Milovan Vidak
(Stožišta kod Bosanskog Grahova, 12. oktobra 1926 — Beograd, 22. mart 2003)
Milovan Vidakje rođen u Stožištima, planinskom mjestu na Tromeđi (Like, Dalmacije i Bosanske krajine), koje pripada opštini Bosansko Grahovo.
Kada su, početkom ratne 1942. godine, proleterske brigade iz Srbije stigle na Tromeđu Vidak, tada 16-godišljk im se priključio kao borac Druge srpske proleterske brigade, učestvovao je u bitkama na Neretvi i Sutjesci. U Drugom svjetskom ratu je ranjavan, ostao je bez jednog oka. Iz rata je izašao sa podoficirskim činom. Sklonost ka slikanju nagoni ga da već 1950. godine počne da izučava slikarske veštine. Svoj profesionalni i etički odnos prema radu unosi 1952. godine u svoj etički i umetnički Kodeks po kome će se on ravnati sve do kraja svog života.
Pored Kodeksa, koga se doslovno pridržavao do kraja svog života, postojala je i jedna rečenica u koju je Milovan Vidak smestio ceo svoj životni i filozofski moto, rečenica koja glasi: Sudbina sveta zavisi od jednog kanarinca u Bosni. Za one koji ne vide poruku u ovoj njegovoj misli mogu je možda protumačiti u jednoj tibetanskoj izreci sličnog značenja, a ona glasi: Kada leptir zatreperi krilima u Tibetu, taj treptaj se do Rima pretvori u razorne oluje.
Umro je u Beogradu 22.03. 2003. bolestan i u bedi, a sahranjen je na Novom Bežanijskom groblju.
***
Milovan Vidak (1926-2003) se jedini u Mediali približio ostvarenju veličanstvene ideje integralne slike, veledela, remek-dela, slike nad slikama, slike slika. Nije uradio previše dela (oko sto pedeset), zato što je, kako Ljuba Popović kaže, slikao integralnu sliku. Sve što je nacrtao i naslikao, kao da je priprema za metasliku, hipersliku, ultrasliku ili apsolutnu sliku. Manja ulja su studije i analize za četiri i po formatu u njegovom opusu najveće slike, Pred početak velikog suđenja (1962-1965), Rađanje (1965-1970) i Raspeće (1970-1981). Od tih slika koje je slikao po četiri godine i koje čine četiri saziva, ostala je neurađena Bogojavljenje. Niko u srpskom slikarstvu nije razvio toliko poštovanje prema slici, uneo (samo)discipline i požrtvovanosti u toj meri i doveo slikarstvo do takvog krajnjeg ishoda. Vidak je svojim delom jedinstven i u celokupnoj istoriji slikarstva dvadesetog veka. Dok su se drugi bavili estetikom, u najboljem slučaju magijom ekstrema meda i ale, njihovim pomirenjem u centralnoj tački konvergencije, tragajući za središtem koje sažima energiju simbola, Vidaka je interesovala etička strana umetnosti. Vanredni ratnik iz mnogih bitaka Drugog svetskog rata, svoj unutrašnji svet je zasnovao pre svega moralno, časno, pa je i likovno poštenje, doslednost i utemeljenost, doveo do krajnjih granica. Govorio je da slikar treba da stvara što manje dela, što bolje može i da ih što skuplje proda, čega se pridržavao. Bio je srpski Mesonije koji je malecna dela prodavao po ceni jednog dijamanta, jer samo brilijant može metafizički da simboliše dragocenost slike. Malo je za Vidaka reći da je vratio slikarstvo relikvijama, ili da je njegova slika postala čudesna, kako Mihajlo Đoković Tikalo nalaže.
Herojsko Vidakovo slikarstvo samo ponekad nije bilo savršeno, nije odgovaralo njegovom idealu strogo zasnovane umetnosti. Stevan Novaković, umetnik sa kojim se povremeno viđao i koga je veoma cenio, postavio je pitanje zašto se na poslednjoj velikoj slici Raspeće između prikazanih aparata nalaze kablovi. Neće li prenos energije i informacija u budućem, tehnički naprednijem svetu, biti bežičan? Vidak je shvatio svoju grešku i ljutito oćutao. Njegova ideja i njeno ostvarenje, međutim, u celini savršeno odgovaraju na ciljeve koje je sebi postavio. Ne treba ni pominjati da na drugim slikama nema ničeg spornog, u pitanju je tehnički svet usijan od unutrašnjeg ili kosmičkog zračenja, nauka koja prelazi u magiju, sa eshatološkim pejzažom u pozadini, u kome blistaju Nebo i Zemlja. Slični kameni predeli iz rodne Krajine i iz Hercegovine, po kojima je kao geometar putovao, mogu se u slikarstvu videti samo u ranoj renesansi, na slikama Đota, Paola Učela i Mantenje. Suri, stenoviti, sušni kameni pejzaž negostoljubivih planina, u renesansi je smatran staništem demona, mestom iskušenja, u kome mogu da borave samo sveci, a Miro Glavurtić bi dodao – i magovi.
