Br. 14/17 – 14. I – 7525 (2017)
I SRBI TVORCI SVOG STRADANјA – IV
Vlada i Skupština Republike Srpske Krajine u progonstvu Vam skreću pažnju o strahovitom pokolјu Srba u Drugom svetskom ratu – što učiniše: Hrvati (katolici i muslimani), Nemci (i Austrijanci), Mađari, Šiptari i Bugari. To je obnovlјeni pokolј Srba, jer se takav desio i u Prvom svetskom ratu – što učiniše Austrougari, Nemci, Šiptari i Bugari. U svakom je pobijeno Srba više od jednog miliona. Uz to, Srbi su gubili istorijske zemalјe, od Srba su se stvarale nesrpske nacije, srpski jezik se označavao drugim imenima (makedonskim, hrvatskim, bošnjačkim, crnogorskim…), srpsko kulturno blago je proglašavano blagom drugih naroda, Srbi su prisilјavani da iz pravoslavne vere prelaze u katoličku i islamsku… Ove necivilizovane i genocidne mere nad Srbima su sprovedene odavno, a i u vreme razbijanja Jugoslavije od 1990. do 1999. godine. Sve je to programirano (stolećima) u kabinetima državnika Zapadne Evrope, Vatikana i Turske. Srpski državnici i srpski naučnici nisu bili svesni – da je reč o strategiji od koje spomenute države nikad ne odustaju, te nisu odgovarajuće postupali, da bi to sprečili ili, na neki način, izbegli. Srbi su se počinjali braniti kad je to bilo kasno, pa su sledili ogromni lјudski gubici, otimanje srpske zemlјe, uništavanje i prisvajanje srpske kulturne baštine, itd.
Srpski državnici i naučnici nisu shvatali da se protivsrpske mere pripremaju u toku mira, te su i sami (nesvesno) pomagali njihovo ostvarivanje. Tako su i sami bili tvorci svog stradanja.
Zaklјučak o srpskoj tvorbi mera protiv sebe se prepoznaje i u činjenici, da je Aleksandar Karađorđević (nesmotreno 1929) izdvojio Makedoniju (Staru Srbiju) iz Srbije i proglasio ju je – Vardarskom Makedonijom. A do tada, Srbi u drugim zavičajima nisu uzdizali u pesmama i predanjima Srpstvo kao Stari Srbi, ili Starosrbijanci, kako su sebe zvali stanovnici Makedonije do 1929. godine. O njihovom vatrenom Srpstvu, ostavio je beleške austrijski istoričar Spiridon Gopčević. Nјegov zaklјučak o etničkoj pripadnosti stanovnika Makedonije i Albanije krajem 19. stoleća je najdragoceniji, jer se u njemu raspoznaje zapadnoevropska i vatikanska asimilacija delova srpske nacije. (Pri toj asimilaciji se stvara i mnoštvo srpskih i nesrpskih državica na nekad jedinstvenoj istorijskoj i etničkoj srpskoj zemlјi). Gopčević ne nalazi u Makedoniji stanovništvo makedonske nacionalnosti. U njoj su samo Srbi. Kad spominje makedonske hrišćane, pod tom odrednicom, podrazumeva neoskrvnavlјene Srbe. One oskrvnavlјene zove islamiziranim Srbima, a one već rasrblјene zove albanizovanim Srbima. Gopčević prepoznaje i originalne Šiptare (Albance) – piše da ih je u Debru 4000. To su potomci onih koje je srpski kralј (ili car) Vojislav zadržao u Srbiji 1043. godine, gde su došli sa Sicilije i južne Italije, a u ove dve italijanske pokrajine (mnogo ranije) stigli su s Kavkaza.
Ovakva nacionalna jednoličnost Makedonije (srpska) nije prikazivana u obrazovnoj i široj litaraturi u Jugoslaviji od 1918. do 1980. Suprotno tome, u prvoj Jugoslaviji, tačno po planu Berlinskog kongresa, osnovana je Vardarska Banovina, a u drugoj Jugoslavnji, opet po planu Berlinskog kongresa – Narodna Republika Makedonija. Ovde mora da budemo načisto s činjenicom, da su upravo srpski državnici u obe Jugoslavije sproveli antisrpsku odluku Berlinskog kongresa – o stvaranju nesrpske makedonske nacije, nesrpske makedonske pravoslavne crkve i nesrpske makedonske države, što su Vatikan i Austrija planirali (prosto neverovatno) još 1810. godine – u vreme Prvog srpskog ustanka protiv Turaka.
