Đakon Avakum
Knešpolje, 1794. – Beograd, 1814.
Đakon Avakum ili Sveti đakon Avakum, prepodobni mučenik, rođen je 1794. godine u Knešpolju kod manastira Moštanice. Kršteno ime mu je bilo Lepoje, dok prezime nije sačuvano.Krv hrišćanskih mučenika se obilno lila od dana kada je srpski narod prosvećen svetim krštenjem, pa sve do danas. Čitava jata svetih duša, nekada veća a nekada manja, uzletala su u nebesku Srbiju, ubeljena krvlju Jagnjetovom i svojom.
Njihov broj je bivao naročito veliki u vremena opštenarodnog stradanja, kao recimo za vreme petvekovnog turskog ropstva, kada je Bog predao srpski narod, greha njegovih radi, u agarjanske ruke, da mu se telo muči eda bi se duša očistila.U tom razdoblju srpski narod se okitio kao mnogocenim dragim kamenjem velikim brojem svojih mučenika i novomučenika dovršujući tako „nedostatke nevolja Hristovih na telu svome“ (Kol. 1, 24). Njihov broj je u potpunosti poznat samo svevidećem i sveznajućem Gospodu, isto kao i sve raznovrsnosti muka koje oni hrabro podneše za Gospoda svoga. Malo je onih koje po imenu znamo, a još manje onih čiji je mučenički podvig opisan u srpskom martirologiju. Jedan od ovih poslednjih, čijem se podvigu smerno klanjamo i čiji spomen radosno praznujemo, jeste i današnji sveti prepodobnomučenik Bakon Avakum, koji je mučenički postradao od Turaka za vreme Hadži-Prodanove bune 1814. godine, zajedno sa ostalim svetim Novomučenicima.
Ovaj divni izdanak roda srpskoga i ukras Crkve Božije, rođen je u Knez Polju ispod Kozare 1794. godine od oca Gavrila i majke Božane. Prosvećen svetim Krštenjem dobi ime Lepoje1) što je valjda trebalo da nagovesti kako njegovu telesnu, tako i još više duševnu lepotu. Prve pojmove o Bogu i svetoj veri Pravoslavnoj dobio je Lepoje u roditeljskoj kući od svoje blagočestive majke. A kada je dečko porastao, a onako mlad ostao bez oca,2) njegova majka ga odvede u manastir Moštanicu3) da tamo izuči knjigu, jer je želela da se njen jedinac posveti Bogu na službu. Vrata od manastira im otvori otac Genadije, duhovnik te svete obitelji, koji ranije beše mirski sveštenik sa imenom Đorđe Šuvak, i beše oženjen sestrom Gavrilovom (oca Lepojevog). No pošto mu umre supruga i on mlad obudove, stupi u manastir, zamonaši se i dobi ime Genadije. U manastir beše sobom doveo i svoga sina jedinca Stojana koji beše Lepojevih godina. Ovaj, dakle, otac Genadije pogledavši u mladića što ga je mati dovela, dugo ne mogaše odvojiti oči od njega, jer on beše, kako veli Sarajlija, „divan i dičan kao Apolon“, a dušom lep i čedan kao prekrasni Josif, dok mu dobrota i celomudrije behu ispisani na licu. Mladić bi odmah primljen u tu svetu obitelj, a njegova dobra mati, udova, nikako ne htede da se odvoji od svoga jedinca, te i ona ostade u manastiru da poslužuje.
Mladić, budući Bogom obdaren i prosvećen, ubrzo nauči pismo i izučavaše svete i božanstvene knjige naslađujući se večnom Istinom, koju Bog otkri ljudima radi njihova spasenja. Uz to izuči i crkveno pojanje, te svojim umilnim glasom slavljaše Boga dan i noć, jer svom svojom čistotom i nevinom dušom zavole tu svetu obitelj i bogosluženje u njoj, te se na njega mogahu u potpunosti primeniti reči Psalmopevca: „Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga i mesto gde obitava slava tvoja“ (Ps. 26, 8). Zbog takvog napredovanja u vrlinama i svetom poslušanju mladić se uskoro ukrasi svetim angelskim likom i dobi monaško ime Avakum. A kada naiuni osamnaest godina bi rukopoložen za đakona od strane pakračkog mitropilita Josifa Jovanovića Šakabente. Tada mladi đakon sa suzama zahvaljivaše Bogu što ga je udostojio da služi svetu službu sa duhovnikom te obitelji, da stoji pred svetim Prestolom u oltaru i svojim rukama da se dotiče Svetih Božanskih Tajni. I hođaše pravo putem Gospodnjim izvršujući sa ljubavlju i usrđem svoje monaške zavete, kako bi se i na njemu ispunile reči svetoga Apostola: ..Niko da ne postane nemarljiv za tvoju mladost; nego budi ugled vernima u reči, u životu, u ljubavi, u duhu, u veri, čistoti“ (I Tim. 4, 12).
