Nikola Borojević

Nikola Borojević
(Otočac, 1796. – Gornji Karlovac, 1872.)

Nikola Borojević se rodio u Otočcu godine 1796. Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja. Iza toga se školovao na Rijeci (Fijumi), gde je pored talijanskog jezika naučno i Francuski. Potom se učio u Ljubljani i najposle u Beču, gde je izučavao poljoprivredne nauke i politehpiku (merničke i zidarske nauke).

Uz to je izučavao i Fiziku i nauku o bilju. Kad je Nikola svršio nauke, postao je ekonomni oficir na Rijeci, gde je služeći duže vremena, pisao krasne pesme. U prozi je slabo što pisao a pesama je od 1837. do 1869. godine više od 200 pustio u svet, koje su štampane u raznim srpskim listovima, koji su u ono vreme izlazili. Sve su mu pesme lepe, slatke, pune pobožnosti i rodoljublja. On u pesmama slavi nrosvetu, ljubav imenu i jeziku srpskom, slavi vrednoću, urednost p pamet u životu a oštro šiba preziranje svota naroda, tuđenje od svojih lepih običaja i raspanje uludo vremena i blaga.
Po svojoj velikoj smernosti nije čuvao od svojih pesama prepise niti ih je skupljao u zbirke, te tako ni sad nemamo u celini njegovih lepih pesama, te će se jamačno naći rodoljuba, koji će mu njegove pesme izdati za uživanje srpskom narodu. On je podjednako ljubio sve sinove srpskoga naroda, bilo oni pravoslavne, muhamedove ili rimokatoličks vere, i težio je za njihovom slogom i međusobnom ljubavlju.
Poslednje vreme svoga života proveo je u Gornjem Karlovcu, gde je primivši sveto pričešće od prote i velikoga rodoljuba srpskog Nikole Begovića preminuo 28. Februara 1872. godine i tamo je na srpskom groblju i sahranjen. Na grobu mu je podigla skroman spomenik njegova čestita žena Ružica. Svake godine izlaze mu na Vidov-dan čestiti Karlovčani na grob pa čine mu pomen, i tako se sećaju dičnoga sina srpskog Nikole Borojevića.
Porodica Borojevićeva je mnogo razgranata i ima ih pravoslavnih i rimokatolika. Naš Nikola je bio pravoslavni.
Od njegovih pesama iznećemo evo dve da vide naši čitaoci, kako je pevao vaš Nikola Borojević.
Godine 1856. moli se sv. Nikoli ovako:

Pravilo veri
Obraz krotosti,
Učitelju blagi
Rajske mudrostp.
Rušitelju hrabri
Lažnih idola,
Ugodniče Božji
Sveti Nikola!
Umudri nam razum
Duhom kreiostp,
Da se svaki drži
Svoje dužnostp !
Uteši nam srca
Verom istine,
Koja čuva dušu
Da ne pogine!
Ogradi nam crkvu
Zidom ljubavn .
Da se brat od brata
Već ne rastavi.
Da budemo prama
Svakoj opsepi
Ovog sveta srećni,
Onog blaženi!

Ogledalo sadašnjosti

Glosa¹⁾ na pesmu Dositija Obradovnća: „Sve što mepe okružava, sve
to sa miom tuži“ Iz 1846. g.

Šta li ćemo bez novaca kod trulog krompnra
Žito skupo, sneg na pragu, pakost ne da mira
Muze2) čame, revnost spava, narodnost se tužp
Sve što mene okružpvp, sve to sa mnom tuži

¹⁾ Glosa je reč grčka i znači tumačelje neke
reči; u pesništvu je glosa jedna vrsta pesama,
kojima se druge pesme kao tumače ili dopunjuju,
kao ovde Dositijeva, iz koje su redovi drukčije
štammani i kad se sastave, čine sami za sebe
jedan odsek.

²⁾ Muze su boginje pesništva i umetnosti.

