Nikola Plećaš
(Bruvno, 10. januar 1948.)
Bivši jugoslovenski košarkaš, po nacionalnosti Srbin iz Hrvatske.Rođen je u ličkom selu Bruvno u srpskoj porodici sa petoro dece. Sa šest godina preselio se u Zagreb. Pre nego što je počeo da se bavi košarkom trenirao je rukomet.
Deset godina je igrao za Lokomotivu iz Zagreba sa kojom je osvojio Kup Jugoslavije 1969. i Kup Radivoja Koraća 1972. Lokomotivu, koja je bila preimenovana u Cibonu nakon deset godina morao je da napusti zbog toga što nije bio podoban jednoj struji u klubu[traži se izvor]. Za Lokomotivu je odigrao 204 utakmice i postigao 5.404 koša, iako se u to vreme još nije brojala trojka. Navijači su ga prozvali Svetim Nikolom. Kratko se bavio trenerskim poslom. Danas živi u Zagrebu. U ratu 90-tih srušena mu je porodična kuća u Bruvnu..
Kao član reprezentacije Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku. Na Svetskim prvenstvima osvojio je dve medalje, zlato u Jugoslaviji 1970. i srebro u Portoriku 1974. Na Evropskim prvenstvima bio je član reprezentacije četiri puta i osvojio je dve medalje, dve zlatne i dve srebrne. Bio je u sastavu za reprezentacije za Olimpijske igre 1976. u Montrealu, međutim nije otišao zbog jedne bizarne afere. Plećaš je snimio reklamu za Frank čajeve što su neki protumačili kao kršenje olimpijske povelje i načela amaterskog sporta. Scenario za reklamu napravio je tadašnji selektor reprezentacije Mirko Novosel, a režirao je Antun Vrdoljak. Umesto njega u Kanadu je otputovao Blagoje Georgijevski i na taj način Plećaševa reprezentativna karijera je bila završena. Još jedna zanimljivost jeste da je Andro Knego koji je učestvovao u reklami otputovao na Olimpijske igre.
Košarkaška legenda: Prešao put od "Svetog Nikole" do "Ubij Srbina!"
Sedamdesetih godina u Zagrebu su mu skandirali "Sveti Nikola" a danas se prepoznaje u urlicima "ubij Srbina". Nikola Plećaš bio je zvezda ondašnje zagrebačke Lokomotive, današnje Cibone, i reprezentacije bivše Jugoslavije, najbolji igrač zbog kojeg su gledaoci punili dvorane, a danas živi u hrvatskoj metropoli povučeno, zaboravljen i daleko od košarke i sporta. Njegovo košarkaško znanje nikom nije bilo potrebno.
Bili ste najbolji strelac lige i član prve petorke tadašnje jugoslovenske reprezentacije. Kako je počeo vaš košarkaški put?
- Već smo se u školi počeli baviti košarkom i kao klapa krenuli u tadašnjoj Mladosti, a potom u Lokomotivi. Upoznao sam velike igrače, Koraća, Daneua, Rajkovića, Šolmana, Skansija, Tvrdića, Simonovića... Svi ti igrači bili su jake ličnosti, ali uvek podređeni uspehu reprezentacije.
Iz klupske karijere najčešće se spominje vaša utakmica protiv Beograda 1972. u finalu Kupa Radivoja Koraća?
- Da. Celo drugo poluvreme odigrao sam sa četiri lične greške i Beograđanima uvalio 40 koševa. To je bilo nezaboravno. Korać je pre tragičnog kraja igrao u Beogradu pa su i oni silno želeli da osvoje taj trofej.
Bili ste i najbolji strelac tadašnje lige?
- Znam da sam 1971. imao prosek od 37 poena. Bez trica i bez bonusa, a na jednoj utakmici Partizanu sam ubacio 67 koševa.
A kako je to izgledalo u reprezentaciji?
- U njoj sam igrao drugu ulogu dodavača, pa sam postizao manje koševa. Za pogotke su bili zaduženi drugi. Između 1968. i 1975. ređali smo medalje na velikim takmičenjima, s kiksom na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. Tada zbog izgubljene utakmice s Portorikom nismo ušli u borbu za medalje, a Bora Stanković, Mirko Novosel, Nebojša Popović i Raša Šaper zatajili su da su Portorikanci bili pozitivni na doping-test. I za nagradu dobili visoke košarkaške funkcije.
Iz reprezentacije ste izbačeni zbog jedne od najbizarnijih afera u sportu uopšte?
- Snimio sam reklamu za frankov čaj i optužen sam da sam time "narušio načela amaterizma". Scenario za reklamu pisao je Novosel, a režirao ju je Antun Vrdoljak. Bila je to klasična nameštaljka jer je takva zabrana ukinuta pre dve godine. 
Od tada počinje vaša golgota?
- Da. Ubrzo sam skrajnut i u Lokomotivi, koju je inače vodio Novosel.
U inostranstvu niste potražili utočište?
- Kada me Aco Nikolić zvao u Vareze 1971, nisam mogao otići jer je na snazi bila zabrana odlaska do 28 godina. Nudili su mi 60.000 dolara, što je tada bio veliki novac. Kada sam došao u godine da mogu u inostranstvo, izbačen sam iz reprezentacije.
I tako ste veličanstvenu karijeru završili praznog džepa?
- Iskreno govoreći, nikada nisam bio opsednut velikim parama. Ali sada vidim da to i nije bilo previše mudro. Danas se jedino novac priznaje, samo on otvara svaka vrata. Koliko imaš novca toliko te ljudi cene.
Valjalo je od nečeg i živeti?
- Tada u Zagrebu nisam mogao dobiti nikakav posao, pa su mi prijatelji dali posao kao trgovačkom putniku u Krušiku iz Valjeva, u kojem sam radio 10 godina. Taj posao sam napustio 1990. i otišao u Banjaluku kao trener tadašnjeg Borca.
Kada je počeo rat, vratio sam se u Zagreb, ali mi ta epizoda u "neprijateljskoj" sredini nije oproštena.
Od tada ste praktično bili na ulici?
- To je bilo čisto preživljavanje. Bio sam trener u Sloveniji, pa u Luksemburgu, snalazio sam se na sve načine. Sve do 2003. kada sam u gradskoj upravi dobio posao referenta za obrazovanje i sport.
Da li je nakon ovakvog sportskog i životnog puta ostala samo gorčina?
- Šta bi drugo i bilo kada kao građanin ovog grada nemam nikakva prava. Da bi bio prihvaćen, moraš biti politički i nacionalno podoban, ne samo da bi se bavio sportom već da bi preživeo. Nikad se nisam bavio politikom, ali se ona bavila mnome.
Izvor:Vesti
