Medo Pucić

(Dubrovnik, 12. mart 1821 — Dubrovnik, 30. jun 1882)

Srpski književnik, naučnik i političar iz Dubrovnika. Pripadao je plemićkom rodu Pucić i bio je jedan od najpoznatijih dubrovačkih Srba katolika iz 19. veka.

Rođen je 12. marta 1821. u Dubrovniku, od oca Marka Pucića i majke Mandalijene Bundicere, u jednoj od poslednjih plemićkih porodica. Austrijsko plemstvo je dodelio car Leopold, Matiji Puciću i njegovim potomcima, i to grofovski naslov sa pridevom „zagorski“, 1688. godine. U domaćoj literaturi nekada se pominje titula knez, a nekada grof, uz njegovo ime.

Prava je završio u Beču. Bio je komornik na dvorovima u luci Parmi, neko vreme proveo u Zagrebu. Često je putovao po mnogim zemljama Evrope. Kao učenik Jana Kolara bio pristalica slovenskih ideja.

Bio je vaspitač mladog kneza Milana Obrenovića u Beogradu, u periodu 1868-1874.

Vladimir Ćorović ga pominje u svojoj „Istoriji srpskog naroda“ i kaže da je bio „čovek čestit i dobronameran ali prilično komotan“.

Poeziju je počeo pisati 1840. godine. Prvi stihovi su mu bili lirski i romantičarski, zatim se njegov stil sve više približavao narodnom.

Biografija na sajtu SANU

 

Njegova najznačajnija dela su:

  • „Slovjanska antologija iz rukopisah dubrovačkih pjesnikah“, 1844.
  • „Talijanke“, 1849. (elegije)
  • „Spomenici srpski od godine 1395. do 1423.“, knj. I, Beograd 1858.
  • „Spomenici srpski od godine 1395. do 1423.“, knj. II, Beograd 1862.
  • „Pjesme“, 1862. i 1879.
  • „Karađurđevka“ 1864.

 

Njegove dve pesme su ušle u poznatu „Antologiju srpskog pesništva“ (priredio Miodrag Pavlović), to su pesme More i Život.

Zapazio je talenat mladog slikara Vlaha Bukovca i savetovao ga da pođe u Pariz na dalje školovanje.

Svoje stihove je pisao i na italijanskom jeziku i bavio se prevođenjem na italijanski, npr. preveo je delove Gundulićevog „Osmana“. Za dela na italijanskom koristio je potpis Orsatto Pozza.

Poslednjih 10 godina života je proveo u Dubrovniku baveći se poezijom, istorijskim studijama i publicistikom. U Dubrovniku pored morske obale postoji šetalište Meda i Nika Pucića.

Umro je 30. juna 1882. u Dubrovniku.

Antun Fabris – Medo Pucić ( Kalendar „Dubrovnik“ 1897. god.)

By Admin D

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *