Bogdan Zimonjić
(Gareva kod Gacka, 1813. — Pusto Polje kod Gacka 1909)
Pop i vojvoda gatački. Isticao se u u lokalnim ustancima koji su se javljali posle 1852. u Hercegovini.Posle sukoba Luke Vukalovića sa crnogorskim dvorom, 1862. i pristanka Vukalovića da sarađuje sa Turskom i Austrijom, Crna Gora je postavila Zimonjića kao svog čoveka za Hercegovinu. Pošto ga je 1864, knjaz Nikola postavio za senatora, stalno se nastanio na Grahovu.
U velikom ustanku u Hercegovini (1875—1878) Zimonjić je bio jedan od najpoznatijih ustaničkih vođa. Posle okupacije Hercegovine (1878) austrougrske vlasti su ga postavile za kajmakama u Gacku. S tog položaja povukao se posle četiri meseca zbog neslaganja sa agrarnom politikom okupatora.
Orao, 1876.
Iz memoara Vojvode Bogdana Zimonjića
Autori: TOMO A. BRATIĆ
Grčke vladike bile su zavele običaj da uzimaju od popova miraz. Ako je umro sveštenik vladika je od miraza uzimao njegova konja sa ormom i bisagama, knjige i krst. Tijem su se pravom služile sve hercegovačke vladike, do vladike Josifa, a pogdjegdje i poslje do vladike Ignjatija. Kad pogibe pop Luka1) eto ti vladike Aksentija u Garevu u popa Jovana pa zaiska popova konja i ostalo, a zaiska i crkveni ključ ko bajagi da ide u crkvu da mu učini pomen. Pop Jovan bijaše čovjek miran i dobar, ali i strašiv od vladike, te donese sve što je vladika isko. Ja držah da će se vladika smilovati na sirotinju popa Luke, pa im konja vratiti, ali ko da vladika neznaše za milost, uze konja i sve ostalo. Kako ja ne bijah još pop ne brinjah ti se mnogo ni za vladiku ni za popove oko njega, ali mi opet ne bijaše milo da me zakune. Pristupih vladici, poljubih ga u ruku i zamolih: „Nemoj sveti vladiko cvijeljati ovoliku sirotinju i voditi im konja ispred kuće. Siromašni su i dosta im je i žalosti“. „Kako da neuzmem bre, kad je to moj miraz ; uzet ću brate, uzet!“ A moj gospodine, ti imaš eto dobra konja, a ovaj siromašak više ga nikad neće nabaviti, kad im ti ovoga odvedeš,“ „Jok brate, jok ! to je moj miraz i neću da mi više o tome zboriš.“ — Vladika uze konja pa ga ode zagledati. „Ama ja te molim gospodine ljucki, da ostaviš konja, a ti kad nećeš tako, evo, Boga mi, beli, konja nećeš odvesti !“ — naljutih se ja i istrgoh konja vladici iz ruke. Naljuti se vladika pa mi poče prijetiti kletvom. Mene snašli đavoli, pa potegoh veliki nož: „Samo mi jednu ružnu reci, pa će ti slećeti glava s ramena!“ Vladika strašiv pa umuče, te ne obijeli više zuba, ali sad skočiše popovi na me i počeše me grditi i kletvom prijetiti, a ja ti za sovu pa među njih, te sve rašćeraj. Viđe vladika da u mene nema šale, pa će : „Nemoj, brate, da se bijemo, nego sjedi, pa neka je sve prosto; neću, brate, ni konja ni ništa, sve neka je prosto i alal!“ „E sad ti fala gospodine! to su riječi vladičanske i svetitelјske; da si prije tako zborio ne bi do ovoga ni došlo“. Saulisasmo se opet, te ti ja polјubih vladiku u ruku ko bojagi da mi oprosti. Do nekoliko pošto sam se ja zapopio izađe vladika Josif u Gacko, da obiđe eparhiju i da kupi svoju miriju, te povede i mene u Pivu sa sobom da mu bajagi što pomažem. Na Goransku bijaše pop Tešo Lješević, ama razuman i obješenjak za priču. Kad dođosmo u njega dočeka nas lijepo. Kad vladika zaiska svoju miriju, u popa Teša nema ni pare, a pop se tuži da njemu ne daju ništa. Vladika naredi, te on okupi sve domaćine svoje nurije i dovede ih pred vladiku. Vladika im govori kako je to hristijanski, da čine vladici pisaniju, nego i oni neka plate svoj dug i neka još što pisanije učine. Pivlјani ko Pivlјani počeše otezati: „piši salandar, piši po porusije“ i tako sve na manje, a vladika se poče lјutiti, jer se nado sve dukatima. U to banu i neki Cicmil, a prepriječio se šešanom, pa će s vrata: „A ko vam je ovđe vladika?