No kao što često posle tihog i sunčanog dana nailazi strašna oluja, tako i ovde, po dopuštenju Božjem, nastaše teška iskušenja kako za mladoga đakona, tako i za celu ovetu obitelj.
Godine 1809. buntovni Srbi Bosanske Krajine i Podkozarja, a pod uticajem Karađorđevog ustanka u Srbiji, dignu i sami ustanak, poznat pod imenom Jančićeva buna, koji je bio svirepo ugušen. Teške i nesnosne prilike posle ugušene bune naterale su mnoge Srbe da pobegnu u šume ili da prebegnu u Srbiju, Hrvatsku i Slavoniju. I sam iguman manastira Moštanice Genadije Šuvak, koji je uzeo vidnog učešća u buni sa ostalim sveštenicima i kaluđerima, krio se pune tri godine od turskih očiju i, najzad, 1811. godine morao je napustiti Bosnu i manastir Moštanicu oko čijeg se zgarišta povremeno nalazio i na njemu službu Božiju služio. Nešto više od jedne godine proveo je u Slavoniji, uzevši sa sobom i svoga jedinca Stojana i osamnaestogodišnjeg Avakuma, koji se tek beše zađakonio, kao i njegovu majku Božanu. Iz Slavonije su krenuli da traže mirnije sklonište. Išli su od manastira do manastira dok jednoga dana ne stigoše na vrata manastira Blagoveštenja u Trnavi u okolini Čačka. Vrata im otvori jedan prosed kaluđer i sa velikom ljubavljahu ih sve primi. Bio je to iguman Paisije, rodom tu iz Trnave i iz familije Ristovića. Sa Paisijem je tada u manastiru bila i njegova stara majka Sinđelija, kao i njegov najmlađi brat Stevan, mladić oko 17-18 godina, dok je njegov srednji brat Dimitrije živeo u svojoj kući nedaleko od manastira. Kako Paisije nije imao bratstva za kojim je veoma žudeo, oberučke je prihvatio ove izbeglice iz manastira Moštanice. I odjednom ožive ta sveta obitelj skladnim pojanjem i lepotom bogosluženja, jer sada često svetu Službu služahu tri sveštenika: iguman Paisije, otac Genadije i paroh Trnavski Radovan Vujović sa angelu podobnim mlađanim đakonom Avakumom, dok su na službu odgovarali svojim anđelskim glasovima đakonovi vršnjaci Stojan i Stevan. No takav blaženi i bogougodni život trajaše za kratko vreme.
Posle propasti Karađorđevog ustanka u jesen 1813. godine, zulumi turski prevršiše svaku meru. Srpske glave su košene kao snoplje. Zbegovi su se po planinama napunili srpske nejači, koja je odatle gledala krvave gavranove kako u svojoj zasićenosti nadleću leševe, koji su se svuda od Drine do Krajine i do Deligrada crneli, jer ih nije imao ko da pokupi i sahrani. Mnogi viđeniji ljudi su najpre odbegli u goru u hajduke. Narod je stenjao pod teretom i nevoljama. To je primoralo vojvode i kneževe koji su ostali u Srbiji da polože oružje Turcima pred noge. Neki od njih su čak uz pomoć Turaka umirivali narod da se ne buni. Najduže je u šumi ostao Hadži-Prodan Gligorijević, pa se najzad i on predao čačanskom Muselimu Latif-agi, s kojim je donekle i prijatelj bio. Predavši se, on se doselio i nastanio u Trnavskom manastiru. Iguman Paisije, čestiti duhovnik, bio je na velikom glasu zbog svoga rodoljublja, te su ga i Turci cenili i uvažavali. Dolazak Hadži-Prodana, oprobanog i čuvenog vojvode, neobično ga je obradovao, a istovetnost misli i osećanja brzo su ih srodile. Oni su se dogovorili i odlučili da ponovo dižu ustanak, pa su čekali samo zgodan trenutak za to.
