Legalitet Vlade RSK u progonstvu proizilazi iz Ustava RSK, koji je donet na istorijskom zasedanju Skupštine RSK 19. decembra 1991. godine.Ustavnim odredbama regulisano je , da je RSK državna zajednica srpskog i ostalih naroda, nastala kao odgovor na rušilaču politiku Hrvata i secesiju dela teritorije koji je pripadao nekada zajedničkoj državi SFRJ. Ustavom je predviđeno, da je najviši organ državne vlasti u RSK – Skupština i ona bira izvršno- upravni organ, odnosno Vladu. Legitimitet Skupštine i Vlade RSK proizilazi iz demokratskih – parlamentarnih izbora održanih dana 12. 12 1993. godine, na kojima je uz saglasnost i prisustvo međunarodnih snaga UNPROFOR obavlјen izborni ciklus i konstituisana Skupština i izabrana Vlada RSK.
RSK je politički, pravni i vojni odgovor na secesiju Hrvatske iz SFRJ. Osmišlјenu politiku progona Srba, politiku odmazde i zločina koji su eskalirali pobedom profašističke HDZ, na čijem je čelu stajao Franjo Tuđman. Srbi, ostavlјeni od tradicionalnih saveznika, obezboženi, zadojeni komunističkim dogmama i „bratstvom i jedinstvom“, teško su mogli izbeći vojni i politički poraz.
Srpsko državno rukovodstvo podleglo je pritiscima zapadnih vatikansko-masonskih i globalističkih snaga, te je uskratilo ekonomsku, finansijsku, političku, a na kraju i vojnu pomoć narodu u RSK. Ostavlјeni od svih, čekali su konačnu odluku, a ona će doći sa dve vojno-policijske akcije 1995. godine. Tim ratnim pohodima, Hrvatska je počinila najstravičniji ratni zločin genocida i etničkog čišćenje nad Srbima u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Srpski narod RSK svestan je činjenice, da je nad njim obavlјen klasičan ratni zločin genocida u organizaciji međunarodnih kriminalnih fašističkih snaga predvođenih NATO. Presuda Međunarodnog suda pravde po tužbi Republike Hrvatske i protivtužbi Republike Srbije, kojom je utvrđeno, da ne postoji kvalifikacija genocida, jasna je i prepoznatlјiva poruka – zločinac nikada neće priznati počinjeni zločin. U postojećim odnosima snaga, kada jedna strana tuži i sudi nije moguće očekivati pravičnu presudu, iskreno kajanje za učinjeni zločin genocida i priznanje učinjenog.
Tragičnim događajima u maju i avgustu 1995. godine, hrvatske oružane snage okupirale su RSK uz svesrdnu podršku NATO. Celokupno domicilno stanovništvo sa prostora Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Zapadne Slavonije, proterano je, a njihova imovina je zapalјena, pokradena ili devastirana. Na očigled sveta obavlјena je najbrutalnija i najprlјavija okupacija i ratni zločin genocida. Muk i tišina – zavladala je duhovnim bićem Srba Krajišnika. Strah, beznađe, nemaština, gubitak identiteta i dostojanstva – pretvorio se u osećaj apsolutnog beznađa. Sve je to postalo činilac ličnog mentalnog i duhovnog stanja svakog Krajišnika.
Suočeni sa vojnim i moralnim porazom, Krajišnici su zanemeli i duboko u duši sabirali činjenice i nemile događaje, uvereni u vlastitu nevinost i vlastito žrtvovanje. Vojni poraz se i mogao nekako pravdati, s obzirom na brojnost neprijatelјskih snaga, ali srce je nemilosrdno parala činjenica o gubitku teritorije, lјudskom posrtanju i gubitku snage za borbu. Svesni činjenice, da je uz vojni poraz, pala i sramna lјaga i osuda poraza i štetnih posledica koje on nosi, nekolicina bivših parlamentaraca / Ratko Ličina, Milan Živković, Ranko Vujić, Milorad Buha, Milan Brdar, Milorad Lemić, Mirko Gagić / na nekoliko sastanaka u Novom Sadu i Beogradu, razmatrala je u toku 1997. i 1998. godine ideju obnavlјanja rada Skupštine i stvaranja uslova za rad Vlade u egzilu.Pokušaji obnavlјanja rada praćeni su tada od strane srpskih obaveštajnih službi koje su „ dobronamerno „ sugerisale, da se prekinu takvi pokušaji, jer će to ugroziti pokušaje tadašnje vlasti, čiji je cilј bio stabilizacija srpsko-hrvatskih odnosa, naravno, na uštrb krajiških pitanja.
