Danilo Jakšić
(1751-1771)
Danilo Jakšić rođen je u Srpskim Moravicama na Božić 1715, od oca Milete i majke Stojne. Još kao dečak odlazi u manastir Gomirje. Izgleda da je u to vreme duhovni život u Gomirju bio na visini.
U povelji koja je stavljena u jabuku ispod krsta na zvoniku plaščanske katedrale 30. avgusta 1763, vladika Danilo kaže za sebe: „Učiv se božestvenago pisanija u manastiru Gomirju“. Od mladih dana što u Gomirju što u Plaškom bio je uz vladiku Danila Ljubotinu, od kojeg je izgleda najviše naučio. Još 1748. godine patrijarh Arsenije IV hteo ga je birati za episkopa. Za vreme bavljenja u Plaškom unijatskog vladike Teofila, jeromonah Danilo odlazi na parohiju u Sjeničak. Odmah po dolasku u Plaški episkop Pavle Nenadović dovodi ga kod sebe u dvor. Tu mu je bio od velike pomoći, a i pratio ga je svuda po Eparhiji. Kada je vladika Pavle godine 1748. otišao na sabor, jeromonaha Danila postavio je za svoga egzarha. Godinu dana kasnije Pavle Nenadović izabran je za mitropolita. Tada je proizveo jeromonaha Danila u čin arhimandrita. U to vreme umire kostajničko-zrinopoljski episkop Aleksije Andrejević, pa arhimandrit Danilo Jakšić dobiva u administraciju obe eparhije. Godine 1750. Lika i Krbava odvojene su od kostajničko-zrinopoljske eparhije i pripojene Karlovačko-primorskoj eparhiji, a ukinuta sjeverinska eparhija pripojena je eparhiji kostajničko-zrinopoljskoj. Tada je za episkopa gornjokarlovačkog izabran Danilo Jakšić a za Episkopa kostajničko-zrinopoljsko-sjeverinske eparhije Arsenije Teofanović, iguman manastira Grabovca. Odmah pošto je stigla carska potvrda Danilo Jakšić je hirotonisan u manastiru Rakovcu 4. novembra 1751. Ustoličen je u Plaškom 19. avgusta iste godine. Umro je 27 januara 1771.
Život episkopa Danila ispunjen je velikim pregalaštvom i neverovatnim teškoćama. U Eparhiji se osećala sve veća vojna stega. Posle godine 1746. Austrija u celoj državi sprovodi jedinstveni vojni sistem. Svuda se reorganizuju vojne komande. Do ove reorganizacije dolazi i u Baniji koja je bila pod vrhovnim zapovedništvom hrvatskog bana. Smenjuju se srpski oficiri i na mesto njih dolaze nemački. Oficiri počinju da prisvajaju zemlje. Dolazi i do buna, najpre u nekim mestima u Lici. Na ugarskoj dijeti
u Požunu 1751. plemstvo iz zapadnih krajeva traži čak i proterivanje episkopa iz Plaškog, Kostajnice i Pakraca. Ali Beču tada nije konvenirala ovakva drastična politika pa je došlo do izvesnog smirivanja. Marija Terezija god. 1753. preuređuje Srpsku hofdeputaciju na čije sednice od sada dolazi njen duhovnik. Iz Beča se intenzivira rad na uniji. Tako karlovački general Šercer zabranjuje episkopu Danilu da posećuje Žumberak. Vladika se protivi, ali bez uspeha. Jedino uspeva da od carice dobije dozvolu za gradnju crkava u Smiljanu, Korenici, Debelom Brdu, Dabru, Budačkom i Vrhovinama. Ali i pored svega toga vojna vlast maltretira sveštenike. Episkop Danilo odlazi sa mitropolitom Pavlom Nenadovićem u Beč, kako bi tamo prikazao prilike u svojoj eparhiji. Mitropolit Pavle Nenadović u usmenom razgozoru s caricom izneo je prilike u zapadnim eparhijama. Mitropolit je ukoren kasnije što je baš carici »zlobno prebacio« za prilike u pomenutim eparhijama.
Godine 1768. umire mitropolit Pavle Nenadović. Sabor za izbor novog mitropolita sazvan je krajem godine 1769. Iako je episkop Danilo imao obezbeđena 44 glasa a Jovan Borđević svega 29 glasova, zbog protivljenja carskog izaslanika nije izabran.
Unija u Žumberku
O naseljavanju Žumberka već je bilo reči. U prvo vreme duhovne potrebe obavljali su sveštenici koji su se doselili s narodom. Kasnije Gomirje je davalo duhovnike za ovo područje. Kada je godine 1611. osnovana marčanska unijatska eparhija i Žumberak je potpao pod duhovnu vlast marčanskih vladika. Prema jednom dokumentu iz godine 1706. gomirski iguman Vasilije dobiva dozvolu da u Žumberku sakuplja priloge. Slična dozvola postoji i iz godine 1721. Ovo znači da su se žumberčani i dalje držali Gomirja i svoje vere. Kada je egzarh patrijarha Arsenija III Hristifor posećivao Gomirje, obišao je i Žumberak. Ne postoje dokazi da je mitropolit Atanasije Ljubojević, prvi vladika gornjokarlovački imao ma kakvih smetnji u Žumberku. Kada je godine 1734, s odobrenjem Beča, osnovana Sjeverinska eparhija, njen episkop u tituli ima i naslov „žumberski“. Kao što je poznato, sjeverinska eparhija po nalogu Beča ubrzo je ukinuta, a svakako u interesu sprovođenja unionističke politike.