Na ojađeni narod je pored nevolje od Turaka došla i druga, još veća i teža. Od truleži nesahranjenih leševa, koje su Turci svuda sejali, zemlja se zakužila te je zavladala teška i opaka bolest, od koje leka nije bilo. Harala je preko cele zime, pa nastavila da kosi i cele iduće godine. Od kuge su naročito stradali gradovi, u koje su se opet uselili Turci. Trnavski manastir, budući usamljen u planini, bio je pošteđen ove opasnosti, te su i njegovi žitelji bili spokojni. Ali, nažalost, ne za dugo. Na nesreću njihovu, čačanskom muselimu Latif-agi dođe ideja da i on sa svojim momcima, svojim blagom i oružjem potraži utočišta od ove opake bolesti u Trnavskom manastiru.
——————————————————————————————————————————–
u Trnavi, ukraj Čačka, u manastiru Blagoveštenju, Hadži-Prodan, iguman Paisije, Mijailo i drugi digli su ustanak na praznik Časnog Krsta, upravo onog istog dana kada je i propao pre godinu dana. Tako je ustanak vezan za praznik Krsta i stradanja i time dobio svoju simvoliku i tajanstvenost. Poneti krst svoga naroda, i svoj, na to je više nego ikada Krstovdan pozivao. Hadži-Prodan je bio svestan toga i on je sada poneo taj krst zajedno sa svima koji su uz njega bili.
——————————————————————————————————————————-
U početku, nešto pozivima Hadži-Prodanovim, a nešto i bez njih čulo se za ustanak u Trnavi. Pojedini knezovi, vojvode i ugledni ljudi počeli su da se dižu. Ustanak se širio kao trava posle dobrih kiša. Zahvatio je požešku i jagodinsku nahiju, kao i neka sela kragujevačke nahije. Izgledalo je da ustanak niko neće moći ugušiti. Otpor Turaka bio je slab. Nigde nije bilo većeg okršaja, nigde da se skupe i odupru. Miloš je bio u nedoumici. Toliko je obećavao Sulejman-paši u Beogradu da će u Srbiji biti mirno, da je to jedina narodna želja, a puške već uveliko prašte i padaju turski vojnici. Zato ode Ašin-begu, muselimu rudničke nahije, i reče mu: „Ja o toj buni ne znam, dozvoli mi da ja narod stišam“! Pristade Ašin-beg i reče da će i on vojsku poslati na Hadži-Prodana i da će bunu zajednički ugušiti. Tako ka Trnavi krene vojska da uguši ustanak. Iz Beograda se istovremeno kretala velika vojska pod komandom Ćaja-paše Ibšira, zamenika beogradskog vezira. Kod Čačka se slegla silna vojska. Hadži-Prodan imao je u Trnavi malo vojnika i nije mogao dočekati Turke. Naročito ga je pogodilo kada je video da je i Miloš (Obrenović) pošao na njega. Stoga je napustio Trnavu i pošao ka rudničkoj nahiji.
————————————————————————————————————————————
Do jedine odlučnije bitke došlo je kod Knića u Gruži. Na jednoj strani bili su brojni Turci i Miloševi ljudi, a na drugoj Hadži-Prodan sa svega nekoliko stotina ustanika, ali odabranih. Bitka je trajala ceo dan, pa su vojske i zanoćile na bojištu. No pošto je ustanika bilo mali broj, i većina vođa i viđenijih ljudi već ranije bilo pohvatano, i pošto je i sam narod bio podeljvn među sobom, to ustanici noću napuste bojište, jer se u takvim uslovima nije moglo ratovati sa turskom silom. Sa malim brojem ljudi Hadži-Prodan više Ostružnice pređe u Srsm, čime je praktično ustanak i propao. Ali time nisu i muke narodne prestale. Ta buna je ipak opominjala Turke da se Srbija nije umirila. Narod je samo trebalo pozvati, i na skupu bi bile za čas mnoge čete, sa oružjem i spremne za boj. Zato su se Turci potrudili, i ovu bunu iskoristili kao povod, da obezglave narod. Oni su pohvatali skoro sve narodne prvake i viđenije ljude, naročito duhovne vođe, koji su na ma koji način bili umešani u Hadži-Prodanovu bunu, ili su Turcima mogli biti sumnjivi.