Miloševiću nisu bila potrebna nikakva gibanja u redovima Krajišnika, a posebno mu nije odgovaralo, da nacionalno opredelјeni pojedinci, protkani stranačkim i životnim iskustvom preuzmu primat u konstrukciji novih srpsko-hrvatskih odnosa. Opredelio se, na deo nevladinog sektora koji je praćen i instruisan od političkih i bezbedonosnih struktura i obaveštajnih službi i time je fingirano aktivno učešće u rešavanju krajišnikih problema.
Državne institucije Republike Srbije, pasivno su posmatrale rušilačku politiku zapadnih neprijatelјskih snaga prema RSK, a o oduzetim pravima, materijalnim i kulturnim dobrima proteranog srpskog naroda niko nije vodio računa. Pasivan odnos srpskih institucija, u ovoj situaciji, značio je davanje saglasnosti i odobravanje neprijatelјske rušilačke politike. Nezabeleženo je u svetskoj istoriji, da jedan narod, s tako bogatom istorijskom, duhovnom i kulturnom svešću, saginje glavu, ili ćuti o zločinima počinjenim nad srpskim narodom iz RSK i Republike Hrvatske. U periodu od opšteg progona srpskog naroda iz RSK, 1995. godine, državni organi Republike Srbije nisu doneli niti jednu rezoluciju, deklaraciju, ili drugi pravni akt, kojim bi osudili rušilačku politiku hrvatske države.
Lukavost hrvatske politike prema srpskom pitanju ogleda se u stvaranju lažne slike o ispravlјanju posledica genocidne aktivnosti i progona srpskog naroda i povratku oduzetih prava. Bez dvoumlјenja, Hrvati, potpisuju sve bilateralne i multilateralne sporazume – kojima se reguliše povratak oduzetih i uskraćenih prava, ali se u praksi ništa ne ostvaruje. Srpska diplomatija, o hrvatskom nepoštovanju potpisanih sporazuma, ćuti, a politički i državni predstavnici Republike Srbije se Hrvatima izvinjavaju. Danas nitko ne govori o notornoj činjenici, da su Srbi u Hrvatskoj bili ravnopravan – državotvoran narod, sa ustavnom odredbom koja je Srbe i Hrvate, u pogledu ustavnih prava, stavlјala u istu ravan.
Jednostranim izjašnjavanjem hrvatske većine u Saboru, Srbima je oduzeto ustavom zagarantirano pravo na ravnopravnost i proglašeni su nacionalnom manjinom. Ovom ustavnom odredbom su stvorene pravno-političke pretpostavke za oduzimanje drugih radno-pravnih, imovinskih i socijalnih prava. Srbi, suočeni s oduzimanjem osnovnih ustavnih, nacionalnih i lјudskih prava, gubitkom posla, egzistencije, diskriminisani po više osnova, izlaz su pokušavali pronaći u samorganizovanju.
Drugi pokušaj samoorganizovanja bivših poslanika, usledio je u toku 2002. godine, pod okrilјem i suverenom vlašću DOS-ovog režima. Ista grupa bivših parlamentaraca ponovo je iskazala jasan cilј, obnoviti državne institucije RSK u progonstvu i time pokušati internacionalizovati krajiške probleme. Pokušaji ove grupe poslanika osuđeni su u začetku, novim „ dobronamernim upozorenjima „, da se ne upuštaju u ovu avanturu jer državne institucije rade svoj posao i svako organizovanje na osnovi bivših državnih institucija RSK, biće zabranjeno i tretirano kao remećenje dobrosusjedske saradnje. Bili smo svesni nemoći i nebrige državnih institucija, ali smo privremeno obustavili bili koji oblik organizovanja i svaki pokušaj obnavlјanja državnih institucija RSK, uvereni, da se može desiti najgora varijanta.
