Ime lozu krasi

POT­PU­NO je iz­ve­sno da oni ko­ji no­se pre­zi­me Sa­na­der, Me­sić ili Star­če­vić ima­ju srp­sko po­re­klo. Iako su ovo ime­na ­ak­tu­el­nih ili biv­ših hr­vat­skih li­de­ra, et­no­lo­zi Ra­do­mir Ra­kić i Ve­ra Sta­ni­sa­vlje­vić-Ra­kić, ko­ji se već de­ce­ni­ja­ma ba­ve po­re­klom i pre­zi­me­ni­ma srp­skih po­ro­di­ca tvr­de ka­ko ova pre­zi­me­na po­ti­ču sa te­ri­to­ri­ja na­sta­nje­nih srp­skim ži­vljem.

Ta­ko pre­ci An­te Star­če­vi­ća, ro­do­na­čel­ni­ka hr­vat­ske ide­je, po­ti­ču iz oko­li­ne pla­ni­ne Sta­ri Vlah u oko­li­ni Uži­ca, dok su Me­si­ći za­be­le­že­ni u ma­na­sti­ru Me­sić, u oko­li­ni Vr­šca. Ovaj ma­na­stir osno­vao je ar­hi­e­pi­skop Ar­se­ni­je, na­sled­nik Sve­tog Sa­ve na tro­nu as­hi­e­pi­sko­pa Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve.
Sa­na­de­ri su za­be­le­že­ni kao pa­ro­hi­ja­ni pra­vo­slav­nog ma­na­sti­ra Le­pa­vi­na u za­pad­noj Sla­vo­ni­ji na­pra­vlje­nog još 1555. go­di­ne.

