Manastir Gomirje

MANASTIR GOMIRJE

Manastir Gomirje se rađao zajedno sa formiranjem prvih srpskih naselja u Gomirju, Vrbovskom i Moravicama. I ovde se ponovilo ono sto se često dešavalo prilikom brojnijih narodnih migracija u kojima je redovno bio i poneki sveštenik ili kaluđer. Sa gomirskim doseljenicima došao je jedan kaluđer, kome su Srbi u Gomirju sagradili malu kapelicu u kojoj je vršio bogosluženje.

Ali,taj kaluđer je bio star i nije mogao da kao vojni sveštenik, po ondašnjem običaju, ide sa vojskom protiv neprijatelja i da se vojnicima i tamo nađe radi verske utehe. Zato su Gomirci u to vreme rado primili „jedno sedam“, po drugima sest, kaluđera, koje su sami ovamo doveli iz dalmatinskog manastira Krke, dakle iz kraja iz koga su poticali prvi gomirski doseljenici.

U jednom opisu manastira Gomirja iz 1772. veli se, naime, da su Gomirci, nemajući sveštenika, poslali svoje ljude u tursku Dalmaciju u manastir Krku odakle su doveli šest kaluđera (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Oni su sa sobom doneli sve sto je potrebno za vršenje bogosluženja u crkvi: knjige, odežde, krstove i druge potrebne stvari i sve to poklonili gomirskoj kapelici kod koje su se nastanili. Od tih kaluđera trojici se znaju i imena. Bili su to Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Ovi kaluđeri su podigli u Gomirju mali drveni manastir sa crkvom Sv. Jovana Krstitelja. „Mi smo te iste oče“, pišu kasnije Gomirci, „od početka uzeli za svoje sveštenike i s velikim pouzdanjem sa njima išli protiv neprijatelja na službu carsku, a posle, kad smo od slavne Komore dobili, nama gomirskom narodu poklonjena mesta (placeve), što je potvrđeno i privilegijama pokojnog cara Ferdinanda, naš gomirski put je ta mesta podelio na ličnosti (na persone). Jedan mali plac dali smo našim vernim ocima (kaluđerima), za koji i danas naši oci na zapoved i službu carsku s nama zajedno idu protiv neprijatelja, ne samo po jedan, nego i po dva i po tri, što mogu posvedočiti naši komandanti i oficiri koji nam zapovedaju. I posle toga, kada smo tu istu krajinu kupili od gospode Frankopana i kad smo dobili potvrdu cesarove svetlosti za našu krajinu koju smo kupili, najpre smo dali jedan lug našoj crkvi i našim vernim ocima, pa smo onda zemlju među se delili. Pored toga luga dali smo nesto gore za crkvenu potrebu, a kada su taj lug iskrčili bilo je čiste zemlje za jedno trideset kosaca, a zemlje koja se ore nisu imali nimalo, nego su prosili te se time hranili. “ Čeneći zasluge doseljenih Srba i njihovih kaluđera u odbrani ovog područja od Turaka, grof Vuk Frankopan je dao gomirskim kaluđerima 27. septembra 1619. isključivo pravo ribolova na potoku Ribnjaku od izvora pa sve do reke Dobre u koju utiče.

Posle deobe gomirskog atara, kupljenog od grofova Frankopana, manastir je imao 415 i 1/3 jutra zemlje. Pre toga, manastir je imao malo zemlje. Znamo da je nesto zemlje manastir kupio od nekog Dmitra, zatim da je Janko Mamula poklonio manastiru osam jutara zemlje i da su pojedini hrišćani poklanjali manastiru manje delove svoje zemlje da bi se u manastiru vršile službe za njih i njihove umrle srodnike.

Gomirski kaluđeri su obavljali svesteničku sluzbu ne samo u Gomirju, Vrbovskom i Moravicama nego i u Drežnici, Ponikvama, Ravnoj Gori, Jasenku, Tuku, Mrkopolju, Marindolu i Bojancima. Manastir Gomirje je opsluživao i Žumberak, kad ne bi imao svojih svestenika, sve do polovine XVIII veka. Za to je dobijena i posebna carska dozvola, koja je kasnije samo potvrđivana, na primer 1706. i 1721. „po starim obicajima“ . Kad je počelo nasilno unijačenje žumberačkih Srba, proterana su 1750. dva poslednja gomirska kaluđera iz Žumberka. To su bili Gavrilo Musulin i Makarije Višnjić.