Godine 1750. u Žumberku su služila dva sveštenika, ali ubrzo oba umiru. Te godine karlovački general izdaje naredbu da ni jedna kuća u Žumberku ne sme primati gomirske kaluđere. Znajući za prilike u Žumberku vladika Danilo je još pre hirotonije molio mitropolita da mu izda dekret i za Žumberak. Posle smrti dvojice žumberačkih sveštenika, Pruščevića, unijatski vladika Palković na Jovandan 1751. poziva žumberačkog đakona Janka Prusca da bi ga nagovorio za uniju. Đakon Janko odbija da pristupi uniji. Odveden je u Karlovac gde je mučen u zatvoru. Prema izveštaju vladike Danila poslatom u Beč, đakon Janko bio je opkovan kao najveći zlikovac. Umro je u zatvoru. U svojoj žalbi Beču na prilike u Žumberku vladika Danilo naveo je imena
17 pravoslavnih sveštenika koji su služili u Žumberku. On traži iz Beča posebnu komisiju radi utvrđivanja pravog stanja. Karlovački general predlaže Beču da se vladici Danilu ubuduće zabrani svaki pristup u Žumberak. Svoj predlog motiviše time što je unijatski vladika Palković »najmilostivnije potvrđen« od carice.
Karakteristično je da je vladika Danilo, a verovatno da su to činili i raniji episkopi, u svojoj zakletvi prilikom ustoličenja izjavio da neće napustiti svoju pastvu u Žumberku.
Unijatski episkop Palković postavio je u Žumberku svoje sveštenike. Uzalud se narod protivio. U jednoj predstavci vladici Danilu od godine 1758, žumberčani kažu: »Molimo te, blaženi vladiko, najpokornije, da izvoliš ovu našu nevolju Ekselenciji, našem gospodinu Arhiepiskopu i mitropolitu (izložiti), neka bi se on smilovao, pa neka nas siromašne Žumberčane, koji nismo unijati preporuči milosti njezinog carskog veličanstva«. Dalje mole da im vladika pošalje pravoslavne sveštenike, kakve su imali do godine 1750. kako bi mogli u „svojoj jerusalimskoj vjeri živjeti i umreti“.
Žalba je dostavljena Beču. Beč pro forma naređuje generalu da opozove zabranu da vladika odlazi u Žumberak. Ali, najverovatnije tajnim kanalima podržan iz Beča, general nije opozvao zabranu. Istina, vladici general dozvoljava da »prolazi« kroz Žumberak, ali mu zabranjuje svako zadržavanje u Žumberku (fiksum domicilum).
Na ponovnu vladičinu molbu koju je potpomogao mitropolit, iz Beča je javljeno da će posebna komisija ispitati prilike u Žumberku. Komisija nikada nije stigla nego je u Beču uzet na znanje izveštaj generala Beka, koji je »popis« pravoslavnih porodica dobio preko svojih oficira. To je bilo godine 1768. Iste godine umire mitropolit Pavle Nenadović. Novi karlovački general Prajs izveštava Beč da je unija gotova stvar. Iz Beča vladici prete teškom kaznom ako i dalje bude insistirao za duhovnu vlast nad Žumberkom. Još godine 1753. iz Beča je naređeno da se iz Marče preseli u Plaški i Gomirje osam pravoslavnih kaluđera. Nema podataka da su se ovi kaluđeri zaista i preselili. Godine 1755. Marča je predana fratrima Pijaristima.
Vladika Danilo teško je duševno podneo gubitak Žumberka. Isto tako narod se osećao uvređenim zbog toga što je Beč omeo njegov izbor za mitropolita. U eparhiji je to komentarisano. Došlo je do zatvaranja sveštenika. Zatvoren je i plaščanski paroh Ilija Latas. I sam vladika je optuživan da buni narod. God. 1770. on po drugi put odlazi u Trst da miri Srbe i Grke. Po povratku iz Beča odlazi u Medak gde je dovršavao vladičanski dvor i školu. Umro je u Plaškom 27 januara 1771.
Vladika Danilo Jakšić ima velikih zasluga za crkvu. Svojim strogim ličnim životom stekao je veliki ugled. Narod ga je visoko cenio, smatrajući ga uistini svetim čovekom. O njemu se najpohvalnije izražava i Dositej Obradović. Sagradio je katedralu u Plaškom koja je osvećena 30 avgusta 1763. Ove godine 1963. na praznik Pokrova Bogorodičnog svečano je proslavljena u Plaškom 200-godišnjica katedrale.
Veliku pažnju poklanjao je manastiru Gomirju. Darivao ga je knjigama i odeždama. U manastiru Gomirju osniva ikonopisnu školu u kojoj je poučavao domaće učenike Simeon Baltić, monah iz Hopova. Godine 1764. kod Baltića su učili ikonografski zanat Luka Nikšić, Jovan Grbić i Borđe Mišljenović.
U Medku je osnovao bogoslovsko učilište. Tu je počeo da zida novi dvor, školu i crkvu, koje za života nije uspeo da završi. Posle njegove smrti eparhijska imovina u Medku prisilno je prodana državi. U dvoru je uređen oficirski kvartir. Pre smrti školu je bio delimično završio i u njoj je radilo jedno odelenje bogoslovskog učilišta. U Plaškom pored dvora sagradio je kuću za prenoćište sveštenika.
Vladika Danilo bio je retko plemenit čovek. Manojlo Grbić pominje jedno njegovo pismo iz Beča od godine 1759, u kome preporučuje svom zameniku igumanu Aleksiću da siromašnim komšijama pomogne uzorati bašte. O vladici Danilu pohvalno se izražava grof Hadik u poverljivom izveštaju Beču sa sabora 1769. Vladika Danilo Jakšić i po ličnom životu i po zaslugama čini čast Eparhiji gornjokarlovačkoj.
Izvor:Sajt Eparhije Gornjokarlovačke