————————————————————————————————————————————-
Turci su okovano roblje u nekoliko „štafeta“, kako su nazivane kolone okovanog roblja, sprovodili u Beograd. Ka Beogradu se kretala prva kolsša od 115 ljudi okovanih u sindžire, bledih i umornih; a pored njih su koračali turski vojnici noseći trofeje pobede Sulejman-paši. U toj štafeti je bio i iguman Paisije kao i njerov mladi đakon Avakum. Igumana je Kaja slao kao „najlepšu jabuku“ na peškeš svome veziru. Za kolonom su izmučene i premorene posrtale majka đakona Avakuma Božaća i majka igumana Paisija Sinđelija, koje se nisu mogle odvojiti od svojih sinova.
————————————————————————————————————————————–
Kolona je najzad stigla u Beograd i svi su se obreli u kazamatima, zatvoreni u Nebojšu Kulu. Nastali su teški dani tamnovanja i iščekivanja grozne smrti
————————————————————————————————————————————–
U neposrednoj blizini Đakona Avakuma, u jednom mračnom uglu, kolenopreklono, dodirujući čas čelom zemlju, čas dižući ruke uvis, iguman Paisije je šaputao molitvu
————————————————————————————————————————————-
Đakon Avakum beše završio sa pesmom, kroz koju je pevao pobedničku molitvu, i prišao svome igumanu, pa kleknuvši pored njega, sasluša poslednje reči molitve, na koje samo izusti: „Amin i daj Bože“, a u taj mah zveket brave i škripanje teških tamničkih vrata prekide ih na molitvi.
Jedan sejmen otvori vrata, tražeći očima igumana Paisija. Kada ga ugleda, uđe unutra, uhvati ga za rame, pa psujući i gurajući ga ispred sebe izvede iz tamnice. Đakon Avakum potrča za igumanom do ispred vrata i uhvati igumana za desnu ruku na koju spusti svoj poslednji celiv. Iguman Paisije je imao samo toliko vremena da ga poljubi u lice okvašeno toplim suzama.
Stari iguman Paisije idući ka Stambol-Kapiji, sa kocem na ramenu u društvu ostalih Srba zarobljenika, znajući kakva ga smrt očekuje, ne uplaši se, jer vera i duhovna moć koju mu Bog podari ispuniše dušu njegovu i on osećaše radost što će postradati za Hrista, Njegovu Crkvu i svoj narod.
Onde gde se doskora nalazila Kolarčeva pivnica, kod spomenika kneza Mihaila, bila je Stambol-Kapija. Pred ulazom u Stambol-Kapiju bio je pokretan drveni most kojim se ulazilo u nju. Ispod mosta ujezerila se velika baruština prekrivena zaleđenom žabokrečinom. Na samoj kapiji turski sejmeni čuvaju stražu a u svodovima njenim na gvozdenim kukama visilo je nekoliko srpskih glava.
Vezir je izašao i stao sa svojom svitom na naročito spre-mljenom mestu na samoj Stambol-Kagšji i posmatrao kako kroz ću prolazi: napred nekoliko sejmena, a za njima iguman Paisije sa hrastovim kocem na ramenu, a pozadi njega u sindžirima korača povezano roblje, probrano iz tamnice. Kada su svi prešli preko drvenog mosta, vezir je dao znak da stanu i pristupi se poslu. Sejmeni su stali. Stao je i iguman Paisije spustivši kolac, dugačak oko dva metra, koji mu beše otežao, a čiji je vrh blago izveden još od same njegove srednjne. Naslonivši se na debeli kolac, iguman Paisije je mirno posmatrao kako jedan sejmen kopa rupu iz koje drugi izgrtaše zemlju. Kad je rupa bila gotova, sejmeni se uspraviše i pogledaše u vezira, koji pljesnu dlan o dlan i time dade znak da rade dalje. Jedan sejmen priđe igumanu Paisiju i uze kolac iz njegovih ruku, a druga dvojica dočepaše ga i opružiše potrbuške po zemlji i čvrsto vezaše. Dželat mu zatim nožem zaseče između nogu me-so da bi kolac lakše prošao, pa vrh njegov uvuče u zarez. Njegovi pomagači drvenim maljevima polako kolac zabijahu u telo, a dželat ga pridržavaše da ne sklizne u stranu, nego pravce da ide kraj kičme kako bi izbio ispod samog potiljka. Paisije za sve ovo vreme ječaše, a kad kolac uspraviše i zemlju dobro oko njega u rupi nabiše, on glasno izusti: „Slava Bogu“.