Tadićeva politika nezameranja prema Hrvatima i politika „ nulte tolerancije„ pokazala je svoju pogubnost. Tadašnji Predsednik Republike Srbije Boris Tadić, zahtevao je od državnih organa Republike Srbije, razvijanje dobrosusedskih odnosa, naravno sve na štetu krajiškog naroda. Umesto, striktne primene bilateralnih i međunarodno potpisanih sporazuma i međunarodnih konvencije, i kolektivnog pristupa, Krajišnici su usmereni na individualne postupke bez pomoći srpske strane.
Apsurdna je situacija, da u Republici Srbiji danas deluju mnogobrojne nevladine /bolјe reći vladine/ organizacije, koje se bore za zaštitu lјudskih prava, ali u celom ovome periodu ne čusmo od istih, da su ustale u zaštitu prognanog srpskog stanovništva. Prognanici su se usmeno ili pismeno obraćali ovim organizacijama ili udruženjima – u cilјu ostvarenja nekog prava u Hrvatskoj. Umesto, da favorizuje kolektivna, nacionalna, imovinska, politička i druga pitanja, Krajišnike je, srpska strana, neposredno prepustila brutalnosti hrvatskih državnih i pravosudnih organa. Odgovor hrvatskih institucija, na opravdane pojedinačne zahteve i primedbe o oduzetim ili uskraćenim pravima, u pravilu bio je negativan. Svako pitanje koje se odnosilo na političku, pravnu, imovinsku, administrativnu ili neku drugu pomoć – Krajišnicima, ostajalo bi bez odgovora ili bi se vremenski razvlačilo po hrvatskim pravosudnim i upravnim oragnima. Zanemeli su državni organi Republike Srbije, a sa njima i nevladin sektor. Očigledan genocid, progon, plјačka i teror Hrvatske nad Srbima nisu smeli da se spominju. Da li je ovo zavera protiv jednog naroda – jeste. Radi se o najpodmuklijoji najperfidnijoj zaveri protiv jednog pravdolјubivog i slobodolјubivog naroda. Samo Svevišnji Bog može sagledati razmere nesreće srpskog krajiškog naroda.
U januaru mesecu 2005. godine, u prostorijama Srpske radikalne strane održano je više sastanaka u cilјu dogovora oko obnavlјanja rada Skupštine i Vlade RSK u progonstvu. Krajišku delegaciju predvodili su Rajko Ležajić, Ratko Ličina, Marko Atlagić, Milorad Buha, Marko Dobrijević, Branko Bibić, Slobodan Jarčević, Momčilo Subotić. Srpske radikale predvodio je tadašnji predsednik Izvršnog odbora Dragan Todorović. Na pojedinim sastancima učestvovali su istaknuti pravni stručnjaci koji su obrazlagali pravni okvir rada i aktivnosti Skupštine i Vlade RSK u progonstvu. Na ovim sastancima usaglašena je procedura i aktivnost za obnovitelјsku Skupštinu RSK. Predsednik SRS Vojislav Šešelј, aktivno je pratio sve naše zajedničke stavove, procene aktuelnog političkog trenutka, usmeravao aktivnosti i podržavao rad na objedinjavanju svih krajiških snaga u suprostavlјanju aktuelnoj vlasti u njenoj politici opstruisanja i prikrivanja diskriminacije i povratka nacionalnih, imovinskih, socijalnih i drugih prava. Sugestija Predsednika SRS Vojislava Šešelјa bila je, da se očuva kontinuitet državnosti RSK i zahtevao je pomiritelјsku politiku među parlamentarnim grupama. Bio je svestan, naše podelјenosti, međusobnih svađa, prozivki i podela.