Za razliku od današnjih naučnika, koji džinovskim koracima grabe u nepoznato, a da pri tom savremeni čovek sve više postaje urbani divljak, Vidak kao slikar-naučnik, pictor-doctus, nije usavršio samo mašinsko-tehnički i elektronski, već i ljudski element. Birajući za modele koje će predstaviti na slici vanredne ljude i žene iz svoje okoline, koje je poznavao i koji su izuzetni kao stvaraoci, hteo je sa njima da izrazi težnju ka ljudskom savršenstvu. Vodeći srpski slikari, crtači i književnici, kao simbolični i stvarni uzori, predstavljaju bolju ljudskost, humaniju i originalniju od one koju oličava (post)moderni čovek. Vidak je za razliku od Dragoša Kalajića težio ljudskim kvalitetima, nikad se ne baveći natčovekom, superherojem, karikiranim u američkom stripu i pop kulturi. I kada je upirao pogled svog jednog, kiklopskog, nedremanog oka, u nebesa poslednjeg suđenja, iz kojeg projavljuje božansko, ostajao je na zemlji, duboko svestan realnosti. (Imao je samo jedno, ljubičasto-zeleno oko, alem-kamen, u kome su se ogledale sve njegove slike, drugo je izgubio u ratu.) Nije projektovao čoveka budućnosti koji će brže da misli, da bude zdraviji, lepši, snažniji, da živi duže ili da ima nadljudske moći, već je demijurge potražio u svetu oko Mediale, i starce slikama slao u budućnost kao uzore inteligencije, darovitosti i ljudskosti.
Ukoliko je veliki majstor uopšte mogao nešto pogrešno da uradi, ako naš uvid nije samo izraz nemoći razumevanja njegovih krajnjih namera, primećujemo na pripremnom crtežu i slici Raspeće Radovana Kolakovića, tehničko lice iz Galerije Kulturnog centra i Galerije SANU, čoveka ni po čemu izuzetnog. Sa svojom frizurom konjskog repa ušao je među velikane srpske kulture dvadesetog veka a da samo Vidak zna zašto. Najverovatnije je da sada mnogo toga ne znamo ni o Vidaku ni o njegovom delu. Nikada nije hteo da priča o ratu, a za svoje slikarstvo je govorio da ga ne razumeju ni oni koji ga najviše vole i koji su mu najbliži. Đorđe Vidak, njegov jedini sin, mudro je primetio da mu je otac rođen u pogrešno vreme, njegov idealizam, slutnje, raspoloženja, pogledi na svet i umetnost, težnja ka savršenom, velikom i genijalnom, više bi odgovarali nekom drugom veku. Često se za slikara Svetozara Samurovića, Vidakovog najboljeg prijatelja ne samo iz Mediale, misli da se estetski oslanja na pravoslavlje. Samuroviću je ono bilo manje važno, nije isticao ni slovenski paganizam, koji mu se pripisuje. Da potre mitološko-religiozna vrednovanja, pojedine slike je naslovljavao jednostavno, npr. U dva drukčija polja, ističući ne toliko idejne ili likovne, već sada nepoznate, možda nedoslutljive vrednosti. Vidak je slično njemu, ali još izrazitije, odbijao savremena tumačenja, nije dopuštao da se njegovo delo kvalifikuje kao vizionarsko. Svoje slikarstvo je shvatao kao likovni kodeks, filozofsku sintezu, praktičnu filozofiju i primenjenu matematiku, zasnivajući ga na naometriji, ezoterijskoj geometriji, kojom su se bavili ser Isak Njutn i Matila Gika. Sebe je video kao graditelja, arhitektu piramida, Jerusalimskog hrama ili katedrala, kome je medij slikarstvo, prostor najdublje skrivenih tajni i proročanstava.
Nejunačkom vremenu uprkos, u (post)moderni, usudio se da bude genijalan, kada se najbolji teoretičari upinju da dokažu neodrživost i nepostojanje genijalnog čoveka. U tom smislu najbolji je i kontra primer teze da je genij produkt društva. Vidak, kao Leonid Šejka, Dado Đurić, Uroš Tošković i Ljuba Popović, ne pripada ni jednom određenom dobu, nije ni tradicionalan ni savremen, već atemporalan, nadmoderan, mogao bi ga možda najbolje razumeti Rodžer Bekon (Doctor Mirabilis), Fra Anđeliko, Suhraverdi, ili neki severnoamerički Indijanac, koga je smatrao prethodnom inkarnacijom. Govorio je da sudbina sveta možda zavisi od neke ptičice u Bosni i da mu uopšte nije žao ljudi, već najbespomoćnijih bića kao što su školjke i puževi, misleći na današnje pustošenje prirodnog sveta.
Čudesnošću ideja i ostvarenja, Mediala je sama ta nova renesansa koju je samopouzdano najavila i za kojom je žudela. Kao i renesansu, obeležili su je značajni umetnici, veliki nadareni umovi skoncentrisani u kratkom vremenskom periodu. Budućnost ne obećava nikakvu veličanstvenu obnovu slike, slikarstvo danas krvari, osujećeno izdiše u prosečnosti i nije daleko dan kada će se o Milovanu Vidaku i njegovim saborcima govoriti kao o poslednjim bogovima slikarskog neba.
Artinfo