Ima gazda i gospode, koji kad poglede,
Ponosntpm hoću neću svedoče šta vrede,
Nesloga nas potkopava, rastavlja i ruži,
Niti ptica ptici poje, nit se s drugom druži.

Je li tako i u Sremu i ravnom Banatu ?
Isti đavo, koji s’ leže u podlom zanatu,
U kom baka sreću baje a ciganka čara,
Odziv meni pz gorice plačem odgovara.

Pa ako je što i znatno, to se jedva trpi,
Osuđuje, ukorava, rasteže i krpi,
Kod takova zla espapa a goreg pazara,
Zefir1) mi se međuu lišćem u žalost pretvara

No boreas2) neumitni svuda oštro preti,
Sećajte se, eto zime, deca će vas kleti,
Bez topline tečnost mrzne, ovde kao u Nišu,
I potoci hladnom vodom svi sa mnom uzdišu,

Drva ima. ali bukve — sirove i stare,
Mnogo s’ dime, dok uspire do plamena žare,
Tako povi kalepdari naše vreme pišu,
Prolivajte oči moje gorkih suza kišu.

Eto takim jezikom i takim duhom dišu Borojevićeve pesme, te zaslužuje, da ga se Srpstvo seća, da mu pesme čita i njima se krepi u ljubavn prema svemu, što je srpsko i pravoslavno.
Slava mu!

¹⁾ Zefiru dahor, tih i blag povetarac.
²⁾ Boreas je severnn vetar, pa se uzima i kao svaki oštar vetar.

 „Golub“ 1896.

SLAVENOSRPSKI JEZIK

Pesma je štampana u Letopisu MS za 1841, knj. 54, str. 93—4. Manje književno-ideološka a više nacionalno-politička pozadina postanka ope virtuozne himne jeziku, bar delimično, u sledećem je. N. Borojević je u god. 1839. i 1840. objavio nekoliko pesama u Danici ilirskoj, od kojih dve u potpuno ilirskim idejama, sa dodatkom uza svoje ime Ilir iz Like (danas znamo da je taj predikat dopisala redakcija Gajeve Danice. Dole navedenu studiju I. Mamuzića), tada još očevidno neobavešten o pravome stavu grupe oko Teodora Pavlovića prema ovome pokretu. To izgleda nisu bili prvi Borojevićevi štampani radovi (po jednom njegovom autografu, gde ima autobiografskih podataka a koji sam, pod naslovom Dokumenti o Nikoli Borojeviću, objavio u Zborpiku MS za književpost i jezik I, 1954, 181—4, izlazi da se on prvi put javio god. 1837; o tim pitanjima, kao i inače o Borojeviću, v. Rad Teodore Petrović Odlomci iz autobiografije Nikole Borojevića, Zbornik MS za književnost i jezik IX—X, 1962. 182—5, naročito belešku br. 14. na str. 184; zatim, studiju Svetozara Matića, Stih Nikole Borojevića, Zbornik MS za književnost i jezik 1966, H1U/2, 209—14), ali su bili prvi koji su obratili pažnju na ovoga po godinama ne već mladoga pisca. Naročito je bila zapažena njegova pesma Odziv na pesmu Sveta odluka štampana u 25. br. Danice ilirske od 20. juna 1840, str. 97ab, napisana kao vrsta pesničkog odgovora, u ono doba tako omiljenog, na pesmu Andrije Nemčića, Sveta odluka, štampanu u Danici 17. avgusta 1839, str. 129ab—130a. Nemčićeva pesma počinje:

Hajda, sinci, hajd, sestrice!

Nuz ilirske pevat žice, —

Hajdmo i mi, bratjo mila!

Kud nas vodi rajska vila — —,

a Borojević je u Odzivu prihvatio taj motiv sloge i akcije:

Napred, bratjo! napredujmo

I odluke svete čujmo,

Umiljeni svima glas,

Ljubožarno kako zove

Strasti nježne, sile nove,

Da razvije svaki nas.