U neposrednim aktivnostima oko organizovanja obnovitelјske sednice Skupštine RSK nisu učestvovali tadašnji visoki funkcioneri SRS, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.Zanimlјivo je napomenuti, da ni kasnije ova dvojica visokih dužnosnika SRS nisu pokazala iskrenu želјu saradnje sa organima RSK u progonstvu.
Dana 26. februara 2005. godine, održana je Skupština RSK u progonstvu, izabrana Vlada i usvojeni programski principi budućeg rada i aktivnosti. Skupštinu i Vladu sačinjavali su preživeli poslanici Skupštine RSK iz decembarskih izbora 1993. Prikuplјanje preživelih poslanika bilo je otežano zbog straha poslanika od odmazde kako hrvatske strane, tako i bojazni od otvorenih pretnji i „dobronamernih upozorenja“ srpskih službi i nekih uticajnih pojedinaca. Neposredno pred zasedanje obnovitelјske Skupštine, nekoliko nacionalno opredelјenih intelektualaca , u nevezanom razgovoru, izneli su stav tadašnjem Predsedniku Vlade Republike Srbije Vojislavu Koštunici ideju obnavlјanja rada Skupštine i Vlade RSK u progonstvu i zatražili političku i drugu podršku. Predsednik Vlade Koštunica, tom prilikom izjavio je: „ ….niti branim niti podržavam „. Ovo je bila jasna politička poruka, koja nam je dala snagu i ohrabrenje oko nastavka aktivnosti. Bitno je bilo, da niko neće biti proganjan i hapšen, a navedena poruka jasno je pokazivala pasivan odnos prema našim političkim potezima.
Novoizabrana Vlada RSK u progonstvu dobila je mandat da uz posredovanje UN i EU nastavi prekinuti politički i diplomatski dijalog i prekine okupacija srpskih etničkih teritorija, nastave dogovori oko političkog statusa RSK, vrate ostala nacionalna, imovinska, socijalna i druga prava. Bili smo svesni, da će svi pasivno posmatrati ove aktivnosti, ali izbora nije bilo. Bolјe i ovaj politički manevar nego pasivno posmatranje fingiranih poteza domaće i strane politike prema ovome problemu. Verovali smo, da će se promeniti odnos političkih snaga u svetu i da će nove snage biti naklonjenije. Političku i državnu platformu Skupštine i Vlade RSK u progonstvu, nismo obrazložili na samoj obnovitelјskoj Skupštini već smo je prolongirali za usvajanje na konstitutivnoj sednici Vlade za 7 dana. U tih 7 dana brojni neprijatelјi ove ideje osuli su palјbu iz svih oružja, nesvesno dižući rejting kako Skupštine, Vlade RSK, tako su razobličili nemar i pasivan odnos prema Krajišnicima. Svi pisani i štampani mediji u Srbiji i Hrvatskoj, osudili su aktivnost bivših parlamentaraca, nazivajući ih ratnohuškačkom politikom neodgovornih pojedinaca, ratnih profitera, ratnih zločinaca, potpomognutih srpskim radikalima.
Poznata nam je činjenica, da su državni organi Republike Srbije, upozoreni od strane jedne ambasade, da zaustave salve nezadovolјstva prema ovoj aktivnosti, jer u javnosti izazivaju suprotan efekat. Nakon toga krenula je zajednička akcija Zagreba i Beograda – akcija ćutanja o postojanju Skupštine i Vlade RSK. Nažalost, i danas postoji taj zid ćutanja.
Pošto nisu imali adekvatan odgovor odabrali su strategiju medijskog mraka. U političkom smislu dobili smo podršku samo SRS, dok su sve druge političke stranke bile protiv i manje ili više ignorisale naše aktivnosti. Jedino su predstavnici SRS zastupali naše političke pozicije o okupaciji RSK, genocidu nad Krajišnicima, kolektivnom pristupu rešavanju srpskog pitanja u Hrvatskoj i slično. Neke političke vladajuće stranke, kao što su Demokratska stranka, Srpski pokret obnove, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Građanski savez Srbije, negodovale su i tražile intervenciju srpskih pravosudnih i istražnih organa.