LO­ŠI ZI­DA­RI- KRI­VO­KU­ĆE
JE­DAN od li­de­ra BiH Ejup Ga­nić vo­di po­re­klo iz fa­mi­li­je Mi­li­ća iz Ku­ča. Mi­li­ći, opet, vo­de po­re­klo od jed­ne gra­ne Mr­njav­če­vi­ća, ko­ji su se po­sle bit­ke na Ko­so­vu sklo­ni­li u ovaj kraj.
Na pre­zi­me­na srp­skog po­re­kla Ra­ki­ći su na­i­la­zi­li u obla­sti­ma od ju­žne Al­ba­ni­je i se­ver­ne Grč­ke, duž ce­log hr­vat­skog pri­mor­ja i ostr­va, pa do Austri­je, Ma­đar­ske i čak, Ru­si­je.
– U Bur­gen­lan­du u Austri­ji po­sto­je dve et­nič­ke gru­pe „Što­ji“ i „Vla­ji“ – ka­žu Ra­ki­ći. – I jed­ni i dru­gi su po­ka­to­li­če­ni Sr­bi. Po­zna­to je da su Hr­va­ti od­u­vek ime „Vlah“ ko­ri­sti­li kao po­ni­ža­va­ju­će ime za Sr­be. Du­go su čak i u zva­nič­nim po­pi­si­ma ima­li tu od­red­ni­cu. Na­rav­no, u Kra­ji­ni je čak 80 od­sto sta­nov­ni­štva bi­lo srp­skog po­re­kla.
Ta­ko u knji­zi „Srp­ske po­ro­di­ce i pre­zi­me­na“ Ra­ki­ći na ve­o­ma in­te­re­san­tan na­čin idu tra­gom po­re­kla po­je­di­nih po­ro­di­ca. Iako im se go­spo­đa So­nja Bi­ser­ko ni­je lič­no obra­ti­la, is­tra­ži­va­li su po­re­klo nje­nog pre­zi­me­na i na­šli ga u se­lu Knin­sko Po­lje, u do­ku­men­ti­ma iz do­ba Pr­vog svet­skog ra­ta. Ta­mo, po­red dva­de­se­tak srp­skih do­ma­ćisnta­va „ži­vi i šest do­ma­ćin­sta­va po­ro­di­ce Bi­ser­ko, ko­ji sla­ve Vra­čev dan“. Ra­ki­ći be­le­že da se oni tu na­se­lja­va­ju na po­ziv Tu­ra­ka još 1522. go­di­ne, kad i Ra­ško­vi­ći, či­ji su po­tom­ci Jo­van Ra­ško­vić i nje­go­va kćer San­da Ra­ško­vić Ivić. pa ne­ka ne­ko ka­že da se isto­ri­ja ne po­na­vlja.
Ka­ko su srp­ske po­ro­di­ce do­bi­ja­le neo­bič­na pre­zi­me­na vi­di se na pri­me­ru pre­zi­me­na Va­ri­ćak. Iako je ono ve­o­ma za­stu­plje­no u da­na­šnjoj Hr­vat­skoj, Va­ri­ća­ci su se pr­vo pre­zi­va­li Ma­ri­ja­no­vić i bi­li su po­re­klom iz oko­li­ne Kra­gu­jev­ca, ali su to­kom ve­li­ke se­o­be 1690. go­di­ne kre­nu­li pre­ko Sa­ve. Austrij­ske vla­sti su ih za­u­sta­vi­le i na­se­li­le na Kor­dun, u oko­li­ni Ko­re­ni­ce. Ina­če, sa­ma reč „va­ri­ćak“ se od­no­si na me­ru za ži­to, i sre­će se me­đu mli­na­ri­ma. U to vre­me onaj ko­ji ne­što za­br­lja ni­je ura­dio „ono“ u ča­bar, već u va­ri­ćak. Sve ove po­ro­di­ce sla­ve istu sla­vu – Sve­tog Đor­đa.
– Dva bra­ta su se po­sve­ti­la gra­đe­vin­skom za­na­tu, tre­ći je ostao mli­nar, a če­tvr­ti je ve­ro­vat­no bio gra­ni­čar – ka­žu Ra­ki­ći. – Ta­ko su i nji­ho­vi na­sled­ni­ci po­ne­li neo­bič­na pre­zi­me­na. Po­što je pr­vi bio do­bar gra­đe­vi­nar pro­zva­li su ih Sto­ku­će, što im je osta­lo i po­ro­dič­no na­sle­đe. Dru­gi se baš ni­je „pro­sla­vio“ pa je po­stao Kri­vo­ku­ća, tre­ći je na­sta­vio po­ro­dič­ni za­nat i ostao je Va­ri­ćak, a če­tvr­ti je sa­ču­vao pre­zi­me Mar­ja­no­vić.
OKO­LO ISTAM­BU­LA TEČ­NI SRP­SKI
ME­ĐU bez­broj in­te­re­sant­nih pri­me­ra, Ra­ki­ći na­vo­de i da je ve­li­ki ru­ski pi­sac Vla­di­mir Vo­ji­no­vič po­re­klom Sr­bin, ali čak i ve­li­ki grof Ra­jev­ski, ko­ji je in­spi­ri­sao La­va Tol­sto­ja za lik Vron­skog u „Ani Ka­re­nji­noj“.
– Glav­no­ko­man­du­ju­ći ru­ske voj­ske bio je iz­ve­sni Ni­ko­laj Alek­se­je­vič Mi­lju­tin, či­je pre­zi­me je si­gur­no srp­skog po­re­kla – ka­že Ra­kić. – Upra­vo on je po­slao Ra­jev­skog u Sr­bi­ju 1868. go­di­ne, ka­ko bi utvr­dio šta je Sr­bi­ji po­treb­no u slu­ča­ju ra­ta. Da li je slu­čaj­nost da su upra­vo njih dvo­ji­ca bi­la za­du­že­na za ovaj po­sao, osim ako ni­su ima­li i za­jed­nič­ko po­re­klo?
Ka­lo ve­o­ma in­te­re­sant­no me­sto do ko­jeg su na­ši pre­ci sti­gli Ra­ki­ći iz­dva­ja­ju ju­žnu Ita­li­ju, u oko­li­ni Ba­ri­ja. Ka­ko ob­ja­šnja­va­ju, ta­mo je srp­ski ži­valj bio na­se­ljen po­sle pa­da de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća.
– Ta­mo je kra­jem 19. ve­ka pro­fe­sor Ri­sto Ko­va­čić, ina­če član Srp­skog uče­nog dru­štva na­la­zio iko­ne Sve­tog Sa­ve, ali i dru­gih srp­skih sve­ta­ca u ku­ća­ma – ka­žu Ra­ki­ći. – Iako su bi­li već ve­ko­vi­ma po­ka­to­li­če­ni, na­ši pre­ci su ču­va­li svo­je za­štit­ni­ke iz ne­kog pret­hod­nog, za­bo­ra­vlje­nog ži­vo­ta.
Na gra­ni­ci sa mi­tom je i pri­ča o Ga­li­polj­skim Sr­bi­ma. Na­i­me, oni su na­sil­no bi­li na­se­lje­ni u oko­li­nu Istam­bu­la, na Ga­li­po­lje, i tu su us­pe­li da oču­va­ju sta­ri go­vor pu­nih 300 go­di­na. Po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta tra­ži­li su re­pa­tri­ja­ci­ju, pa im je udo­vo­lje­no ta­ko što su vra­će­ni u Grč­ku, a po­tom u me­sto Peh­če­vo, uz gra­ni­cu Bu­gar­ske i Ma­ke­do­ni­je. Tek su po­bu­ga­re­ni to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, a je­dan od na­ših naj­po­zna­ti­jih lin­gvi­sta Pa­vle Ivić dok­to­ri­rao je ana­li­zi­ra­ju­ći nji­hov neo­bi­čan go­vor.
– Ne po­ri­če­mo ni­či­je na­ci­o­nal­no opre­de­lje­nje i pod­ra­zu­me­va se da sva­ko ima pra­vo iz­bo­ra ko­joj na­ci­ji pri­pa­da – za­klju­ču­ju Ra­ki­ći. – Me­đu­tim, po­re­klo je sa­mo jed­no i to je Bo­ži­ji iz­bor. To se ne me­nja.

