Luka Milovanov Georgijević
(1784, Srebrenica – 23. novembar 1828)
Srpski književnik i filolog.Rođen je u Bosni, u nahiji srebrničkoj a u knežini Osatu oko 1784. ili iduće godine. Na dve godine po njegov otac Milovan je prešao sa porodicom u Srem, gde se nastanio najpre u Čereviću a potom u Vinkovcima.
Ovde je Luka izučio gimnaziju, u Segedinu filozofiju a u Pešti prava. Još znamo da je 1810. kad je pisao svoje važno delo, bio učitelj srpske škole u Pešti. U jedno ga doba zadesi velika nesreća.
Odlazeći često Rusima u Irmu, gde je podignuta kapela nad grobom velike ruske kneginje koja je bila udata za Palatina Kraljevine Ugarske, Luka jedne studene zimske noći naglo ogluvi, sa čim izgubi ne samo honorare za davanje lekcija Rusima nego padne u očajanje pa se, naskoro, sa svim zapusti i propije. C Vukom Karadžićem se upoznao u Budimu 1814, i Vuk je nastojao da Luka ponovo sredi svoj rukopis koji je držao u vrlo bednom stanju. U velikoj nevolji Luka je pisao aktove advokatima i prevodio je knjige za slavoljubiva i tašta čoveka, budimskog pravoslavnog vladiku Dionisija Popovića. Najzad oslabi i telesno, stane gubiti vid i u strašnoj sirotinji premine 23. novembra 1828. U poslednje doba i na smrti su mu se našle tri Srpkinje, od kojih se jedna kasnije udala za pesnika Simu Milutinovića. Njoj je Luka i ostavio svoj spis da ga preda Vuku. Luku Vuk opisuje da je bio „rasta srednjega, više riđ nego crnomanjast, vrlo šaljiv, i do smrti pošten čovek“. U jedno je doba pozivan u Rusiju, ali je on više voleo preći u Srbiju. Ipak nije išao ni u jednu ni u drugu zemlju.
Naučni i književni rad
Spis Luke Milovanova Georgijevića — Opit nastavljenja k Srbskoj Sličnorečnosti i Slogomjerju ili Prosodii — beše 1810. gotov i cenzoru u Budimu podnesen. Cenzor odluči da novi pravopis valja zameniti uobičajenim; Luka ne htede to učiniti, i spis, imajući čudnu sudbinu, prežive u rukopisu pisca, i iziđe tek 1833. u Beču izdanjem Vuka Karadžića. Koban je bio znak što je tako delo moralo imati taku sudbinu. Luka nije ispitivao glasove fiziološki, ali je čitao Dobrovskoga i madžarske radove Revaija.
Izrađujući spis, on je prvo stao kod pismena kao kod prve prepreke. On je u pravopisu želeo lakost i jednakost. Po tome je i postupao, radujući se unapred ispravkama i dop
unama. Ako se – govoraše Luka — među književnicima utvrdi „jednakost“ u pitanju o pismenima, lakše će se poći k pitanju o gramatici koja je onda bila osobito potrebna. Kad bi bilo gramatike, bilo bi reda i doslednosti, te bi se znalo kako ko piše: ili srpski ili slovenski. „Jednim slovom, jedan spisatelj ne bi se usudio inače, nego po pravilima one Pismenice, koju imamo, to jest za sad čisto slovenski pisati.“ Luka nalazi, među tim, da se ni to ne radi tačno. On, pak, hoće da piše „prostim mojim materinim jezikom“, te zato i „u pismena dira“, verujući da će se tako pitanje, koje je već postavljeno, brže raspraviti, a može biti da će ko, izazvan time, i Gramatiku Srpskoga Jezika napisati. On, dakle, traži odlučnost i doslednost. Posle toga dolazi na red pitanje o pismenima. Pošto je dotadašnji pravopis nepravilan, to je Luka „dugovetnim razmislivanjem i mnogim c učenim ljudima o tom razgovaranjem za pravilo našao“ načela koja odmah i izlaže. Utvrdivši da su pismena samo „najprostiji znaci glasova“, Luki nije bilo teško, po tom načelu, izbaciti iz azbuke sva ona pismena čiji se glasovi ne čuju. Na taj način Luka dolazi do zaključka da za srpski jezik treba trideset pismena za toliko zvukova. „Prekrasno i znamenito čislo“, veli on. Samo je kod zvukova i i j bio u nedoumici, jer mu se činilo da je j polovina od k te ga, zato, treba i pisati polovinom znaka: i. Malo docnije je i u tom pogledu izišao na pravi put, i u njegovim rukopisima nalazimo j kao potpun i zaseban zvuk i znak, pozajmljen iz latinice. Time je potpuno stao na najnaprednije gledište pravopisno, kao što je i inače u svemu bio od najnaprednijih Srba svoga doba.
Luka Milovanov Georgijević – Opit nastavljenja k srpskoj sličnorečnosti
NA KNjIŽICU ZA NOVOLjETNI DAR
Dječici mladoj
Igrat se radoj
Rad sam da znadem
Kakvu da dadem
Lutčicu.
Djetence mlado
Znam da sve rado
Malo što prima,
Time da ima
Igricu.
Ptičar ja nisam
Djeci da bih sam
Lovom u polju
Dobio koju
Ptičicu.
Vodu ne gacam.
Mreže ne bacam,
Da im ja ovim
Malu ulovim
Ribicu.
Vrt ja ne gradim,
Cv’jeće ne sadim,
Nit je proleća,
Da im dam cv’jeća
Kiticu.
Ha! Znam sad što ću:
Pisati hoću
Djeci malenu
L’jepu, šarenu
Knjižicu.
1810.