Šta je Vrbaska banovina?
„Nekadanji Donji kraji i Jajačka banovina činili su već u srednjem veku jedno zasebno područje koje je istorijska osnova današnje Vrbaske banovine. Već u 16. veku naziva se to područje Bosanska Krajina, samo granica tad seže na severu do Kupe i Siska. Pod Bosansku Krajinu je tada spadao i jedan deo Slavonije (Cernik).
Budući da su Turska i Austrija bili osvajači, mi bismo danas u svojoj slobodnoj otadžbini trebalo da o tim granicama govorimo samo kao o nekadašnjim veštačkim pregradama koje su udarili ti osvajači da nas što bolje, sigurnije i veštije razdvoje.
Ja bih za Krajinu i Vrbasku banovinu rekao: To je područje na kojem je u istočnom delu, pre sto godina, buknula Pop Jovičina buna, a u ostalim delovima 1875, 1876 i 1877. i Krajiški ustanak. I dok je srednja Bosna spavala mrtvim snom, a Hrvatska raspravljala svoju nagodbu i svoj državno-pravni položaj prema Mađarskoj, dotle je Krajina prolivala krv za svoju slobodu i svoje sjedinjenje sa Srbijom, isto kao što je na drugoj strani činila Hercegovina.
To je područje sa kojeg je 20. avgusta 1873. sedamdeset i sedam vojvoda i poglavara narodnih, još za žive carevine Turske, proglasilo prisjedinjenje sa kneževinom Srbijom. To je područje na kojem su delovali vojvoda Petar Mrkonjić, Vaso Pelagić i Petar Kočić, svi gledajući u Srbiju, a sa kojeg je nikao i Gavrilo Princip.
To je područje koje je dalo tolike političke procese pred Austrijom: prijedorski proces, proces otadžbine Petra Kočića i Vase Kondića, proces „Barut miriše“, špijunski proces Dragoljuba Kesića i Tode Popovića, đački proces „Jugoslavija“ i najposle Banjalučki veleizdajnički proces, a svi su ti procesi pokretani radi veza sa Srbijom.
To je područje koje je Srbiji dalo 8.000 dobrovoljaca u svetskom ratu. To je područje sa kojeg je 27. novembra 1918. godine proglašeno bezuslovno i definitivno sjedinjenje sa Kraljevinom Srbijom.
To je područje na kojem danas živi 700.000 Srba pravoslavnih i čine okruglo 60 odsto stanovništva, koje i danas gleda na Beograd i očekuje od njega rešenje svog pitanja i položaja. Meni ovi momenti izgledaju mnogo odlučniji za utvrđivanje područja i pripadnosti Vrbaske banovine, nego one neodređene „istorijske granice“, poznate po titulama nekadašnje vlastele, koja je po tadašnjoj modi nastojala da u te titule stavlja i zemlje u koje nosioci tih velikih i dugačkih titula jedva da su kad i provirili.
Meni ovi momenti, koji pokazuju veliku otpornu snagu, zdrav nacionalni život i neodoljivu težnju za slobodom, izgledaju daleko odlučniji i pretežniji nego one „istorijske granice koje su postavljali tuđinci – osvajači, Turci i Austrijanci, prema svojim političkim računima i kombinacijama.“
Koncepcije za „rešenje“ problema sa Srbima
„Danas je tendencija autonomije Bosne da opet uspostavi granicu na Drini i da nas odeli od Srbije. A Srbija je ušla u rat da tu granicu briše, da nas oslobodi i ujedini. Razumljivo je zato i što je takva tendencija u misli velike Hrvatske našla svog prirodnog saveznika.
I jedna i druga koncepcija predviđa ukidanje Vrbaske banovine. Hrvatsko pitanje, ako se uzme u širem obimu, sukobljava se sa tim neumitnim faktorom – 1.200.000 Srba u Vrbaskoj banovini i oko nje, kao živim zidom, koji se ne može otkloniti ni probiti prirodnim putem. U tom pogledu imaju danas dve koncepcije. Prva je da se Vrbaska banovina podeli i da se deo do Vrbasa pripoji Hrvatskoj, a druga „vraćanje u istorijske granice“ u smislu autonomije Bosne, u kojoj, po rečima gospode iz redakcije lista „Obzor“, Hrvati katolici i Hrvati muslimani imaju većinu nad Srbima.“
(Uloga i značaj Vrbaske banovine, dr Stevan Moljević, predavanje održano 30. januara 1939. godine, štampa: Braća Jakšići, Banjaluka)
Priredio: Nenad Despot
Robijao u zatvoru Austrougara i komunista
Moljević je bio doktor pravnih nauka i jedan od političkih prvaka đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Bio je pripadnik „Mlade Bosne“, hapšen posle atentata Bogdana Žerajića na Marijana Varešanina, guvernera Bosne i Hercegovine. Godine 1915. na veleizdajničkom procesu protiv 156 optuženih od austrugarske vlasti osuđen je na 10 godina robije.
