Manastir Marča
U malom selu Stara Marča između Čazme i Ivanić Grada ima danas sasvim mala kapelica sagrađena 1925. na crkvištu nekadašnjeg manastira Marče. Tu gde stoji kapelica, bio je nekad oltar manastirske crkve.Temelji stare manastirske crkve naziru se i na severnoj i zapadnoj strani.
Na mestu nekadašnje priprate vide se dva ulegnuća , što potvrđuje da je verovatna narodna pretpostavka da su to grobovi marčanskih vladika. Manastir Marča dobio je ime po šumovitom brdu Marči ispod koga se nalazio.
Kada su u drugoj polovini XVI veka počela sve više da jačaju srpska naselja u severnoj Hrvatskoj dolazili su ovamo sa narodom i pravoslavni sveštenici i kaluđeri, koji su se odmah dali na organizaciju crkvenog života. Uspehu njihovog nastojanja mnogo je doprinela pojava dabrobosanskog mitropolita Gavrila Avramovića na ovom području. Ovaj srpski mitropolit i egzarh pećkog patrijarha za Dalmaciju prebegao je ovamo između 1578. i 1588. veli se, sa sedamdeset kaluđera iz manastira Rmnja gde je do tada boravio.
O mitropolitu Gavrilu kao osnivaču manastira Marče govori i marčanska hronika koja se kasnije čuvala u Lepavini, kao i kapelska hronika koju je 1840. prema marčanskoj, napisao u cirkularnom protokolu srpsko-kapelske parohije sveštenik Luka Šešić. Međutim o samom radu Mitropolitu Gavrila na podizanju manastira Marče i na organizaciji pravoslavne crkve u ovim krajevima ne znamo ništa pobliže. Vrlo malo znamo i o radu slavonsko-požeškog vladike Vasilija koji je ovamo prešao 1595. boravio u Rovištu i onde početkom XVII veka umro.Zbog toga svakako sretamo kasnije za marčanske episkope i naziv « roviški «.
Rimokatolička crkva i država ulagale su sve snage da ove pravoslavne doseljenike prevedu u rimokatoličku veru. Za taj cilj trebali su im ljudi između samih Srba, i to čim viđenijih. Niko, dakle, posle smrti mitropolita Vasilija nije za taj posao bio poželjniji od arhimandrita Simeona. Na njega utiče po uputama iz Zagreba i Beča susedni ivanićki župnik Martin Dobrović, sin pravoslavnih roditelja, koji je nastojanjem ljubljanskog biskupa Tome Hrena završio u Gracu rimokatoličke bogoslovske nauke sa zadatkom da svoje sunarodnjake Srbe oko Marče obraća u rimokatoličku veru.
Pored njega na Simeona je činio jak pritisak i biskup zagrebački, tražeći da ga Simeon prizna za svog starešinu. Simeon je bio u veoma nezgodnoj situaciji , tim pre što je manastiru trebalo osigurati i izvesnu imovinu za opstanak i izdržavanje. Dovijao se na sve načine. 1607. postao je on episkop. Rukopoložio ga je u Đuru 20. oktobra 1607. mitropolit Kozma za episkopa Ugarske, Slavonije i Hrvatske.Vladika Simeon morao je ići u Peć, gde mu je Patrijarh Jovan sa sinodom, priznavši u potpunosti njegovo rukopoloženje, dao 28. juna 1609. sinđeliju, kojom ga postavlja za episkopa pomenutih zemalja.
Tako je Simeon postao episkop vretanijski u sastavu Pećke patrijaršije. Kada se kao takav pojavio u Krajini i Marči, izazvao je veliko nezadovoljsto predstavnika rimokatoličke crkve. Pritisak je bio tako jak da je novi episkop uvideo da mora naći kompromisno rešenje. 1611. morao je otići u Rim da prizna papu, gde mu je 15. novembra sam Papa izdao imenovanje za episkopa srpskog naroda u Ugarskoj, Slavoniji i Hrvatskoj. Sva imanja oko Marče koja su pripadala crkvi Svih Svetih dodelio je sada Papa manastiru Marči.
