Avdo Karabegović – Srbin – zapadnisrbi.com

Avdo Karabegović – Srbin

(Modriča, 13.avgust 1878. – Loznica, 5.decembra 1905.)

Pesnik Avdo Karabegović rođen je 13. avgusta 1878. godine, u Modriči. Bio je pripadnik stare begovske porodice, čiji se predak u Bosnu doselio iz Budima, u toku jednog od mnogobrojnih ratova između Turske i Austrije.

Otac mu se zvao Halil-beg, a majka Fatima, iz roda Mustajbegovića. Njegov stariji rođak i imenjak, verovatno brat od strica, Avdo Karabegović Hasanbegov, materijalno mu je pomagao da se obrazuje.

Hasanbegov je takođe bio pesnik, pisao je ljubavne i rodoljubive pesme, sa izrazitim srpskim nacionalnim predznakom. Mlađi rođak mu je posvetio jednu svoju pesmu:

„Allah je htio da sudba izabere
Tebe, da povrćeš ruže na trnove.“

Budući malozvornički učitelj jedno vreme proveo je školujući se u Istambulu. Na proleće 1898, sa nepunih 20 godina, u uniformi carigradskog licejca i sa visokim, crvenim carigradskim fesom na glavi, izašao je iz voza na aleksinačku železničku stanicu. Dok je stajao na peronu, „visoka uzrasta, u struku tanak i vitak kao bor“, pored njega je, u suprotnom pravcu protutnjala, ne zaustavljajući se, kompozicija Orijent ekspresa. Mladić tada nije mogao znati da se bilo koja sudbina, bez obzira na njenu dužinu i složenost, sastoji, u stvari, od jednog jedinog trenutka: trenutka u kojem čovek jednom za sva vremena shvati ko je. Svojim iskrcavanjem iz vagona pre nego što je voz prešao savski most, Karabegović je prekršio zakone Austrijske monarhije, čiji je bio podanik, određujući time svoju buduću sudbinu.

Godinu dana, kao srpski državni pitomac, proveo je u aleksinačkoj učiteljskoj školi. Na raspustu, sledeće, 1899. godine, dok je boravio u gostima kod svojih beogradskih prijatelja, iz nekog razloga prešao je u Zemun, gde su ga uhapsile austrijske pogranične vlasti. Osman Đikić je zapisao da je Karabegović osuđen na zatvor, a zatim na trogodišnji vojni rok kao običan vojnik, iako su, po austrijskim zakonima, učenici srednjih škola služili u vojsci samo godinu dana. Pred kraj vojnog roka, kažnjen je na dodatnih šest meseci, „čime su ga vojne vlasti u Pešti kaznile radi jedne nevine molbe upravljene od strane mislimanskih vojnika na vojnu vlast u jednoj čisto verskoj stvari“, piše Đikić.

Kada je najzad odslužio vojsku, Karabegović se upisao u učiteljsku školu u Pakracu, gde je proveo jednu školsku godinu. Pesnik Slavko Kocić bio mu je najbolji drug iz razreda. „Obadvojica smo bili saradnici više listova, komotni smo bili podjednako, matematiku nismo znali podjednako, izostajali iz škole podjednako – naročito sa crtanja i krasnopisa – nosili smo se jednako, pa i salonsko odelo smo imali jedno.“

U Pakracu se zagledao u jednu devojku, kojoj je, dok se nisu upoznali, u svojoj imaginaciji nadenuo ime Emira. Kasnije je objavio rukovet njoj posvećenih pesama.

„Slatka usta slatko zbore
Bježi dragi, sunce moje!
Eto danka mrske zore:
Propašćemo obadvoje!“

Ona je bila „pohrvaćena Židovka“, iz jedne trgovačke porodice iz Bjelovara. Čudila se što se on naziva Srbinom i što piše ćirilicom. „Zar vi ne znate da ste Hrvat?“, pitala ga je. Avdo se nasmejao i odgovorio: „Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?“ Imali su višemesečnu mladalačku vezu, često su se viđali, a onda se posvađali i rastali. Kao malozvornički učitelj, pisao joj je duga pisma, da bi na poslednje pismo odgovorila devojčina drugarica, obaveštavajući ga da je njegova Emira preminula. Avdo je do smrti čuvao jevrejkin rubac, izrađen njenom vlastitom rukom, kao i medaljon sa njenim likom.

Iz Pakraca, Karabegović je ponovo došao u Srbiju, u Aleksinac, gde je kao državni pitomac završio učiteljsku školu. Državna stipendija mu je u jednom trenutku oduzeta, pa ponovo vraćena. „Voleo je pesmu, čašu i muziku“.

Na početku školske 1905. godine, postavljen je za prvog učitelja novootvorene osnovne škole u Malom Zvorniku, sa početničkom platom od 600 dinara. U to vreme, verovatno je sebe smatrao srećnim, mada to intimno nije bio. Škola u kojoj je radio, privremeno je bila smeštena u zgradi carinarnice, a učeničke skamije bile su pozajmljene od lozničke škole.

