Dr Nikodim (Milaš)
(1890 – 1911)
Nikodim Milaš pre monaštva Nikola, rođen je 4. aprila 1845. godine u Šibeniku od oca Trifuna i majke Marije, po rođenju Italijanke, koja je pre udaje primila pravoslavnu veru. Milaši su se doselili u Dalmaciju iz Duvna.
Nikola je završio osnovnu školu 1856. godine kod franciskanaca, a privatnu nižu gimnaziju kod dominikanaca, slušajući za to vreme veronauku u Bovanovoj srpskoj školi. Budući da niža gimnazija nije imala pravo javnosti, Nikola je morao ponovo polagati četvrti razred kod jezuita u Dubrovniku. Zahvaljujući urođenoj mu inteligenciji i briljantnim odgovorima ne samo da mu je priznat četvrti, već mu je priznat i peti razred i odmah je preveden u šesti. Kao stipendista Zelićeve fondacije Nikola je nastavio školovanje u zadarskoj gimnaziji. Iako nije imao nameru da se posveti svešteničkom pozivu, zahvaljujući pravoslavnom bogosluženju, toj žili kucavici pravoslavne crkve, Nikola se upisuje u gimnaziju u Zadru, a svoje bogoslovsko obrazovanje završava 1863/4. školske godine u Sremskim Karlovcima sa odličnim uspehom. Kao svršeni bogoslov opet pokušava da se posveti drugom pozivu, odlazi u Beč i upisuje se na Filozofski fakultet. Međutim, ubrzo napušta studije filozofije, odlazi 1867. u Rusiju i upisuje se u Kijevsku duhovnu akademiju. Nikola Milaš Duhovnu akademiju završio je u dvadeset šestoj godini života i time zaokružio svoje školovanje. Iz Kijeva se vratio kao magistar teologije izradivši magistarski rad o nomokanonu patrijarha Fotija.
Po povratku iz Rusije Milaš se nadao da će biti postavljen za profesora preuređene Bogoslovije u Zadru i zato je vreme do postavljenja koristio za pripremanje predavanja iz predmeta koje bi imao predavati. Za suplenta je postavljen 17. novembra 1871. a 30. juna 1872. godine imenovan je za stalnog profesora, s tim što ga je episkop Stefan (Knežević) postavio i za rektora semeništa.
Kada je Austro-ugarska 1873. godine izdvojila Dalmatinsku eparhiju iz sastava Karlovačke mitropolije i pripojila je veštačkoj tvorevini Bukovinsko-dalmatinske mitropolije čije sedište nije bilo ni u Bukovini ni u Dalmaciji već u Beču, a episkopi novostvorene mitropolije su se sporazumevali pomoću prevodioca, javilo se u narodu veliko uznemirenje. Tim povodom pojavljuje se Milaševa knjižica Istorijsko kanonični pogled na ustanovljenje nove srpsko-rumunske mitropolije. Ovu knjigu su vrlo dobro primili Srbi iz svih krajeva, između ostalog i zbog smelosti autora.
Nikola Milaš je i sam uviđao da nije umesno da stoji na čelu semeništa kao svetovnjak i odlučuje se za monaški čin. Zamonašen je na Badnji dan 1873. godine u Zadru, dobivši ime Nikodim, a na Božić je rukopoložen u čin jerođakona. Ubrzo je odlikovan crvenim pojasom i protođakonskim činom, na Božić 1875. godine prima prezviterski čin a 1880. biva proizveden u čin arhimandrita.
Mladi profesor se sada posvećuje uređenju semeništa po ugledu na zavod u Černovcima, i naučnom radu „dopunjujući one osnove znanja na crkvenom pravu“ koje je dobio u Kijevskoj duhovnoj akademiji.
Godine 1875, održana je teološka konferencija u Bonu u cilju sjedinjenja hrišćana. „Zadatak konferencije je bio da se pronađe način kako bi se sjedinili sa pravoslavnom crkvom starokatolici i anglikanci, a eventualno i protestanti raznih konfesija.“ Nakon konferencije Milaš je dobio utisak „da od svega ovog pokušaja sjedinjenja starokatolika i anglikanaca neće biti ništa, ili bar vrlo kasno“.
Prateći budno događaje u celom pravoslavnom svetu i dopisujući se sa najboljim crkvenim pravnicima Istoka i Zapada, kao i sa vodećim pravoslavnim teolozima, Milašu ništa nije moglo izmaći. Tako, na primer, kada je video šta se u Bosni događa sa mitropolitom dabrobosanskim Savom (Kosanovićem), njegovim dugogodišnjim prijateljem, koga kao borca za pravoslavlje nisu uzeli u zaštitu nadležne crkvene vlasti, Milaš piše raspravu Kanonsko načelo pravoslavne crkve pri razređivanju crkvenih oblasti. U ovoj raspravi Milaš je zastupao gledište da srpske eparhije u Bosni i Hercegovini treba da se spoje sa Karlovačkom mitropolijom. Međutim, Austrougarska nije to želela, zato je i stvorila veštačku tvorevinu spajajući dve srpske sa jednom rumunskom eparhijom u bukovinsko-dalmatinsku mitropoliju sa sedištem u Beču, u kome nije rezidirao nijedan od trojice arhijereja ove mitropolije.