Sve što je Simeon Vretanijski kao arhimandrit i Episkop sagradio u Marči bilo je od drveta. On u svojoj molbi Papi veli da je počeo graditi crkvu i mali manastir. Narod je pomagao. Oko Marče se krče šume i sade vinogradi, obrđuju se njive i livade, grade se vodenice, kopaju ribnjaci a u Marinkovcima se postepeno uredila manastirska ekonomija. Stvoren je veoma lep posed. Tu je bilo 170 jutara šume, 7 jutara oranice, 100 jutara livada i 150 jutara vinograda, a na majuru u Marinkovcima bilo je 70 jutara šume i 16 jutara livade.
Simeon Vretanijski umro je početkom 1630. a već 8. maja 1630. imenovao je car Ferdinand II marčanskog igumana Maksima Predojevića za vretanijskog episkopa. Maksim se nalazio tada u Beču na čelu krajiške deputacije, koja je podnela caru nacrt ustava za uređenje njihove Krajine. Car je 5. novembra izdao zakon koji donesoše krajišnici u Krajinu i pohraniše ga u manastir Marču.
Time je Marča postala centar ne samo crkvenog nego i političkog života pravoslavnih Srba u Varaždinskoj krajini. Maksim Predojević nije otišao u Rim, nego u Peć, gde ga je Patrijarh Pajsije posvetio za vretanijskog episkopa. Šta više, svakako na poziv Maksimov, vidimo već u februaru 1631. patrijarha Pajsija na ovoj krajini u pratnji sofijskog i vlaškog Arhiepiskopa Jeftimija Carigrađanina. Maksim (1630-1642) je kao beskompromisan pravoslavac, proveo u borbi za odbranu pravoslavlja i narodnih prava.
U vreme Maksimova naslednika i srodnika Gavrila Predojevića (1642-1644) pojačalo se manastirsko bratstvo dolaskom nove grupe kaluđera iz manastira Rmnja pod vodstvom igumana Kirila Nikšića. Oni su se nastanili u manastirima Marči i Lepavini.Dolazak ovih rmanjskih kaluđera pozitivno je delovalo na razvoj manastira Marče. Jedan od njih, Sava Stanislavić, postao je uskoro marčanski arhimandrit, a od 1684. i episkop. Bio je čovek preduzimljiv i veoma aktivan. Kako se već od ranije počeo pripremati materijal za izgradnju zidane crkve i manastira dao se vladika na posao i gradnja je počela od početka maja 1654. do kraja maja 1657. Ova izgradnja Marče svakako se produžila, ali ovako uređen manastir išao je u susret teškim danima.
Za vreme naslednika vladike Save, vladike Gavrila Mijakića (1663-1670) buknula je zavera hrvatskog bana Petra Zrinjskog i šuraka mu Frana Krste Frankopana. Vladika Mijakić bio je prijatelj Petra zrinjskog i pokojnog mu brata Nikole. Petar Zrinjski pripremio je diplomu kojom je nameravao imenovati Mijakića pravoslavnim episkopom, a koju je one noći kad je Petar otišao u Beč (13.aprila 1670.) spalila njegova žena Katarina. Međutim to još uvek nije dokaz da je Mijakić aktivno učestvovao u toj zaveri.
Ipak bude on u oktobru 1670. uhapšen i sproveden u tamnice senjske tvrđave. Kada je posle pogibije Zrinjskog i Frankopana 30-aprila 1671. i posle razaranja i pljačke njihovih gradova, lansirana je vest o tome da je Zrinjski hteo Hrvatsku predati Turcima, a da mu je Mijakić u tome bio glavni saradnik, nastala je u narodu zbunjenost i panika koju su vešto iskoristili bečki dvor i propagatori unije. Mijakić je bio u tamnicama Senju, Gracu, tvrđavi Šotvin, Šlesku i tvrđavi Glac gde je i umro 1686. godine.
Čim je vladika Gavrilo Majkić umro, u Marču je doveden silom pravi unijat Pavle Zorčić. On je bio vaspitanik jezuitskih škola u Zagrebu i Bolonji gde se školovao za sprovođenje unije. Zato je zagrebački biskup Martin Borković predložio u januaru 1671. Dvorskom ratnom savetu da se odmah iz Krajine proteraju kaluđeri i sveštenici koji su rođeni u Turskoj i da se u Marči instalira Pavle Zorčić. Car Leopold je već 28. februara 1671. imenovao Zorčića za marčanskog episkopa. Njegovo ustoličenje se odgađalo zbog bojazni od incidenta i ustanka pravoslavnih Srba. Marčanski kaluđeri mrzeli su Zorčića još dok je bio u Bolonji, znajući za kakav se cilj sprema. Zato, čim se saznalo za kombinaciju da Zorčić postane marčanski episkop uputila su trojica marčanskih kaluđera predstavku križevačkom kapetanu grofu Trautmansdorfu u kojoj izjavljuju da neće Zorčića priznati za svog episkopa.
