemo vratiti u Beograd prazne torbe! - besedio je Pančić svojim studentima.

Nije fatamorgana

Popodnevni sati poslednjeg dana jula 1875. godine bili su na izmaku kada su profesor Pančić i njegova pratnja stigli u selo Zaovine, u mahalu Đurići, da bi se okrepili i prenoćili u kući familije prijatelja Đoke Lazića, pred povratak u Beograd. Bili su umorni, jer su danima obilazili šume i gustiše Zlatibora i Tare, tragajući za stablom omorike. Studenti su se povukli i zaspali, dok je Pančić seo ispred trema seoske kuće i gledao u horizont.

Inače, naselje Zaovine pružalo se preko južnih padina planine Tare, oko izvorišnog oblučja Crnog Rzava. Nedaleko od kućnog ognjišta pop Đoke, u gornjem delu klisure Rzava, uočljivo je strčala stenovita gromada - Sklopovi. Pančićev pogled slučajno je bio fokusiran upravo na greben Sklopova, po čijoj su se gornjoj ivici, na nešto svetlijem zvezdanom fonu, ocrtavale elegantne strelaste siluete nalik stepenastim krovovima budističkih pagoda. Sličan prizor Pančić nikada ranije nije imao prilike da posmatra. Protrljao je oči da vidi da li nije zadremao.

- Bože moj, da li me oči varaju!... Ne, nije fatamorgana! - Tihi žmarci puzili su telom i nevoljno izmamljivali osmeh na licu. - Da li si, Gospode, u poslednji čas blagovolio da uslišiš moje molitve? Ko je, reci, sleteo tamo na kamenjaru? Omorika, je l’ da? - pitao se Pančić.

Svitanje je preseklo sve stare uspomene već iznemoglog botaničara koji je na tremu Đokine seoske kuće nepomično zurio u volšeban prizor iznad Sklopova. Kako se dan budio, uske, piramidalno izdužene siluete nepoznatog četinara su se sve jasnije ocrtavale na horizontu i potpuno ga rasanile. Ustreptao i uzbuđen, konačno je bio ubeđen da posmatra vitka stabla dugo tražene omorike!

- Hej, striko profesore, dobro jutro! Vi ste budni! Pobogu, al’ ste premrzli, zore su ovde i usred leta ledene! Zašto niste kao čovek proveli noć u postelji? - zgranuli su se Zaovičani.

- Dobro jutro, prijatelji! Ne brinite za mene, dobro sam, čak sam, nadam se, i previše dobro! Noć sam proveo u živom snu, ceo život sam preturio preko glave, a imalo je i rašta. Baksuz je išao za mnom poput seni od koje se ne možeš otresti, a opet iz svih škripaca nalazio sam izlaz. Tako i ovog puta!... Prijatelji, čekam vas sedeći na žeravici. Recite mi, brzo-brzo, ono drveće što se odavde nazire na Sklopovima strčeći put zvezda, koje je? Kako ga nazivate?

- Kako ga nazivamo? To je omar! Omorika! - reče najbrkatiji među planincima.

- Biće deset godina kako sam od njih odlomio dve grančice i poslao ih preko Bajine Bašte u Beograd. Vele da ih je trebao neki učenjak!

- Ti li si, brate, taj usud što mi oduze deset godina mirnog života i prinudi da lutam u beznađu! - našali se Pančić i sijajući od radosti zagrlio je brkaliju. Iako još nije bilo svanulo, Pančić nije imao strpljenja da sačeka puni dan. Bez čekanja krenu ka Sklopovima, vedrog duha, usput je sve vreme mudrovao:

- Da li ste čuli za izreku “Šta vredi što ti je ispred nosa kada je ne vidiš?” E, prijatelji, izreka je sročena za moj slučaj s omorikom. Sto puta je bila ispred, pored ili iza mene, no ja je ne upazih, pošto “nisam video dalje od nosa!” Pola života sam proveo u vrtlogu vapijući za izlazom, ona me je ćutke posmatrala, čekala da iscedim poslednju kap strpljenja, da me namuči do bola, da bi se u minut do dvanaest smilovala...Neću joj oprostiti, videće ona, idem da joj uzmem meru.

Čim se se popeli na greben, Pančić zastade, zbunjen - sve vreme je zurio u nestvarno elegantno stablo toliko tražene omorike. Teško je išta reći za misli i osećanja koja su ga tog časa ispunjavala. Habitus omorike je egzotičnom krasotom nadmašivao sve njegove botaničke vizije! Vreme je bilo da se poveće stablo poseče i botanički, “hirurški” obradi. Najpre joj je izmerio dužinu - nadmašivala je 30 metara, a zatim izvršio celu ekspertizu. Prsna debljina trupla iznosila je oko 40 centimetara, dužina grana, i pored izrazite visine stabla, samo 1-2(!) metra, a veličina šišarica oko šest centimetara, najsitniji od svih domaćih četinara. Mala raskriljenost grana, končnio raspored idući ka vrhu, stvarali su utisak da omorike poleću ka nebu!