“ „Ovo je sveti vladika!“ kazuje mu pop Tešo. „Ai!“ viče Cicmil „kako si međer ostario vladiko! a Boga mi si manit, pa ako si vladika, što tako star ideš u ove planine, a što sinove ne spremaš!“ Pop Tešo poče da viče na njega, da se nezbori tako sa vladikom, jer je vladika sveti čovek, ali se iskovriježi Cicmil: „Šuti pope, usta ti tvoja!… ako prekinem fišek sad će ti mozak na ledinu! Sveta je moja koza i ovca, a ne tvoj vladika…“ Skočiše oni drugi te išćeraše Cicmila, a zajadi pop Tešo, kako su to divlјi lјudi i kako on na zlo s njima udara. Viđe vladika zlu i goru, pa ostavi i Goransku i miriju i pisaniju i popa Teša, a ode pivskom manastiru. Poslјe mi ispriča pop Tešo, kako je on sve uredio da bude onako, da prepane vladiku, da ne iskupi mirije. Teška bijaše ta vladičina mirija i za narod i sveštenike, jer je svaka kuća davala vižlin godišnje. Popovi su davali batik i to je iznosilo po 75 groša na nuriju, a osim toga polovinu od svake vjenčanice. Kad dođe novi vladika na eparhiju, svaki mu je pop bio dužan dati po 500 groša i to se zvala filotimija. Osim ovijeh dacija vladika je tražio još pisanije od naroda i za dušu i pred dušu, a uza se je vodio čitavu vojsku popova i zavtija, te gdje bi došao čitavoj bi se nuriji okrenula kapa oko glave, dok bi dočekali njega i pratnju mu. U manastiru okupi svu Pivu, a dobavi i Popa Ćetka Nedića s Bojkovića. Pop Ćetko bijaše nešto skrivio i vladika ga osudi na tešku globu, pa ga zatvori u jednu ćeliju i reče, da će ga držati u zatvoru sve dotle, dok mu rodbina sastavi pare i donese, a ako ne sastave pare dok je tu, vodiće ga u Mostar. U manastiru bijaše nekih starih mačeva dugih koliko najdulјi čoek i jedno jutro stade zveka nešta na avliji taman pred vladičinom ćelijom. Izađem ja, da vidim šta je, kad imam šta viđeti : pop Ćetko izvuko onaj jedan mač, a dokopo brusinu, pa sve turpija po maču i oštri ga, a sam zbori: „Ama ću mu je odjednom osjeći, pa neka je taman sveti vladika! Znaće on ko je pop Ćetko!….“ Sve tako oštri i zbori; ja se vratih u svoju ćeliju smijući se, a lupa i zveka na avliji probudi i vladiku pa zovnu đakona, da izađe i vidi šta je. Poviri đakon, pa kako viđe kako se pop prevrće s mačem i ogleda ga je li oštar i zamauje njime ko kad nekoga siječe, a viče : „Ovako ću ja katila jednog!“ upita mene šta ono radi, a ja mu velim da neznam. Dok evo ti i popa Teša, pa ga pita šta radi i lupa tu jutros, te će probuditi vladiku. „Oštrim evo nož!“ veli pop Ćetko i neokreće se na nas. „Zašto ga oštriš ?“ „Za vas zašta; svije ću vas jutros poklati; najprije vladiku i one njegove, a onda kaluđere i sve!