Patrijarh Pavle
(1914. – 2009.)
PATRIJARH PAVLE rođen je kao Gojko Stojčević, 11. septembra 1914. godine, u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca. Rano je ostao bez roditeljâ. O malom Gojku, od njegove treće godine, brinula je tetka.
NIŽU GIMNAZIJU završio je u Tuzli, a višu u Beogradu. Posle mature u sarajevskoj Bogosloviji 1936. godine, upisuje se na Bogoslovski fakultet u Beogradu, gde diplomira 1942. godine.
Za vreme Drugog svetskog rata bio je veroučitelj u domu za izbeglu decu u Banji Koviljači. Avgusta 1944. godine, Gojko je dobio tuberkulozu. Lekari su predviđali da mu je ostalo tri meseca života. Izlečio se molitvom u manastiru Vujnu. U znak zahvalnosti Bogu što mu je podario zdravlje, izrezbario je krst koji se i danas čuva u manastiru.
POSLE ISKUŠENIŠTVA zamonašen je u ovčarsko-kablarskom manastiru Blagoveštenju 1948. godine, dobivši, po Apostolu ljubavi, monaško ime Pavle. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku 1950/1951. godinu proveo je kao nastavnik prizrenske Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija.
U ČIN JEROMONAHA rukopoložen je 1954. godine.
POSLEDIPLOMSKE STUDIJE na Bogoslovskom fakultetu u Atini pohađao je od 1955. do 1957. godine.
ZA EPISKOPA raško-prizrenskog izabran je maja 1957. godine. Patrijarh srpski Vikentije hirotonisao ga je septembra iste godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. U tron episkopa raško-prizrenskih ustoličen je 13. oktobra 1957. godine.
U EPARHIJI raško-prizrenskoj obnavljao je stare i porušene hramove i gradio nove. Mnogo se trudio oko svešteničkog i monaškog podmlatka. Neprestano je putovao i služio u svim mestima svoje Eparhije. Posebno se starao o prizrenskoj Bogosloviji, gde je predavao crkveno pojanje i crkvenoslovenski jezik. Kao episkop i profesor, izveo je dosta pokoljenjâ novih poslenika na njivi Gospodnjoj.
KAO ARHIJEREJ na Kosovu i Metohiji, u vreme veoma teško za Srbe i Srpsku Crkvu, proveo je više od 33 godine. O napadima Arbanasâ na imovinu Crkve, monahe, sveštenike i srpski narod, koji se pod tim pritiskom iseljavao, redovno je obaveštavao Sveti Arhijerejski Sinod i Sabor, kao i državnu vlast. I sâm je, sa hrišćanskom smirenošću i trpeljivošću, podnosio vređanja i fizičke napade. Svedočio je u Ujedinjenim nacijama, pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
SVETI ARHIJEREJSKI SABOR Srpske Pravoslavne Crkve, 1. decembra 1990. godine, izabrao ga je za četrdeset četvrtog po redu prvojerarha Srpske Pravoslavne Crkve. Sutradan, u nedelju 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, ustoličen je u tron arhiepiskopa pećkih, mitropolita beogradsko-karlovačkih i patrijaraha srpskih, a 22. maja 1994. u drevni patrijaraški tron u Pećkoj Patrijaršiji.
U VREME patrijarha Pavla obnovljeno je i osnovano više eparhijâ. Godine 1992. obnovljena je Bogoslovija Svetog Petra Cetinjskog na Cetinju. Sledeće godine, počela je sa radom Akademija Srpske Pravoslavne Crkve za umetnosti i konservaciju. Bogoslovski fakultet Svetog Vasilija Ostroškog u Foči otvoren je 1994, a Bogoslovija Svetog Jovana Zlatousta u Kragujevcu 1997. godine. Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve osnovana je krajem 1998. godine. Nastava veronauke u javno školstvo Republike Srbije vraćena je 2001, a Bogoslovski fakultet u okrilje Beogradskog univerziteta 2004. godine.
