Kosta Hakman
(Bosanska Krupa, 22. maj 1899 — Opatija, 9. decembar 1961)
Srpski slikar i likovni pedagog. Rođen je u Bosanskoj Krupi, 22. maja 1899. godine kao treće dete Mihaila Hakmana, sudije i Darinke Đurić, učiteljice.Osnovnu školu završio je u Tuzli, gradu od oko 2.500 stanovnika, koji je početkom veka bio važan administrativni, kulturni i verski centar Istočne Bosne.
Godine 1908. upisan je u tuzlansku gimnaziju, tada smatranu za jednu od najboljih škola u Bosni, poznatu i po slobodarskim idejama koje su negovali njeni profesori i đaci.
Dečak „ogromnog rasta i briljantne inteligencije“ ubrzo se istakao ne samo svojim „darom za slikanje“ i, kao odličan đak učenjem stranih jezika, već i svešću o „nacionalnoj pripadnosti“, što ga je još u ranoj mladosti dovelo u redove političke organizacije u školi, koja je bila povezana sa pokretom Mlada Bosna. Posle atentata u Sarajevu, 1914, godine, petnaestogodišnji Hakman je uhapšen i osuđen. Deset meseci robije proveo je u bihaćkom zatvoru. Posle izdržane kazne nasilno prekinuto školovanje nastavio je prvo u Tuzli, od 1915. do 1917. kada je mobilisan, a zatim, po završetku rata, u Sarajevu gde je maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji 1919. godine.
Zahvaljujući srećnoj okolnosti što se ujesen 1917. godine zatekao u Sarajevu, imao je priliku da poseti izložbu održanu u velikoj sali Zemaljske vlade na kojoj su bila izložena dela svih najpoznatijih bosansko-hercegovačkih umetnika s početka veka.6 Susret s tim delima presudno je uticao da se definitivno opredeli za slikarstvo, o čemu je maštao u Tuzli gde je uticajem svojih profesora bio zaražen lepotom umetničkog stvaranja. Zato je po završenoj maturi uputio Sarajevskoj „Prosveti“ pismo sledeće sadržine: „Odmah posle prevrata … zamolio sam stipendiju za slikarsku akademiju, pošto sam predobrazbu svršio kod jednog privatnog profesora. Tadanji gosp. poverenik za Prosvetu mi je obećao, ujedno i preporučio, da bi bilo mnogo bolje da najpre položim maturu. Pošto sam čisto slikarskih pretenzija ne obazirući se da li imam maturu ili ne, ipak sam poslušao… misleći da ću lakše dobiti stipendiju… Sada sam prisiljen da idem na studije bez stipendije i to odmah, da bi se mogao pripraviti za predispite. Stoga molim glavni odbor Prosvete da mi podeli potporu od 500 kruna pošto putujem na 23. o. m. s jednim transportom za Prag“
Zahvaljujući dodeljenoj potpori, doduše samo od 300 a ne od 500 kruna, Hakman je avgusta 1919. došao u Prag. Posle uspešno položenog prijemnog ispita postao je student Praške Akademije likovnih umetnosti (Academie výtvarnich uměni). Bio je upisan u pripremnu klasu profesora Vlaha Bukovca kao „Srbin, pravoslavne vere“.
Mada nije uživala ugled akademija u Minhenu ili Beču, Praška Akademija je bila jedan od važnijih evropskih centara u kome se, od 1897, kada se upisao Ivan Vavpotič iz Ljubljane, školovalo preko stotinu umetnika iz svih naših krajeva. Najviše jugoslovenskih studenata bilo je u Pragu odmah po završetku rata, između 1919. i 1923. godine, kada su uživali velike povlastice — delimično kao studenti iz „bratske“ Jugoslavije a delimično stoga što je među profesorima Akademije ugledno mesto zauzimao Cavtaćanin Vlaho Bukovac“. Međutim, našim studentima nije odgovarala nastava koja je počivala na šemi tradicionalnog akademskog učenja pa je većina napustila Akademiju već posle prve godine studija. No, kolikogod da nastava u Akademiji nije ispunila njihova očekivanja, boravak u Pragu, gde je „sve što je u ponedeljak naslikano u Parizu u petak doživelo svoje nacionalno izdanje“, našim studentima je višestruko koristio. Dovoljno je da spomenemo samo neke izložbe koje su u Pragu održane još u periodu do izbijanja I svetskog rata — Ogista Rodena (1902), Edvarda Munka (1905), francuskih impresionista i postimpresionista (1907), Antoana Burdela (1909), „Salona nezavisnih“ i Matisa (1910), Pabla Pikasa (1913), Arhipenka, Brankušija i Dišana (1914) — pa da zaključimo da su u Pragu naši studenti doživeli svoj prvi neposredni kontakt sa Evropom.
U Praškoj Akademiji Hakman je proveo dva semestra: prvi je završio sa dovoljnim a drugi sa nedovoljnim uspehom. Obeshrabren ličnim neuspehom a nezadovoljan nastavom u Akademiji i pedagoškim tretmanom profesora Bukovca, koga je i Konjović bio „optužio“ daje studente učio i „iskorišćavanju površnih efekata“, Hakman je odlučio da napusti Prag.