Nosilac je velikog broja odlikovanja, od kojih i francuske „Legije časti“, Ordena Svetog Save i Kraljevske spomenice. U Banjaluci je osnovao nacionalna društva „Soko“ i „Zmijanje“, te klub trezvenjaka „Pobratimstvo“. Osuđen je posle Drugog svetskog rata, kao predsednik Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog pokreta, na 20 godina robije. Umro je u kaznionici u Sremskoj Mitrovici 1959. godine i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.
O starinskoj narodnoj nošnji Bos. Krajine
Naše starinske narodne nošnje, sa lepim vezom u više boja, sve više nestaje u ovima našim krajevima, ali se oseća i izvesna težnja da se to nestajanje i zaustavlјa. Kod ženskinja po varošima oseća se u novije vreme sve veće interesovanje za naše narodne vezove i težnja da se primene na varoškoj evropskoj nošnji. Sretate po većim varošima, ne retko, ženske sa narodnim vezom na odelu evropskoga kroja. Preko zime održava se u svakoj većoj varoši Jugoslavije, a naročito u prestonici, sveslovenska kostimirana zabava gde prve dame dolaze u narodnom odelu raznih slovenskih krojeva i gde posebni odbor ocenjuje koja je nošnja najstarinskija i najlepša. Svako selo razlikuje se po nečem jedno od drugoga, a naročito u nošnji. Ipak ima i većih oblasnih celina i krajeva sa nečim zajedničkim u narodnoj nošnji. Tako jednu celinu u nošnji čini Bosanska Krajina, Severna Dalmacija sa Bukovicom i ravnim Kotarima, Lika, Kordun i Banija u Hrvatskoj i čak Žumberak na granici Kranjske. Naročito je bila lepa i očuvana narodna nošnja na tome celom prostoru pre nekih 70 do 80 godina. Ona se sastojala, kod ženskih, iz duge košulјe od lana, na kojoj su i prsa i rukavi bili potpuno izvezeni, a po dnu košulјe »uzveza«. Vezena je vunicom u tri boje: u crvenkastoj, plavoj i zelenoj i to bojama bilјa. Košulјa je bila opasana tkanicom i na njoj široki komadi plave ili crvene čohe, zvane »riza«, sa svilenim vezom u više boja. Oblačio se zubun, dug do ispod kolena, bez rukava i to devojke bele, a žene omorite u vrano ili zatvoreno plavo. Ozada, podnu zubuna je široka »ovtoka« čohe, crvene ili plave, sa svilenim vezom u više boja. Napred je opasana suknenom pregačom sa utkanim šarama u više boja. Na nogama su bile čarape išarane i »nazuvci« sa vezom po »rizi«. Na glavi je žena imala belu maramu od lana koja se zvala negde bošča, a negde jagluk. Bila je sva izvezena u tri boje. Devojka je mesto marame nosila crvenu čohanu kapu iskićenu srebrnim parama. Na prsima su devojke i mlađe žene nosile »gerdane« od srebrnih para, cvancika, i sa nekoliko talira-kretaša. — I muški su nosili vezenu košulјu koju mlada nosi u svome devojačkom ruhu kao dar mladoženji na dan svadbe. I na muškom zubunu je bila široka »ovtoka« sa vezom. Na većim skupovima kod crkve i na »maslima« (zavetinama seoskim) gde je na stotine žena i devojaka, to šarenilo i lepota zasenjavaju oči. Nije očuvan opis nošnje svih naših krajeva. U mnogim krajevima je starinska narodna nošnja iščezla bez traga i glasa. Očuvala se samo u muzejima. Kad se upoređuje nošnja tih raznih spomenutih krajeva, može se uočiti da ima nešto zajedničko sa starom nošnjom Hercegovine i Crne Gore i to u zubunu i vezu. Naročito je sličan vez starinske nošnje Bosanske Krajine, što se tiče zubuna i veza na košulјi, sa kosovskim vezom i nekih delova Južne Srbije. Te zajedničke crte u