“ Kad ču to đakon živ umrije od straha, i utrča vladici, te mu sve kaza. Zovnu vladika i mene i popa Teša i pita nas šta je. Mi mu kažemo kako je pop Ćetko pomanitao u zatvoru u ćeliji, pa se dokopo oružja i eno će nas sviju poklati. Zamoli nas vladika nećemo li kako bilo trsiti ga iz manastira da ide kući, a on će mu svu globu alaliti. Odosmo dolјe i kazasmo Ćetku, te on ode kući pjevajući, a vladika se zaklјuča u ćeliju. Tek kad je bio siguran da je Ćetko otišo, otvori se, spremi komore, da ide iz manastira, jer se bojaše da se što ne pristima popu Ćetku, pa da se ne vrati. Časom mu spremiše i potovariše stvari, te vladika ostavi Pivu još taj dan, a osta mu nenaplaćeno mnogo nurija i sva globa popa Ćetka. Kad dođe vladika Gligorije, on zatraži od svake kuće po tri plete i to mu iskupiše sve do Gornje Hercegovine. Kako se mi bijasmo bunili to prođoše tri godine, a da niko ne kupi vladičinih para. U nastanku četvrte godine, eto ti u Gacko preko Foče vladičina protosinđela Pajsija i uza nj još čitava vojska popova i zavtija. Pajsije nalјegao na Jasenik, a u Jaseniku bila sedmina Marka Rebića, pa se on svratio, kad je vidio toliki svijet ne bi li što naplatio. Bogdan Grgurević mu tu reci da mu neda niko ništa, prije nego mu platim ja za svoju nuriju. Pajsije tu skreši meni i oca i mater i reci još da će me sjutra svezati doratu za rep i tako svezana oćerati u Mostar. Na toj sedmini bio i neki Mitar Ćorić iz moje nurije i sve čuo, šta je Pajsije reko, pa ga eto mojoj kući i kaže mi da bježim u Goliju, jer će me protosinđel helać učiniti i kaza mi sve, što je rečeno. Kad stiže Pajsija mojoj kući, dočekah ga ja sa sovom i šćah ga biti, ali me zakuni majka, da ne činim rezil sveštenijeh lica u svojoj kući, te pušćah i Pajsiju i svu mu pratnju, da u mene noće, a majka im dade večeru ko da su joj došli najglavniji prijatelјi. Sjutra dan zaiska Pajsije vladičinu miriju za četiri godine po tri plete na kuću, a to je svega po 12 pleta ili po dva talijera. Ja mu rekoh da lјudi ne mogu dati, nego po vižlin ko što je prije bilo, ali ja ću gledati ako bi se moglo što i više išćerati. Pajsije bijaše miran dok bijaše u mene, ali dok otide od mene, otidi u Cernicu u mudira Klepe i potuži me, da mu ne dam vladičine mirije. Mudir spremi po me dvije zavtije, te ti ja su nekoliko lјudi dođoh u Cernicu i tu otpoče davija. Pajsije traži po tri plete na 170 kuća, a ja plaćam po vižlin na 62 kuće po carskom tevteru, isto bijaše u mudira, a u taj tevter sve smo pisali čitavu porodicu ko jednu kuću, da je manje mirije. Mudir reče da se mora platiti po fermanu, a ferman je na tri plete, a ja sad se oprijeh da smo se bunili, a u buni je i carska mirija propala. U tome neko zavika da izgorje konak đe je Pajsije bio zanoćio, te prekinusmo daviju, a potrčasmo da trnemo vatru. Ali srećom ne bi mnogo vatre; neki obješenjak zapalio krevet đe je Pajsije ležo, da je više gungule. Viđe Pajsije, da je sva igra oko njega, pa izbeči na me oči: „A ti si, katile, odmetnuo narod od cara, pa hoćeš i od vladike !“ Meni se na to smrče, pa dočekah: „Hoću i drago mi je, pa ti nedam ni pare!“ i skočih da idem, a za mnom svi lјudi. Viđe Pajsije, da će otići praznih džepova ako odemo, te pristade za mnom i pogodismo se da mu dam za svu moju nuriju 120 pleta a po njegovu računu bio sam dužan preko 1000 pleta. Za sve ovo Pajsija učini mene davom vladici i vladika se nalјuti na me žestoko, ali ja opet s moje strane odpiši da je Pajsija išo ko dahija i da je saroš, a narodu je dosta i turskog dahiluka; te ne bi više Pajsija u vladičinu miriju. Zamolih vladiku da sam dođe u Gacko, jer ima dosta stvari u narodu, što se ne mogu bez njega raspraviti i on mi obeća doći. Pop Jovan bijaše vjenčo jednu ženu iza živa čoeka a prevariše