Svoj prvi letnji raspust 1920. godine proveo je u Tuzli sa drugovima iz gimnazije koji su takođe došli na odmor posle završene školske godine. Očaran pričom o bogatstvima muzeja u doskorašnjoj prestonici Austrougarske monarhije, Hakman je doneo odluku da školovanje nastavi u Beču. Budući da je bio bez sredstava obratio se ponovo Glavnom upravnom odboru sarajevske “Prosvete“ s molbom za „potporu, kao putni trošak kako bi mogao nastaviti studije“. Blagodareći i tada dodeljenoj pomoći Hakman je mogao već u jesen 1920. godine da ode u Beč. Upisao se u privatnu školu slikara Freliha (Fröhlich) u kojoj se nastava odvijala neformalno: slikalo se prema ličnim afinitetima a korekture su vršene samo na greškama tehničke prirode
U prvim poratnim godinama Beč je živeo od stare slave s početka veka, kada je, kao jedan od najmoćnijih centara evropske secesije, bio okupio najpoznatije umetnike poput Gustava Klimta. Sa izuzetkom pojedinačnih napora nekolicine naprednih umetnika, među kojima je bio i mladi Oskar Kokoška, u posleratnom Beču likovni život je stagnirao, još gore — vegetirao bez napretka na planu nacionalne umetnosti ili šire prihvaćene inicijative za adoptiranje savremenih pokreta koji su nastajali u neposrednom susedstvu. U takvoj klimi i bečki umetnički krugovi su ostali zatvoreni za strane studente, koji su se zbog toga osećali izolovani.
Mada je u bogatim bečkim muzejima nalazio dopunu za svoje formalno školovanje, Hakman je kratko vreme po dolasku u Beč shvatio da u austrijskoj metropoli situacija takođe nije onakva kakvu je želeo. Njegovo razočarenje je bilo utoliko veće što je za sobom ostavio još jednu bezuspešnu, nezavršenu godinu studija, a i zbog slabljenja ugleda kod sarajevske „Prosvete“. Zato je Beč napustio pre nego što je istekla školska godina sa, namerom da se ovog puta obrati Pokrajinskoj upravi za Bosnu i Hercegovinu s molbom da mu se dodeli stalna mesečna stipendija koja bi mu omogućila kontinuirano školovanje. Pri tome je doneo odluku da na studije ode u Poljsku, za šta je bio odsudan njegov susret sa studentom filozofije Marcelom Šnajderom.
Zahvaljujući stalnoj stipendiji koja mu je dodeljena već u jesen 1921. godine, Hakman je otputovao u Krakov i položio prijemni ispit za Akademiju likovnih umetnosti (Akademija sztuk pieknych). Upisao se u klasu profesora Stanislava Vajsa.
Kulturna klima u Krakovu bila je za naše studente povoljnija, srdačnija, a Krakovska Akademija, u kojoj je već bila odnegovana jedna generacija umetnika iz Bosne, u pedagoškom pogledu važila je kao progresivnija i od Akademije u Pragu i od Akademije u Beču. Tome je svakako doprinela svojim liberalnim odnosom prema studentima, i u školi i van nje, „nova generacija“ profesora, budući da su se sa studentima družili i sa njima izlagali.
U godinama posle rata oko Akademije u Krakovu bili su okupljeni najznačajniji poljski umetnici prve polovine dvadesetog veka — kako najdosledniji koloristi tako i umetnici koji su analizu oblika zasnivali na iskustvima kubizma, futurizma i ekspresionizma. I dok su koloristi izučavali umetnost Sezana — kako bi što uspešnije primenili oblikovanje bojom koja reprodukuje svetlost, a svoju privrženost francuskoj umetnosti potvrdili i osnivanjem „Pariškog komiteta“ (KAPISTI) — drugi su umetničku sliku gradili kao „neograničeni redosled stvari (Hvistek) ili kao „snimak odnosa između elemenata“ (Vitkijevič), a okupljeni u grupi „Form“ (FORMISTI) odigrali su značajnu ulogu u nastanku i razvoju poljske avangarde — konstruktivizma.
Hakmanovi profesori Stanislav Vajs i Jacek Malčevski pripadali su grupi kolorista i važili za glavne zagovornike postimpresionizma u Poljskoj. U njihovom učenju Hakman je našao ne samo potvrdu za svoje lične umetničke afinitete već i priliku da savlada slikarski zanat, nadasve da prodre u tajne impresionističkog slikanja pejzaža koji je u delima njegovih profesora bio najčešće tema. Dobrom radu je svakako doprinela i „ekspozitura“ Krakovske Akademije — Škola za pejzažno slikarstvo, koja je početkom veka bila osnovana u selu Poronin, nedaleko od Zakopana, gde je studente vodio profesor Kamocki da bi praktično primenili svoja teoretska, u Akademiji stečena znanja. Zahvaljujući takvim uslovima za rad Hakman je još kao student treće godine bio siguran da je našao svoje slikarstvo zbog čega je, uveren u istinu rečenog, napisao u svoj indeks: „Nema linije, nema oblikovanja, postoje samo kontrasti… ne crnim i belim već kolorističkom impresijom“.
U Poljskoj je Hakman vredno radio što dokazuje veliki broj tada izvedenih slika i nagrade koje je tokom studija dobijao. Zato ostaje nejasno zašto mu je Pokrajinska uprava ukinula stipendiju 1923. godine. Preplašen za svoj dalji rad on se po treći put obratio sarajevskoj „Prosveti“ s molbom da ga „i ovaj put potpomogne kada se nalazi u tako teškim prilikama, pozajmicom, kako bi mogao dokončati studije.“ Hakman je studije završio juna 1924. godine sa odličnim uspehom. Na završnom ispitu dodeljene su mu dve nagrade — prva za pejzaž i druga za akt, što je kao podatak zabeleženo u njegov indeks. Po sticanju diplome, a posle kraćeg puta po Italiji (1924/25), vratio se nakratko u Bosnu, a zatim, došao u Beograd, koji je posle rata postao meta mnogih umetnika iz raznih krajeva nove države.
Rastko.net