Nekoliko kaluđera bilo je zatvoreno zbog izazivačkog ponašanja. Posle instalacije otišao je Zorčić u Rim na posvećenje. Car je naredio vojnim vlastima da do Zorčićevog povratka očiste Marču od nepokorenih kaluđera. Kad se Zorčić početkom 1672. vratio iz Rima , marčanski pravoslavni kaluđeri su mu poručili da će pre izgubiti glavu nego priznati Papu i njega za svog episkopa.
Uzbunio se i narod tako da je Zorčić dok je bio u Marči živeo u velikom strahu od atentata. Srbi su zaista jedne noći izvršili atentat a on se pukim slučajem spasio i pobegao u Sv. Ivan. Grof je tada dao da se šest kaluđera okuje i dovede u Križevce. Trojica kaluđera je uspelo pobeći u Tursku ponevši sve manastirske vrednosti tako da u manastiru nije ostalo gotovo ništa.
Odlukom iz maja 1672. marčanski kaluđeri su okovani odvedeni u ropstvo na Maltu. Ta sudbina zatekla je i neke Lepavince i Gomirce za kojima je u jesen 1672. poslan i iguman gomirski Simeon Nemčević. Na mesto tih nesrećnih kaluđera, doveo je Zorčić u Marču one podobne-unijate. Tako je otpočeo novi period, koji će kroz punih sto godina donositi nova ogorčenja, borbe i patnje.
Srbima u Krajini bilo je gore nego u Turskom carstvu. Posle Zorčića silom su dovođeni i ostali episkopi-unijati. Ipak pravda je bila na strani Srba a sila na strani unijata čiji je uspeh bio ionako nikakav. Jedna komisija koja je 1732. obišla sve parohijske centre u Generalatu , i utvrdila da u čitavom generalatu nema unijata, osim trojice kaluđera i njihovog episkopa u Marči. Kad su posle ovoga Srbi konačno dobili 1735. novog episkopa koji je nemajući rezidencije morao da stvara sebi stanak u Severinu, počeli su Srbi energično da zahtevaju povrat Marče.
Tursku ponevši sve manastirske vrednosti tako da u manastiru nije ostalo gotovo ništa. Odlukom iz maja 1672. marčanski kaluđeri su okovani odvedeni u ropstvo na Maltu. Ta sudbina zatekla je i neke Lepavince i Gomirce za kojima je u jesen 1672. poslan i iguman gomirski Simeon Nemčević.
Na mesto tih nesrećnih kaluđera, doveo je Zorčić u Marču one podobne-unijate. Tako je otpočeo novi period, koji će kroz punih sto godina donositi nova ogorčenja, borbe i patnje.
Srbima u Krajini bilo je gore nego u Turskom carstvu. Posle Zorčića silom su dovođeni i ostali episkopi-unijati. Ipak pravda je bila na strani Srba a sila na strani unijata čiji je uspeh bio ionako nikakav. Jedna komisija koja je 1732. obišla sve parohijske centre u Generalatu , i utvrdila da u čitavom generalatu nema unijata, osim trojice kaluđera i njihovog episkopa u Marči.
Kad su posle ovoga Srbi konačno dobili 1735. novog episkopa koji je nemajući rezidencije morao da stvara sebi stanak u Severinu, počeli su Srbi energično da zahtevaju povrat Marče. Kako je u to vreme umro u Marči unijatski episkop, bili su Srbi uvereni da će im Marča biti vraćena za rezidenciju episkopa Simeona Filipovića. Međutim neposredno pred Filipovićev dolazak bio je u Marči novi unijatski episkop Silvestar Ivanović. Kad su to krajišnici saznali skupi se 600 vojnika kod Čazme da pođu da isteraju unijatskog episkopa.
