Radmila Smiljanić
Rođena 25.jula 1940. god.u Banja Luci je srpska operska primadona, sopran, nekadašnja prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, redovni profesor na Katedri za solo pjevanje Fakulteta muzičke umjetnosti Univerzitata umjetnosti u Beogradu i član Senata Republike Srpske.
Radmila Smiljanić je majka Nikole Mijailovića. Postala je Senator Republike Srpske u drugom sazivu Senata 2009. godine.
Svetski slavna operska diva, omiljena partnerka Hozea Karerasa i Plasida Dominga, uprkos tome što je mogla da bira gde će da živi, od Milana do Beča, odlučila je da ostane u srpskoj prestonici uverena da je najveća magija kada peva onima koje voli: suprugu Branislavu, sinu Nikoli i prijateljimaPrimadona Beogradske opere Radmila Smiljanić tokom duge i veoma uspešne karijere mogla je da živi u mnogim svetskim metropolama, a ona je uvek ostajala u Beogradu i u druge gradove odlazila samo na gostovanja i turneje. Dok je na vrhuncu karijere pevala u čuvenoj Skali mogla je da se preseli u Milano, kad je imala angažman u legendarnoj Štac operi smešio joj se Beč, ali se uvek vraćala kući i daskama svog Narodnog pozorišta.- Bila sam duboko svesna činjenice da bih tamo bila samo stranac, sofisticirani gastarbajter koga nikad neće do kraja prihvatiti. Iako je postojala bitna razlika između pevanja u inostranstvu, gde umetnici, osim slave, dobijaju poštovanje i novac, ovde sam imala duhovnu satisfakciju što nastupam pred svojom publikom i svaki put sam dobrovoljno pristajala da ostanem. Ovde mi se dopuštalo i pravo na grešku, i pravo na praštanje, i priznajem kako mi je i duša pevala kad god bih čula svoje prijatelje da govore: Idemo večeras u Operu, peva naša Rada – otkriva primadona.
U prostranom stanu na drugom spratu, u centru prestonice, Radmila čuva mnoge porodične uspomene, stare nekoliko generacija. Rođena je u Banjaluci i bilo je prirodno da se okrene klasičnoj muzici, pošto joj je i majka Tatjana učila pevanje na Konzervatorijumu u Beču. Otac Branko, oficir kraljeve vojske, po završetku Drugog svetskog rata i sam se potpuno posvetio muzici. Kao predratna buržoazija, posle oslobođenja morali su da se presele u Bosansku Gradišku, gde su krenuli bukvalno od nule i od jedne male šupe napravili muzičku školu.
Mali porodični orkestarSelidba nije obeshrabrila Smiljaniće, mada su navikli na mnogo udobniji život, jer je Radmilin deda po majci, trgovac, pre rata imao jednu od najlepših vila u Banjaluci.
– Nismo bili neskromni, umeli smo da uživamo u malim stvarima, porodičnim okupljanjima i mini-koncertima koje smo, u predvečerja, priređivali sa mamom. Ona bi sedela za klavirom i svirala, a braća, Radomir i Vladimir, muzicirali su na saksofonu i klarinetu, dok sam ja, naravno, uglavnom pevala. Bili su to časovi zadovoljstva, spokoja, topline i bliskosti, koji mi sada često nedostaju.
Još tada je duboko osećala važnost porodične tradicije i vrednosti koje je kasnije uspela da prenese i u svoj dom. Napravila ga je sa suprugom Branislavom Mijajilovićem, mašincem, i sinom Nikolom, koji je nasledio majčine pevačke gene.
Piše:Tanja Nikolić za „Gloriju“
„Beogradska opera
ne bi imala 20. ve
k na repertoaru da nije imala Radmilu Smiljanić“, reči su dr Raška Jovanovića o našoj primadoniOvogodišnja nagrada za životno delo koju dodeljuje Savez muzičkih i baletskih pedagoga Srbije pripala je prvakinji Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Radmili Smiljanić. Značajno priznanje usledilo je za izuzetno profesionalno angažovanje, kao i za dugogodišnji pedagoški rad naše umetnice.“Beogradska opera
ne bi imala 20. vek na repertoaru da nije imala Radmilu Smiljanić“, reči su koje je zapisao dr Raško Jovanović o našoj primadoni. U svojoj karijeri zabeležila je pregršt rola kao što su: Tatjana u „Evgeniju Onjeginu“, Dezdemona iz „Otela“, Mimi iz „Boema“, Ćo Ćo San iz „Madam Baterflaj“ i druge, a bila je partnerka slavnog Maria del Monaka, Đuzepa di Stefana, Dvorskog, Franka Koreija i drugih velikana svetske operske scene.