Svi osim SRS zastupali su globalističku tezu o ugroženim lјudskim pravima Srba, bez ijedne reči o nacionalnim i kolektivnim pravima, državotvornog srpskog naroda. Time je nacionalno istisnuto u korist pojedinačnog, završavajući u domenu lјudskih prava. Krajišnik je tako gurnut u neravnopravan sukob i neravnopravnu borbu sa nacionalno obojenim upravnim i pravosudnim državnim organima Republike Hrvatske. U ovoj neravnopravnoj borbi ishod je unapred poznat. Ovo predstavlјa klјučni razlog ogromnog broja nerešenih statusnih i drugih pitanja Krajišnika.
Zvaničan stav Vlade Republike Srbije, povodom obnovitelјske sednice Skupštine RSK u progonstvu, iznet je saopštenju Vlade, kojim je osuđena aktivnost neodgovornih pojedinaca, upozoravajući, da ona ne podržava ovakve događaje s obzirom na dobre bilateralne odnose Srbije i Hrvatske.Tadašnji Predsednik Republike Srbije Boris Tadić, osudio je ovu aktivnost rečima: „ Politički je vrlo štetno po državne interese zbog mogućeg narušavanja dobrih odnosa sa Hrvatskom.“ Izneta konstatacija je upozoravajuća i u suštini daje jasnu podlogu o mogućoj zabrani svih mogućih aktivnosti „zaverenika“, jer se time ugrožavaju državni i nacionalni interesi. Hrvatska strana očekivala je brzu intervenciju srpskih državnih i pravosudnih organa, ali je tadašnji uticaj SRS bio dovolјno jak, da nas lično i kolektivno zaštiti. Tadićeva politika „ nulte tolerancije „ prema Hrvatima, najviše nas je brinula. Na sastancima, srpske vladajuće garnutire u to vreme, Predsednik Boris Tadić, tražio je od svih državnih institucija, da ne preduzimaju nikakve kontra mere, ili negativne radnje koje bi mogle uticati na usporavanje hrvatskih evropskih integracija. Svoje poruke završavao je rečima: “ Hrvati su mi obećali, da nam oni neće usporavati evropski put „. Koliko je naivno verovanje tadašnjeg predsednika Tadića, vidlјivo je ovih dana, ali i nastupajući događaji razobličiće sve tajne i javne dogovore sa Hrvatima.
Tadašnji ministar spolјnih poslova Vuk Drašković osudio je ove aktivnosti Krajišnika rečima: „ Obnovitelјsku skupštinu organizovala je šačica marginalaca koja svojim ispadima i ekcesima nastoji sprečiti da Srbija i Crna Gora krajem marta dobiju pozitivnu ocenu Studije izvodlјivosti . Ovo su organizovali centri koji ne svaćaju da se prošlost ne može i neće ponoviti, ali ja verujem da u Srbiji ima dovolјno pametnih lјudi koji svaćaju da je Evropa jedini naš put „. Upravo ove reči oslikavaju brigu, odnosno nebrigu nad sudbinom krajišnika. Vladajuću garnituru više je brinula politika virtuelnih integracija, nego stvarni problemi proteranog naroda. Drašković i njegova politička vizura realnosti govori o ispraznim globalističkim vizijama budućnosti, umesto trezvenog odnosa prema realnom trenutku sadašnjice.