Zahvaljujući taktici pukovnika Štrasolda izbegnut je pokolj, ali pravog mira više nikad nije bilo. U jednoj predstavci caru, srpski poglavari su tražili povrat Marče
govoreći da su manastir podigli njihovi preci za bogosluženja pravoslavnim monasima a ne unijatima. Tražili su još proterivanje Ivanovića, i povratak Srpskog episkopa Simeona Filipovića jer samo njega priznaju za svog episkopa.
Pošto molba nije bila ispunjena dolazi do bune na Destinjaku kod Križevaca. Kad je čuo Ivanović da ustanici dolaze da uzmu manastir pobegao je u Zagreb gde je i umro. Oslobodivši se unijata, uputiše marčanski kaluđeri molbu episkopu Simeonu Filipoviću da ih primi pod svoju jurisdikciju. Ovu molbu su potpisali iguman Atanasije Margetić i kaluđeri Mihailo Božičković,Arsenije Bojčetić,Danilo Stankić,Rafailo Ognjančević, koji je bio paroh roviški i Atanasije Vuksanović. Nisu je potpisali Teofilo Pašić, koji je već bio imenovan za zastupnika umrlog unijatskog biskupa i Simeon Bulić.
Pribkižavao se Aranđelovdan 1736. Hramovna slava manastira Marče. Kaluđeri Arsenije i Atanasije bili su van manastira u narodu sa ciljem da upoznaju ljude sa situacijom u Marči. Uoči praznika dođoše oni do manastira, ali je kapija bila zatvorena. Pašić im poruči da ovde nemaju nikakva posla. Eno im vladike u Severinu ili u Lepavini, a Marča pripada unijatima.
Kad je to izjutra čuo narod, koji je u gomilama išao manastiru, raspali se kao živa vatra. Tada Pašić vidjevši da će biti zla, baci ključeve sa sprata, a masa pojuri gore, pohvata njega i njegove istomišljenike, zatvori ih i ode na službu. Ovaj slučaj je bio povod da konačno iziđe carska komisija koja je trebala da ispita uzroke pobune od 1735. i da presudi kome pripada Marča. Na čelu komisije bio je Hildburgshauzen.
Njemu je situacija bila odmah jasna, jer mu i katolici krajišnici izjaviše da manastir pripada pravoslavnima. Pošto nije smeo sam doneti odluku u korist pravoslavnog sveštenstva , stvar je predao generalnom auditoru lajtnantu Ambroziju Frečneru. Ovaj je 8 februara 1737. Izdao presudu kojom je Marča predana srpskom episkopu Simeonu Filipoviću. Sada se moglo očekivati da će nastupiti mir u kojem bi se Marča potpuno obnovila u svakom smislu. Ali to nisu hteli propagatori unije iz Zagreba i Beča.
Još prilikom komisije dobili su krajiški komandanti instrukcije iz Beča da je, doduše pravoslavnima slobodno ispovedati veru ali da se svi komandanti obraćaju zagrebačkom biskupu. Iako ovaj plan nije imao nikakve realne podloge, jer je i sam zagrebački biskup u pismu kardinalima javljao da je unija na propasti. Carskom zapovešću 3. Decembra 1738. Marča je ponovo oduzeta od pravoslavnih i predana unijatima.
Ovakva iznenadna odluka zaprepastila je Srbe i marčanske kaluđere. Oni izjaviše da nikad neće priznati zagrebačkog biskupa niti da će Marču ikada dati unijatima. Narodni bol i ogorčenje dobili su strašan izraz: noću 28. (17) juna 1739. Planu Marča i izgore sva i crkva i ćelije.
Upališe ih Srbi pod vođstvom arambaše Tomaševića. Znajući kakve Marča poseduje dragocenosti, Srbi su pre paljenja izneli sve iz manastira, narodne privilegije, arhivu i bogoslužbene utvari i knjige. Narodne privilegije odneli su u Severin, a bogoslužbene utvari i knjige u Lepavini.
Za sve ovo okrivio je zagrebački biskup vladiku Simeona Filipovića koji je završio u tamnici zbog svih događanja. Konačno je bio pušten ,pošto se nije dokazala nikakva krivica protiv vladike Simeona. Zagrebačkog biskupa Branjuga strašno je raspaljivao protiv Filipovića ivanićki župnik Vlahović. Dok su se plele zamke episkopu Simeonu ostavile su vlasti marčanske kaluđere na miru, te su oni otpočeli obnovu svoga manastira. Već 3. avgusta 1739. javlja župnik Vlahović zagrebačkom biskupu da Simeon skuplja materijal za obnovu manastira. Iguman Metodije uspeo je već 30.maja 1740. pokrije crkvu i sva druga zdanja.