ga sa pismom, koje je pisao neki Govedarica, da se može vjenčati, a dolјe potpiso vladiku. I Bjeletići bijahu silom oteli đevojku u Vukovića i vjenčali je preko volјe, te se i tu zavadilo do krvi. Dođe vladika u prolјeće, a ja dobavi sve što ima zapetlјano da se raspravi. Naredi mi vladika, da se Bjeletića nevjesta metne u bukagije i da je zatvori u izbu, a sjutra dan i sam je vladika udari šakom, dok ukabuli da će za Bjeletića, a smirismo ono vjenčanje popa Jovana sve uz dobru globu; vladika uze za ove rasprave 320 dukata globe, a šćaše i mudir Klepo, da uzme 200 dukata, ali mu vladika obatali i poslјe nesmjede više iskati, kad vladika ode, jer se bojaše da se paši nezadavija. Pri odlasku vladičinu moje je bilo da ga doprtlјam u Fojnicu, a to je prvo selo nevesinjskog kadiluka, a odatlen je bilo da ga prtlјaju nevesinjski popovi i tako sve iz kadiluka u kadiluk. Nađem konja i doprtlјam vladiku u Fojnicu i šćah da vratim konje, kad onaj zavtija, što prati vladiku ne da osoliti, nego kaže da će moji konji ići do u Mostar. Zavtija bijaše lјut na me, jer mu nijesam niđe ni mukajet, niti ga mogoh viđeti, a i vladika mi ne bijaše mio što ga vodi. Tumačim ja zavtiji, kako je red iz kadiluka u kadiluk, a ne dalјe, ali zavtija ne da. Ljutnuh se ja na to, te zavtiju poda se i udarih mu nekolike noge, a rekoh nešto ružno i onome ko ga vodi, biva vladici. S vladikom iđaše i fočanski proto Kočović, pa viđe šta ja radim sa zavtijom, te kaza sve vladici, a kad ja dođoh u kuću, đe bijaše vladika, dočeka me proto sa oštrim riječima. Kako sam lјut ne vidim ni vladike, a prota još manje te u malo ne bi i protu taman ko onome zavtiji. Umiješa se i vladika: „Nemoj oče, proto, na vojvodu, on se onako i s Turcima komada; Bog da prosti!“ Ne slušam ja što vladika zbori, nego izvadim sinđeliju i bacim mu je govoreći, da je to sramota za vladiku da vodi sa sobom zulumćare i pjane bestije, pa neću mu više ni popovine ni nurije. Blaži me vladika i uze kulkumu, pa mi potpisa na sinđeliju, da sam prvi prota u njegovoj eparhiji i još me fali kako branim vjeru i narod, a sve to, čini mi se, bijaše više od straha nego po mojim zaslugama.
1) Pop Luka Zimonjić, knez gatački, slomio se je sa konjem zajedno u Sutjesci idući iz Foče u Gacko.
Izvor: KALENDAR SPKD PROSVJETA, 1911
Dvije crtice iz života Vojvode Bogdana Zimonjića
Kako su ostali Banjani 1857. te ih Turci ne popališe. Do godine 1850., a to je dok nije Omer Paša sa vojskom ušao u Bosnu i Hercegovinu, i reformirao je, živili su u zavisti Crnogorci sa pravoslavnijem Srbima Hercegovcima, gotovo isto onako kao i sa muslimanima. Kada bi sa četama zalazili niz Hercegovinu, oni nijesu razabirali ni šta je Srba Pravoslavnih ni što je Muslimana, nego su jednako robili, palili i ubijali. Isto tako su i Srbi Pravoslavni zajedno sa Muslimanima njih gonili i ubijali. Tek od 1851. pomirili su se Srbi Pravoslavni sa Crnogorcima i od to doba su živili u lјubavi, i rađahu gotovo naporedo protiv Turaka. Crnogorci se već bijahu udomaćili po pograničnijem plemenima hercegovačkim, te tako i u Banjanima. Banjanima osladi crnogorska sloboda te i oni otkazaše poslušnost Turcima i ne dolažahu na sud. Godine 1857. iziđe na Gacko s vojskom Sulejman paša, i naumi oko Božića udariti na Banjane, te ih kao buntovnike i carske odmetnike popaliti i oplijeniti. Za to pozove na dogovor gatačke glavare, da se