Sava Šumanović
(1896-1942)
Jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka.
Sava Šumanović je rođen 24. januara 1896.godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin bio šumarski inženjer.
I otac i majka Persida, rođena Tubić, poticali su iz uglednih šidskih građanskih porodica. Zbog zdravstvenih problema otac se vrlo rano penzionisao i porodica se vratila u Šid sa četvorogodišnjim Savom.
Otac se posvetio vođenju velikog imanja, a majka je otvorila kontraktualnu poštu. Sava je u Šidu završio osnovnu školu. Kao desetogodišnjak upisao je u Zemunu Realnu gimnaziju. Tokom školovanja u Zemunu pokazuje interesovanje za umetnost, upisao se na slikarski kurs koji je vodio njegov gimnazijski profesor Isidor Jung. Družio se sa Slavkom Vorkapićem, koji je već pohađao Umetničko-zanatsku školu Ljube Ivanovića i od njega je, kako sam kasnije kaže dobio dragocene savete o crtanju i slikanju. Za vreme školovanja u Zemunu, Sava je veoma malo boravio u roditeljskoj kući.
Raspuste je provodio u Gracu kod stričevog prijatelja učeći nemački jezik. Nakon mature vratio se kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv i da samo u tom pravcu može nastaviti školovanje. Otac je imao sasvim druge planove za svog sina jedinca, želeo je da on postane advokat. Majka je odigrala značajnu ulogu u rešavanju ovog problema, podržala je sina u negovim željama i nađeno je kompromisno rešenje.
SavaSava se 1914. godine upisao u Zagrebu u Višu školu za umjetnost i obrt. Prvu godinu bio je u klasi profesora Otona Ivekovića, a sledeće tri u klasi Klementa Crnčića. Rad škole podrazumevao je studiranje po starim majstorima, Direru, Mikelanđelu, Rubensu i Rembrantu. Interesovanje za impresioniste je pokazao još u Zemunu, a sada ih je sam proučavao. Druži se sa kolegama, Đurom Tiljkom, Marijanom Tepšeom, Jozom Turkaljom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, a naročito sa rano preminulim Milanom Štajnerom.
Tada je započelo i dugogodišnje prijateljstvo sa Antonijom Tkalčić Koščević, koja je u istoj školi učila vajarstvo. Redovno učestvuje na školskim izložbama. U svedočanstvu o završenom školovanju zabelažene su najbolje ocene i kvalifikacije, i u julu te 1918.god. učestvuje na zajedničkoj završnoj izložbi svoje škole. Zajedno sa Milanom Štajnerom iznajmljuje atelje u Bosanskoj ulici. Te iste godine u Urlihovom salonu priređuje prvu samostalnu izložbu zajedno sa Bogumilom Carom. Predstavio se predelima iz okoline Zagreba. Učestvovao je na više zajedničkih izložbi iste godine. Ubrzo 1919.godine umire veliki prijatelj Milan Štajner.
Sava seli atelje u Jurkovićevu ulicu. Sada se intenzivno druži sa Antunom Brankom Šimićem, književnikom, kritičarom i pokretačem književnih revija. Radi ilustracije za književnu reviju Juriš, koju uređuje A.B. Šimić. Pored toga radi i kao scenograf u Narodnom kazalištu. Sledeće 1920. godine u maju priređuje drugu samostalnu izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt. Predstavio se platnima koja ukazuju na simbolizam i secesiju, tada aktuelne u Hrvatskoj umetnosti. Izložba je dobila pozitivne kritike, prodao je dosta slika, dobio očevu podršku i na jesen se uputio u Pariz.sumanovicpred-platnom
Sava je bio jedan od prvih naših slikara koji je došao u Pariz, tadašnji centar umetničkih zbivanja u Evropi. Ovaj prvi boravak trajao je samo nekoliko meseci, ali to je bilo dragoceno iskustvo za mladog umetnika. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio je jedan od njegovih najboljih učenika. Savin učitelj je pripadao struji analitičkog kubizma, i njegov uticaj na Savu bio je veoma velik i prisutan tokom celog života. Andre Lot je Savu smatrao svojim najtalentovanijim učenikom. To je vreme kada su nastale najznačajnije kubistički orjentisane slike u istoriji našeg slikarstva, Skulptor u ateljeu, Mrtva priroda sa satom, Mornar na molu, Lučki agent.
U leto 1921.god. vraća se u Zagreb, stanuje kod prijateljice Antonije Tkalčić Koščević i u oktobru u Umjetničkom paviljonu priređuje izložbu slika koje su nastale u tom novom stilu preuzetom od Lota. Sava ima potrebu da objasni slike kroz tekst kataloga, ali ni to nije pomoglo da ga konzervativna kritika i publika shvate.