„B-o-o-o-ž-e“, čuo se malo docnije prigušen jauk Paisijev, a vezir je zadovoljno pljesnuo rukama i pokazao sejmenima na ono roblje koje je jednim delom popadalo na zemlju od užasa a drugim oči zaklonilo, okrenuvši se u stranu da ne gleda onaj stravičan prizor, koji je i njima pripremljen. Vezir se potom okrenuo i sa svojom svitom vratio u grad, a sejmeni povadivši svoje handžare zašli su redom, i četrdeset osam lica isekli, i na kolje mrtve nabili.
———————————————————————————————————————————–
Otac Genadije, koji beše u ovoj štafeti i koji beše posustao od putovanja, gledaše preko drvenog mosta na ulaz Stambol-Kapije. Odjedanput se trže i zasta zaprepašćeno kad nrepozna na kocu svoga u Hristu brata i starešinu igumana Paisija. Zastali su i sprovodnici sa celom „štafetom“, ukazujući roblju na istu sudbu koja ih čeka. Otac Genadije i ostalo roblje u sindžirima stajalo je oborenih glava pred ovim užasnim prizorom kvaseći zemlju vrelim suzama.
Toga dana Sinđelija je kao i obično pošla da obiđe sinove u kuli Nebojši. Pred Stambol-Kapijom je naglo stala prepoznavši svoga sina Paisija. Udarajući se u prsa zaridala je gorko, a potom potrčala ka Nebojši da vidi da li je tamo njen drugi sin – Dimitrije.
———————————————————————————————————————————–
Kada otac Genadije, prošavši pored živog na kocu nabijenog igumana Paisija, stiže u tamnicu, njega ozari sreća, i na sebe zaboravi kada u tamnici beogradskoga grada zateče živa svoga jedinca Stojana, koga su sa igumanom Paisijem i đakonom Avakumom doterali iz Trnave u Beograd. Stojan je bio zajedno sa đakonom Avakumom. Ali se ocu Genadiju srce brzo poče parati, jer ga zaokupi strah od predstojećih muka, udružen sa mislima u kojima je gledao sina Stojana kako se uvija zajedno sa njim na kocu. Zato se reši da prihvati ponudu Turaka i da se poturči. Svoju odluku saopšti sinu Stojanu. Reče mu da on ovo čini u velikoj nevolji, a najviše radi njega jedinca, obećavajući mu da će se jednoga dana čim se prilika ukaže, ponovo vratiti u svoju svetu veru pravoslavnu. Taj razgovor među njima tekao je otprilike ovako:
Stojan: Babo, Lepoju cerov kolac spremaju.
Genadije: Svima je nama sućeno, sinko, da ga nosimo, neko pre a neko kaonije. Spasa nam nema ni s koje strane. Možda će čestito djete preći u paščeću vjeru da kolac ne omasti.
Stojan: Neće, bogami, babo, dobro ja njega poznajem. Tvrda je vera njegova. Taj se smrti ne boji. Zna on kako treba voleti Boga i ovu svetu zemlju.
Genadije: Znam, djete, ali dobro utuvi što ti kažem: Muke su to prevelike, treba istrajati. Ja od života ništa nemam. Svejedno mi je kad ću kolac poneti, ali tebe mi je žao, tvoje mladosti i lepote. Poslušaj ti tvog baba, ne treba zabrazditi. Tursko je vreme odzvonilo, treba našoj zemlji mišica.
Stojan: Znam, babo, ali šta će reći …
Genadije: Nema tu ali. Primićemo poganu vjeru za kratko vreme, dok prođe ovaj pokolj, pa ćemo posle, u ime Boga, opet biti što smo i bili.
Stojan: Ama, babo, kako ćemo mimo ostalu našu braću?
Genadije: Lasno ćemo, sinko. Neka Turci čine svoje, a mi ćemo po našem. Vjeru ćemo u srcu nositi. I Lepoje će pristati da se poturči.
Stojan: Neka bude kako ti veliš!