Posebno treba istaći da su gomirski kaluđeri oduvek popovali u Jasenku, gde je manastir takođe imao dosta zemlje. Grbić je zapisao narodno predanje da je u Jasenku bio manastir pre nego u Gomirju i da su kaluđeri presli iz Jasenka u Gomirje. Kako je u gomirskom diptihu zapisano da je manastir osnovan 1557. „ali zna se pouzdano da je Gomirje podignuto tek pošetkom sedamnaestog vijeka“, Manojlo Grbic misli „da bi ova biljeska mogla odnositi se na crkvu i manastir u Jasenku, a Jasenak je, otkako je Gomirja, svagda pripadao sa svojom zemljom i šumom manastiru Gomirju“. Kad je neki Božić Kovačević uzurpirao u Jasenku manastirsku livadu, veliki gomirski sudija Farkas Mihačević, doneo je 4. decembra 1676. presudu prema kojoj ta zemlja pripada manastiru Gomirju. Tako je ostalo vekovima. Jos 1905.posed manastira Gomirja u Jasenku iznosioje 331 jutro i 612 cetvornih hvati. U Jasenku je 1723. usled snega, koji je pao 12. maja i uništio letinu, bio na službi jeromonah Grigorije Gomirac „gladan i zedan“ . Tamo se 1762. pominje na službi jeromonah Isaija Radojčić, a pet godina kasnije (1767) u Jasenku umire stari gomirski arhimandrit Rafailo Dobrević.

Manastir Gomirje je imao imovine i u drugim mestima, svakako usled zaveštanja pojedinih pobožnih hrišćana. U Senjskoj Dragi pominje se jedna „luka“ koju je manastir dao u zakup nekom Đuri Vukosću za 20 dukata. U Vrbovskom i Mrkopolju manastir je imao po jednu kuću i zemlju, koje su prodane 1768. godine. Od Marindola manastir je primao „vinski desetak“, kakav su davali i žumberčani. Iz ponekih sela manastir je primao priloge u žitu („kvarat psenice po kući“), što se održalo i posle 1774, kad je ostalim manastirima zabranjeno sakupljanje molostinje, s motivacijom da je ova gomirska praksa „isto tako stara kao i sam manastir“.

Prva manastirska crkva bila je drvena i sagrađena je, prema kazivanju samih gomiraca, odmah po njihovom doseljavanju u Gomirje. Prema opisu manastira iz 1772, bilo je to 1600. godine, dok su se kasniji istoričari odlučili za sledeće dve godine. Fras navodi da je kamen temeljac postavljen 1601, a Grbić veli da je manastir sagrađen 1602. Po svemu sudeći, sva tri kazivanja su istinita, jer crkva i manastir se ne grade za dan. Ako su krčki kaluđeri dosli 1600. godine, a 1601. položili kamen temeljac novoj crkvi, mogli su je dovršiti i osvetiti tek dogodine, tim pre što je i doseljenim monasima trebalo obezbediti krov nad glavom. Do osvećenja nove crkve, dobegli krčki kaluđeri su se služili malom kapelom koju su Gomirci ranije sagradili svom starom duhovniku „nasred nasega konfina na Gomirju“, jer su se i ovi novi kaluđeri “ kod nape vipe spomenute kapelice na Gomirju naselili“.

U toku celog XVII veka, sve manastirske zgrade bile su drvene građevine. Pored njih je 1621. grof Vuk Frankopan sazidao četvrtastu kulu osmatračnicu sa koje se moglo pratiti kretanje Turaka. Drugu takvu kulu podigao je grof na brdu Stražniku. Tako su i narod, i kaluđeri i manastir uključeni u graničarsku službu, u mučnu dužnost odbrane hrišćanske Europe od turske najezde.

Manastir Gomirje je kao i celo ovo podrucje u Hrvatskoj krajini potpadalo od 1609. pod duhovnu vlast srpskog episkopa koji je rezidovao u manastiru Marči kod Ivanica, u Slavonskoj krajini. Kad su od 1671. na marčansku episkopsku stolicu silom dovedeni unijati, gomirski kaluđeri su zajedno sa kaluđerima manastira Marče i Lepavine dali snažan otpor ovom nasilju, tražeći da im se za episkopa postavi neko od pravoslavnih kaluđera. Zbog toga su morali da pretrpe mnoge neprijatnosti i progone.