Hrvatska reakcija na ovaj događaj bila je burna i zatražena je službena reakcija Beograda. Ambasador Srbije u Republici Hrvatskoj Milan Simurdić, pozvan je u Ministarstvo spolјnih poslova u Zagrebu, gde mu je uručena protesna nota, sa osudom navedenog događaja. Od državnih institucija Republike Srbije, zatražena je službena reakcija i preduzimanje svih pravnih mera u cilјu nesmetanog razvoja bilateralnih dnosa. Premijer Hrvatske Ivo Sanader, odbacio je svaku pomisao za obnavlјanje Velike Srbije, a učesnike ovog skupa nazvao idealistima i usijanim glavama – bez političkog realiteta. Samozvani lider Srba u Republici Hrvatskoj Milorad Pupovac, osudio je ove događaje i istakao , da su oni protivni interesima Srba u Hrvatskoj i narušavaju dobre odnose između Srbije i Hrvatske.
Koliko su dobri odnosi između ova dva naroda osećamo najbolјe danas, deset godina posle ovih događaja. Ako je govorio o dobroj saradnji sa vlašću u Hrvatskoj i mislio na sebe i nekolicinu lidera Srba u Hrvatskoj, verovatno je bio u pravu.
Episkop dalmatinski Fotije također je osudio ove političke aktivnosti, ističući, da je to neodgovorna politika pojedinaca koja može samo pogoršati odnose Srba i Hrvata. Episkop Fotije u obraćanju javnosti ističe: „ Ove aktivnosti izvode isti oni koji su pobunili narod… Ovim činom samo će se narušiti odnos prema Srbima u Hrvatskoj „. Ovaj visokopozicionirani duhovnik svokodnevno je imao nasrtaje na vernike Srpske pravoslavne crkve i crkvenu imovinu u Dalmatinskoj eparhiji, pa nas čudi ovakav ton, neprilagođen stvarnom trenutku.Umesto, da se kritički osvrne na teror i diskriminaciju svoje duhovne sabraće i imovine SPC, isti opali po prognanicima i bivšim parlamentarcima.
Odnos Srpske pravoslavne crkve prema Krajišnicima, uz nekoliko svetlih primera crkvenih velikodostojnika, bio je ignorantski. Uvek je kroz istoriju crkva bila utočišće i pribežište nejakih, izgnanika, bolesnih. Patrijaršija i neki episkopi uporno odbijaju razgovor i razmenu mišlјenja o klјučnim pitanjima očuvanja krajiškog identiteta. Prvi smo mi iz Vlade RSK ukazali na stalno pokatoličavanje Srba u Republici Hrvatskoj, diskriminaciju po osnovi verskih pitanja i druge zloupotrebe sa kojima se susreću verujući lјudi. Izjava Mitropolita zagrebačko-lјublјanskog o nespornim pokršavanjima u Hrvatskoj od 30.000 vernika , mnoge je iznenadila osim nas, jer smo mi kroz demografska pomeranja uočili ovu diskriminatorsku aktivnost. SPC i danas ćuti o pokrštavanju svesna činjenice, da je do danas pokršteno više od 50.000 pravoslavaca i time prinudno prihvatilo rimokatoličku veru.
Očekivali smo veću pomoć od ruske strane, ali smo se prevarili. Rusi su ostali na diplomatskim osnovama, u političkom smislu jer su imali odlične diplomatske odnose sa Hrvatima.U više navrata smo ambasodoru Ruske federacije iznosili krajiške probleme, ukazivali na genocid, ali su naši apeli ostajali bez povratne akcije.
Vlada RSK u početku je formirana po teritorijalnom principu, nije bila resorska, jer je ona više političko nego realno izvršno telo i brojala je 7 članova kabineta. Kasnije je proširena sa još nekoliko imena. Trenutno članovi Vlade su: Milorad Buha – predsednik, Lazar Macura, Ratko Ličina, Rade Čubrilo, Mile Bosnić, Svetozar Vinčić, Nikola Dobrijević, Momčilo Subotić, Dragolјub Jakšić . Predsjednik Skupštine RSK u progonstvu je Rajko Ležaić.
Vlada je sakupila sve istorijske, političke, pravne, demografske i ostale podatke o Krajini i krajišnicima i sačinila Memorandum o RSK, kao najvažniji akt posle Ustava. Memorandum je preveden na desetak jezika i dostavlјen na brojne adrese diplomatskih predstavništava, adrese međunarodnih organizacija, nevladinih organizacija, udruženja i slično. Reakcije nije bilo, što je još jedna potvrda, da se radi o organizovanoj međunarodnoj zaveri.