s njima dogovori, kako bi najlakše Banjane ili umirio ili urazumio. Na taj dogovor bude i vojvoda Bogdan pozvan, pa kad ču o čemu je govor ne bi mu milo, i teško mu bijaše u duši pregorjeti braću Banjane. Smišlјao je kako bi pašu odvratio od te namjere, ali kao prijatelј Banjana nije se smio pokazati pred Turcima i pašom jer je dobro znao šta bi ga to prijatelјstvo stalo. Na poslјetku smisli nešto, pa odvažno ustade na noge i stade pašu savjetovati, da u ovo zimnje doba ne ide s vojskom na Banjane govoreći mu: „Može teški snijeg pasti, i mećava udariti, a Banjani kad čuju da vojska na njih ide, popaliće sve kuće pa sa hajvanom prebjeći u Crnu Goru i Boku. Tvoja se vojska može tamo naći u velikoj oskudici i za lјude i za konje a Banjani su još i bez drva, pa bi na ovakoj zimi mogla tvoja vojska stradati. Pored toga su u Banjanima Crnogorci sa popom Lukom i Jokom Savićevićem. Oni su odmetnici na nesreću Banjana, te tvoja vojska neima šta šićariti. Nego dobro bi bilo, pašo, da taj pohod s vojskom ostavimo za na lјeto, kad se mogne vojska rahat oprijeti na zemlјu i na polјu spavati. Osim toga ja, mislim, da bi se Banjani drage volјe vratili pod carski skut, kada bi im bili od tvoje strane zajamčena sloboda“. „Ja bih to jedva dočekao“ odgovori paša „ali ko će otići: Turčinu neće vjerovati i ako bi kako prešao, a od raje ne znam koga bih poslao“. „Sa tvojom riječi, ja ću otići i uzdam se da ću moći Banjane skloniti da Crnogorce išćeraju i da se pod carski skut vrate, samo mi daj Božiju vjeru da im neće ništa biti“. „Ja dajem tebi vjeru, a ti podaj njima da će im se sve oprostiti samo neka se okane Crnogoraca i na sud dolaze kao i ostala raja“. Na to se vojvoda pokloni, i ponese poruke pašine Banjanima. Kada je stigao u Banjane imao je šta viđeti. Banjani načuli da će im paša s vojskom udariti, pa se sve spremilo i poprtlјalo za bježanje preko granice. Vojvoda okupi sve Banjske glavare, pa im kaza sve šta je i kako je i posavjetuje ih da pošalјu makar dvojicu viđenijih glavara u Bileću Muhamed begu Čengiću; pa ja ću — reče im — poraditi kod paše da vas za zimus ostave na miru, dok sa Rudinjanima međusobne krvi izmirite, a kad dođe lјeto tada što Bog da“. Banjani na to pristanu drage volјe, te pošalјu Draga Kneževića i Stanišu Koprivicu, da idu u Bileću. Sa sastanka ode vojvoda kući Baćevića, tu nađe popa Luku, Joka Savovića, vojvodu Miloša Androva i ostale Crnogorce te se s njima zdogovori, da ostave Banjane. Oni mu na tome zahvale što je ovaj put otklonio nesreću od Banjana, dignu ono malo vojske i ostave Banjane. Vojvoda uzme Dragu i Stanišu te ode s njima u Bileću i tu uglave mir između Banjana i Turaka. Te zime ostadoše Banjani slobodni i mirni, a idućeg lјeta 1858. licem na Spasovdan, bi ona krvava grahovska bitka, u kojoj je isti Staniša Koprivica posjekao Kadri pašu, koja okrenu drugo kolo u Banjanima i drugijem hercegovačkijem plemenima. 