Da žertvuje na oltaru

Domovine ljubav staru,

Gdi s’ uživa uma plod;

Već i divjak vervi tamo,

Zar poslednji da je samo

Naš ilirski mili rod?

Neima ruga nama toga

Dok je ljubav, dok je sloga,

Dok je vera, dok je Bog;

Dok nam carska milost daje

Da Danice rumen sjaje.

Da se ilirski diže rod.

Reakcija na ovakvu pesmu morala je biti oštra, i brza; jer već u broju Serbskog parodnog lista od 27. juna 1840, č. 26. str. 201a, Borojević je objavio pesmu Svaputak, koji je u stvari u srpskim idejama, antiilirski izmenjeni Odziv; evo dve njegove strofe, prva i treća:

Napred, braćo! napredujmo,

Mušickoga divnog čujmo

Božestvene lire glas,

Spasonosno kako zove

Krasnog čuvstva sile nove

Da razvije svaki nas.

Nejma sumnje radi toga,

Dok nam vlada: Ljubav, Sloga,

Ime, Jezik, Vjera, Bog.

Dokle carska milost daje

Da, kad svaka zvezda sjaje,

I serbski se visi rog.

I od pesme je rečitija pokajnička izjava Borojevićeva koju je na 206a str. istoga broja Serbskog parodpog lista dao u obliku sledećeg Pisma učredniku:

Budući da već ukoru odoleti ne mogu, koji me ovde od više strana šiba, od kako se jedna moja pesma u Ilirskoj Danici čita; premda ja sam od svega toga do danas jošt nijedne reči čitao nisam, a to radi velikog posla s kojim sam za sada opterećen: tako imam čest moliti Vas da bi pod onu moju Vami poslanu pesmu Svanutak ovo izjasnenije dodati blagovolili:

Da ne bi tko, čitajući Danicu ilirsku čislo 25, pomislio da sam ja moju ćud promenio i Ilir postao, uskoravam dati na znanje da ona moja pesma Odziv na Svetu odluku ništa drugo ne svedoči nego samo to da sam ja pre devet meseci, kad sam onu pesmu u Zagreb poslao. onako isto i mislio i čuvstvovao, kako god što od onog vremena, to jest od kako sam Serbski narodni list, Serbski ljetopis i knjige Mušickoga čitati počeo, u krugu prosvešteni nikako drukčije nego neposredstveno serbski mislim, čuvstvujem i pripoznajem, da sam onda kad sam onu i više onakovi pesama pisao u zabluždeniju bio, u koje me je samo dražest k novosti, nevježestvo predmeta i ljupki poziv jednog meni počitanija dosto.šog Ilira premamiti mogla, koje ću sve posle opširnije izjasniti, a za sada ne ostaje mi drugo no vruća želja i molba da bi i ostali Serblji, koji se u ovakovom položeniju naode, mojem primeru sledovali i opet s djelom i slovom Serblji nazivali se, kao što i jesam

U Gospiću, 17 (29) junija 1840.

Nik. Borojević

Ova Borojevićeva izjava, koju I. Mamuzić ne spominje u svojoj raspravi Ilirizam i Srbi, Rad 247, Zgb.,1933. 1—91, upotpunjuje Mamuzićeva izlaganja o zaoštrenosti ilirsko-srpskih trenja; čak, sme se, mislim, zaključiti da su ukor i šibe, o kojima Borojević govori, pesnika Odziva susrele u samome Gospiću a nisu došle iz udaljenoga središta antiilirstva oko T. Pavlovića (treba samo obratiti pažnju na brzinu Borojevićeva istupanja: Odziv je štampan u broju od 20. juna po novom, a on svoju palinodijsku izjavu piše već 17. juna po starom, tj. 29-og po novom: podsticaj za nju odista nije mogao doći iz Pešte). Teško bi bilo verovati da S. Vraz (jer iz Mamuzićevih izlaganja se vidi da je zapravo Vraz onaj „počitanija dostojni Ilir“ o kome Borojević govori u svojoj izjavi) i drugi Ilirci ne bi znali za Borojevićevo „pismo učredniku“, sve kada i ne bi bilo dokaza o protivnom: oni su morali pratiti pisanje svoga glavnoga protivnika. Ima i podataka kako su bar neki hteli reagovati na Borojevićevu izjavu i promenu stava. Tako je Ante Kuzmanić pisao iz Zadra 31. marta 1841. Gaju: ,Onomadne poslao sam vam jedan moj članak protiv Boroeviću, moleći vas da mi ga što berže na svetio iznesete.“