Tako dakle, navaljivanjima i ubeđivanjima otac Genadije privole na ovo sina Stojana. O odluci saopšti i ćakonu Avakumu predlažući mu turčenje. Đakon Avakum za ovaj predlog ne hte ni da čuje. Odvraćaše ih od njihove namere, ukazujući igumanu na dvostruko dostojacstvo — sveštenomonaški anđelski obraz i srpski nacionalni ponos. Otac Genadije ostade pri svome i saopšti Turcima svoju i svoga sina želju, da hoće da se poturče. Uvažiše im Turci molbu i obojicu izvedoše iz tamnice, davši ih Ibširu, koji ih na svečan način poturči. Od oca Genadija posta Mula-Salija, a od Stojana — Redžep.4)
Turci zanudiše i Dimitrija, Paisijevog brata, da se po-turči, opraštajući mu svu krivicu. On to odbi. Jednoga dana izvedoše i njega iz tamnice, izvan gradskih zidova, odsekoše mu glavu pa je natakoše na kolac.
Od svih zatvorenika koje su Turci pohvatali u Hadži-Prodanovoj buni, najviše ih je zanimao mladi i neustrašivi Đakon Avakum. Đakon Avakum lepotom svojom beše sličan krinu koji se tek rascvetava i Turci zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, hteli su pošto poto da ga poturče eda bi ostao u životu. Beše došao red i na njega. Trebalo je sada i on da ispije gorku i tešku čašu koju je pre njega ispio njegov veliki učitelj iguman Paisije. Turci su pokušavali da ga privole na turčenje, ali ni molbe ni pretnje nisu ga mogle na to privoleti. Na sva navaljivanja i obećanja Turaka da se poturči, prezrevši sve ovo — zemaljska blaga koja mu nuđahu, odgo varao je molitvom Hristu, Koji ga je nevidljivo krepio i kao pravom vojniku davao snagu.
Avakuma nisu samo Turci ubeđivali da se poturči. Nekadašnji njegov iguman i duhovnik Genadije, a sada Mula-Salija i Redžep, obilazili su ga u tamnici, ali sa njima nije hteo ni jedne progovoriti. Govorio mu je Mula-Salija: „Sinko, Bog neka ti bude u pomoć. Poturči se, ne treba ludo mrijeti. Eto, Stojan i ja…“. — Ne, oče, ja sam Hristov vojnik. Smrt je olakšanje za sve nas. Radujmo se smrti.
Kada sve ponude o poturčenju ostaše bezuspešne, kucnu i Đakonu Avakumu njegov čas. Jednoga dana, kada se sunce rađalo i zlatnim zracima obasipalo vrh Avale i porobljenu Šumadiju, otvoriše se teška tamnička vrata i Turci izvedoše đakona Avakuma iz Nebojše, davši mu da ponese kolac na koji će kroz koji čas biti nabijen. Ova tužna povorka, koju praćahu i u kojoj uživahu Turci, uputi se na Kalemegdan. Za Đakonom Avakumom išla je njegova bolom utučena majka Božana, plačući i izgovarajući poluglasno molbe da se poturči. Dve tri suze skotrljaše se niz anđeosko lice ovog mladog vojnika Hristovog i divnog srpskog mladića, ne radi bojazni od smrti, već to behu suze sažaljenja, koje su istovremeno bile i odgovor ojađbnoj majci, koju sa njima opominjaše da se okane uzaludnog preklinjanja. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo i celim putem od Nebojše do mesta gubilišta iz glasa pevao:
„Nema vjere bolje od hrišćanske!
Srb je Hristov, raduje se smrti;
Strašni Božji sud i Turke čeka,
Pa vi čin’te što je vama drago!
Skoro ćete i vi dolijati
Bog je svedok i njegova pravda“.
Pred Kalemegdanom, njegova bolom skrhana majka glasno zakuka za svojim jedincem, koji mirno, kao i Hristos na svome golgotskom putu sa Krstom na leđima, nosaše zaoštren kolac. Majka ne mogaše odoleti svome materinskom bolu, i u roditeljskom grču sa očima punim suza pristupi mu i poslednju molbu izreče, da se poturči i spase svoj mlađani život. „Bog će ti sinko, oprostiti, jer to činiš u nevolji“, govoraše mu ona. I na ovu, punu bola i užasa, majčinu molbu Bakon Avakum kroz Bogom nadahnutu pesmu odgovori:
„Majko moja na mleku ti hvala!
Al’ ne hvala na nauci takvoj!
Brzo ćeš se obradovat’ sinu!
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja od svakijeh beda;
Cvet proletnji tek za zimom ide,
Blago tome ko ranije umre,
Omanje je i muke i greha,
Pa što kome Bog i vera dadne,
A još ima braće na svijetu“.