Vredni i u naučnom svetu već poznati „Milaš, skoro nikad, nije mogao izbeći neprilike koje su mu zagorčavale život. Godina 1885. donela mu je nove nevolje, jer se bilo čulo da ga je ruski Sinod predlagao za cetinjskog mitropolita, a episkop Knežević za sarajevskog mitropolita, na mesto mitropolita Kosanovića, koji je bio dao ostavku. To je sve činjeno bez da je on dao ma kakav povod ili ispoljio želju za to. Oni koji su zavideli njegovom naučnom uspehu, koji mu je donosio popularnost, bojali su se njegovog prestiža, pa su ga optuživali kao da je on po nalogu austrijske vlade napisao brošuru o bosansko-hercegovačkoj crkvi samo zato da bi došao na katedru sarajevskog mitropolita. Takvih i drugih kleveta i ogovaranja bilo je toliko da ih ni on nije mogao prepoznati od kuda dolaze, i ko iza njih stoji. Zbog toga je jula 1885. dao ostavku na mesto rektora Sjemeništa.“
Budući da je od ministra prosvete u Srbiji Milana Kujunxića dobio poziv da dođe u Beograd i reorganizuje Bogosloviju, Milašu je ovaj poziv dobro došao da se ukloni iz sredine koja je prema njemu postajala neprijateljski raspoložena. U Beograd je došao krajem meseca novembra 1886. i primio dužnost rektora Bogoslovije, a ubrzo je postao i član Glavnog prosvetnog saveta.
Dolazak Nikodima Milaša u Beograd pada u vreme međusobnih partijskih borbi u Srbiji kojih nije bio pošteđen ni Milaš, iako je tek došao u Beograd. Liberali su širili vesti da je Milaš „došao u Srbiju po uputstvu Austro-ugarske i rimske propagande da pounijati Srbiju.“ U toj situaciji nisu ga svojski prihvatali ni svi nastavnici Bogoslovije. To se saznalo naročito pošto je saslušana njegova svetosavska beseda 13. januara 1887, u kojoj je on govorio „o potrebi klasičnog obrazovanja za kandidate bogoslovije, u stvari kako je želeo da reorganizuje bogosloviju.“ Milaš je, dakle, bio prisiljen da napusti Beograd i u julu 1887. godine vratio se na svoju dužnost u Zadar.
Po povratku u Zadar Milaš se posvećuje naučnom radu i objavljuje knjige Propaganda i Crkveno pravo. Može se sa sigurnošću reći da je knjiga Crkveno pravo njegovo životno delo. Ono je prevedeno na više jezika i danas se koristi u svim pravoslavnim crkvama. Iako postoji mišljenje da je ovo delo prevaziđeno, sa time se ne bismo mogli složiti, jer ga je napisao najveći kanonista našega veka koji se koristio izvorima iz „prve ruke“, a oni nikada ne zastarevaju. Milaš ponovo dobija poziv da dođe u Beograd, sada za profesora kanonskog prava na Velikoj školi, na kojem se odmah zahvalio, a episkop temišvarski Georgije (Branković), potonji patrijarh srpski, nudi mu položaj rektora Karlovačke bogoslovije. Milaš je smatrao da o tome može da odluči tek kada se u Sremskim Karlovcima popuni patrijaršijski presto, koji je smrću patrijarha Germana bio upražnjen. Sve te mogućnosti su u međuvremenu prestale biti aktuelne, jer je Milaš 10. jula 1890. imenovan za dalmatinskog episkopa, a hirotonisan 16. septembra 1890. Episkop Nikodim je dobro znao da je položaj dalmatinskog episkopa vrlo težak, zato i kaže: „Nije lak posao vladici u Dalmaciji i sa takozvanom pravoslavnom inteligencijom. Ovi i ovakvi ljudi prinudili su dalmatinske episkope Rajačića, Živkovića i Mutibarića da bježe iz Dalmacije u druge eparhije. … Ali najteže je dalmatinskom episkopu sa Vladom, ako hoće da bude pravi pravoslavni episkop i čuvar vjere i crkve svoje. U Austriji od 1868. vlada zakon da pravoslavlje uživa jednaka prava kao i sve ostale priznate državne konfesije. Ali u samoj stvari ta je crkva u Austriji samo tolerirana.“
Nikodim Milaš se sav posvetio svojoj eparhiji za koju je, kako sam kaže, „odgovoran i pred Bogom i pred ljudima. Revnosno ju je obilazio, sveštenstvu i pastvi slao poslanice, ustrojio eparhijsku skupštinu i pokrenuo akciju za podizanje srpskog pravoslavnog hrama u Splitu, koji ni do danas nije podignut zbog smetnji koje su dolazile, za poslednjih sto godina, sa iste strane. „A glavna je smetnja“, kaže Milaš, „bilo dalmatinsko Namjesništvo. Ono je u ovome stajalo pod uplivom rimokatoličkog episkopa i sveštenstva spljetskog, koji su upotrebljavali sva moguća, većinom tajna sredstva, da pravoslavni u Splitu ne dobiju nikada svoju crkvu. I zaista nikada je nisu ni dobili!
