Br. 1867/16 – 26. jun 7524 (2016)
SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI
11.001, B E O G R A D, Knez Mihajlova 35
Predsednik dr Vladimir Kostić
OSMO PISMO
SKENDERBEG SRBIN IZ BOSNE
Poštovani Predsedniče,
Ne pišemo Vam samo u ime proganog srpskog naroda, od 1990. do 1995, iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske, nego Vam pišemo u ime svih Srba, bez obzira na njihovu religioznu pripadnost i na njihovo otuđenje i proglašavanje pripadnicima drugih naroda (kolonijalnim merama u prethodnim stolećima i u vreme komunističke vlasti u Jugoslaviji, u dvadesetom stoleću).
Podsećamo Vas na dve najvažnije kolonijalne i komunističke mere protiv Srba (pravoslavne vere) – pokatoličeni su i proglašeni Hrvatima i islamizirani su i proglašeni Bosancima.
Danas Vas podsećamo na mnoštvo sačuvanih dokumenata o pretvaranju pravoslavnih Srba u Šiptare. O tome je objavljena i knjiga Slobodana Jarčevića: „Bivši Srbi Šiptari“, Izdavač „Miroslav“, Beograd, Goce Delčeva 15, tel. 297-0875, mirmi011@gmail.com).
Skrećemo Vam pažnju – u zvaničnoj povjesti (istoriji) u Srbiji piše, da su preci Šiptara Iliri (a Iliri su jedno srpsko pleme) i da su starosedeoci Balkana, a Šiptari su kročili na Helm (Balkan) tek 1043. godine – po odobrenju srpskog kralja Vojislava. Stigli su sa Sicilije i Južne Italije, gde su ih Arapi preselili sa Kavkaza u 8. stoleću Nove ere. Kolonijalna Austrija, Turska i Vatikan su, od 17. do 20. stoleća, ogroman broj Srba primorali na islamizaciju i katoličenje, uz obavezu da se izjašnjavaju za pripadnike šiptarskog naroda. Pored toga, Vatikan i Austrija su Šiptarima dali i nacionalno ime – Albanci, a Albanci su, kao i Iliri, bili srpsko pleme u Antici.
U krivotvorenja o Šiptarima, važno mesto zauzima podvala, da je i najveći srpski junak, Skenderbeg, Šiptar! Zvanična povjest (istorija) u Srbiji ga predstavlja za pripadnnika šiptarskog naroda. A još je katolički biskupu iz 18. stoleća, Andrija Kačić Miošić, napisao da je predak Skenderbegov stigao iz Bosne (najverovatnije s Kupresa) u Albaniju, kao pravoslavni Srbin.
Pored istorijskih izvora i savremene dokumentacije o Skenderbegu kao Srbinu, Austrijski povjesničar, 19. stoleće, Spiridon Gopčević je obišao skoro sve krajeve srednjeg i južnog Balkana i u susretu s ljudima se upoznavao s njihovom nacionalnom i verskom pripadnošću. Tad je zapisao – da je među Srbima živelo predanje o Skenderbegu, vođi otpora protiv turske okupacije u Makedoniji i Albaniji. Niko, tada, nije dovodio u pitanje srpski etnikum Skenderbega (Đorđa, ili Đurđa Kastriotića) – otac mu je bio Ivan, a majka Vojislava.[1][1] Inače, povjesničar iz Beograda, Hugo Rot, uvažava knjigu austrijskog povjesničara, Spiridona Gopčevića (Makedonien und Alt-Serbien“, Beč, 1889) i Hugo Rot zaključuje:
„Ovakvih podataka ima mnogo, navešćemo karakterističnije primere, a statistička tabela, koju je sastavio S. Gopčević, poslužiće za detaljnije uočavanje procesa asimilacije Srba, pa i njihovo albanizovanje. Gopčević nalazi u Kičevu 3500 duša, od kojih su 800 hrišćani, a 1200 islamizirani Srbi… Za Debar kaže, da ima 12000 duša – 1000 je hrišćanskih, 4000 islamiziranih Srba, 3000 je albanizovanih Srba i 4000 Albanaca“, (str. 202)“.[2][2]