Porota za omoriku

PANČIĆ se presrećan i zadovoljan odmah vratio u Beograd. Bez trenutka odmora, zagnjurio je glavu u knjige i priručnike za determinaciju, kako bi još jednom prekontrolisao postoji li bilo kakav empirijski trag o omorici. Nigde ni reči! Bio je to bespogovoran dokaz da omorika predstavlja pravu bombu za botaničare i botaniku. Apsolutno siguran da je naišao na nepoznatu vrstu četinara, Pančić je bez dvoumljenja napunio divit mastilom i požurio da na nemačkom sroči članak o senzacionalnom otkriću. Da obavesti kolege i čitavu učenu Evropu šta u svojim nedrima krije planina Tara.

Opis omorike i njeno ime, Pančić je prikazao i dokumentovao shodno tada važećim pravilima u taksonomiji - na latinskom jeziku.... i opisao: “Omorika, omara, frena... raste na silikatu, cveta od marta do maja. Raste po brdskim padinama u jugozapadnoj Srbiji. U Zaovinama ispod Crvene stene više Rastišta i na Janjcu više Štula. Ima je u obližnjoj Bosni na brdu Semetištu nedaleko od Višegrada.... Ovo visoko drvo spušta pravce u zemlju korene; stablo mu je duboko uspravno, preko polovine golo, kora je na stablu spolja siva;... grane su kratke, gornje uspravljene, srednje razvedene, a donje viseće sa uspravljenim vrhovima... “

Pri tom je dodao važno objašnjenje: “Držeći se prava koje mi pripada kao autoru, sačuvao sam narodno ime fele omorike i krstio je Pinus omorica Panč!” I baš tu kod imena, zapravo “prezimena”, odnosno naziva roda, a ne vrste, Pančić je načinio kardinalnu omašku! Promašaj koji će ga koštati mnogih glavobolja i nepravednih udaraca sudbine...

Pošto je brošura o omorici zatalasala javnost, on je već naredne 1877. godine podneo izveštaj o čarobnici sa Tare. Govorio je na seansi Srpskog učenog društva, danas - SANU, čiji je bio prvi predsednik. Taj referat u obliku eseja na srpskom jeziku odmah je štampan u Glasniku Srpskog učenog društva...

I najeminentnijim evropskim botaničarima klecnula su kolena kada im je u ruke dospela Pančićeva knjižica:

- Da li je moguće da u liliputanskoj Srbiji raste drvo dostojno Božjeg divljenja i niko da ga ne primeti pre her Pančića?!

- Iskreno govoreći, zavidim mister Pančiću i ne krijem da sam iznenađen!

- Poštujem, m’sje Pančića, ali pitam se - nije li ovog puta preterao? - pitali su se evropski botaničari.

Sumnji je podlegao i najautoritativniji evropski proučavalac biljnog sveta Antoan Grizebah: “Pančić se okliznuo! Omorika nije ništa drugo do svepoznata erzerunska smrča registrovana u nauci!”

I profesor E. F. Purkinje - koji je ubrzo, hteo - ne hteo, snagom birokratskih konvencija, ljudski nekorektno, postao opasan Pančićev rival, jer je pokušao da mu preotme pravo prvenstva na otkriće omorike. U početku je oponirao srpskom botaničaru da omorika nije vrsta nepoznata nauci!

Na kritike, inače priznatih stručnjaka, Pančić je reagovao hladnokrvno: “Razumem, kolege nam se suprotstavljaju jer naše saopštenje je jače uzdrmalo uvrežena verovanja da je Srbija malo obećavala botaničarima”, aludirajući na davnu izjavu Grizebaha. “Dakle, biće potrebno da utrošim svežu energiju i vreme da bih obezbedio dostojan položaj omorici u svetskim biljnim inventarima. Neće me pokolebati ni Grizebah ni Purkinje, ni u snu im neću povlađivati! Oni su u zabludi, a ne ja! Nastojaću da pribavim grančice i šišarke svih srodnika omorike, uporediću ih, najdetaljnije i najpažljivije, i dokazati da nisu u pravu!”

Pančić se postarao da dobije delove svih vrsta četinara po rodu bliskih omorici. Prikupljanje i proveravanje je potrajalo, ali je rezultat bio očekivan - njegovo prosuđivanje, uz materijalne argumente i analize, bilo je nepobitno dokazano. Omorika je bila apsolutno samostalna vrsta!