starinskoj nošnji Bosanske Krajine i onoj u Staroj Srbiji rastavila je Srednja Bosna, naročito oko Sarajeva, gde je bio snažan uticaj turske varoške nošnje. Tu žene nose dimije, tursku ženeku nošnju, a zubun sa vezom, nazvan »ćurdija« dobio je kraći oblik varoške balkanske nošnje. Ta ženska nošnja nije lepa. Starinska narodna nošnja delomično se očuvala na gore označenom prostoru i to dobro u Severnoj Dalmaciji sa Bukovicom i Ravnim Kotarima. U Lici je pre 70 godina sasvim nestalo. Očuvali su se neki delovi starinske nošnje na starim ženama u Kordunu i Baniji i u Žumberku na granici Slovenije. Iza okupacije nestaje starinske narodne nošnje u svoj Bosanskoj Krajini i to postepeno, s jedne strane od Like, a sa druge strane od Slavonije. Najočuvanija je ta narodna nošnja samo u Zmijanju, oblasti između reka Sane n Vrbasa i varoši Jajca i Banje Luke. Samo je zubun sve kraći, sa manje veza, i na zubunu, košulјi i bošči vez je u jednoj boji, plavoj. Najočuvanija je ta starinska nošnja Bosanske Krajine, sa najviše veza u tri boje, u Banjalučkoj Vrhovini na desnoj strani Vrbasa kod Skender Vakufa, i to u selima: Imlјani, Vlatkovići, Kobilјa i Grbavica. Ova sela spadaju srezu Kotor Varoš, u Vrbaskoj Banovini. To se vidi na priloženim slikama po odelu devojke i mlađih žena u velikoj porodičnoj zadruzi Adama Grubača u Imlјanima koji ima 40 čelјadi. Tu je sve vezeno u tri boje, što čini vanredan utisak na većim skupovima žena i devojaka kad se to šarenilo i prelevanje boja posmatra na sunčanom sjaju. To je najlepša slika naše starinske nošnje, sa najviše starinskog veza u više boja, koje sam vidio na svojim putovanjima. A ne može se čovek dosta da načudi da je to vezla žena koja ne zna ni čitati ni pisati. Strastvena vezilјa veze pokraj slabe svetlosti od vatre na ognjištu, pa čak i na mesečini. Stari vezeni komadi, gde su se očuvali i gde ih već nestaje, postali su predmet trgovine. A iza rata naglo nestaje narodne nošnje i u Zmijanju. Vezene rukave skidaju sa košulјa. Pregače i vezene rukave kupuju u obližnjim varošima lјubitelјi veza kojima popunjuju svoj sobni nameštaj. Čak i po koja strankinja iz bela sveta svrati autom u Mrkonjića Grad (Varcar Vakuf) i pokupuje rukave i pregače na pazaru i dućanima, jer i trgovci to kupuju i preprodavaju u dućanima. Primera motiva narodnog veza u domaćoj industriji ima naročito snažnog zamaha u Hrvatskoj, blagodareći osnivaču Etnografskog muzeja u Zagrebu, g. Bergeru, koji je zaposlio hilјadama žena, priređivao izložbe naših narodnih vezova na strani. Nјemu najvećim delom dugujemo zahvalnost što je čitava Evropa, pa čak i daleka Amerika, poznala našo vezove i zavolela ih. —U Bosni, u Sarajevu, postoji već skoro 50 god. „Banovinska tkaonica beza i vezionica“ koja učestvuje na izložbama, gde dobiva odlikovanja i priznanja. Tu skoro učestvovala je na izložbama u Hagu i Kopenhagenu, gde su naši narodni vezovi pobudili interesovanje. Uprava te »Banovinske tkaonice beza i vezionice« u Sarajevu ulaže i razumevanja i volјe da se rad što više razvije. Trebalo bi da je sva naša inteligencija u tome pomogne i da se i drugi krajevi ugledaju na nju, a naročito krajevi Vrbaske banovine u kojoj je najviše očuvano našega najstarinskijeg veza i gde bi se mogao zaposliti i naći zarade toliki naš ženski svet.
Autori: Milan Karanović
KALENDAR SPKD PROSVJETA, 01.01.1932