Austrijsko-vatikanski program prebacivanja Starosrbijanaca u izmišlјenu makedonsku naciju je potpuno uspeo i mora se priznati, da su tome pomogli srpski državnici i naučnici, jer su tu genocidnu nameru protiv Srba prikrili. Nesrećno je kralј Aleksandar Karađorđević odvojio Staru Srbiju (Makedoniju) od Srbije i time je stvorio uslove za sprovođenje vatikansko-austrijskog plana o stvaranju veštačke makedonske nacije od Starosrba, ili Starosrbijanaca. I ovo je uverlјiv podatak da su Srbi, eto, učesnici u tvorbi svog stradanja!
S poštovanjem
Milorad Buha, predsednik Vlade
Prof. Rajko Ležaić, dipl. inž, predsednik Skupštine
Br. 16/17 – 16. I – 7525 (2017)
I SRBI TVORCI SVOG STRADANјA – V
Vlada i Skupština Republike Srpske Krajine u progonstvu Vam skreću pažnju o strahovitom pokolјu Srba u Drugom svetskom ratu – što učiniše: Hrvati (katolici i muslimani), Nemci (i Austrijanci), Mađari, Šiptari i Bugari. To je obnovlјeni pokolј Srba, jer se takav desio i u Prvom svetskom ratu – što učiniše Austrougari, Nemci, Šiptari i Bugari. U svakom je pobijeno Srba više od jednog miliona. Uz to, Srbi su gubili istorijske zemalјe, od Srba su se stvarale nesrpske nacije, srpski jezik se označavao drugim imenima (makedonskim, hrvatskim, bošnjačkim, crnogorskim…), srpsko kulturno blago je proglašavano blagom drugih naroda, Srbi su prisilјavani da iz pravoslavne vere prelaze u katoličku i islamsku… Ove necivilizovane i genocidne mere nad Srbima su sprovedene odavno, a i u vreme razbijanja Jugoslavije od 1990. do 1999. godine. Sve je to programirano (stolećima) u kabinetima državnika Zapadne Evrope, Vatikana i Turske. Srpski državnici i srpski naučnici nisu bili svesni – da je reč o strategiji od koje spomenute države nikad ne odustaju, te nije odgovarajuće postupano, da bi se to sprečilo ili, na neki način, izbeglo. Srbi su se počinjali braniti kad je to bilo kasno, pa su sledili ogromni lјudski gubici, otimanje srpske zemlјe, uništavanje i prisvajanje srpske kulturne baštine, itd.
Srpski državnici i naučnici nisu shvatali da se protivsrpske mere pripremaju u toku mira, te su i sami (nesvesno) pomagali njihovo ostvarivanje. Tako su se pretvarali u tvorce sopstvenog stradanja.