PATRIJARH PAVLE se posebno starao o izgradnji zavetnog hrama srpskog naroda, Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru, koji je, u njegovo vreme, građevinski potpuno dovršen.
PATRIJARH PAVLE je dao veliki doprinos jedinstvu Pravoslavne Crkve. Susretao se sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem I, patrijarhom moskovskim i sve Rusije Aleksijem II, arhiepiskopom atinskim i sve Jelade Hristodulom, patrijarhom Aleksandrijskim i sve Afrike Petrom VII i drugim poglavarima pomesnih Pravoslavnih Crkava.
NADAHNUT REČIMA Hristovim Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, septembra 2006. godine otvorio je zasedanje Mešovite komisije za bogoslovski dijalog između Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve, čiji je domaćin bio Beograd.
NA SRETENjE Gospodnje, 15. februara 1992. godine, sabornom svetom Liturgijom, koju su služili patrijarh Pavle i mitropolit novogračanički Irinej, posle više decenija, uspostavljeno je potpuno liturgijsko i kanonsko jedinstvo Srpske Pravoslavne Crkve u rasejanju.
U CILjU ISCELjENjA raskola u BJR Makedoniji, 2003. godine, obnovljena je Ohridska Arhiepiskopija. Na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora 2005. godine patrijarh Pavle je potvrdio izbor mitropolita veleskog i povardarskog Jovana za arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog, a zatim je izdao i Patrijaraški i Saborski Tomos o autonomiji Ohridske Arhiepiskopije.
U SUSRETIMA sa verskim poglavarima rimokatolika i muslimana, kao i neposrednim i pisanim obraćanjima političkim vođama u zemlji i svetu, u vreme tragičnih ratova na teritoriji bivše Jugoslavije i NATO−agresije na Srbiju, patrijarh Pavle se jevanđelski zalagao za mirno i pravedno rešenje sukobâ.
BIO JE predsednik Komisije Svetog Arhijerejskog Sinoda za prevod Svetog Pisma Novog Zaveta, čiji je prevod objavljen 1984. godine, kao i predsednik Komisije Svetog Arhijerejskog Sinoda za pripremu Služebnika na srpskom jeziku.
U GLASNIKU, službenom listu Srpske Patrijaršije, od 1972. godine objavljuje članke, u obliku pitanjâ i odgovorâ, od kojih je 1998. godine nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere. Godine 1989. objavio je monografiju Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog. Priredio je više bogoslužbenih knjiga: Srbljak, Trebnik, Molitvenik, Dopolniteljni Trebnik, Veliki Trebnik i druge. Veoma je zaslužan za objavljivanje kapitalnog zbornika Zadužbine Kosova, po svoj prilici najboljeg i najobuhvatnijeg dela o našim svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji i njihovom stradanju. Za veliki doprinos bogoslovskoj nauci, Bogoslovski fakultet Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu dodelio mu je 1998. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
PATRIJARH SRPSKI PAVLE bio je dve godine na medicinskoj nezi na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, gde je usnuo u Gospodu 15. novembra 2009. godine. Opojan pred Hramom Svetog Save na Vračaru sa najvišim crkvenim i državnim počastima, − uz učešće Vaseljenskog Patrijarha i poglavarâ ili visokih predstavnika svih Pravoslavnih Crkava i uz prisustvo visokih delegacija Rimokatoličke i Jermenske Crkve, Crkava Reformacije, Svetskog Saveta Crkava i Konferencije evropskih Crkava, kao i Islamske i Jevrejske zajednice, − sahranjen je 19. novembra 2009. u manastiru Rakovici nadomak Beograda.
Duhovni darodavac prizrenske Bogoslovije
Najviše je sebe i svojih duhovnih darova uložio u prizrensku Bogosloviju Episkop raško-prizrenski Gospodin Pavle. Delovao je na tri načina: molitvom, poučavanjem i davanjem ličnog primera u svakoj vrlini.