Skupšina RSK u progonstvu, usvojila je Deklaraciju o položaju prognanih Krajišnika i uputili je u Narodnu Skupštinu Republike Srbije na raspravu i usvajanje u toku 2005. godine. Znali smo, da ne možemo dobiti većinu, za usvajanje jedne ovakve deklaracije, ali nam je bilo bitno da se u Narodnoj skupštini raspravlјa o genocidu i otvori polemika o pravima i položaju prognanih. Podršku nismo mogli i hteli tražiti od globalističkih stranaka, ali smo očekivali podršku od SPS i DSS, tada vladajućih stranaka. Lično sam razgovarao sa predsednicima poslaničkih grupa DSS Milošem Aligrudićem i SPS Žarkom Obradovićem, ali je izostala podrška uz obrazloženje, da nije vreme i da će sve izneto u našim aktima rasraviti državni organi u formi koju predviđa ova Deklaracija.
Nažalost, do danas Narodna Skupština nije raspravila ova otvorena pitanja. Ono što nam nije uspelo u parlamentu Srbije uspešno je okončano u Parlamentarnoj Skupštini Saveta Evrope,uz ogromne napore tadašnjih članova ovoga tela Dragana Todoroviča i Nataše Jovanović, gde je u pisanoj formi usvojena uz podršku parlamentaraca iz Rusije, Belorusije, Jermenije, V.Britanije, Češke i drugih nama bliskih država. Ovu Deklaraciju nisu potpisali srpski parlamentarci Dragolјub Mićunović, Gordana Čomić i Suzana Grubješić. Zapitajmo se zašto. Da li su nespornoj istini iz Deklaracije zasmetali radikali koji su je delili i angažovali se oko nje.
U cilјu internacionalizacije i ukazivanja na ogromne probleme naše populacije obišli smo Stalne misije OUN, OEPS-a, EU. Upozorili smo stalna predstavništva, da snose odgovornost za genocid i etničko čišćenje, jasno im stavlјajući do znanja, da su sva zlodela učinjena uz njihovo znanje, podršku i pomoć. Normalno je, da je iznošenje istine o njihovom učešću u zločinu zatvorilo vrata ovih institucija.
Prihvatili smo inicijativu uglednog američkog advokata Džonatana Levia, da postanemo satužioc u sporu koji se vodi u Federalnom sudu u San Francisku protiv, Vatikanske banke, ustaškog pokreta, za zločine i plјačku u toku Drugog svetskog rata. Postupci ovog karaktera u SAD traju decenijama, sa nejasnim ishodom.
Svesni činjenice, da se u ovim uslovima, bez političke i druge podrške ne možemo mnogo, opredelili smo se na tzv. Puzajući otpor. Ovaj vid otpora podrzumeva uklјučivanje šireg intelektualnog fronta i razobličavanje sumanute politike kroz razne forme i oblike. Zajedno sa Pokretom za Obnovu srbistike održali smo više naučnih skupova i obnovili smo rad Matice srpske u Dubrovniku, kao temelјne naučne institucije Srba pravoslavaca i katolika u Dubrovniku i Dalmaciji. Dugujemo veliku zahvalnost prof dr Petru Milosavlјeviću, na svesrdnoj pomoći, usmeravanju i intelektualnoj podršći u sagledavanju novih okviru u iskazivanju otpora i pronalaženju novih oblika organizovanog nastupa i iznošenju jasnih naučnih stavova o istini i nepravdi koja je naneta srpskom narodu.