Kako srpski državnici i naučnici nisu uočavali najosnovnije činjenice i jednostavne podvale o svojoj prošlosti, pokazuje i sadržaj knjige savremenog francuskog profesora na Sorboni (Pariz), Frensisa Konta. Napisao je knjigu „Sloveni“, s cilјem dokazivanja – da su Srbi stigli na Balkan u vreme cara Istočnog rimskog carstva (Iraklija), od 610. do 640. godine, da su bili primitivni, nepismeni i nepokršteni. Ali, na dva mesta se prevario francuski profesor – pošto je citirao zapise na grčkom jeziku iz tog doba, pa je napisao 1) da su Sloveni naselјavali Panoniju i Balkan mnogo ranije i 2) da je Moravska Srbija, pre Iraklija, bila naselјena Slovenima. Pogledajmo njegovu drugu omašku, koju, do danas, ne prepoznaju srpski državnici i naučnici u nadležnim ministarstvima i naučnim ustanovama srpskih država:
„Četvrte godine vladavine cara Tiberija (581. godine), oko 100.000 Slovena opustošilo je Trakiju i mnoge druge oblasti… Tiberije nije imao dovolјno snage – da se suprotstavi Slovenima i Avarima. Uputio je poslanstvo avarskom knezu Bajanu, koji, u tom trenutku, nije bio neprijatelјski raspoložen prema Vizantincima. U takvim okolnostima, Tiberije ga je gurnuo u sukob sa Slovenima. Šezdeset hilјada naoružanih i okloplјenih avarskih konjanika prelaze Iliriju, Skitiju (u to vreme – oblast između Dunava i Crnog mora /Dobrudža u Rumuniji/), najzad i sam Dunav – čamcima, sagrađenim tako da je moguć prevoz u oba smera. Čim su se Avari iskrcali na drugu obalu, odmah su počeli da pale slovenska sela, da ih uništavaju do temelјa i da pustoše polјa: sve živo je bežalo u čestare i guste šume“.
Pogledajte, zvanična povjest, pa i Frensis Kont, ubeđuju – da su Srbi došli na Balkan u vreme cara Iraklija (610-640. godina), a ovaj grčki (romejski, pravilnije) izvor svedoči da je Moravska Srbija naselјena Slovenima (Srbima) 581. godine i da im Avari pustoše zasejana polјa?!
Vlada Republike Srbije i Srpska akademija nauka i umetnosti su odobrile prevod i štampane knjige Frensisa Konta – Izdavač „Filip Višnjić“, Beograd, 1989. godine, te se ona koristi i danas i njom se „dokazuje“, da su Srbi došli iz Rusije na Balkan u 7. stoleću, da su bili divlјi, nepismeni, nepokršteni i da su suzbijali starosedelački narod u visoke planine Albanije, itd.
Ovim izmišlјotima se ranjava i podsvest i svest kod mladih srpskih pokolјenja – od osnovne škole do univerziteta. Time se pripadnici srpskog naroda izdresiraju – da su potomci varvara, da su stigli na tuđu zemlјu, da nisu dosegli obrazovni i kulturni nivo Evrope, a sve to ih primorava da ostanu slepi za germansko-romanske i vatikanske ratne i druge protivsrpske mere. A ove podvale, kako smo naveli, nameću srpski državnici i naučnici preko školskih knjiga, čime postaju tvorci (sučesnici) srpskog stalnog stradanja.
Ovaj podatak i mnogi drugi se može pročitati u knjizi Slobodana Jarčevića: „Srbi pre biskupovoga adama“, Izdavač „Miroslav“, Beograd, Goce Delčeva 15, tel. 297-0875, email- mirmi011@gmail.com.
Treba opomenuti srpske državnike i naučnike da su nesposobni učiniti korake za blagovremeno sprečavanje protivsrpskih poduhvata velikih sila, jer naši državnici i naučnici (kako to narod mudro uočava) – još nisu prohodali.
S poštovanjem,
Milorad Buha, predsednik Vlade
Br. 17/17 – 17. I – 7525 (2017)
I SRBI TVORCI SVOG STRADANјA – VI
Vlada i Skupština Republike Srpske Krajine u progonstvu Vam skreću pažnju o strahovitom pokolјu Srba u Drugom svetskom ratu – što učiniše: Hrvati (katolici i muslimani), Nemci (i Austrijanci), Mađari, Šiptari i Bugari. To je obnovlјeni pokolј Srba, jer se takav desio i u Prvom svetskom ratu – što učiniše Austrougari, Nemci, Šiptari i Bugari. U svakom je pobijeno Srba više od jednog miliona. Uz to, Srbi su gubili istorijske zemalјe, od Srba su se stvarale nesrpske nacije, srpski jezik se označavao drugim imenima (makedonskim, hrvatskim, bošnjačkim, crnogorskim…), srpsko kulturno blago je proglašavano blagom drugih naroda, Srbi su prisilјavani da iz pravoslavne vere prelaze u katoličku i islamsku… Ove necivilizovane i genocidne mere nad Srbima su sprovedene odavno, te i u vreme razbijanja Jugoslavije od 1990. do 1999. godine. Sve je to programirano (stolećima) u kabinetima državnika Zapadne Evrope, Vatikana i Turske. Srpski državnici i srpski naučnici nisu bili svesni – da je reč o strategiji od koje spomenute države nikad ne odustaju, te nisu odgovarajuće postupali, da bi se to sprečilo ili, na neki način, izbeglo. Srbi su se počinjali braniti kad je to bilo kasno, pa su sledili ogromni lјudski gubici, otimanje srpske zemlјe, uništavanje i prisvajanje srpske kulturne baštine, itd.