Borba Pančića da posle dvodecenijskog traganja i sjajnog otkrića na Tari odbrani omoriku u statusu samostalne vrste, oduzela je profesoru narednih deset godina života i okončala se pobedom.

Lepotica Tare

ISTORIJAT borbe za analektu i afirmaciju omorike Pančić je rezimirao u kraćem delu na srpskom, odštampanom u časopisu “Težak” 1877 godine.

Obelodanio je kako je postepeno uzdrmao “nevericu naučara”, pa su i oni stali da veličaju omoriku i da se oduševljavaju njom na stručnim skupovima, u novinama i časopisima, da je uključuju u dendrološke udžbenike.

Da li je urota Pančiću uistinu predodredila sudbinu večitog gubitnika? Oficijalna tzv. beatifikacija omorike u naučne registre nije protekla u ružičastoj inscenaciji. Uvaženi Purkinje je najpre omalovažio uspeh Pančića, a potom izrazio farisejsko pokajanje za svoje neprimereno iznesene stavove: - Neobazrivo sam se istrčao, omorika je zaista svojevrstan samostalan biljni oblik...ali ne pripada rodu Pinus (borovima), kao što drži Pančić, već rodu Picea (smrčama)! Otuda proizilazi da njen legitiman naziv treba da glasi, ne Pinus omorica, već Picea omorica!

Na svu žalost, u tom pogledu Purkinje je bio u pravu. Na taj način, voljno ili nevoljno, bez po muke - zaboravio je da je i sam učinio grubu grešku, jer je smatrao da je omorika dalekoistočna smrča, i time omalovažio Pančićev naučni učinak! Preoteo mu je omoriku koja je isključivo zaslugom našeg botaničara postala primadona srpske flore i miljenik svetske javnosti.

Odista, prema pariskom Kodeksu o botaničkoj nomenklaturi, usvojenom 1867. godine, pravo prvenstva u imenovanju novog taksona pripada autoru koji ga označi podobnijim nomenom. Avaj, Pančić se kod prvog zvaničnog opisa ličnih odlika omorike 1876. poslužio zastarelom sistematikom Karla Lineja gde su pripadnici četinara obuhvaćeni rodom Pinus. Samo godinu kasnije, Purkinje se oslonio na savremeniju podelu, i umesto rodu Pinus - omoriku priključio rodu Picea, što je bilo ispravnije!

Tako je jednim zamahom pera Purkinje stekao pravo prvenstva u determinaciji omorike i okitio se lovorovim vencem. Svirepo su omalovaženi tridesetogodišnji nadljudski napor i zasluge Pančića da promoviše i smesti omoriku u riznicu botaničkih nauka. Obezvređeni su za tili čas svi njegovi višedecenijski napori, česta žrtvovanja da joj pronađe stanište.

Pojavili su se i drugi eksperti, mazohistički ostrvljeni na Pančićevu omašku učinjenu prilikom dijagnosticiranja sistematskog mesta omorike. Otuda i danas u stručnoj literaturi nailazimo na više varijanti naziva omorike. Prema mišljenju sarajevskog florističara Pavla Fukareka (1967), svi pomenuti autori su načinili grešku, pa i sam Pančić načinio je ne baš beznačajnu omašku, kada je dao pogrešno ime lepotici s Tare koje je tek 1877. godine ispravio.

Dakle, prema mišljenju Pančića, odnosno Fukareka, kraljicu četinara Evrope najpravilnije i najpravednije je nazivati Picea omorica Pančić (1877), a ne - Picea omorica (Pančić).

Ipak, u studiji “Flore SR Srbije” (1970) vidi se da predlog Fukareka nije prošao, mada su se pored njega i drugi beogradski botaničari vatreno zauzimali da se ispravi moralni “zločin” učinjen prema srpskom botaničaru. Što je najzanimljivije, zahvaljujući ogromnoj harizmi Pančića koja se izlila i preko granica Srbije, vila s gornjeg Podrinja svuda u svetu figurirala je i figurira kao Pančićeva omorika! Ne Purkinjijeva, ne Vilkomenova, ne Boleova ili drugojačije.

Pančić je vidovito naslutio da će omorika, “živi fosil ledenog doba”, i u budućnosti biti u centru pažnje stručnjaka i javnosti. Na njeno žitije, telesni sastav i ekologiju ustremili su se mnogobrojni domaći i inostrani naučnici mlađih pokolenja. Pre svega, interesovalo ih je koji prostor omorika zauzima i na koliko lokaliteta su rasprostrta njena staništa. Ispostavilo se da je u pitanju relativno sveden prostor oko srednje i gornje Drine, gde se susreće u malom broju primeraka na nekoliko lokaliteta. I nigde više na svetu!

Spasa Sotirov, Branislav Miltojević
Večernje novosti - Feljton (2008.)