Dušanka Kalanj
(Šibenik, 10. oktobra 1934. – Beograd, 12. marta 2010.)
Spiker i voditeljka Televizije Beograd. U analima srpske i jugoslovenske televizije ostaće upamćena kao prva voditeljka TV Dnevnika
Rođena je 10. oktobra 1934. u Šibeniku od roditelja poreklom iz Benkovca i Kistanja u Dalmatinskoj zagori. Školovala se u Šibeniku, a engleski jezik i književnost diplomirala je na Beogradskom univerzitetu.
Bila je prva žena koja je vodila Dnevnik, a na Televiziji Beograd radila je od njegova osnivanja. Sloveći kao dobra govornica, umeće izvrsne dikcije i šarma prenosila je mlađim kolegama i uspostavila standarde za televizijske radnike. Generacije su je pamtile i poistovećivale s Televizijom Beograd.
Kao glumica se okušala 1961. u igranom filmu Ne diraj u sreću Mila Đukanovića gde je igrala sa Pavlom Vuisićem, Irenom Kolesar, Slobodanom Perovićem i Borislavom Pekićem.
Odlikovana je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim vencem.
Od 2010. godine Udruženje novinara Vojvodine dodeljuje novinarkama, voditeljkama ili spikerkama nagradu »Press vitez – Dušanka Kalanj«. Ista nagrada koja se dodeljuje novinarima, voditeljima ili spikerima nosi ime Miće Orlovića
Umrla je 12. marta 2010. u Beogradu.
Svi moji dnevnici
Znate, bilo šta da sad govorim o RTS-u, tim strašnim devedesetim, bilo bi nemoralno. Ja ne mogu da kažem da se bilo ko poneo loše prema meni, a sad, da govorim šta je bilo, isto je kao kad biste doveli vezanog čoveka, da ga ja tučem
Savršenom dikcijom, sofisticiranom lepotom i suzdržanim šarmom Dušanka Kalanj decenijama je simbolizovala tendenciju modernog u našoj sredini. Značajna je i kao svedok burnih društvenih promena, takodje i uspona i pada nacionalne televizije (o čemu nerado govori). Zasigurno je institucija lepog jezika. Mnoge je obradovala svojom pojavom u „Eks-vestima“, emisiji koja je donedavno emitovana na Televiziji Studio B.
– Sklona sam psihoanalizi, analizi uopšte, čak i seciranju kada se radi o meni, kaže Dušanka. Uvek želim sve da objasnim, valjda zato što sam često bila pogrešno shvaćena – da sam puna sebe ili da o sebi mislim visoko. Znate, Dostojevski je rekao: Kako se drugačije mogu voleti ljudi, nego na distanci. Možda baš zbog takvog stava mislim za sebe da sam čovekoljubac.
OSEĆANjE PRIVREMENOSTI: Moja karijera je prilično nezanimljiva, teško je izdvojiti neki poseban trenutak. Na studije u Beograd, došla sam iz Šibenika i slučajno se pojavila na televiziji. Bila sam u grupi studenata koji su se bavili manekenstvom, za džeparac, i prikazali smo modnu reviju u televizijskoj emisiji koja se zvala „Porodica i domaćinstvo“. Lola Đukić, Minja Dedić i Skale Mitić, prvaci televizije u to vreme, insistirali su da budem snimljena u krupnom kadru. Svi su dolazili u šminkernicu, zagledali me i bili oduševljeni mojim izgledom. Ja sam bila ljuta – nisam želela da budem javna ličnost, jer se to kosilo sa mojim stavovima, niti sam smatrala da je moj govor posebno dobar. U Šibeniku se govorilo štokavsko-ikavskim govorom sa talijanizmima. Moji roditelji poreklom su iz Dalmatinske Zagore, Benkovca i Kistanja, čiji je istočnohercegovački govor Vuk upotrebio kao osnovu za svoj jezik. Tako da sam, kao dete, imala i taj jezik u uhu.