Srpski državnici i naučnici nisu shvatali da se protivsrpske mere pripremaju u toku mira, te su i sami (nesvesno) pomagali njihovo ostvarivanje, jer tu nameru nisu shvatali, ili su se plašili da to obelodane. Tako su se pretvarali u tvorce sopstvenog stradanja.
Kako srpski državnici i naučnici nisu uočavali najosnovnije činjenice i jednostavne podvale o svojoj prošlosti, pokazuje i slučaj, da je najstariji srednjevekovni zakon u Evropi bio srpski – „Zakonopravilo“ Svetog Save, s pocetka 13. stoleća, a srpski državnici i srpske naučne ustanove ga uklanjaju celo 20. stoleće. Naučne ustanove su ga zanemarile, te ga nema ni u enciklopeijama Jugoslavije i Srbije, niti se, kao najstarije, izučava na visokim školama u Srbiji. Ovakav postupak državnika i naučnika u Srbiji zaslužuje zaklјučak – I SRBI UNIŠTAVAJU SVOJU KULTURNU BAŠTINU.
Ovaj put Vam objašnjavamo suštinu srednjevekovnog srpskog prava – „Zakonopravila“ (na ruskom „Krmčija“). Pretpostavlјa se, da mu je tvorac sin Stefana Nemanje, Sveti Sava – arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, što novi istraživači, posebno akademik Jovan I. Deretić, opovrgavaju i navode, da su odredbe ovog zakona bile poznate u antičkoj Srbiji. U Jugoslaviji se ovo zakonodavstvo samo sporadično spominjalo, dok je kasniji zakon Srbije, „Dušanov zakonik“ (iz 14. stoleća) bio prisutan u školskim i visokoškolskim (univerzitetskim) udžbenicima, pravnoj literaturi i u enciklopedijama. „Zakonopravilo“ nije bilo tako predstavlјano, iako je to zasluživalo više od „Dušanovog zakonika“, jer je bilo starije. Ali, verovatno je ovo upriličeno od strane Bečko-germanske istorijske škole, jer je bilo neuputno, da se prikazuje jedno savršeno srpsko (slovensko) zakonodavstvo – u vremenu kad takvog zakonodavstva nisu imali Zapadnoevroplјani. A to srpsko (slovensko) zakonodavstvo je široko korišćeno u 13. stoleću – u Srbiji, Bugarskoj i Rusiji, a uticalo je i na zakonodavstvo Ugarske! Da pogledamo osnovne odlike „Zakonopravila“ („Krmčije“) i zakona u Zapadnoj Evropi – u to vreme, engleske „Velike povelјe“ („Magna karte“).
Engleska „Velika povelјa“ se veliča, iako je napisana na jednoj strani, a zanemaruje se „Nomokanon“ („Krmčija“) Svetog Save – sa stotinama strana. Ovaj engleski dokument se predstavlјa za najstariji srednjevekovni zakon Evrope?!
Zapadnoevroplјani predstavlјaju savremenu civilizaciju samo kao svoje sopstveno delo, pa, tako, i početke državne organizacije pripisuju svom podneblјu. U svakoj evropskoj enciklopediji piše, da su Englezi tvorci moderne demokratije i državnog prava. Pod odrednicom Magna karta (Velika povelјa), doslovno se navodi u Općoj enciklopediji Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, Zagreb, 1979, na strani 243, knjige 5:
„Velika povelјa, što ju je engleski kralј Džon bez Zemlјe, primoran oružjem engleskog plemstva (15. 6. 1215) prihvatio, udarivši na nju svoj pečat. Velika povelјa ima formu dvostranog ugovora, skloplјenog između kralјa i engleskih plemića, a imao je svrhu da ograniči apsolutističku kralјevu vlast. Velika povelјa je bila uperena protiv kralјa Džona, koji je 1213. primio Englesku iz ruku pape Inoćentija Trećeg, kao feud, uz obavezu plaćanja godišnjeg danka, čime je, ustvari, Engleska izgubila suverenitet.