Njegov naslednik iguman Grigorije pokrio je 1743. Srednje trulo i oltar, a iguman Đorđe Petrović pokrio je 1745. četiri mala crkvena kubeta. Iduće godine (1746) pokrio je veliku kulu (zvonara) a 1747. nabavio tri velika zvona, dovršio krčmu na Glogovnici i sazidao malu crkvu Svetog Nikole. Marča je bila ponovo obnovljena ali vladika Simeon to nije dočekao.
Na požupskom saboru 1741. na zahtev hrvatskog plemstva donesen je famozni 46. zakonski članak, kojim se episkopu Simeonu oduzima Marča i on se okovan šalje u Koprivnicu u tamnicu gde je i umro 16. marta 1743. Carica se nije usudila da u ovo ratno vreme nasilno oduzima Srbima, manastir Marča.
Zato je pozvala Arhijerejski sinod karlovačke mitropolije da se u ime Srpske crkve i naroda za svagda odreknu manastira Marče. Mitropolija je to odbila jer je narod kao i sveštenstvo bilo protiv takve odluke. Svakako, ne iz uvažavanja ovih razloga, već zbog svojih interesa u ovom vremenu kad je Varaždinski generalat bio nepresušni izvor vojničke snage, carica se uzdržavala od otmice Marče. Međutim, kad je hrvatsko plemstvo i sveštenstvo na požupskom saboru 1751. ponovo iznelo zahtev za likvidaciju pravoslavlja u , carica je opet zatražila od mitropolita Pavla Nenadovića da se Arhijerejskim sinodom u ime Srpske pravoslavne crkve konačno odrekne manastira Marče.
Mitropolit je i na ponovljena i pooštrena traženja odgovorio da se on i Sinod na mogu odreći Marče bez saglasnosti Narodnog sabora, a naročito naroda iz onoh krajeva. 1753. izradila je Ilirska dvorska deputacija plan o sprovođenju unije. Zadatak je poveren generalu Petaciju, zapovedniku Varaždinskog generalata. Petaci je bio vatreni katolik i svesrdno se primio izvršenja ovog zadatka. Kada je tako situacija oko Marče bila čišća, sazove Petaci 1.avgusta 1753. najuglednije srpske oficire iz generalata u Čazmu. Naslućujući da se nešto sprema o Marči, iziđoše izjutra pred generala svi srpski oficiri pod vođstvom potpukovnika Mihaila Mikašinovića i zamole ga da ih ne vodi u Marču, ako je misli oduzeti od Srba, jer će radije izgubiti glave nego se nazvati izdajnicima svoga naroda i crkve.
Ali kada im je Petaci pročitao caričin dekret kojim se nepokornim preti gubitkom glave, a celom narodu gubitkom privilegija, oni od dva zla izabraše manje. Kad su stigli u Marču sazove general Petaci igumana i kaluđere i pročita im carski ukaz kojim treba da napuste manastir koji će vojska čuvati.
Marčanski kaluđeri skloniše se u manastir Lepavinu kuda prenesoše mnoge knjige i utvari crkvene. Čim su izašli pravoslavni kaluđeri iz Marče, dovedeni su unijati. Okolni parosi takođe su prognani sa svojih parohija, tako da je marčanska okolina ostala bez ijednog pravoslavnog sveštenika. Kapetan Mrzljak, kome je povereno da čuva Marču postavio je na šest strana straže, kako niko od pravoslavnih sveštenika ne bi prišao Marči. Sve crkve u kraju dao je pozatvarati i ključeve pokupiti. Jedino mu poručnik Filip Radotić nije hteo da preda ključeve od crkve Sv. Vida u Grabovnici, zadužbine svojih roditelja. Kad ga je Mrzljak treći put pozvao da to učini, zapretio mu je zatvorom, kome Radotić na kraju krajeva nije umakao.