Gaj nije štampao  Kuzmanićev članak protiv Borojevića, možda i stoga što se po Kuzmanićevu pismu donekle da zaključiti u kakvom je tonu i sa kakvim smerom članak mogao biti pisan, a Gaj valjda nije hteo da po svaku cenu stvari zaoštrava: „Gospodine moj dragi“, pisao je Kuzmanić „Rišćani su naši mertvi neprijatelji. S Vlahom do po zdele, a od po, njom u glavu — nećemo mi nigda na lepe s njima izaći. Mi katolici moramo se složiti, tu istinu ja ćutim vele u sercu mome.“ Inače, izvesne Kuzmanićeve primedbe samim Ilircima, pa i Teodoru Pavloviću, u pogledu čistote narodnog jezika, bile su veoma umesne „Nego radite“, pisao je Gaju. „da izađe kod vas što god laganiji jezik, jer više putah desi se da je verlo teško razumiti—Deržimo se tverdo slavnoga narodnoga jezika, obzirajmo se na narodne pesme. Ja, kad štijem peštanske novine, kadgod smijem se a kadgod ljutim se, zašto onaj jezik izlazi na vražju a ne na Božju. U Biogradu bolje pišu.“ (B. Građa za povijest književnosti hrvatske, Zgb.,6, 1909, 118). Ako je Kuzmanićev članak kretao sva ova složena pitanja, donekle je i razumljivo što mu je Gaj uskratio pristup u Danici. Izvesno je međutim da bi u osvetljenju svih gornjih okolnosti koje Mamuzić ne izlaže valjalo analisati i prepisku Borojević—Vraz, naročito onu posle Borojevićeve izjave, a čije odlomke Mamuzić saopštava (v. iaročito 61—2. str. njegove rasprave).

Borojević, koga Mamuzić ne bez svake osnove naziva „ilirskim odbeglicom“, odista se, kako je obećao, još jedanput vratio na pitanje svojih nesporazuma sa Ilircima. Tako je u Serbskol parodnol listu od 13. jula 1846, 219ab, štampao člančić Jugoslavjansko knjižestvo, koji je isto toliko pravdanje svoga stava koliko i odbrana od napada. Borojević tu prvo navodi tekst iz časopisa Das Ausland br. 11. iz 1845, gde se. bez ikakve sumnje pod ilirskim inspiracijama, kazuje sledeće: „Borojević pojavio se je u Danici god. 1839. i 1840. s nekoliko lepih pesama i nadasmo se od njega da će se izobraziti za pravog pesnika u evropejskom smislu, a kad tamo, stupi posle u uzki krug serbstva i obuče se u široku i narodnu, od serbskih pesnika tamo omiljenu spavajuću aljinu, te pravi strašne stihove.“ Borojević je na to između ostalog odgovorio i ovo: „… treba da se mi Serblji svojski postaramo granice našeg cerkovnog i prostog jezika opredeliti, za ovaj pismena i pravopis po njegovom izvornom i prirodnom svojstvu, onako kako je najlakše, urediti, i samo po tim pravilima svoj književni jezik razvijati, pa onda, koliko moguće bude, i o tome misliti i raditi, da se i obšti jugoslavjanski jezik za literaturu podigne. — Tamo ovaj obzir zaneo je priložnika gorerečenog članka neke moje pesme tesnim krugom serbstva koriti, kao što je i mene istog na to pobudio da se, kad sam stvar zdravo promislio, nisam mogao prvom ushićenju nekih mladih rodoljuba odmah i bez svakog uveta u naručja baciti, nego sam se jošt morao toj burnoj naglosti protiviti i zato, kao što izvestitelj veli, drugda i ,strašno’ pevati; za koje su me, kao što mislim, isto njiova, svakojakom tumačenju izložena sledstva, dovoljno opravdala.“ — Čini mi se da je Borojević još dugo vremena posle ovih događaja osećao potrebu da objašnjava ne samo svoju nekadašnju saradnju na Danici ilirskoj, nego i svoju sumnjičavu opreznost prema vukovskom jezičkom i pravopisnom radikalizmu; jer ne znam kako bi se drukčije mogli objasniti i ovakvi njegovi stihovi u pesmi sa karakterističnim iazivom Neodvažpost, a još karakterističnijim motom iz Erazma, objavljeni u Sedmici za 1856, str. 153a:

Pevao sam pesmu davoriju,

Da proglasim novu istoriju

Sviju naših na peru Junaka,

Boreći se za zoru skoriju;

No kad vidim slova svakojaka

U naglosti koja načiniše,

Da se lakše piše, teže diše.

Promukne mi i za ono gerlo

Što je zbilja verlo.

Mamuzićeva tvrdnja da je Borojević pisao čistim narodnim jezikom (navedena studija, str. 62) samo je delimično tačna: pesma Slaveposrpski jezik nije himna vukovskom narodnom jeziku: Borojević je, i teorijski i praktično, pre bio za srednji slog Mušickoga: protiv krasnohaotičeskih makaronizama. kako je pisao Mušicki, ali i bez potrebne odlučnosti da sasvim odbaci arhijerejsku toržestvenost rize reči, kako je govorio takođe Mušicki. Do kraja svoje pozne aktivnosti (poslednji njegovi stihovi koje znam jesu oni objavljeni u novosadskoj Danici 1866—9) on nije primećivao nikakav nesklad između poezije Mušickoga i jezičkih ideja Vukovih: njegove utilitarističke, prosvetilačke, tradicionalističke i didaktično-moralizatorske ideje negtrestano su zamućivale bistrinu njegova pogleda na osnovno pitanje naše književnosti oko god. 1847; i takav je ostao do kraja, takav bio u celini. Njegova pesma Slavenosrpski jezik najizrazitija je i najjača himna takvome gledanju.

SLAVENOSRPSKI JEZIK

O premili jezik, odavno se slavi
Tvoj slatki i glatki i vispreni glas,
Iz dubokog čuvstva i smirene nravi
Ti strojiš i gojiš svog suštestva kras;
I zato sve veće
Jest toržestvo sreće
Što razgoniš mrak,
Jer zvezde ti sjaju
I utehu daju
Da jesi nam sloge i ponosa znak.
Tvog naroda pesme svak željno već poje,
I Nemac k’o Sremac, i Englez i Gal,
Jer divna krasota besmrtne iroje
Tu peva k’o ševa i razgoni žal;
Nit’ nužda ti ječi
Črez tuđe da reči
Izražavaš žar,
Kad sopstvenog vrela
Jest sladost ti zrela
Ko kačestvo duha i prirode dar.
No cenu mu poznaj i oči otvori,
O druže, jer ruže je tvoje to cvet:
Sve jezike uči, al’ svojim govori,
To želi i veli sav pametni svet.
K’o svaki da svoje,
I ti se za tvoje
Ne štedi, no daj:
Sve više svedoči
Da blagoslov toči
Tvog imena jezik k’o
nebesni maj.

1841.
Nikola Borojević

Iz „Antologija starije srpske poezije“