Velika povelјa može se smatrati prvim pisanim ustavnim zakonom Engleske (i uopće prvim ustavnim aktom u svetu), pogotovo što su akcije plemića podržali slojevi naroda. Također se smatra dokumentom koji jamči građanska prava i vladavinu zakona“.[1]
Englezi jedan svoj dokumenat, pisan na jednoj strani, nazvaše prvim ustavnim aktom u svetu! A, u to isto vreme, Srbi su imali zbirku zakona na više stotina strana, a njegove odredbe su regulisale sve ono što reguliše i zakonodavstvo u bilokojoj današnjoj državi. U „Zakonopravilu“ („Krmčiji“), nije bilo regulisano samo pravo kralјa prema feudalcima, kao u engleskoj Velikoj povelјi, nego je normativno obrađen život i odnosi u državi; od ličnih sloboda, odnosa u braku, privatne svojine, ustrojstva države i crkve, i drugog.
S obzirom da je zakonodavstvo bilo važno u sveukupnim rusko-srpskim državnim vezama od 13. stoleća, neverovatno je da to pravna nauka (i Rusije i Srbije) nije odgovarajuće obradila. Izostavlјanje „Zakonopravila“ („Krmčije“) iz pravne literature u Srbiji (Jugoslaviji), nije usamlјeno. Istovetno se ponašala i ruska (sovjetska) pravna nauka. Primer nalazimo i u knjizi univerzitetskog profesora u Minsku Viktora I. Jermoloviča: „Istorija države i prava slovenskih naroda“, objavlјene 2001. godine. Prof. dr Jermolovič nabraja srednjevekovno pravo u slovenskim državama i u Srbiji spominje „Dušanov zakonik“, kao početak srpskog zakonodavstva. O „Zakonopravilu“ („Krmčiji“) nema ni reči. Kao da su slovenski stručnjaci pravne nauke sledili naredbe iz zapadnoevropskih država – da uklone činjenice, da je pravna srednjevekovna regulativa u slovenskim državama prethodila onoj u Nemačkoj, Italiji, Engleskoj i Francuskoj.[2]
Prof. dr Viktor I. Jermolovič je, posle ove svoje knjige, pronašao literaturu o „Zakonopravilu“ Svetog Save i pisao je, da pravna nauka Rusije, i u 19. stoleću, nije spominjala „Zakonopravilo“ („Krmčiju“), što je začuđujuće, kad se zna da je ovaj zakonik korišćen u Rusiji do u 17. stoleće. Prof. Jermolovič navodi, da je samo bio poznat „Dušanov zakonik“ („Zakonik Stefana Dušana“) i da ga je preveo na ruski jezik profesor Pravnog fakulteta u Sankt-Peterburgu, F. Zigelem, šezdesetih godina 19. stoleća, a da je štampan 1872. godine.[3]
Prof. dr Jermolovič piše, da je „Zakonopravilo“ zbornik crkvenog, državnog i građanskog prava i da bi se njime mogla ponositi svaka država sveta. Čudi se – da je takav zakon, s 400 strana teksta, mogao ostati „bela strana“ u delima pravne nauke:
„Prema tome, srpsko ’Zakonopravilo’ (’Krmčija’), ili ’Zakon Svetog Save’, postalo je ’bela stranica’ u istoriji svetskog prava, kao posledica sistematskih političkih igri u istoriji države i prava Jugoslavije, počevši u 19. stoleću i trajavši do naših dana“.[4]