Pisma, koja je kao malozvornički učitelj upućivao Ministarstvu prosvete, sa dugačkim rečenicama, kojima se ponekad gotovo gubio smisao, govore da je u pitanju bila nestabilna ličnost, sa izrazitom afektivnošću. Kada je, polovinom 1906. godine iz Malog Zvornika, zatražio da mu se pošalje još 10 primeraka knjiga srpskih narodnih pesama, pošto je ranije dobijene poslao u Bosnu, da se razdele među tamošnjim Srbima, tadašnji ministar je naredio da mu se pošalje duplo više primeraka nego što je tražio. Nervoznim rukopisom, tankim perom i mastilom crnim kao gar, od ministra je tražio postavljenje za stalnog učitelja, pošto je 29. marta 1907. godine stekao državljanstvo Srbije, „kada su Novine Srpske obnarodovale ukaz Njegovog Veličanstva Kralja“. Čim je dobio srpsko državljanstvo, austrijske vlasti su mu zabranile prelazak granice.

Kao učitelj u Malom Zvorniku, upoznao se sa jednom srpskom učiteljicom iz Bosne i sa njom se tajno verio. Kada je o svojoj nameri da se ženi upoznao prijatelje iz beogradskih književnih krugova, izazvao je skandal i konsternaciju. Stevan Sremac je bio apsolutno protiv, govoreći da „zbog naših muhamedanaca“, Avdi-beg ne sme da se oženi Srpkinjom, već muslimankom, „a ako mu je po volji, i sa dve, tri“, što mu njegov zakon dozvoljava. Njegova supruga morala je da bude iz najboljih kuća bosanskih muhamedanaca i srpska država trebalo je da se potrudi oko toga. Uostalom, govorio je Sremac, za ovog nestalnog mladića, pesnika, važilo je pravilo „Nova varošica, nova devojčica“. Voleo je, pa zaboravio, sada ponovo voli, pa će ga i to proći. Protiv Avdine ženidbe pravoslavkom bio je i Branislav Nušić. Ipak, Avdini prijatelji organizovali su prebacivanje te bosanske učiteljice iz Bosne u Srbiju. Dobila je učiteljsko zvanje u krajinskom okrugu, da bi se ubrzo udala za tamošnjeg policijskog pisara.

Avgusta 1906. godine, Karabegović je popio mnogo vina u beogradskom stanu Mihaila Sretenovića, govoreći da ima poseban razlog da slavi svoj 28 rođendan. „Sve je u mene pomrlo mlado, ispod dvadeset osam godina. Pomrlo je od sušice…Čim se zakašljem, ja lijepo pretrnem i pomislim: Eto je, nalećela…Sad se ne bojim više, već sam omatorio za sušicu.“ Te jeseni, oboleo je od progresivne tuberkuloze, prokašljao je i propljuvao krv.

Srpska država je finansirala lečenje pesnika Avdi-bega. Jedno vreme je bio na lečenju u Napulju i Palermu, mesece je provodio u srpskim banjama i u Ulcinju, gde ga je posetio knez Nikola Petrović. Septembra 1908, na nekoliko dana je odseo u beogradskom hotelu „Nacional“. Sa prijateljima koji su ga obilazili, gotovo da nije mogao razgovarati, gušeći se u kašlju. Pored stolice na kojoj je sedeo, stajao je lavor pun krvavih ispljuvaka.

U novembru 1908. godine, prebačen je iz Malog Zvornika u lozničku bolnicu. Pismom je molio Slavka Kocića, svog nekadašnjeg školskog druga iz Pakraca, da mu paketom pošalje južnog voća. Na samrti je, valjda, pozivao za svedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše – da je svaki čovek uvek na gubitku. Petog decembra, Kocić je iz Loznice primio telegram doktora Jašića: „Naš dobri Avdo danas umro.“

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, na parceli predviđenoj za pokojnike muhamedanske veroispovesti. Na dženazi, hodža Mehmed Hašimić rekao je, između ostalog: „Znamo da se uzvišeni duh tvoj vinuo nebesima zato, da tamo Proroku Muhamedu i Svetom Savi kaže, da je u nas svaki brat mio koje vjere bio, i da kosovskim junacima Lazaru i Muratu kaže, kakva sloga u njihovih potomaka vlada i da su svi kao jedan gotovi da zajednički brane svoja prava.“ Zatim se od pesnika oprostio Branislav Nušić: „Pođi mirno pred Alahov presto, moj slatki Avdo. Dok si zadnjim pogledom svojim sagledao zlu sudbu tvoje otadžbine; dotle si smrću tvojom proglasio praznik svetoga bratstva Srba pravoslavnih i muslimana…“

Godine 1900. u Beogradu je objavljena knjiga pesama „Pobratimstvo“, koju su zajednički potpisali Avdo S. Karabegović, Osman A. Đikić i Omer-beg Sulejmanpašić Skopljak. Kada ga je izvesni M. M. Petrović pitao šta znači inicijal „S.“, pošto očigledno nije bio od imena oca, Avdo je odgovorio: „Srbin“. 1905. objavio je, takođe u Beogradu, zbirku pesama. Svoje pesme je posvećivao Marku Kraljeviću, Vuku Karadžiću, Aleksi Šantiću i Branku Radičeviću, pesniku čiju je sudbinu ponovio.

„Ničeg više svoga nejmam
Dušu su mi otrovali;
A iz srca nesretnoga
Sve su zvjerski isčupali.“

Posle smrti pesnika Avde Karabegovića, objavljena je spomenica, u kojoj su njegovi poznanici i prijatelji izneli svoja sećanja.

„Od svoje rodbine sam javno prezren, ali ne žalim, jer ideja, koju sam visoko uzdigao i zbog koje sam prezren, mora pobediti.“

Dejan Pavić: HRONIKA RAZVOJA ŠKOLSTVA

karabegovic vila 1896