Došavši na mesto pogubljena, Turci ponovo počnu savetovati Đakona Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena.
„A zbilja, umiru li i Turci kadgod“? upita mladić smešeći se.
„E, pa umiru dabogme“! —
„Onda je svejedno a pre a posle.
Što pre umrem omanje mi je greha“, odgovori on odlučno.
I najzad, u poslednjem momentu kada mu se već i sejmen pašin približi da obavi ovaj tragičan i strašan čin, u kome Turci uživahu, približi mu se glasnik vezirov i reče poruku gospodara svog koji sve ovo sa uživanjem posmatraše:
„Avakume, srpski sine, ti Paisijev đače verni,
Još trenutak imaš samo — odreci se svoga Hrista?
Ne htedneš li — ti znaš dobro Paisijevu sudbu crnu!
I tebe će ovog časa, pokositi sudba ista“.
— „Smrt izbavlja od svih beda; Blago onom ko pre umre,
Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti.
Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše,
Čin’te Turci što vam drago, i tako se mora mreti“!
Burni žagor „divno dete“ kadune se čudom čude!
„Zar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci krivo“!
I duševan Turčin jedan, — da uštedi dečku muke,
Probode mu jataganom mučeničko srce živo“.
I izvrši se ovaj poslednji čin drame mučenika Hristovog u kojoj Turci ne ostvariše svoju želju, jer mladi Đakon Avakum ispi čašu smrti sa radosnom nadom na netruležno življenje u vaskrslom Hristu Bogu.
Majka je dugo naricala kod koca, koji je sa njenim sinom jedincem bio uspravljen među drugo kolje, na kome izdisahu ranije nabijeni mučenici. Milovala je i ljubila ruke i noge njegove, dok se nije stropoštala pod kolac, zarivši glavu u mlaku krv svoga jedinca, koja se beše razlila po zemlji. Negde u toku noći osvestila se, prekrstila i izgubila u mraku.
Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik Đakon Avakum, uspravljen je baš na istom mestu gde je ravno deset godina ranije pogubljen bogovađski arhimandrit Hadži Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim glasom sam sebi čitao molitvu „Na ishod duše“, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: „Gotov sam, čin’te Turci svoje“!
Dakle nakon deset godina, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio skoro iste reči: „Čin’te Turci što je vama drago“, te je tako Kalemegdan uistini postao mesto dobrih megdana, na kome su ovi prepodobnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, izvojevali neuvenljivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga i Podvigopoložnika, da se večno raduju u carstvu Njegovom, moleći se za sve one koji verno poštuju sveti spomen njihov. Amin.
1)Neki smatraju da nije sigurno da mu je to bilo kršteno ime ili ga je majka tako zvala iz milošte materinske i zbog lepote njegove (Vidi: Prota D. Vasić, Veliki ispovednik vere. Knjiga o Bakonu Avakumu, Beograd 1968, str. 78).
2) Njegov otac Gavrilo bude uhvaćen od Turaka u poznatoj Jaičipevoj buni, i na čardaku u Mašićima sa mpogim ustanicima živ nabien na kolac 1809. godine.
3) Manastir Moštanica, najstariji spomenik srpstva i pravoslavlja u donjem Pounju, nalazi se pod planinom Kozarom, na dvanaestom kilometru južno od Bosanske Dubice. Tvrdi se da su ovaj manastir podigli Nemanjići (mralj Milutin i Dragutin), a da je iz ruševina obnovljen u 16. veku za vreme patrijarha Makarija Sokolovića. Bio je kroz vekove duhovni, nacionalni i kulturni centar srpskoga naroda u tom kraju.
4)Kada je nastupio Časni post (1815), Mula-Salija je jednako pomišljao kako da pobegne od Ibšira. Najzad je to uspeo i sa sinom Redže-pom dođu u Sremske Karlovce i prijave se mitropolitu Stratimiroviću. Mitropolit, pošto su mu ispričali sve šta je i kako je bilo, prekrsti ih i od Mula-Salije ponovo posta otac Genadije, a od Redžepa — Stojan. Oca Genadija mitropolit pomaza sv. mirom i dade mu pravo da može vršiti sve sveštene obrede oskm svete Liturgije i posla ga u Gradišku da tamo popuje. Otac Genadije je u Gradiški popovao nepune tri godine i 1818. godine umre, a za njim odmah umre i njegov oin jedinac Stojan.
Dijelovi teksta preuzeti sa:
www.crkva.se