Ovogodišnja nag
rada usledila je za današnje pedagoške rezultate ali i za blistavu karijeru i veliko iskustvo sa svetskih scena koje Radmila Smiljanić prenosi studentima na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. O studentima govori kao o „svojoj deci“ i u razgovoru za „Politiku“ priča koliko je potrebno ljubavi, energije, volje i strpljenja da bi se mlađima svesrdno pomoglo u njihovom umetničkom razvoju.
„Individualna nastava sa svakim pevačem je rad sa dušom. Duša je ta koja peva. Moram da znam u kakvom je psihofizičkom stanju moje dete da bih znala šta ću sa njim da radim tog dana“, priča naša operska diva.
Mišljenja je da kada čovek ima talenta onda je obavezan da u sebe uloži maksimum i usavršava se. Zato svojim studentima savetuje da uče i jezike, i budu svetski ljudi. A među njima su Snežana Savičić, Iva Mrvoš, Tatjana Popović, Jelena Marković, Ljiljana Glišić, Olja Dakić i još mnogi iz niza generacija. Svesna je mukotrpnog puta koji mladi umetnici prolaze ali zna da ceni „kako se kalio čelik“ pa to i prenosi svojim studentima. Svakodnevni višečasovni rad sa njima produžio joj je pevački vek, tako da je i danas u dobroj pevačkoj kondiciji.
„Pevač mora da bude borac, da veruje u sebe i ostane ovde izigravajući Don Kihota ili će da napusti zemlju. Ali ni tamo daleko ne cvetaju ruže i konkurencija je ogromna“, priča iskusna umetnica, i nastavlja:
– Pored sportista, umetnici su još jedino naše oružje sa kojim možemo da pariramo svetu. A sve je više mladih i ambicioznih glasova sa fantastičnih škola. Reditelji će pre uzeti autentičnog Rusa nego Srbina za ulogu Onjegina. Nastupila je i invazija kineskih pevača koji postaju prava „svetska opasnost“ ili „žuta okupacija“. Pevači iz Koreje, Japana i Kine veoma su uporni i vredni, studiozni i odgovorni. Ni manjih ljudi ni većih glasova.
Svojim studentima Radmila Smiljanić daje profesionalne savete ali ume da sasluša i njihove ljubavne probleme, da pomogne u materijalnoj krizi. Ilustrativna je priča koju smo čuli: trojica drugova, profesorkinih studenata iz unutrašnjosti, za praznike su želeli da idu kući, u svoj rodni grad. Jedan od njih nije imao novac za put. Diskretno, Radmila Smiljanić je našla način da mu se u džepu „nađe“ nešto para – tako je i on mogao da ode roditeljima.
Naša sagovornica ne misli da opera ima krizu publike. Ali ima utisak da se vodeći ljudi u pozorištu često smenjuju. Retko ko od njih izdrži ceo mandat. „Ne postoji dugoročna politika i to je oduvek bio manir opere. Prvo se predstava stavi na repertoar pa se tek onda gleda ko bi to mogao da otpeva. U vremenu kada se toliko kuka da nema para, ođednom se spominju milijarde za velelepno zdanje nove Opere a imamo pravu opersku dvoranu, dovoljnu za potrebe beogradske publike. – Kad se poslednji put renoviralo pozorište prihvaćena je ideja da se na platou na Trgu Republike napravi zgrada Opere ali se tražilo da tehnika ostane u staroj zgradi. Naravno, odmah se postavlja pitanje: ko će da peva u toj Operi kada nam svi najbolji odlaze. Kako da ih vrate i šta da im obećaju? Kod nas petnaest ljudi drži repertoar a ostali žive od njihovog rada – kritična je umetnica i profesorka na FMU.
– Zato studenti žele da odu iz zemlje. Dajemo sve od sebe da od njih napravimo pevače a onda Zapad dobije takve talente, gotov proizvod, a da ništa nije uložio u njih. Vaspitavam ih u duhu da neguju dela domaćih kompozitora koja sam imala i u svom repertoaru, jer da ih ne izvode naši umetnici, ona ne bi ni zaživela. Teško da bi ih stranci izvodili.
Radmila Smiljanić je fleksibilna, i smatra da za muziku ne postoje granice: ceni i našu izvornu muziku. Zamerali su joj što je kao predsednik žirija za dodelu Vukove nagrade svoj glas dala Merimi Njegomir ali ističe da je Merima izdvojena svojim delom i da je pevač koji je pošteno gradio svoju karijeru, istraživao i snimao srpske pesme. Isto su činili Lepa Lukić, Cune Gojković, Staniša Stošić, za koje bi rado glasala.
Pored svojih obaveza, velika je podrška sinu Nikoli Mijailoviću (kratko je bio i njen student) koji je trenutno na turneji po Japanu a potom ga čeka dvogodišnji angažman u Hanoveru.