Među đacima Bogoslovije vlada mišljenje da se niko u Srpskoj Crkvi ne moli Bogu koliko se on moli. Pričalo se u Prizrenu kako je svakog jutra ustajao u četiri sata ili još ranije, obavljao svoje dugo molitveno pravilo, pospremao šta treba po dvoru i meo oko njega, pa onda odlazio u crkvu na jutrenje. Ali njegova se molitva time ne završava. Ona je stalna. I kada s kim razgovara, kada nešto radi rukama ili putuje, on je molitveno raspoložen. Molitva je očigledno njegovo glavno zanimanje. Zato nije ni malo čudno što neki đaci koji u Prizrenu završe Bogosloviju, kažu: Vladika Pavle nas je naučio da se molimo Bogu. Nema sumnje da je to bila jedna od osnovnih njegovih namera.
patrijarh_pavle_4Vladika Pavle nam ostaje u sećanju najviše po svojim poukama. Poučavao je svakom prilikom, naročito đake. Postoje tri mesta gde su pouke bile redovne. To su: đačka trpezarija, školske učionice i crkvena pevnica.
Vladika je vrlo često dolazio u đačku trpezariju za vreme večere, ali zapazio sam da njegovi dolasci nisu bili slučajni, nego su se odvijali po utvrđenom pravilu. Evo pouke održane 8. septembra 1985. godine, povodom početka školske godine.
Najvažnije je za hrišćanina, posebno za sveštenika, da se nauči molitvi. Molitva ima suštinsku važnost u ljudskom životu. Njeno delovanje nije mehaničko nego je u saradnji sa slobodnom voljom čoekovom. Ne smete se predavati svetu u kojem živite! Čovek treba da se preda molitvi i da na taj način ostvaruje savršenstvo i dostiže blažensto. Bog nas je stvorio po svojoj slici, ali mi nismo savršeni kao On i ne možemo reći da nam molitva i Njegova pomoć nisu potrebni. Bog će nam pomoći i da se molimo. Onde gde smo mi nemoćni da nešto učinimo, pomoći će nam Božja blagodat, ako smo se mi zaista dovoljno trudili. Učinimo mi svoj deo posla, a ono što prevazilazi naše moći prepustićemo Bogu!
Jedna od najčešćih Vladičinih tema jeste Sveto Pričešće. U Nedelju Pravoslavlja, 8. marta 1987. godine, posle pričešća učenika , Vladika je došao kod njih na
večeruda bi im održao prigodnu pouku. Najpre je čestitao na pričešću i poželeo im da ono bude na večno spasenje. Reč o Svetom Pričešću je bila vrlo kratka. Temu je podelio na dva dela. Govorio je najpre o Hristovom, pa onda o nasem odnosu prema toj Svetoj Tajni. Hristos je obećao da će oživeti svakog, ko se pričešćuje Njegovim Telom i Krvlju. Ali sama božanska strana nije dovoljna. Bog ne deluje prisilno, nego treba da ga prihvatamo dobrovoljno i da se za to dostojno pripremimo. A samo ako se pričešćujemona doličan način, Sveto Pričešće će da nas vodi u život, dok nedostojnim pristupanjem ovoj Svetoj Tajni uzimamo u se oganj, koji nas usmrćuje. Naravno da nikada nećemo biti dovoljno dostojni da primimo Telo i Krv Hristovu, pa makar mi bili svetitelji, ali od nas se traži da uz pomoć Božju učinimo sve što je u našoj moći da bismo bili dostojni.
Vladika je više puta govorio da ne smemo misliti samo o sebi, nego i o ljudima i da tako uskladimo svoj život sa njima. Jedne večeri je rekao:
U nas svi gledaju. Sve oči uprte su u Crkvu, a Crkva je snaga Sina Božjega. Mi nemamo prava da je unižavamo svojim samovoljnim postupcima.
Bilo šta da radite, znajte da vas gledaju oči mučenika. Neka i oni nama budu pred očima da ne bismo sramotili ime hrišćansko, njih i celu Crkvu. Kad god hoćete da idete u kafanu, setite se da vas mučenici gledaju. Setite se naročito srpskih mučenika!
Želim da svojim trudom budete udostojeni, da nosite ime učenika ove škole (Sveti Kirilo i Metodije) i da ispunite očekivanja njenih ktitora.
Vladika Pavle je i od crkvene pevnice napravio malu duhovnu školu. On stoji za pevnicom na svakoj jutarnjoj i večernjoj službi, tiho prati pevanje đaka i, kada oni pogreše, ispravlja grešku. Za pevnicom vlada red, đaci unapred uvežbavaju pesme i na službi nema mnogo grešenja. A posle službe počinje prava duhovna nastava. Svi se pojci sastanu za desnom pevnicom i tu im Vladika objašnjava tipik za narednu službu. Najpre, kaže nekom đaku da sam pokuša da ispriča poredak službe, a kad ovaj pogreši, onda pita ostale. Ali Vladika nije tražio samo da se zna redosled pevanja i čitanja, nego je trebalo da se objsni i zašto se uzimaju ili izpstavljaju određene pesme, šta znače pojedine reči teksta, a ponekad bi zahtevao da se prevede i cela stihira. Na taj način Vladika je proširio temu, izlazio iz okvira pojanja i tipika i zalazio u dogmatiku i etiku. Učio je đake bogoslovlju na bogoslužbenom tekstu, govoreći im o svemu, a najviše o oboženju i svetosti kao krajnjem cilju ljudskog života. Poučavanja za pevnicom bila su najduža nedeljom i drugim prazničnim danima, a održavala su se posle večernje službe.
Vladika Pavle je svojim maturantima govorio:
Vaša je dužnost da propovedate Jevanđelje. Sveštenik propoveda i rečju i ličnim primerom. Naročito primerom. Ako vi u svome životu budete ispunjavali jevanđeljsku nauku, pa makar ni jedne reči ne kazali, vaša će propoved biti uspešnija nego li onda, ako budete krasnorečivo govorili, a ne budete jevanđeljski živeli.
Prizrenski bogoslovi nisu samo slušali pouke Vladike Pavla, nego su i živeli sa njim, gledali njegov život, upoznali ga i doživeli kao ličnost. On je za njih bio živi učitelj, jer je lično ostvario ono što je u besedi preporučio maturantima, propovedao je mudrim rečima, ali i ponašanjem, živeći Jevanđelje.
Vladika Pavle je ostavio traga i u ličnom životu svakoga od nas. O tome bi svi profesori imali šta da kažu, a meni je dozvolio da se ispovedam kod njega, često sam imao prilike da sa njm razgovaram i više putra smo zajedno obilazili kosovske manastire.
Vladika je stalno mislio o Spasenju. Imao je cilj, kako u Bogosloviji tako i u manastirima, i na svakom drugom mestu, da na druge prenese Jevanđelje, da ih nauči jevanđeljskom životu, pokazujući im uvek i lični primer u tome. Taj njegov trud najočiglednije se pokazao jedanput u manastiru Deviču kada je, posmatrajući požrtvovani rad monahinja, obnovljenu crkvu i konake, pohvalio njihov trud, a onda rekao: Ako bismo sada mogli da zapitamoSvetog Joanikija šta bi on od nas najviše voleo da činimo on bi odobrio naš trud, ali verujem da bi još rekao da je važnije spasenje jedne duše, nego sve ove zgrade u manastiru, pa i sami hram koji stoji na njegovom grobu.
Posle izbora za Patrijarha Vladika Pavle je do sada još šest puta posećivao Bogosloviju i opet je držao pouke u đačkoj trpezariji, opet je pevao za pevnicom i objašnjavao đacima tipik.
Jeromonah Atanasije (Rakita)
U Prizrenu, 1991. godine