Krenulo je ubeđivanje da mogu da odem sa televizije kad god to poželim: Mića Orlović, čija je familija u vezi sa mojom, ubeđivao me je da treba da radim za džeparac. Pristala sam, radiću to privremeno! I to osećanje zadržalo se u meni 40 godina. Kad sam diplomirala na Filološkom fakultetu, godinu dana kasnije, rekla sam: Ja bih sad da odem! – šta ti pada na pamet, hoćeš da ideš u zatvor?! – bio je izričit glavni urednik. Stekla sam veliku popularnost, nije dolazilo u obzir da napustim kuću. Međutim, stalno sam verovala: nešto će se, već, desiti, otići ću! Pomalo sam inertna i to je verovatno doprinelo da prihvatim ono: sutra-prekosutra.
KAO U ŽUTOJ ŠTAMPI: Televizija je bila čudo, nas je bilo malo i svet je prema nama imao odnos kao da smo božanstva. Mistifikovali su nas na najordinarniji način. Bila je velika proslava u Kragujevcu, nešto su me vodali, sećam se da sam se isplakala u njihovom muzeju i otišla na priredbu. Mislim da niko u Kragujevcu nije ostao kod kuće, svi su došli, i onda se dogodilo ono što sam smatrala da se događa samo u žutoj štampi: da vam obožavaoci kidaju odeću, dok ih milicija sprečava u tome. Satima sam ispisivala autograme hiljadama ozbiljnih, odraslih ljudi… Posle toga, dugo nisam mogla da uđem u robnu kuću. Užasno sam se bojala mase.
Kasnije, stekla sam veću prilagodljivost, navikla sam sebe da mi ne smeta kad mi ljudi prilaze na ulici. – što nam je milo da vas vidimo uživo! – kažu. I smejem se sa ljudima, vrlo mi je prijatno. U početku, strašno sam se ljutila, kad žurim, pa me neko zaustavi. Svako misli da ima pravo na to, u stvari, on je oduševljen što vas je video, želi da vam kaže da ste mu dragi – to kasnije shvatite. Ali, u tom trenutku vas ometa, kao da vam neko nepozvan ulazi u sobu. Veoma teško sam to podnosila: – Ne želim da budem slavna! Apsolutno nije za normalnog čoveka, to da vas neko poteže za rukav.
DEVOJČICE: Jednog dana, u redakciji se pojavila devojčica od desetak godina, štićenica nekog doma za napuštenu decu, u Srbiji. Uobrazila je da ja treba da budem njena majka: uspela je da izađe iz doma, stigne do Beograda i nađe me u studiju. Bila je to tužna priča, ali ne i jedina: Kolega novinar, pametan čovek, profesionalac, jednom mi je pokazao grupnu fotografiju dece i rekao: Prepoznajete li nekog na slici? – Ne, a zašto, je l’ bi trebalo? Kaže: Pa, to je razred vaše ćerke! Bila sam zapanjena, rekoh: Otkud vam ta ideja, ja nemam decu!? – Pa, kako, kaže, devojčica ide u školu sa mojom ćerkom, svi znaju da je to vaša ćerka!? – Pa, ne mislite valjda da bih skrivala svoje dete, pobogu!? Zamislite, kad je on poverovao u takvu priču?! Dobro, onda je sve bilo moguće: televizija je do te mere bila moćna, da je u ljudima izazivala čudne psihološke reakcije. Ali sada, zašto sada? Nedavno mi je taksista ponovio priču o „mojoj ćerki“ koja je u razredu sa njegovim sinom!? Zato nikad ne bih mogla da odgovorim na pitanje: da li volim televiziju. Tu drugu stranu televizije, ne da ne volim nego mi je odvratna! Imala sam otpor prema njoj, jer sam je smatrala vrstom cirkusa.