Zanimljive su beleške S. Gopčevića o etničkoj pripadnosti stanovnika Makedonije i Albanije krajem 19. stoleća. Utvrđuje da su u pitanju samo stanovnici srpskog naroda. Tu su i podaci o zapadnoevropskoj i vatikanskoj asimilaciji delova srpske nacije i najdragocenije svedočanstvo o stvaranju mnoštva srpskih i nesrpskih državica na nekad jedinstvenoj istorijskoj i etničkoj srpskoj zemlji. Gopčević ne nalazi u Makedoniji stanovništvo makedonske nacionalnosti. U Makedoniji su samo Srbi. Kad spominje makedonske hrišćane, pod tom odrednicom, podrazumeva neoskrvnavljene Srbe. One oskrvnavljene zove islamiziranim Srbima, a one već rasrbljene zove albanizovanim Srbima. Gopčević prepoznaje i originalne Šiptare (Albance) – piše da ih je u Debru 4000. To su potomci onih koje je srpski kralj (ili car) Vojislav zadržao u Srbiji 1043. godine, gde su došli sa Sicilije i južne Italije, a u ove dve italijanske pokrajine (mnogo ranije) stigli su s Kavkaza.
Poštovani Predsedniče,
Kao što smo Vam pisali u prvom pismu, upozoravamo da, možda, članice EU i NATO zahtevaju od državnika i političara u srpskim zemljama – da Srbe zovu nesrpskim imenima (čime se čuva kolonijalni učinak protiv Srba i drugih Slovena), ali to ne smeju da prihvataju naučni radnici, članovi SANU, članovi drugih naučnih ustanova i profesori srednjih škola i univerziteta.
Povjesni i jezički stručnjaci SANU, pa i oni na univerzitetima i školama, ne bi trebalo da kriju povjesne činjenice, jer se time strahovito skrvnanvi cela Civilizacija. S obzirom na Vaše nadležnosti, nadamo se da shvatate, da biste trebali delovati – i zaključiti (pored mnogo drugog): da se nad Srbima (Slovenima) u Evropi obavljao zapadnoevropski zločin genocida više stoleća, uz što je uništavana srpska (slovenska) kulturna baština. Na osnovu toga se u nauci predstavljaju zapadnoevropski jezici za jezike na kojima je cvetala evropska civilizacija, a ti jezici su veštački, jer su, pored rumunskog i mađarskog, stvoreni od 12. do 19. stoleća Nove ere. Ako Vaši stručnjaci i dalje budu prihvatali ova krivotvorenja (falsifikovanja) o evropskoj civilizaciji, onda se ustanova kojom rukovodite ne može smatrati naučnom – nadamo se, da se nećete uvrediti na ovaj logični zaključak o SANU.
S obzirom da SANU ne prihvata saradnju s Vladom i Skupštinom Republike Srpkse Krajine u progonstvu, ovo pismo se upućuje i javnosti.
Milorad Buha, premijer
Dipl. inž. Rajko Ležaić, predsednik Skupštine
[1][1]Др Бранислав Николић је у „Политици“, бр. од 15. и 16. фебруара 2012. године, у рубрици „Међу нама“, страна 16, под насловом „Скадарски песник Милош Николић“, навео да је Скендербегова мајка Војислава рођена сестра Краљевића Марка. А отац Краљевића Марка је краљ Вукашин Мрњавчевић, нижи племић из села Малована – данас у општини Купрес у Босни, а у Средњем веку, у држави Србији (Босна је била област у Србији – с локалном управом), је то село административно припадало граду Ливну.
[2][2]Хуго Рот: „Косовски искони“, Београд, ИКП „Никола Пашић“, 1996, стр. 43-45.