Stvaralački doprinos Vlade, Matice srpske u Dubrovniku i Pokreta za obnovu srbistike izgleda ovako:
IZDAVAČKA DELATNOST
– Periodu od 2005. godine do danas, Vlada RSK u progonstvu izdala je sledeće naslove:
1. Zbornik radova – „ Republika Srpska Krajina, jučer, danas, sutra „- 2006. godina
2. Zbornik radova – „ Srpsko pitanje i srbistika – dokumennti i komentari „ – 2007. godina,
3. Zbornik radova – „ Srpsko pitanje i srbistika – referati i saopštenja „ – 2007. godina
4. Zbornik radova – „ Srpsko pitanje i srbistika – izlaganja, zaklјučći i prilozi“ – 2007. godina,
5. Zbornik radova – „ Istina o Republici Srpskoj Krajini“ – referati i saopštenja, – 2008. godina,
6. dr Momčilo Subotić – „ Novija srpska politička istorija „ 2006. god.
7. Slobodan Jarčević – „ Gresi istoričara „ – 2006. godina,
8. Slobodan Jarčević – „ Hrvatska jezička bespuća „ – 2007. godina,
9. Slobodan Jarčević – „ Bivši Srbi „ – 2007. godina,
10. dr Petar Milosavlјević – „ Ideje jugoslovenstva i srpska misao „ -2007. god.
11. dr Petar Milosavlјević – „ Srpsko pitanje i srbistika „ – 2007. god.
12. dr Momčilo Subotić – „ Srpsko pitanje danas „ – 2008. god.
13. Slobodan Jarčević – „ Gradišćanski Hrvati su Srbi „ – 2009. god.
14. Slobodan Jarčević – „ Brisanje znakova srpstva „ – 2009. god.
15. Slobodan Jarčević – „ Narod Srpski, a istorija Hrvatska „ – 2009. god.
16. dr Petar Milosavlјević – „ Obnova srpskog nacionalnog programa „ – 2010 god.
17. dr Petar Milosavlјević – „ Srpska pisma „ – 2010. god.
18. dr Momčilo Subotić – „ Politička misao srbistike „ – 2010. god.
19. Slobodan Jarčević – „ i od Istre do Drine Srbija „ – 2010. god.
20. Slobodan Dragićević – „ Smrt demokratiji – sloboda narodu „ 2010. god
.
Izdavačka delatnost MATICE SRPSKE U DUBROVNIKU – Beograd
1. Zbornik radova 1. Ljetopis Matice srpske u Dubrovniku – referati i saopštenja – 2010. god.
2. Zbornik radova 2. Ljetopis Matice srpske u Dubrovniku – dokumenti i prilozi – 2010. god.
3. Reprint izdanja Matice srpske u Dubrovniku:
– Danilo Petranović – „ Dositije Obradović“
– Mirko Car – „ Naše primorje „
– Dr Frano Kulišić – „ o Medu Puciću „
– Vid Vuletić Vukasović – Car Dušan u Dubrovniku“
– Ivo Vojnović – „Smrt Majke Jugovića „
– Frano Kulišić – „ Dživo Bunić Vučićević „
– Vice Adamović – „ Dubrovčani izvan zavičaja „
– Ivo Vojnović – „ Lazarevo vaskresenje „
4. mr Tatjana Rakić – „ Život i rad srpskog prosjetnog dobrotvora Konstantina Vučkovića „ – 2010. god.
5. mr Tatjana Rakić – „ Život i delo dum Ivana Stojanovića „ – 2010. god.
6. Mile Medić – „ Knin Krajina „ 2010. god.
7. Slobodan Jarčević – „ Bogovi su govorili srpski„
– 2012. Godine održan je naučni skup „ SRBI MUSLIMANSKE VEROISPOVESTI „ – u radu ovog skupa uzelo je 20 naučnih radnika
– 2014. Godine održan je naučni skup „ O identitetu srpskog jezika“ uz učešće 16 naučnih radnika / filolozi, istoričari, politikolozi i dr. /,
U toku ove godine uz učešće više udruženja i organizacija i istaknutih naučnih radnika održan je naučni skup pod nazivom „“ Istorijsko i duhovno nasleđe Srba u odnosima nove svetske ravnoteže“. Prikuplјeno je 19 naučnih radova