Kasno sam shvatila da i moji najbliži prijatelji imaju taj problem, da vas identifikuju sa slikom. A tek to smeta. Još kad znate da neko usredsređeno posmatra vaše gestove! Recimo, kaže mi drugarica da je njena rođaka primetila da mi je pošla petlja na čarapi! Dođe vam da poludite. Kad sam se drugi put udavala, upoznala sam se sa nekim ljudima, koji su posle konstatovali: Jao, pa ona je divna, normalna je! – Nisu, valjda, mislili da sam nenormalna?! – Pa, ne, oni su mislili da si uobražena. „Ona je normalna“, bio je najveći kompliment koji sam mogla da dobijem. Opet, popularnost vam svuda otvara vrata. Još da sam bila osoba koja je to htela da koristi! Baš zbog reakcija koje je izazivala moja pojava, sklanjala sam se više nego što je trebalo. Uvek me je neko nagovarao: Da li si ti luda – kakva veza!? Zakucaš, uđeš i rešila si problem!
BRIONSKI PLENUM: Na Sajmu je postojao samo jedan studio, gde se sve dešavalo. Kad idu vesti morali ste ući u studio prepun glumaca iz Lolinih serija, najpopularnijih u istoriji televizije. Oko vas su komičari koji prave štosove ne bi li vas zasmejali. Nije bilo jednostavno gledati u Miju i Čkalju i čitati vesti, savladati neizdrživu želju da se nasmejete. Jednom se dogodilo da je na mene pao reflektor, dok sam čitala vesti. Taman za onoliko je zaobišao moje rame, za koliko sam se instinktivno pomerila.
Ja sam vodila Dnevnik tog dana kad je bio Brionski plenum. Ekipa je snimila nekoliko kadrova i odmah potom bila je izbačena. Sve je išlo sa Tanjugovog teleprintera i to je donošeno meni, u jedan mali studio u kome nije bilo erkondišna. Samo kamerman, kamera i ja. Bio bi štos kada bi se kadar pomerio u trenutku dok vam donose vesti, ali taman posla da se vidi ta ruka! Kada bi se ruka približila, kamerman bi povećavao kadar a pošto je dan bio vreo, meni je počeo da curi znoj sa lica, i znojave fleke širile su se po mojoj bluzi. Ubrzo sam bila mokra do pojasa.
Sat i 45 minuta trajao je Brionski plenum: prvi put u javnosti procureo je prljav veš koji se odnosio, ni manje ni više nego na Rankovića. A nešto pre toga bio je gost kod nas, vodili smo ga da mu pokazujemo prostorije: ja, kao prva dama Dnevnika, sedela sam sa delegacijom i bila slikana za naslovnu stranu „Borbe“. Sad to čitam i ne mogu da verujem, šta je neki ugledni rukovodilac rekao za Rankovića. Sve vreme mislim: hoću li posle ovog biti uhapšena? Ili će izbiti neki rat – nemoguće je da se ovo javno govori. Ne znam kako sam to iščitavala sat i 45 minuta, u onoj paklenoj vrućini, bez ijedne greške. čovek, valjda, dobije nadnaravnu koncentraciju. Pri tom, svaki put imala sam potrebu da proverim sa sobom, da li je moguće da ja to govorim? Nije bilo lako, rušio se veliki moćnik.
FOLKSDOJČERI U BERLINU: Desilo se da sam išla u Istočnu Nemačku, službeno. Proslavljali su prvu deceniju svoje televizije, bile su pozvane sve zemlje istočnog bloka, plus Egipat, Island i Jugoslavija. Avion kojim smo otičli samo što se nije srušio, gorelo mu je krilo; neki stari „daglas“ iz rata, inače, teško podnosim vožnju avionom. Tamo je bilo veoma mučno, da vam ne pričam kako je u to vreme izgledala Istočna Nemačka. Na aerodromu je sve bilo ofarbano u sivo, svi natpisi bili su na ruskom i nemačkom. Delegacije su dočekivane s cvećem u celofanu, svi su se ponašali kao vojnici. Jedino smo mi bili ležerni, i to im je veoma smetalo.
U to vreme, istočne zemlje su bile distancirane od nas, čak su pokazivale i otvoreno neprijateljstvo. Niko nije smeo da priča s nama, osim Poljaka, oni su to činili iz inata. Onda sam se razbolela, dobila visoku temperaturu. Decembar u Berlinu, neprijatna distanca… Nemci su bili užasno zaplašeni, jedna žena mi je krišom rekla: Imam lek za vas! Još kad su čuli da hoćemo da idemo u zapadni Berlin, učinili su sve da nas odvrate. Mi smo se zainatili, hoćemo tamo ili ćemo umreti! Već smo se navikli na slobodno kretanje, otvorene granice, ide nam se u šoping. Njima to nije išlo u glavu. Dvojica naših folksdojčera pridodata su nam da prevode, u stvari, čuvali su nas i nadgledali. Dok smo mi bili u zapadnom Berlinu, oni su, grešni, sedeli u našem hotelu. Nisu smeli da idu kući. Imala sam neko sažaljenje prema njima, drugi su vikali: Ma, pusti ih, vidiš da nas špijuniraju! Bili su neverovatno servilni: mašim se za kutiju cigareta, oni već trče sa upaljačima. Neprijatno mi je da se tako ponižavaju, a i nervira me što brzo moram da otvaram kutiju!
Za vreme našeg boravka u zapadnom Berlinu na Brionima boravili su Bulganjin i društvo, i odnos prema nama drastično se promenio. Oproštajni banket pretvorio se u banket za Jugoslovene, sa rekama šampanjca kako su se uvek završavali socbanketi. Vratila sam se bolesna i nastavila da ležim, nije me bilo u Dnevniku. Počela su da stižu pisma i telefonski pozivi, nisu mogli da se odbrane. Zove Minja Dedić i moli me, samo da se pojavim u Dnevniku. Ne mogu više da odgovaraju na glasine o mom nestanku.
SUSRET U TAŠMAJDANSKOM PARKU: Nikada nisam bila član Komunističke partije, ni minut. Pokušavali su da me učlane, čak je dolazio jedan čovek iz Partije, zadužen za televiziju, taj razgovor sam pretvorila u ha, ha, ha. Sa mojim primanjem je odugovlačeno, a onda je došlo vreme kada je takav moj status njima odgovarao. Uvek su mogli da kažu i to su činili: Eto, vidite na kom mestu je Dušanka Kalanj, a nikad nije bila član partije! Oni su sve znali o ljudima koji su radili u toj kući: znali su da sam poštena, da sam patriotski nastrojena i da nema smisla da insistiraju na partijskoj pripadnosti.
Znate, politika je uvek bila prisutna u našoj redakciji, posebno informativnoj. Sa mojom apolitičnošću, čini mi se da niko manje nije trebalo da bude tamo od mene. Ali, kada ste u takvoj redakciji, to vas čini još eksponiranijom – krivi ste za stvari za koje to objektivno niste. U vreme jednih od demonstracija pred televizijom vraćala sam se kući Tašmajdanskim parkom i naletela na specijalca sa uperenom puškom. Jedva sam došla k sebi da kažem ko sam, a taj, mladić, siroti, drhtao je. Uplašio se u noći. Onda je tuda naišao deo demonstranata i jedan mladić mi je dobacio – Kurvo komunistička! Nisam baš u prijatnom raspoloženju došla kući.
Znate, bilo šta da sad govorim o RTS-u, u tim strašnim devedesetim, bilo bi nemoralno. Ja ne mogu da kažem da se bilo ko poneo loše prema meni, a sad, da govorim šta je bilo, isto je kao kad biste doveli vezanog čoveka, da ga ja tučem. Sve vreme radila sam u toj i takvoj kući, prema tome bilo bi nemoralno da sad govorim da bih pravila drugačije vesti, da je trebalo pustiti nešto što nije… Svi su pravili svoje karijere, svako je razgovarao sa nekim svojim krugom, nismo se družili s tim novim svetom. Znalo se ko pripada kom vremenu. To što se dogodilo televiziji jeste surovo, i uvek je to tako, od Francuske revolucije. Mislim da je ona bila i najsurovija. Izgleda da u našoj civilizaciji, sve mora da se odvija na takav način. Najstrašnije mi je bilo kad sam videla kako se raznosi skupocena televizijska oprema, to me je zabolelo. Možda za utehu može da posluži to, da nikad nismo živeli u dosadnoj zemlji.