Baš zato što je „Zakonopravilo“ bilo „bela stranica“ u pravnoj nauci Jugoslavije, nije jednostavno ceniti njegovu vrednost i primenu, pa i uticaj na zakonodavstvo evropskih država Srednjeg veka. Jermolovič je, upoređujući odredbe „Zakonopravila“ i ugarskog (mađarskog) zakonika, „Zlatna bula“, zaklјučio – da je mađarski zakonik pozajmio neke norme iz srpskog, a M. Petrović je obavestio, da je „Zakonopravilo“, kako smo naveli, korišćeno u Rusiji, Rumuniji i Bugarskoj. Jermolovič je uočio, da su odredbe bugarskog: „Zakon Sudnij Ljudem“ bile zasnovane na sadržajima srpskog srednjevekovnog feudalnog zakonodavstva – „srpsko pravo se nalazilo u temelјima bugarskog“, piše prof. dr Jermolovič.[5]
Preuzimanje srpskog zakonodavstva u ruskim srednjevekovnim državama je najbolјi pokazatelј o razvijenim vezama Rusa i Srba. Kad imamo u vidu značaj uspostavlјanja zaokruženog zakonodavstva u bilokojoj državi, onda se nameće zaklјučak, da su se visokodostojnici država i crkava o tome dogovarali – na susretima i u jednoj i u drugoj državi. I tad su postojala protokolarna pravila prema vrsti međudržavne saradnje, pa možemo zažaliti što zapisi o ruskom preuzimanju srpskog zakonodavstva nisu sačuvani. No, značajno je što je ruska pravna literatura u dvadesetom stoleću (više nego srpska) beležila, da je „Zakonopravilo“ bilo korišćeno u ruskoj državi – od 13. do 17. stoleća.[6]
Uklanjanje „Zakonopravila“ iz obrazovnog programa i pravne nauke, jasno je, oskvrnavlјena je suština srpske srednjevekovne države – naučni, kulturni, privredni i trgovački milјe, a i veze Srbije s drugim zemlјama. Da je u pravnoj nauci svake zemlјe sveta izučavano „Zakonopravilo“, ne bi bilo jednostavno upućivati pogrde srpskom narodu i srpskoj državi, te protiv Srba slati okupacione vojske, da bi nad Srbima obavili biološko istreblјenje – velikih razmera.
Podatak o „Zakonopravilu“ i mnoge druge možete pročitati u knjizi Slobodana Jarčevića: „Oluje protiv Srba“, Izdavač „Miroslav“, Beograd, Goce Delčeva 15, tel. 297-0875, email- mirmi011@gmail.com.
Obavezni smo opomenuti srpske državnike i naučnike da su obavezni uklanjati zablude kakva je i ova o naučnom prikrivanju – da je „Zakonopravilo“ najstariji evropski srednjevekovni zakon. Do sada su ti naši državnici i naučnici bili nesposobni učiniti odgovarajuće naučne i međudržavne korake – radi istine o srpskom narodu, srpskoj državi i srpskoj kultrunoj baštini. Do sada su za takve korake bili nespremni, jer još nisu prohodali (kako to mudro objašnjava izreka našeg naroda).
S poštovanjem,
Milorad Buha, predsednik Vlade
[1] Opća enciklopedija Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, Zagreb, 1979, knjiga 5, str. 243.
[2] Jermolovič, Viktor I: „Istorija države i prava slovenskih naroda“, Ministarstvo obrazovanja Republike Belorusije, Minsk, 2001.
[3] Jermolovič, Viktor I: „Pravo srednjevekovne Srbije (12-15. stoleće)“, Ministarstvo obrazovanja Republike Belorusije, Minsk, 2003, str. 3-4.
[4] Jermolovič, prof. dr Viktor I: „Pravo srednjevekovne Srbije (12-15. stoleće)“, Ministarstvo obrazovanja Republike Belorusije, Minsk. 2003, str. 8.
[5] Jermolovič, prof. dr Viktor I: „Pravo srednjevekovne Srbije (12-14. stoleće)“, Ministarstvo obrazovanja Republike Belorusije, Minsk, 2003, str. 8.
[6] Jarčević, Slobodan: „Istorijske skrivalice“, prvi tom, IPA „Miroslav“, Beograd, 2002, str. 121.