Budući da rimokatolička crkva nikada nije mirovala, već je nastojavala da Srbe pounijati, Milaš je bio izazvan papskom enciklikom 1894. godine, kojom su pravoslavni pozvani da se sjedine sa rimskom crkvom. Ako se tome još doda poseta križevačkog unijatskog biskupa Julija Drohobeckog (1891-1920) Dalmaciji, Milaš se „rešio za akciju“. Drohobecki se uverio da niko ne mrzi toliko unijate kao pravoslavni Dalmatinci“, a Milaš je svojom uskršnjom poslanicom sveštenstvu i narodu 1896. skrenuo pažnju na značaj pravoslavne vere i na opasnost koja im preti od rimokatolika i unijata. Ovi najnoviji događaji su ga pobudili da se pune četiri godine posveti proučaanju „sudbe pravoslavne vjere i crkve u Dalmaciji od najstarijih vremena… Rezultatom ovoga bila je moja mila i najmilija knjiga Pravoslavna Dalmacija.“ Zaista je ovo „najbolji primer kako je Milaš bio osposobljen i smeo da uvek odgovori pisanjem na izazove, što mu je donosilo nevolje od neprijatelja, a slavu od prijatelja i nepristrasnih naučnika“.
Posle smrti mitropolita Srbije, Inokentija, 1905, Nikodimu Milašu je ponuđen položaj mitropolita Srbije. Međutim, on je odbio ovu „časnu ponudu“.
Smrću episkopa bokokotorskog Gerasima (Petranovića) 1906. episkop Nikodim je izgubio svoga velikog prijatelja i odličnog saradnika u borbi za očuvanje pravoslavlja. Za njegovog naslednika je imenovan arhimandrit Dositej (Jović) konzistorijalni referent, računovođa i blagajnik Dalmatinske eparhije, zbog koga je Milaš doživeo vrlo velike neprijatnosti prilikom primopredaje poslova.
Crkveno-pravnoj nauci, koju je obogatio izvanrednim radovima, Milaš 1907. godine daje novu studiju Rukopoloženje kao smetnja braku koju su na nož dočekala dva rektora bogoslovije: Stevan Veselinović iz Beograda i Jovan Vučković iz Sremskih Karlovaca. Milašu je naročito teško pao napad Veselinovićev, jer ga je napao „neprihvatljivim načinom u naučnoj kritici“.
Dalmatinskoj vladi je dobro došao ovaj nemili događaj da se oslobodi Nikodima Milaša „koga je smatrala za „fanatičkog pravoslavnog“, koji joj je spriječio da tjera sa pravoslavnima svoju velikokatoličku politiku“. Akciji protiv episkopa Nikodima pridružili su se i neki intelektualci, svetovnjaci, monasi i sveštenici. U isto vreme su neke crkvene opštine „rezolucijama“ tražile da se episkop Nikodim svrgne. Episkopu Nikodimu je bilo jasno ko stoji iza svega onoga, te je 21. decembra 1911. godine podneo caru „ostavku na zadarsku eparhiju“, a ona mu je uvažena 19. januara 1912. godine.
Vest o Milaševom penzionisanju primljena je u celom pravoslavnom svetu sa velikom žalošću i protestom, a posebno u Rusiji u kojoj je Milaš uživao veliki ugled. Nakon penzionisanja Kijevska duhovna akademija proglasila ga je 2. marta 1912. godine svojim počasnim članom, a to je učinilo i Slovensko dobrotvorno društvo u Petrogradu 5. maja iste godine.
Kao umirovljeni episkop Nikodim Milaš se već 26. januara pomenute godine nastanio u Dubrovniku, odakle se 29. januara oprostio sa sveštenstvom i narodom poslanicom.
Raspolažući svojom imovinom, Milaš se u Dubrovniku, pod stalnom kontrolom austrougarske policije, posvetio naučnom radu. Dok se Milaš nalazio na lečenju u Štajerskoj, policija mu je, na dan proglašenja rata Austro-ugarske Srbiji, 23. jula 1914. godine, pretresla stan i odnela privatnu prepisku i rukopis pripremljen za štampu „Crkva i država u Austro-ugarskoj“.
Episkop Nikodim Milaš je umro na Veliki petak, 2. aprila 1915. godine u Dubrovniku i sahranjen u privatnoj grobnici. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 4. oktobra 1930. godine u Šibenik i sledećeg dana sahranjeni u posebnoj kapeli kraj Uspenskog hrama.
Izvor:Eparhija-dalmatinska