IZJAVE LjUBAVI: Ne želim da pridajem sebi toliki značaj, da sam nekakav važan istorijski svedok. Da sam razmišljala na takav način, nikad ne bih ostala u tom poslu – poludela bih i završila na klinici. Da ne budem pogrešno shvaćena, imam osećaj da mi je oduzeto veoma mnogo vremena, da je ono propalo. Imala sam mnogo veće ambicije, puno toga drugog da uradim. Sigurno će neko sada reći: Ala je ova neskromna! Kad sam pre više godina u šminkernici govorila: Eh, da mi je da se penzionišem!, neki su mi posle priznali da su to smatrali mojim pozerstvom. Eto, od prošle godine sam u penziji i, naravno, uočavam greške kod spikera. Imam utisak da je sada najmanje važno kako spiker govori. Ponekad bih se veoma rado javila u program i rekla da je to nedopustivo, da se neko toliko muči s rečima i pri tom muči i gledaoce.
Ponekad me zaustavljaju ljudi, generacije koje su me godinama slušale – Moram da vam kažem…! To su takve izjave ljubavi, da ne možete da poverujete. Bude mi prijatno, pa onda pomislim da nisu bačene te moje godine.
Dobro veče
Najteže je naučiti ljude da budu prirodni pred kamerom. Oni smatraju, barem u početku, da treba da glume, da sebe predstave kao neku novu ličnost, jer misle da tako treba. Nažalost, kamera razotkriva tu neiskrenost. Drugo, vaša dužnost je da budete ubedljivi, ako to niste, ništa niste uradili. Mene obavezuje „Dobro veče!“ Kad to kažem zaista tako mislim. Takođe, „poštovani gledaoci“ moraju biti poštovani. Ako tako ne mislite, ako se rugate, budite sigurni da će kamera to otkriti.
Deset najznašajnijih događaja u mom životu:
- Mart 1959. Dolazak na Televiziju. Iako nisam htela taj poziv, on je hteo mene.
- 1946.Prvu nagradu za recitatorstvo dobila sam sa deset godina, na pionirskom republičkom takmičenju u Zagrebu. Pošto nije bilo direktne pruge, delom smo putovali kamionima. Sećam se našeg valjanja po livadama punim cveća.
- Diplomirala sam, pokazala diplomu i želela da odem s televizije. Nisu me pustili, a ja sam nastavila da razmišljam o odlasku.
- Iznenada je došao reditelj De Sika. Zvali su me da dođem i intervjuišem ga. Toliko sam se uplašila, imala sam veliku tremu. Pričao je viceve, da bi mi podigao moral.
- Prenos Brionskog plenuma. To niko nije očekivao, ponajmanje ja, da ću ga voditi na televiziji.
- Naša redakcija organizovala je prvo branje mimoza u Herceg-Novom, tako sam ja prva obrala mimoze. Sledeće godine to je učinila Jovanka.
- Povodom dvadeset godina postojanja Televizije, dobila sam Orden zasluga za narod, sa srebrnim vencem.
- April 1999.Bombardovanje Televizije. Jedan od najstrašnijih i najtužnijih dana u mom ž Nekoliko sati pre nego što se to dogodilo, otišla sam kući.
- 2001.Mada sam bila donela odluku da se više ne slikam na televiziji, moj bivši kolega Arežina ubedio me je da vodim „Eks-vesti“. Rekao je da ne vidi drugu osobu, koja bi to mogla da radi. Naravno, ukazana mi je čast.
Ljubiša Stavrić, NIN 2002.