Kad je u Beču primljen izveštaj o oduzimanju Marče, odredila je carica Marija Terezija 26. septembra 1753. da osmorica izgnanih kaluđera pređu u Plaški i Gomirje. Na ovo je mitropolit Pavle Nenadović odgovorio da u Plaškom nema nikakvog manastira,a Gomirje ne može primiti ove kaluđere zbog množine bratstva. Mitropolit se nadao i dalje da se stvar može ispraviti ali uzalud. Carica je 5. novembra 1753. obavestila mitropolita da se Marča ne može povratiti Srbima, jer su je oni oteli, a crkva i sela oko Marče zauzeta su samo u potrebnim granicama. Dok su narodni predstavnici i Mitropolit upirali oči u Beč i očekivali otuda pomoć, General Petaci je sistematski provodio gonjenje pravoslavnog sveštenstva i naroda u okolici Beča.
Poručnik Filip Radotić uspeo je da pobegne iz zatvora u Rusiju i prikazao je tamo kako Srbi proživljavaju stradanje gore nego hrišćani u vreme Nerona. Kako je uz ovo versko gonjenje 1754. izašao novi zakon o Krajini koji je uništio svaki trag o privilegijama prepuni se čaša narodnog strpljenja i prvih dana 1755. planu krvava Severinska buna. Pobunjenici su poubijali najomrznutije oficire, mnogima su kuće oplenili i zapalili, među njima i kuću Kapetana Mrzljaka.
Sve je to bilo uzalud. Veštom i isprobanom taktikom buna je ugušena. Srbi su uvideli da ne mogu povratiti Marču, jer je Beč slavio pobedu nad njima. Zato na jednom zboru u Severinu 1755. 
donesoše odluku da se narod sa teškim bolom odriče Marče. Pošto se sa tim saglasio i kostajničko-severinski episkop Josif Stojanović podneta je carici Molba da se iz Marče proteraju unijati i da sew manastir ustupi pijaristima-rimokatoličkim kaluđerima. Carica je odmah izdala odluku I usvojila molbu Srba. 1755. 1. septembra pijaristi su došli u Marču i osnovali nemačku i latinsku školu.
Pijaristi se nisu dugo zadržali u Marči , škola nije imala uspeha jer su se Srbi posle gorkog iskustva i prema ovim rimokatoličkim kaluđerima odnosili sa nepoverenjem. Zato je škola posle par godina ukinuta a pijaristi su prešli u Bjelovar 1756. Marču su zadržali samo kao svoje imanje. Posle njihovog odlaska, Marča je opustela. Država je prodavala manastirsku zemlju i od tog novca gradila manastir pijaristima u Bjelovaru (danas župni dvor), manastir je polako rušen.
Po sačuvanoj kopiji crteža iz 1755. marčanska crkva bila je građena u duhu naše srednjovekovne arhitekture sa krstoobraznom osnovom i osmougaonim kubetom. Bila je duga 26,6 m, a široka 7.6 metara. Ikonostas je prenesen u parohijsku crkvu u Lipovčanima, koja je i patosana pločama prenesenim iz Marče.
Ćelijsko zdanje okružavalo je crkvu sa tri strane, a sve zajedno, bilo je ograđeno zidom sa obrambenim kulama. Na severnoj strani pored porte bila je crkvica Svetog Nikole, koja je nastojanjem protopopa Nikole Popovića sazidana u vreme igumana Đorđa Petrovića (1746. ili 1747.) a na južnoj strani bilo je na brdu groblje sa grobljanskom kapelom.
Gospodarske zgrade i zgrade za čeljad nalazile su se zapadno i severo-zapadno ispod crkve, gde se i danas još lako nađe cigle i polupanih komada od zemljanog i finog porculanskog posuđa. Manastir je imao i dva ribnjaka, jer naši stari monasi nikad nisu jeli mesa. Mesto gde se nalazio jedan ribnjak i danas se zove Ribnjačak, a drugi se nalazio pod brdom blizu puta koji vodi za Marču pa se to mesto zove Ribnjak.
Čitav vek i po nije mesto gde je bio manastir Marča ničim obeleženo. Tek 1925. podignuta je na samom crkvištu, (narod veli na mestu oltara), pravoslavna kapelica i nadstrešnica kod koje se svake godine skuplja o letnjem Svetom Aranđelu, narod ovog kraja.
izvor:
“Pravoslavni manastiri u Hrvatskoj i Slavoniji”
protojerej-stavrofor Dušan Kašić
„Letopis Matice Srpske“ 1875.