2. Kako se je vojvoda osvetio. Kad se ono 1860. godine Crnogorci bajagi izmiriše sa Turcima, te se Hercegovci po nagovoru pokojnog kneza Danila povratiše kućama, ne koristeći se ništa onijem ustankom, tad je vojvoda Bogdan podnio onaj teški aps u Mostaru. Taj mir ne potraja dugo, jer nakon deset mjeseci godine 1861. dođoše opet čete crnogorske pod komandom Krca Petrovića, i vojvode Ive Radonjića u Pivu, te zabraniše Pivlјanima da se sastaju sa Turcima. Hercegovci opet ustaše uz Krca i Crnogorce, te se ta vojska ulogori između Manastira i Brezana. Derviš paša bijaše tad u Lipniku sa deset tabora redovne vojske i nešto baši-bozuka, pa kad razumjede za crnogorske čete i četovođe ne bi mu milo. Još kad razumjede da se i Hercegovci bune i pridružuju Crnogorcima, stade se dovijati, kako bi najlakše mogao odvojiti Hercegovce od Crnogoraca. S toga zovne vojvodu Bogdana sebi — koga tada bijahu tek pustili iz zatvora — te mu reče da mu oprašta sve što je do tada učinio i da će raditi kod Sultana da mu se dade paša-luk i velika pomoć za ono što je stradao u prošloj godini. Samo da vojvoda ode i posavjetuje Pivlјane da ne pristaju uz Crnogorce no da dođu njemu, carevu većilu. Vojvoda Bogdan to jedva dočeka jer mu se bijaše tako najzgodnije porazgovarati s Crnogorcima, te se primi pašine ponude i ode u Pivu. Na Rudinicama nađe Krca Petrovića, vojvodu Iva Radonića, vojvodu Žarka Meševića i druge crnogorske i pivske glavare. Krco i ostali glavari dočekaju vojvodu k’o da je s onog svijeta došao, jer se nije niko ni nadao da će se kutarisati mostarske tavnice. Vojvoda Bogdan ostane s njima tri dana razgledajući vojsku imali je koliko i kako bi se Derviš paši i Turcima osvetio za svoj aps i rezuru u prošloj godini. Krco i Ivo zamole vojvodu ne bi li kako izmamio Turke u Pivu pa da se tu s njima pokolјu. Vojvoda ih je iz početka od tog odvraćao, misleći da oni ne mogu ništa Turcima nauditi. „Lako bih ja Turke izmamio, ali u Derviš paše imade dvadeset tabora redovne vojske, pa ako vas potisnu, izgorjeće sva Piva, a neće lijepo biti ni ostalijem hercegovačkim i crnogorskim krajevima, a osobito po samu stvar — ustanak“. „Neboj se ti ništa da ih ima i pedeset tabora, mi ih se ovđe ne bojimo no ih ti samo ovamo izmami!“ Kad vojvoda Bogdan viđe da se Krco i Ivo uzdaju razbiti Turke, obeća im da će sve činiti da Turke izmami, pa krenu opet natrag u Lipnik Derviš paši. Na pitanje Derviš pašino, hoće li Pivlјani glavari doći i ima li koliko vojske crnogorske u Pivi, odgovori vojvoda da glavari neće doći, nego da zarezuju u kremen. Crnogorske vojske da ima, ali da nezna koliko jer da mu nijesu dali viđeti, ali sudeći po tainu što na dan kolјu — oko pedeset šeset brava — ne bih rekao da je mnogo. „Pa šta bi smo sad radili.?“ reći će paša. „Dobro, ti pašo, digni vojsku na Geransko, pa ako ti tu ne htjednu doći glavari, a ti u jednu ruku sablјu, a u drugu glavnju pa kroz Pivu“. Derviš paši se to nije sviđelo, ali kad mu vojvoda napomenu, da će biti još teže ugušiti ustanak kad se više razvije, i kad još skoči na pašu Dedaga Čengić da diže vojsku, tada se paša skloni. Vojvoda Bogdan to poruči Krcu i Crnogorcima, a paša do nekoliko dana krenu vojskom na Goransko. Na Muratovici dočeka Krco sa Crnogorcima i Hercegovcima Turke i tu se s njima junački pokolјu. To je ona znamenita bitka na Muratovici 1861. u kojoj je poginulo oko 6000 lјudi sa obje strane. U toj su bitci poginuli slavni crnogorski junaci Bogdan Mašović i Ramo Perović-Ozrnjić. Ta je bitka stvorila vječitu omrazu između Turaka i Hercegovaca. Nјezine su poslјedice oni veliki bojevi Hercegovaca i Crnogoraca sa Turcima 1862. godine. Tako je vojvoda Bogdan osvetio svoj aps.
Autori: LUKA GRĐIĆ BJELOKOSIĆ
Izvor : KALENDAR SPKD PROSVJETA,01.01.1912
Dr. Bogdan Zimonjić, čovjek koji je budio čiste ideale: Hoće li mu Sarajevo vratiti ulicu?