UKRA­JI­NA
IME­NA ne­kih obla­sti i dr­ža­va i da­nas ja­sno go­vo­re ka­kvo im je bi­lo pr­vo­bit­no po­re­klo. Ta­ko Ra­ki­ći na­po­mi­nju da je na­sta­nak ime­na Ukra­ji­ne isti kao i na­še Kra­ji­ne. Naj­zad, ka­ko tvr­de, i na­sta­nak ru­skog na­ci­o­nal­nog bi­ća ve­zan je za grad Ki­jev.
CR­NO­GOR­CI
ET­NO­LO­ZI raz­li­ku­ju Sta­ru Cr­nu Go­ru do 1878. go­di­ne i Ber­lin­skog kon­gre­sa od ove, da­nas po­sto­je­će. Do ta­da je po­sto­ja­lo sa­mo nje­no uže je­zgro, ko­je su sa­či­nja­va­le če­ti­ri na­hi­je sa se­di­štem u Ce­ti­nju i se­dam „Br­da“ (ve­li­kih ple­me­na). Tek od ta­da Cr­noj Go­ri po­či­nje da pri­pa­da is­toč­na Her­ce­go­vi­na ko­ja ob­u­hva­ta Drob­nja­ke, sa se­di­štem u Ža­blja­ku, Pi­vu, Ba­nja­ne i Nik­šić­ki kraj. Do ta­da su ži­te­lji ovih kra­je­va bi­li Sr­bi, a ne Cr­no­gor­ci, do­du­še uz ve­li­ke sim­pa­ti­je i lju­bav pre­ma nji­ma.
RI­STA
U STA­RIM srp­skim kra­je­vi­ma ret­ko i te­ško se iz­go­va­ra­lo slo­vo „h“, pa se u ne­kim za­kle­tva­ma na­i­la­zi na re­či „ta­ko mi Ri­sta“, što se, na­rav­no, od­no­si na Si­na Bo­ži­jeg. Ta­ko da no­si­o­ci ovog ime­na, od­no­sno pre­zi­me­na ko­je iz nje­ga iz­vi­re zna­ju da u stva­ri no­se ime po Isu­su Hri­stu.
EGIP­ĆA­NI
PO­JE­DI­NI do­ma­ći Ro­mi su se na pret­hod­nim po­pi­si­ma iz­ja­šnja­va­li kao Egip­ća­ni, što, pre­ma Ra­ki­ći­ma, ni­je ne­lo­gič­no. Oni su sti­gli kod nas, po­vu­če­ni svo­jim no­mad­skim ži­vo­tom, iz Afri­ke. I reč „kopt“ je na­sta­la od re­či „Egi­pat“.

Izvor:Novosti

Zo­ran NI­KO­LIĆ, 12. 2005.