Sledeće četiri godine Sava Šumanović je proveo u Zagrebu, neumorno pokušavajući da izmeni te konzervativne i provincijalne stavove umetničkih krugova Zagreba. Tada su nastali čuveni tekstovi Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusena, koji su veoma značajni za razumevanje njegove umetnosti. Učestvuje na više zajedničkih izložbi, neumorno slika, a kratko vreme radi i kao bibliotekar u Muzeju za umjetnost i obrt. Pokušao je da dobije mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.
Advokat Dorić otkupio je 1925. godine. dvadeset Savinih slika koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, i to mu je omogućilo ponovni odlazak u Pariz. Taj drugi boravak u Parizu protekao je u ponižavajućim uslovima pod kojim je Sava Šumanović dobio vizu. Sam je za sebe više puta naglašavao kako je najveći frankofil među našim umetnicima i veoma ga je pogodilo to što je dobio je samo ograničenu dozvolu boravka , zabranu prodaje slika, odnosno imao je status učenika. Zbog toga se ponovo upisao na kurs kod Andre Lota, vredno radi, proučava stare majstore.
Izlaže na Jesenjem salonu u Parizu 1926.godine. Francuska vlada tada je otkupila sliku Akt koja se danas čuva u muzeju u Monpeljeu. Ugledni francuski časopisi koji su se bavili umetnošću pišu o Savi Šumanoviću i reprodukuju mu slike. Tada je naslikao Doručak na travi, autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom, koja se danas nalazi u spomen zbirci «Pavle Beljanski»u Novom Sadu.Te 1927. god. učestvovao je i u oslikavanju kultne kafane “La Coupole” sa četiri akta. Najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića svakako je nastanak slike Pijana lađa.
Ova slika monumentalnih dimenzija, nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisana je Remboovom istoimenom pesmom koju je baš tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovom slikom Splav meduze. Izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Danas je Pijana lađa ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti, pa se 1928.god. na kratko vratio u Šid, na oporavak. Tada su nastale prve slike predela iz okoline Šida, »Sremske krajine», niz pejzaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Ovoj temi mnogo više se posvetio kada se kasnije zauvek vratio kući. U septembru 1928. god. izložio je na Novom univerzitetu u Beogradu slike koje su nastale u Parizu. Dobro je prošao i kod kritike i kod publike. Skoro sve slike je rasprodao, i odmah u oktobru, ponovo se uputio u Pariz. To je bio njegov poslednji boravak u omiljenom gradu, koji je trajao nešto više od godinu dana. Opet je bio na Monparnasu, opremio je atelje, vreme provodi u društvu vodećih francuskih umetnika, predano slika i iz tog perioda su remek dela poput Crvenog ćilima, Ležeći ženski akt, Luksemburški park u Parizu.
Verovatno se nije dovoljno oporavio, problemi koje je imao ranije sa zdravljem su se vratili i to u tolikoj meri da je majka došla po njega. Zajedno su se vratili u Šid marta 1930.godine. Bio je smešten na kliniku dr. Radenka Stankovića u Beogradu. Dokumentacija bolnice uništena je prilikom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa nema nikakvih pouzdanih izvora o Šumanovićevoj dijagnozi. Sa slikanjem nije prestao ni za vreme boravka u bolnici na Voždovcu. Tada su nastali pasteli i akvareli voždovačkih pejzaža koje je kasnije u Šidu uradio u ulju.
Kod kuće u Šidu, potpuno se posvetio slikanju. Ispočetka je imao problema sa kvalitetom boja, kasnije to više ne pominje. Prvih godina slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza i pejzaže iz svoje neposredne okoline. To su ostale dominantne teme do kraja njegovog života. Kako i zašto je radio sam je objasnio u predgovoru kataloga za izložbu 1939. god. Otac Milutin preminuo je 1937.godine. Tada je Sava preuzeo vođenje porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji iz tog perioda vidi se da je i toj obavezi pristupio krajnje ozbiljno kao i svemu drugom u životu. Uči engleski jezik, uzima časove igranja, posetio je izložbu francuskog slikarstva devetnaestog veka, koja je gostovala u Narodnom muzeju u Beogradu, stalno slika i priprema se za veliku izložbu.
Organizovao je u septembru 1939.godine na Novom univerzitetu u Beogradu veliku samostalnu izložbu na kojoj je izložio 400 slika. Izložba je doživela veliki uspeh, iako je na dan otvaranja bilo malo posetilaca jer su tog dana Nemci napali Poljsku. Ohrabren uspehom, vratio se u Šid i radi sa velikim poletom. Nije imao sreće da se mirno posveti onom što je najviše voleo i najbolje znao.
Rat je došao i u mali Šid. Sava je na kratko mobilisan. Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. U jednoj besmislenoj ustaškoj akciji na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942.god uhapšen je i sa velikom grupom Šiđana streljan u Sremskoj Mitrovici i sahranjen u zajedničkoj grobnici. Tako je tragično završio život jedan od najvećih srpskih slikara svih vramena.
Preuzeto sa:http://www.sidskiportal.net/savasumanovic/biografija.html