U vrijeme kada je prof. dr. Ismet Gavrankapetanović, direktor sarajevske Klinike za ortopediju i traumatologiju, bio student i njegov je ideal, kao i njegovih kolega i kolegica, bio postati dobitnik jedne od dviju nagrada koje su dobivali najbolji studenti, sa prosjekom ocjena iznad devet. To su bile nagrade „Hasan Kikić“ i „Bogdan Zimonjić“
„Za nagradu ‘Bogdan Zimonjić’ uslov je bio imati desetke iz interne i iz hirurgije, ali dobiti te visoke ocjene je bilo u drugom planu u odnosu na čast da si laureat. Dr. Bogdan Zimonjić je bio naša istinska inspiracija, i makar malo ga dostići bio je cilj svih“, objašnjava prof. dr. Gavrankapetanović.
Bogdanova bliska rodica Nataša Zimonjić-Čengić nam kaže da ne bi voljela otići sa ovoga svijeta a da ne dočeka da Sarajevo ponovo vrati ulicu dr. Zimonjiću, koju mu je svojevremeno oduzel, u naletu prekrajanja grada.
Ko je, dakle, bio dr. Bogdan Zimonjić?
Prkosna kraljeva tetka
„Mi smo djeca braće Aćima i Stevana, koji su imali još jednog brata protu mitropolita Petra Zimonjića. Oni su bili sinovi vojvode Bogdana Zimonjića“, počinje Nataša kroki zanimljive porodične sage.
„Aćim, Bogdanov otac, živio je u Sarajevu, bio je vladin savjetnik, supruga mu je bila rođena Beograđanka Anđelija Hadžiristić. Imali su dvoje djece: pored Bogdana, još i Ljubicu, i oboje su završili fakultete. Bogdan u Beču, Ljubica u Sarajevu“, kazuje Zimonjić-Čengić, čiji djed Stevan se, opet, nije micao iz Gacka, u kojem je, nakon mjera agrarne reforme, njegovo ogromno imanje znatno smanjeno.
O tome kako su tada živjeli Natašini djed i baka, govori i sljedeća anegdota. Kralj Aleksandar je jednom krenuo prema moru, i, kako mu je Stevanova supruga bila tetka, naumio je svratiti kod njih. Bio je to veliki događaj za Gacko.
Dolazi kralj i prvo pita za Zimonjiće.
„Kada je kralj zatražio da ga odvedu njihovoj kući, a kako su oni tada stanovali u nekoj dalekoj, maloj, iznajmljenoj kućici, nastala je pometnja među domaćinima. Kralj je insistirao i na kraju se i suočio s Stevanom. O tome mi je nedavno gotovo pred samu njegovu smrt, potvrdio i jedan Gačanin koji je počeo pisati hroniku svoje porodice. Njegov otac je tada bio predsjednik Opštine Gacko i bio je svjedok kada je Stevan, moj djed, na pitanje kralja kako je, hladno odgovorio: „Evo, onako kako si ti to odredio.“
„A gdje mi je tetka“, nastavio je kralj, da bi mu Stevan rekao da je u kući, neće da izađe jer je ljuta na kralja.
„I, zamislite, moja tetka stvarno nije htjela vidjeti svoga sestrića, kralja Aleksandra, koji je, poslije izvjesnog vremena Zimonjićima uputio 100.000 dinara za novu kuću. Tada je vo vrijedio hiljadu dinara. Mislim da moja tetka više nikada nije vidjela Aleksandra. Sjećam se, kada je ubijen u Marseilleu 1934. godine, stigla je iz Beograda poštom velika kartonska kutija, a u njoj je bila oprema, marame i ostalo, u čemu će porodica prisustvovati sahrani“, objašnjava Nataša, koja pamti i Bogdanove dolaske u Gacko, preko ljetnih ferija.
„Uvijek je sva njegova priča bila o medicini. Ništa za Bogdana više nije postojalo, samo učenje i ljekarski poziv. Tako je bilo i kasnije kada sam se ja udala za Fiću, i kada smo u isto vrijeme živjeli u Sarajevu. Samo što bi nam došao, ja pristavim kafu, a on gleda na sat. Mora ići na kliniku“, priča Nataša Zimonjić-Čengić.
Interna je bila njegov dom
„Interna klinika, koju je i osnovao, bila je njegov dom, njegova porodica, kod njega nije bilo radnog vremena, obilazio je bolesnike kao da su mu najbliži rod. Isto je bilo i za vrijeme Drugog svjetskog rata kada je krio ilegalce u krugu bolnice. Zato mi je i krivo što se nijedan antifašista nije pobunio kada je Bogdanu oduzeta ulica, niti se iko bori za to da mu se vrati“, nastavlja Nataša.
Sestra Ljubica je bila jako vezana za Bogdana, i nakon što je on umro, vrlo brzo je otišla i sama za njim, kazuje sagovornica, prisjećajući se i dana kada je dr. Zimonjić pozvao bliske rođake kako bi im saopštio odluku: da kuća, koja je Zimonjićima pripadala a nalazila se u Kiseljaku i stan u Ul. Radojke Lakić, nakon njegove smrti budu prodati i da se od dobijenih para osnuje Fond za siromašne i dobre studente.
„Mi smo poslije na sudu to potvrdili potpisima“, napominje Nataša.
Dan Bogdanove smrti je nešto što doista pripada istoriji bh. medicine.
„Iz sobe su čas izlazili čas ulazili u nju neki studenti. Ništa nam nije bilo jasno sve do samoga kraja kada nam je bilo rečeno da je Bogdan naredio da se pozovu studenti da vide kako izgleda srce koje umire“, priča Nataša.
Nagrade koje je nekada nosila dr. Bogdanovo ime i koja bi, i po njoj, trebalo ponovo biti uspostavljena, kao podstrek mladim studentima medicine, prisjetila se i prof. dr. Sena Softić-Taljanović, direktorica Hitne pomoći, koja lično nije poznavala prof. Zimonjića.
„Sjećam se njegove biste ispred Instituta za neuropsihijatriju i neurologiju. Ona je uvijek u meni, kao mladoj studentkinji i kasnije ljekarki, budila osjećaj poštovanja spram čovjeka koji je napravio pionirske korake u struci, koji je njoj bio sav posvećen, kojem je čovjek uvijek bio na prvom mjestu“, ističe dr. Softić-Taljanović, napominjući da je dr. Zimonjić pripadao plejadi profesora koji su u mladima rađali kristalno čiste ideale o tome da jedan doktor mora svoje znanje poklanjati onima koji dolaze iza njega, i da mora uvijek biti posvećen bolesniku.
Osmijeh morate imati
„Zato ja i kažem uposlenicima Hitne: nekada, nažalost, ne možemo pomoći pacijentu, ali mu uvijek moramo pružiti osmijeh, utješnu riječ.
Impresivno je za sve generacije ljekara u Sarajevu da smo imali takvog učitelja i takvog sugrađanina, i vraćanje imena ulici koja je nosila njegovo ime najmanje je što ovaj grad mora uraditi. Zbog sebe, a ne zbog dr. Zimonjića“, smatra dr. Sena Softić-Taljanović.
Dr. Ismet Gavrankapetanović kaže da bi volio kada bi i ranije nagrade bile ponovo uspostavljene: „Zdravo društvo se prepoznaje i po njegovanju tradicije svojih institucija“, govori doktor, a Nataša Zimonjić-Čengić, posuđujući fotografije iz lične arhive, priča i o tome da je njena velika rana i odnos prema proti mitropolitu Zimonjiću:
„Ubili su ga u ustaškom logoru zato što se on, kada su ga htjeli pustiti, osvrnuo okolo sebe i zapitao šta će biti sa ostalim zatočenicima Jasenovca. Bacili su ga potom u jamu i ni za grob mu se ne zna. Eto, moj Goran je na isti način stradao, samo je sinovljevo tijelo pronađeno u trebevićkoj jami“, kaže Nataša Zimonjić-Čengić.
U Beogradu postoji ulica s imenom prote Zimonjića, a, kako god se pogleda, nekako bi bilo normalno da je ima i Sarajevo.
Goranovu ulicu njegova majka, ponosna Zimonjićka, nije ni spomenula. Hoće li je biti? Hoće li dvorana na Grbavici nositi ime vrsnog rukometaša, čestitog, hrabrog čovjeka?
Dnevni list „Oslobođenje“ 2014.